Saša Gajić

LEGENDA O UGO ČAVEZU (prvi deo)

U savremenim međunarodnim odnosima verovatno ne postoji kontroverzniji državnik od Uga Čaveza, predsednika Venecuele, oko koga se, sa podjednakom dozom strasti, vode polemike i šire legende i   među njegovim pobornicima i vatrenim oponentima. Za jedne novi Robin Hud Latinske Amerike i veliki nastavljač tradicije antikolonijane borbe ovog kontineta, za druge je Čavez opasni populista sa totalitarnim ambicijama, nepopravljivi militarista i revolucionar. Njegovi potezi, pak, nikog ne ostavljaju ravnodušnim. Ovaj južnoamerički lider „veći od života“ kome zbog eksluzivnih antiliberalnih, antiglobalističkih i antiameričkih stavova niko nije prognozirao dugi vek trajanja, prokužen od većine zapadnih medija koji ga predstavljaju kao totalitarnog demagoga oko koga se širi kult ličnosti, naspurot svim nedaćama kojim je bio izložen tokom svoje sedmogodišnje vladavine, sve više predstavlja primer na koga počinju da se ugledaju zemlje zapadne hemisfere, a   na koje modijalistički mediji upiru prstom kao jedan neželjeni narastajući fenomen, krsteći ga pogrdnim   nazivom „kaudiljo demokratije“ po već oprobanom receptu da sve opasne antiliberalne pokrete podvedu pod ozloglašene kategorije totalitarizma.

Iako ga politički protivnici optužuju da je njegova revolucija, usmerena protiv   do nedavno vladajuće klase a koja je sa stranim korporacijama držala pod kontrolom celokupnu privredu zemlje, u stvari odvela zemlju u dalju korupciju, administrativnu zbrku i niz izbornih krađa, za ogromnu većinu stanovništva Venecuzele Čavez je socijalni reformator i patriota, gotovo spasitelj nacije.

Više od sedam godina Čavez i njegove pristalice vode bitke sa opozicijom koja kontroliše privatne medije i ima jaka uporišta u insotranstvu. Ove godine pripadnici familija žrtava nemira iz 2002. godine podneli su tužbu Međunarodnom krivičnom sudu u Hagu protiv Čaveza zbog navodnih zločina protiv čovečnosti, ali Čavez se na njihove tužbe   nije puno obazirao. Los escutados (slabići), kako   Čavez podsmešljivo naziva prozapadnu opoziciju, u prošlosti se nisu pokazali slabim: protiv Čaveza je tokom poslednje četiri godine bio usmeren čitav niz udara – vojni puč, štrajk naftne industrije (koji je državu stajao 7.5 milijardi dolara gubitka) i opoziv, ali se Čavez pokazao suviše jakim i izdržljivim za sve udare.

Nedavno je Čavez, i pored otvorene netrpeljivosti spram predsednika SAD Buša i njegove spoljne politike, ponovo zaprepastio svetsku javnost   kada je proklamovao jačanje veza svoje zemlje sa siromašnim obojenim zajednicama unutar SAD, kojima je obećao naftu po najnižim cenama za škole, porodilišta i bolnice. Nakon katastrofe koju je izazvao uragan Katrina, Čavez je bio prvi strani državnik koji je ponudio pomoć SAD u zbrinjavanju pretežno afroameričkih žitelja Lujzijane i Teksasa,   i to kako u medicinskoj opremi (za 45.000 ljudi) tako i u besplatnim stotinama hiljada barela nafte. Tokom ovogodišnje posete SAD, pretežno obojene zajednice dočekale su Čaveza poput rok zvezde, što je, i pored prećutkivanja velikih globalnih medija, indikator nezapamćene popularnosti jednog državnika u modernoj istoriji.   Iako je Čavezova akcija pomoći SAD (u toku novembra Čavez je svoj program proširio na Bronks i Boston, kao i indijanske rezervate na Srednjem Zapadu) od strane zvaničnika iz Vašingtona više doživljena kao medijska provokacija nego dobronamerni gest,   Čavezovi potezi u stvari predstavljaju samo korake dugoročne strategije izgradnje saveza latinoameričkih zemalja sa siromašnim i manjinskim zajednicama unutar sadašnje svetske supersile. Na ovaj način   Ugo Čavez je ne samo dobrim delom uspeo da u kratkom roku neutrališe medijske udare koji ga slikaju kao „totalitarca i komunistu“   koji preti američkoj bezbednosti udružujući se sa njenim iskonskim protivnicima kao što su Kastro, Sadam i Bin Laden, već među pripadnicima ovih grupa (a Latinosi su u SAD manjina sa najvećom stopom rasta u ukupnoj populaciji) stvara jaka uporišta i lobije u korist svoje političke vizije. Ovakvi potezi doveli su stvari do usijanja, kada je poznati TV evangelista, propovednik Pat Robertson, u obraćanju vernicima javno pozvao na ubistvo predsednika Čaveza.

