Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

EKONOMSKA POLITIKA

Nastavak polemike oko Džozefa Stiglica

   

 

Budimir Rudović

Homo sapiens v. Homo economicus

(napisao 21. 5. 2005. nakon letimičnog pregleda teksta I. Jankovića)

Kako nisam na platnom spisku ikakve neprofitne ili slične organizacije, koja se finansira spolja ili iznutra, pa se "za leba" eksponiram tržištu, to sam za tananije intelektualne diskusije pripravan kad mi vreme, a u okviru njega ukus, tj. moja sloboda, dozvole. Zajazivši je donekle u ovom slučaju, uočio sam da je Redakcija NSPM novi tekst građanina Jankovića naslovila kao odgovor meni.

Prisetimo se ukratko šta je bilo do sada. Objavljen je tekst Džozefa Stiglica, a potom nekoliko komentara, uključujući i moj. Čini mi se da se u potrebnoj meri pokazalo da je komentar građanina Jankovića šupalj i opadački. Osnovni uvid iz cele priče je da u igri ekonomskih fenomena ima prostora i za tržište i za vladu, tj. državu. Ukratko, nevidljiva ruka je delom nevidljiva jer se neki njeni prsti čvršće ili blaže, duže ili kraće, prepliću sa prstima države. Očekivao sam da će građanin Janković podstaknut i rečenicama iz mog teksta, barem neke od svojih tvrdnji korigovati, povući, relativizovati i sl. Nije baš ništa, čak je i pojačao "gas". Slapovi rečenica, huk "dokaza", tvrdnji, tvrdnji, tvrdnji. Upravo trpeljivost nalaže da nazovemo stvari pravim imenom.

U svom reagovanju na Stiglicov tekst, građanin Janković je povodom džinovskih korporativnih skandala i prevara u Americi, istakao da "šta god da rade menadžeri kriva je država, a ne tržište". U pitanju je, inače, bio berzanski kolaps koji je poništio 8500 milijardi dolara berzanske vrednosti firmi, što ne bi bilo tako strašno da ovog puta nije stradala i realna ekonomija: 2 miliona ljudi je ostalo bez posla uključujući i preko milion iz najpropulzivnijeg IT sektora, a povrh toga je izgubljena i trećina penzijskih ušteda na ličnim računima. Pokojni Ridiger Dornbuš, profesor ekonomije na MIT-u (predavao Krugmanu, Rogofu...), događaj npr. sa Enronom je u tekstu Corporate Crimes and Punishment okarakterisao kao eklatantni korporativni kriminal koji najoštrije treba kazniti, naravno blaže nego u Kini gde se za slične stvari pribegava vešanju počinilaca (i napisao je: ... but to imprison corrupt managers, regulators and politicians is an essential element of a funkcioning and respected capitalism , Project Syndicate, February 2002 – prilažem tekst). Tog ekonomistu građanin Janković, raspre nema, u potpunosti uvažava, smatra velikim, i čak slavodobitno, kao krunski dokaz prenosi njegovu izjavu vezanu za Stiglica. Ono što pokojni Dornbuš, koji nije bio levičar već konzervativac (i američko javno mnjenje, uključujući i pravosudne organe), karakteriše kao korporativni kriminal i traži odlučno sankcionisanje, građanin Janković amnestira. Građanin Janković, elem, to čini u odbrani čistote svoje tržišne vere – brani tržište bez ostatka, čak i po cenu odbrane kriminala i apsolutnog satanizovanja države (dalje: Branilac). To je, dvojbe teško može biti, jedan vid fanatizma i govori o posuvraćenoj percepciji ovog aspekta realnosti kod Branioca. Takva stanja, bojim se, teško da su tematski omeđena. Istinski liberali koji tendiraju racionalnoj raspravi, a i svi drugi trezveni ljudi, sa onima koji naginju ili su fanatici ne mogu voditi kritički intelektualni dijalog.

