Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Reagovanje na tekst Đorđa Jončića: Negiranje 5. oktobra

   

 

Nikola Malbaški

ODBRANITI 5. OKTOBAR OD NJEGOVIH "BRANILACA"

U tekstu Đorđa Jončića «Negiranje 5. oktobra» iznet je simptomatičan stav o «potpunom brisanju smisla petooktobarskog događanja». Nalazim da je potrebno odbraniti 5. oktobar od ovakvih "branilaca".

Đorđe Jončić u komentaru «Negiranje 5. oktobra» protestuje što neki misle da "danas 5. oktobar pripada čak i onima koji su bili protiv njega". Naravno da 5. oktobar kao pobeda demokratskih vrednosti pripada svim građanima, pa i onima koji su bili protiv njega. Izborni bunt je bio usmeren na zaštitu opšteg i jednakog prava glasa – a ne na stvaranje novog partijskog monopola (protiv toga se upravo i borilo) u vidu politbiroa "lidera DOS-a". Netrpeljivost Jončića prema onima koji nisu glasali za promene niti je demokratska, niti vodi napretku. Osnovna demokratska tekovina je da se prihvata postojanje manjine i opozicije. A to g. Jončić i njegovi zagriženi istomišljenici ne prihvataju.

Inače je kod nas prisutno svojevrsno monopolisanje istorijskih događaja. Tako, evo već drugu godinu, DS pokušava da monopolizuje ime i delo Zorana Djindjića. Otprilike kao kad bi u Americi samo republikanci mogli da sa pozivaju na Abrahama Linkolna, dok bi to npr. demokratama bilo zabranjeno, pošto je isti ratovao sa južnim državama u kojima su demokrate bili na vlasti, pošto ga je ubio jedan demokrata, pošto su ga demokrate napadale dok je bio živ – dakle bili "inspiratori njegovog ubistva" (da se poslužim rečnikom današnjih srpskih monopolista nad istinom i reformama). Radi se dakle primitivnom, neukusnom i nepatriotskom poigravanju sa istorijom sa čime treba što pre prestati ako se želi napraviti normalno demokratsko društvo. Dok god se mi bavimo tim ideološkim preganjanjima nećemo energiju usmeriti ka modernizaciji i reformama.

G. Jončić je eksponent onog dela javnosti koji brka principijelne i personalne promene. Projektovanje svojih pobuda i ideja na sve učesnike petooktobarske promene je slika toga. Svi se sećamo kako su nas u školi učili da je narodnooslobodilački ustanak imao motive socijalne pravde i dolazak na vlast komunističke partije – dok smo iz roditeljskih   priča znali drugačije, da se narod dizao protiv Nemaca i Ustaša. Isto kao što su potonje komunističke vlasti falsifikovale motive i namere ustanika iz 1941, naknadno ga predstavljajući kao autohtonu revoluciju, imamo sada branioce "nove revolucije", koji učesnike 5. oktobra predstavaljaju kao jedno homogeno političko telo, maltene sasvim orijentisano prema globalističkim idejama i multikulturnom društvu – što je jedna velika budalaština.

Ponekad se upitam da li su ti ljudi koji ovako govore uopšte bili 5. oktobra u Beogradu, i gledali sve one mase «delija», «grobara» i «četnika» – kad danas lemantiraju nad nekakvom, navodno propuštenom, petooktobarskom šansom Srbije da se "obračuna sa prošlošću". Petog Oktobra, onakvog kakvim ga vide Jončić i njegovi sličnomišnici, nikada nije ni bilo. Građani su   se 5. oktobra digli da odbrane pravo na fer i poštene izbore, i ništa više, ali ni manje (to govore i statistike izbora koje pokazuju da su stotine hiljada glasača koji su do tada glasali za Miloševića 2000 promenile stranu). Srbija posle toga je zemlja u kojoj se izbori ne kradu (osim, možda, u skupštini poslanički mandati), u kojoj se ustanovljava pravni sistem i koja nije u konfrontaciji sa svetom. Samim time 5. oktobar ima dubok demokratski smisao.

G. Jončić i slični su hteli da vide u 5. oktobru nekakav ideološki koherentan smisao, i tu je sav njihov problem. Taj nepostojeći ideologizovani 5. oktobar oni su dodatno vezali za jednu personalnu garnituru koja više u Srbiji ne vlada – pa su sada zbog svojih izneverenih velikih očekivanja skloni da nipodaštavaju istinske vrednosti 5. oktobra. Principijelne promene su se zaista desile, a personalne nisu važne, jer Srbija 2000. nije isto što i Nemačka 1945. Suludo je porediti Miloševićev režim sa Hitlerovim, koji je izazvao svetski rat i genocide nad više evropskih naroda. Hitler je bio vojnički poražen, kao najveća pretnja miru i pravdi u svetu, a Milošević je, kao mnogi "diktatori", bio srušen kombinacijom zapadnog pritiska i narodnog bunta. Miloševića sa Hitlerom više ne porede ni najveći neprijatelji Srbije, čak su i u Hagu "omekšali". Samo se još u Srbiji mogu čuti tako nerazumna poređenja koja su uz to izuzetno štetna po našu zemlju. Jer ako poredimo Miloševića i Hitlera onda prihvatamo istorijsku krivicu Srbije za sve ratove, a time i ratne reparacije. Osim što je to izuzetno destruktivna teza, ona je i istorijski neistinita.


 

  

 
     
     
 
Copyright by NSPM