Usponi i padovi Uga Čaveza

Ugo Čavez je rođen 28. jula 1954. godine u gradu Sabaneta, Barinas, kao drugo dete učitelja Ugo de Los Rejes Čaveza i njegove supruge Elene. Rastao je u veoma siromašnim uslovima života sa šestoro braće i sestara. Sa 17 godina upisao se na vojnu akademiju koju je završio kao osmi u klasi, nakon čega je sa činom potporučnika otpočeo vojnu karijeru. Vršeći vojnu službu magistirao je na vojnima naukama, paralelno studirajući političke nauke na univezitetu Simon de Bolivar u Karakasu, koje nikada nije diplomirao. Tokom ovih godina Čavez je   puno vremena posvetio   sportu i umetnosti prema kojima je još od detinjstva pokazivao interesovanje. Iz ovog perioda njegovog života potiču mnoge pesme, priče i drame koje je pisao u slobodno vreme. Najviše uspeha imao je u sportu: kao igrač bejzbol tima Criollitos de Venezuela godine 1969. godine sa svojom ekipom je učestvovao na nacionalnom šampionatu iz bejzbola.

Čavezova vojna karijera trajala je punih 17 godina, tokom kojih je kao aktivni oficir zauzimao različite komandne i štabske pozicije, da bi na kraju došao do čina pukovnika i predavača na Vojnoj akademiji Venecuele. Tamo je brzo postao čuven po vatrenim predavanjima i radikalnim kritikama venecuelanskog društva i državne vlasti. Upravo tada Čavez osniva Revolucionarni Bolivarski pokret u okviru koga je uobličio sve svoje glavne političke ideje kojih se drži do današnjih dana. Bolivarizam, kako Čavez naziva sopstvenu verziju Bolivarovih političkih ideala, zapravo predstavlja smešu južnoameričkih socijalističkih ideja marksističkog istoričara Frederika Figueroe i praktičara kakvi su bili Aljende, Kastro i Če Gevara, i iskustava višepartijskog sistema. Osnovi postulati ove doktrinarne smeše su: anti-imperijalizam, vera u predstavničku demokratiju (sa čestom narodnom referendumskom participacijom), celovitost državnog suverentiteta, ekonomska samodovoljnost, razvijanje osećanja nacionalne solidarnosti, iskorenjivanje   korupcije i pravična distribucija nacionalnih dobara.

Nezadovoljan ukupnom državnom politikom reformističke neoliberalne vlade Pereza, Čavez je sa svojim pristalicama dugo planirao državni udar, koga je, nakon više odlaganja, izveo u februaru 1992. godine. Pod Čavezovom komandom, pet bataljona vojske pokušalo je da zauzme ključne civilne (pretežno komunikacione)   i vojne objekte, uključujući i predsedničku palatu. Iako je iza sebe imao lojanost polovine vojnog personala, Čavez je usled brojnih izdaja, grešaka u koracima i nepredviđenih okolnosti, umesto da zauzme mesto tadašnjeg presednika Pereza (koji se nalazio na prekomorskim putovanjima) završio u Istorijskom muzeju u Karakasu, odsečen od drugih zaverenika i opkoljen vladinim snagama. Nakon opsade koja je odnela 18 života, Čavez je odlučio da se preda.