Za stvar liberalne verzije tržišne privrede, čiji segmenti zaslužuju respekt, pa i one u domaćoj izvedbi, veća se medveđa usluga od Braniočeve nije mogla počiniti. Dešavalo se, beleže hronike, katkad nešto slično i na Divljem Zapadu: revolveraš, gnevni junoša, hoteći ugrabiti Gloriju preko leša čuvenog revolveraša, potegao je kolt na njegovu senku i upucao se u sopstvenu nogu.

U Braniočevom tekstu spomenuta su pak neka imena i još štošta, pa ću se, zbog posetilaca sajta, osvrnuti na neka ili nešto.

Pojavljivanje pokojnog Dornbuša sam slutio. Drugi put se na ovim prostorima javno plasira uz Stiglicovo ime. Kao što svojevremeno nije bilo ni prvi put da se kritički tekst o stavovima oponenta potpiše tuđim imenom i spravi u štampani medij. Uzgred, izjava Dornbuša je data bez naznake gde je i kad objavljena. Tek time bi posetioci sajta NSPM mogli da ocene na šta se odnosi, kad je i kojim povodom data. Po mojim saznanjima postojala je jedna Dornbuševa izjava od pre 2000. godine vezano za Stiglicove kritičke opaske o ponašanju MMF-a povodom istočnoazijske krize ( Washington Consensus of Washington Cofusion? by Moises Naim, Foreign Policy Magazine , October 26, 1999). S ovom Braniočevom nema ničeg zajedničkog. Bilo kakva izjava da je, baš ništa ne menja na stvari: Stiglic neće biti ni veći ni manji posle nje, niti će se promeniti bilo šta u onom što su drugi i ja o istome napisali (... nepogrešiv... daleko bilo.). Znano je da je pokojni Dornbuš bio višegodišnji glavni ekonomski savetnik i MMF i Svetske banke. Možemo se stoga pouzdati u jednu njegovu izjavu kada tvrdi da je "MMF sredstvo kojim SAD nameću svoju ekonomsku politiku u inostranstvu" ( The Nation , September 2000, Stiglitz and the Limits of 'Reform' ). Da li su u tom nametanju i koliko, činodejstvovali i savetnici ne mogu da znam, mada Ameri ne trpe kakofoniju u ciljanoj timskoj igri. Stiglic je, inače kritikovao MMF i zbog toga što njegovim posredstvom Amerika drugim zemljama nameće i ekonomske mere koje na domaćem terenu odbacuje (uravnoteženi budžet, nepostojanje carine na uvoz čelika, nepostojanje subvencija poljoprivredi i sl.)

Za ekonomistu Svetozara, Stiva Pejovića, penzionisanog profesora ekonomije sa Univerziteta Ostin u Teksasu imam lepe reči, mada ne bih do kraja prihvatio njegov pristup. Smatram, pak izuzetno važnim njegov stav da je npr. tranzicija najvećma kulturološki fenomen, preciznije, problem sistema vrednosti, odnosno da "ne možeš da nametneš kapitalizam ljudima kada ga oni ne razumeju". A procesi adaptacije vrednosnih sistema su dugi, mučni, teški, i decenijski traju. Da se tradicija i kulturni identitet menja sporo (ako ga je bazično uopšte i moguće promeniti) i da pri tom treba biti krajnje obazriv, poučavaju nas i Hajek, i Poper i nadasve Konrad Lorenc. Ovaj problem se gotovo po pravilu previđa u redovima pobornika liberalne verzije tržišne privrede u domaćoj izvedbi. Jer da je drukčije ne bismo slušali npr. jadikovke sa parnasovskih visina kako ovaj narod nije za liberalizam i sl. To ne pada s neba, a najbolji pelcer je lični primer i svest da je za promenu neophodno "uporno i lagano bušenje čvrstih dasaka, i to sa strašću i odmerenošću".

Na duhovnoj mapi ("tržištu") sveta ideje/informacije su raspršene. Otkrivamo ih, pozajmljujemo ih, rekonfigurišemo, i uklapamo u svoje slike sveta i vizije, znajući da ab ovo ne postoji. Bitno je očuvati istančan sluh za prave probleme, a rešenja nisu definitivna, sve su to privremena spoznajna staništa (to je tačno, to je istinito, za mene, za sada). Hajek je npr. osnovnu strukturu svog pristupa zasnovao na jednoj jedinoj Hjumovoj ideji ("pravila moralnosti... nisu zaključci našeg razuma"). Njegova vredna knjiga ( Kobna ideja ) vrvi od imena i citata (na šta bi ličila bez svega toga?) što je unekoliko i potvrda njegovih stavova o prenošenju nasleđa kulturne evolucije.

