Đorđe Jončić

Negiranje 5. oktobra

Nedavno je neko kazao da danas „5. oktobar pripada čak i onima koji su bili protiv njega“. Šta znači takva politička poruka? I da li je možda pozadina te izjave negiranje 5. oktobra i izraz samozadovoljstva zbog vraćanja na stanje pre njega? Ova poruka pokreće i niz drugih ozbiljnih političkih pitanja, kao na primer: da li se izjednačavaju pobednici sa gubitnikom i samim tim briše pobeda demokratskih snaga? I drugo: nije li ona, na kraju krajeva, providni izgovor za odbacivanje vrednosti 5. oktobra i vraćanje na vlast političara iz Miloševićevog režima?

Međunarodna zajednica proglasila je Miloševićevu stranu gubitnikom, a Miloševića vinovnikom tragedije u SFRJ i na Kosovu i Metohiji. Nije li time izražen stav da se protivnici 5. oktobra ne mogu vratiti na vlast ni ako su „dobri momci“? Miloševićev režim je i u SCG proglašen za saizazivača nedavnih stradanja i zastupnika pogrešne politike, pa je logično upitati se da li njegovi saradnici imaju pravo da pretenduju da se vrate na vlast. Da li se parolom da 5. oktobar pripada i gubitnicima stvara utisak da je izjednačavanje pobednika i poraženog nešto što je dobro za Srbiju i da li se tako prikriva činjenica da su se neki od Miloševićevih saradnika vratili u igru? Na kraju, čovek mora da se zapita nije li ta izjava javna medijska rehabilitacija i promocija politike i „vrednosti“ iz nedavne prošlosti? Nije li sasvim jasno da od takvog „izjednačavanja“ korist mogu da imaju samo Miloševićevi saradnici? Izjednačavanje znači odustajanje od podvlačenja crte i želje da se načini diskontinuitet. Proizlazi da više nije moguće ono što je Srbiji očigledno bilo neophodno, a to je da ne gleda više unazad i da ostvari novi početak i u unutrašnjoj i u spoljnoj politici.

Građani SCG, a s njima i međunarodna zajednica, bili su uvereni da su opozicioni političari tog 5. oktobra 2000. konačno izvojevali pobedu i da se dogodio neopoziv iskorak iz Miloševićevog vremena. Međutim, realnost je ubrzo počela da briše podvučenu crtu. Odmah na početku, sasvim neočekivano, javila su se neslaganja u redovima opozicije. Godine 2001. i 2002. proces u kome je pobeda demokratskih snaga gubila na značaju nastavio se pojačanim tempom, da bi naposletku naglo došlo do potpunog brisanja smisla petooktobarskih događaja, i to ubistvom njihovog glavnog aktera. Krajem 2003. i početkom 2004. crta se više nije videla.

Razmotrimo potanko kako je do toga došlo. Godine 2001. jedan član pobedničke koalicije izazvao je pukotinu u njenim redovima. Taj član je posle 5. oktobra odjednom poželeo nešto sasvim različito od onoga što su želeli svi ostali članovi koalicije. Taj član je neočekivano otpočeo da se zalaže samo za svoja shvatanja, za svoju politiku, a ne više za zajednička shvatanja i politiku. Počeo je da se izdvaja. I tako je nastala dilema: da li da se diskontinuitet ostvari potpunim raskidom sa prethodnim režimom i uklanjanjem svih Miloševićevih političara bez ostatka, što bi bio prvi logičan potez ako se hteo novi početak, ili da se, nasuprot tome, u igri zadrže neki od poraženih političara? Proklamovani cilj svih osamnaest stranaka koje su pobedile na izborima 24. septembra 2000. bio je uklanjanje Miloševićevog režima u celosti i samim tim potpuna normalizacija odnosa sa međunarodnom zajednicom. Da bi na izborima pobedila, udružena opozicija je istakla jednog čoveka kao nosioca izborne liste, i to, naravno, u ime zajedničke politike. Međutim, ubrzo se pokazalo da zajednička politika ne može da se sprovede zbog „iskakanja” pomenutog čoveka. A zbog čega se on odmah posle pobede izdvojio?   Odgovor bi mogao da glasi: verovatno zbog ličnih političkih ambicija. On je svojom politikom prouzrokovao neslaganje unutar opozicije o pitanju doslednog diskontinuiteta, o pitanju Haga, o pitanju vođenja spoljne politike i o pitanjima reformi i demokratizacije. Na taj način se u sukobima unutar opozicije i kompromitivanjem njene vlade trošilo dragoceno vreme. Nisu prevladali jedinstvo i sloga, već razdor. Neslaganje jednog predstavnika udružene opozicije sa politikom svih ostalih prema Haškom tribunalu (kasnije se pokazalo da se ta saradnja nije mogla izbeći) i sa politikom prema međunarodnoj zajednici dovelo je do raskola i rasula pobedničke koalicije.

Odstranjivanje Miloševića kao predstavnika vladajuće političke elite, policije, vojske, tajnih službi, sudstva i uprave nije bilo dovoljno da se SCG uključi u svet. A ostajanje na vlasti i pobednika i gubitnika nije normalno i nije ni moguće. Jedino pravo rešenje bilo je odstranjivanje gubitnika.

Posle 5. oktobra moglo se govoriti samo o politici koja vodi izlasku iz haosa i beznađa, a gubitnik, što znači ceo bivši režim, morao je da preda vlast pobedniku. To bi se sigurno i dogodilo da na pobedničkoj strani nisu postojali oni koji su svojom politikom prouzrokovali sukob u redovima pobednika. Sve češće su se čule neobične borbene parole da je, eto, pobednik „previše naklonjen stranom faktoru“, sklon „revolucionarnim metodama“ itd. Jasno se vidi da je odmetnuti član opozicije hteo da spreči pobednika da ostvari svoje ciljeve. I tako je kasnije došlo do toga da je pobednik poražen. Poraz je na kraju doveo do novog odnosa političkih snaga u Srbiji i istovremeno sprečio da se pobeđeni Miloševićevi saradnici sklone sa vlasti.

Iako se radi o drugoj zemlji i drukčijim okolnostima, nije suvišno prisetiti se kako je u Nemačkoj posle 1945. razrešen odnos pobednika i pobeđenog. Tamo je tada poraženi nestao sa političke scene, a pobednik je došao na vlast. U jednom trenutku nestali su i dotadašnji režim, i njegova policija, i vojska i tajne službe. I tako su, odjednom, kao da se podigla magla, nestali haos i nesređenost. Režim je posle dvanaest godina postao prošlost. Političari starog režima nisu mogli da ostanu u javnim službama, a oni koji nisu bili skloni demokratiji nisu dobiliu šansu da postanu vlast, kao ni oni koji su imali izopačene predstave o naciji, narodu, društvenoj zajednici. Pervertovanje svih vrednosti važnih za politiku i zajednicu bilo je sprečeno, i obnavljanje „vrednosti“ bivšeg režima nije više bilo moguće. Pošlo se od stanovišta bezuslovne predaje, što je uključivalo i otvaranje pitanja odgovornosti i krivice.