Osuđeniku na dugogodišnju robiju, veoma brzo se osmehnula sreća – Perez je ubrzo izgubio položaj na predsedničkim izborima, a njegov naslednik Kaldera je 1994. godine pomilovao Ćaveza i njegove saborce. U kratkom roku, ovaj je uspeo da obnovi svoju organizaciju nazvaši je Pokret Pete republike (Movimiento Quinta Republica-MVR)   čiji je simbol postalo znak V koji je označavao i latinski broj pet i znak pobede. Pripremajući se za sledeće predsedničke izbore Čavez je sastavio predizborni program čvrsto se držeći glavnih ideja bolivarizma, pridobijajući glasače na kampanji koja se zasnivala na antikorupcijskoj platformi i planu borbe protiv siromaštva, ali i zalažući se za rasturanje do tada u Venecueli tradicionalno ukorenjenog dvopartijskog sistema ( puntofismo ).

Predsednička kampanja dobro je došla Čavezu da unapredi svoje harizmatske i govorničke sposobnosti. Izbegavajuči kolokvijalizme političkih govora, svojim sirovim i neposrednim pristupom Čavez je tokom   kampanje, usmerene prvenstveno prema siromašnim glasačima i radnicima, već tokom leta stekao podršku 40% biračkog tela. Nakon što su prvi rezultati izbora od 6.12.1998. godine bili objavljeni, bilo je jasno da je Čavez sa 56, 2% glasova ubedljivio pobedio svog glavnog rivala   Salasa (dobio 39, 9% glasova).

Mandat nakon koga ništa neće biti isto

Ugo Čavez je, stupajući na dužnost u februaru 1999. godine, bio svestan da je dobio mandat da bi zaustavio ekonomsko propadanje Venecuele, ojačao ukupnu ulogu države i ostvario njenu presudnu ulogu u distibuciji socijalne pravde. Bio je to novi početak ovog južnoameričkog društva koje će u narednim godinama doživeti radikalne političke reforme, okrećući se od neoliberalnog   tržišnog koncepta u polusocijalističko, distibutivo društvo u kome je država preuzela tešku ulogu ostvarenja programa društvenog blagostanja.

U prvim mesecima predsedničkog mandata, Čavez se posvetio demontiranju starog političkog sistema kroz stvaranje novog zakonodavnog okvira kao preduslova temeljnih ustavnih reformi. U isto vreme, na osnovu predsedničkih ovlašćenja, Čavez je neuporedivo veći deo budžetskih sredstava preusmerio u fondove za socijalne programe najugroženijih slojeva venecuelanskog društva, premda   je državni budžet u to doba, usled niske cene nafte na svetskom tržištu, bio previše slab i nepodoban za obimnija ulaganja te vrste. On je stoga angažovao najvećeg budžetskog korisnika – armiju u niz socijalnih programa koji su usmereni na borbu protiv siromaštva: svi raspoloživi vojni efektivi bili su uposleni u javne radove koje su pomogli izgradnji infrastrukture i poboljšavanju uslova života ruralnih oblasti i gradskih predgrađa (tkz. Plan Bolivar 2000). Ovaj plan, koji je uključivao izgradnju puteva,   podizanje novih stambenih četvrti i masovnu vakcinaciju stanovništva, naišao je na oštro protivljenje opozicije koja je u njemu videle sličnosti sa Kastrovim komunističkim državnim merama tokom devedesetih godina.