I blaže verznije tržišne panaceje od Braniočeve potvrdile bi važnost upozorenja koje je Solženjicin, po izgonu iz Rusije, davne 1978. god., izgovorio pred zapanjenom probranom publikom na Harvardu. Ne pristajući da jednu vrstu neslobode zameni drugom, Aleksandar Isajevič je tada rekao i ovo:

"Ono što vi činite nije ni dovoljno uzvišeno, ni dovoljno čisto, ni dovoljno toplo, da bi zadobilo univerzalni pristanak. Ni dovoljno visoko, zato što moral gubi svoju vrlinu kada se meša sa tržišnom ekonomijom. Ni dovoljno čisto, zato što se traženje uzvišenih vrednosti loše prilagođava upotrebi prikrivenog nasilja koje se vrši pod maskom slobode i jednakosti. Ni dovoljno toplo, zato što se ne vidi često, ni u vašem privatnom i javnom životu, onaj pokret srca koji bi mogao da učini da se poveruje u bratstvo".

Najbolji izdanci američkog duha su svesni i ovih problema, tvorački ih superponiraju, od njih treba učiti i ima se šta naučiti.

Na primeru Ivana Jankovića u ovom slučaju potvrdila su se dva važna uvida Dejvida Hjuma: prvi koji je rabio Hajek (već spomenuti: pravila moralnosti – istinoljublje, poštenje... - ... nisu zaključci našeg razuma ), i drugi, koji je Hajek preskočio (da li slučajno?), a Poper nazvao groznim (po meni donekle neopravdano), a koji glasi: "Razum jest i treba da bude rob strasti i ne može nikad polagati pravo ni na kakav drugi posao nego da im služi i da im se pokorava".

Pokazalo se da je Ivan Janković Homo sapiens, a ne Homo economicus.

P.S. Za neki dalji komentar povodom i oko Stiglica kod redakcije NSPM sam ostavio dinarski račun firme pa ću odgovoriti po uplati fakture koju ispostavi moj poslodavac.

Dodatak: Laži in flagranti!

(napisano 22. 5. 2005. nakon podrobnijeg čitanja teksta I. Jankovića)

Prva laž Ivana Jankovića:
"Da li je nobelovac sa MIT-a Rudi Dornbuš dovoljno značajan?... Dixit Dorbush-the-nobel-prize-winner" (zaboravio čovek usput na veliko slovo, prim. B. R.)

Pokojni Ridiger Dornbuš, koji je umro 2002, a bio profesor na MIT, nikada nije dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju. NSPM će ovo proveriti preko sajta www.nobel.se/economcs . Ivan Janković je presno slagao kako bi pojačao svoju poziciju.

Druga morbidna laž Ivana Jankovića (tobožnja izjava Ridigera Dornbuša):

"Stiglic se žalio da ga niko nije slušao osim gospodina Mahatira, još jednog šarlatana. To me uopšte ne iznenađuje! Istina, Stiglic je uvaženi ekonomista, u uskom krugu za dobijanje Nobelove nagrade za teorijski doprinos objašnjenju tržišne greške. Ali niko nikada njega nije doživljavao kao nekog eksperta za ekonomsku politiku, a još manje kao osobu koja ima ikakve ideje o makroekonomiji i stabilizaciji".

Nikada ni rečcu od ovoga pokojni Dornbuš nije izgovorio. Sve je od reči do reči izmišljeno i strpano, uz to, u usta mrtvom čoveku! Zato i nema naznake izvora, i zato Ivan Janković prekida tobožnju polemiku.

Neverovatno! Kako je NSPM ovakvo nešto uopšte mogla pustiti u javnost.

Odgovor Ivana Jankovica
 

  

 
     
     
 
Copyright by NSPM