Najkrupniji rezovi učinjeni su u ekonomiju, čija se   dotadašnja višedecenijska neoliberalna praksa očitavala u   privatizaciji ključnih strateških nacionalnih dobara i javnih ustanova, kao što su npr. aluminijumska industrija i naftna industrija. Situacija je ovde iziskivala hod po tankoj žici da bi se ostvarila namera da se kroz delimično podržavljenje   omogući uticaj države na upravljanje ovim dobrima   (i kasnija redistribuciju   dobijenih sredstava na socijalne programe), a da se pri tome   ne odvrate   ili oteraju strani investiori, već da im se ostavi dovoljan prostor za njihove privredne delatnosti i sigurnost u   dobit. Osim toga, Čavez je uložio priličan napor da se smanji količina vađenja sirove nafte, u to vreme vrlo jefitne, i sačuvaju dovoljne rezerve za vreme kada cene budu višestruko veće. U tom cilju je Venecuela, kao treći svetski izvoznik nafte, pokrenula žestoku kampanju lobiranja među zemljama OPEK-a da se smanje stope vađenja nafte i poslednično podigne njena cena na svetskom tržištu. Nailazeći na suprotstavljanje velikih naftnih kompanija sa dugogodišnjim prisustvom na tlu Venecuele, Čavez je pokušao da postigne dogovor sa njima. Nakon neuspeha da ubedi Filips Petroleum i Ekson da plate porez od 1% na vrednosti koje kao investitori izvlače sa venecuelanskih naftnih polja, Čavez je objavio svoje namere da potpuno nacionalizuje naftna ležišta.

Prve godine predsedničkog mandata pokazale su ograničene privredne uspehe, i nešto veću efikasnost u ubranju poreza u odnosu na prethodnike. Da bi nastavio svoju kampanju borbe protiv siromaštva, Čavez je morao da probije pat poziciju koja je nastala u parlamentu usled protivljenja opozicije koju su pretežno činili pripadnici starih, povlašćenih društvenih slojeva. Nakon dva referendumska izjašnjavana, prvog o tome da li treba formirati ustavotvornu skupštinu   (sa rezutatom od 71% “za” njeno formiranje), i drugog u vidu izbora za poslanike ustavotvorne skupštine (u kojem je predsednikova koalicija osvojila 120 od 131 mesta u parlamentu), Čavez se našao u situaciji da donese ustav u skladu sa sopstvenim političkim uverenjima. Nacrt ustava koga je donela ovakva skupština na referendumu je dobio podršku 71,7% birača. Tako je Venecuela dobila narodni ustav, koji sa svojih 350 članova spada u jedan od najobimnijih ustava na svetu, a koji je uveo nekoliko novina: predsednički mandat je sa pet produžen na šest godina trajanja, uz mogućnost jednog reizbora; mogućnost referendumskog opoziva predsednika; i što je najvažnije -   dvodomu skupštinu koja je omogućavala zakonodavnu blokadu od strane predstavnika povlašćenih društvenih slojeva ustav je pretvorio u jednodomu skupštinu biranu na opštim izborima.

Jedna od prvih aktivnosti novog parlamenta je bila formiranje “vanrednog pravosudnog komiteta” kojim je data legalna osnova da smeni po kratkom postupku sudije (i to njih 190) koji su tokom prethodnih režima bili nedodirljivi, a omraženi u širokim slojevima društva zbog bezočne korupcije. Ubrzo po usvajanju ustava, početkom 2000. godina usledeli su novi parlamentarni i predsednički izbori na kojima je Čavez ponovio prethodne uspehe – sa 59,7% glasova Čavez je daleko iza sebe ostavio protivkandidata Arijasa (37% glasova), dok je njegova   vladajuća koalicija uspela da obezbedi dvotrećinsku većinu u sada jednodomom parlamentu. Krajem 2000. godine, pored lokalnih izbora održano je referendum o predlogu zakona o sindikatima kojim su ovi primorani na izbore pod državnim nadzorom. Uspeh ovog referenduma uzorkovao je proteste Međunarodne orgenizacije rada i nekih stranih država, a čule su se i pretnje sankcijama.

Posle predsedničkih izbora iz maja 2000. Čavez   je dobio podršku parlamenta za dobijanje vanrednih predsedničkih ovlašćenja, po kojima mu je dat   mandat od godinu dana da vlada dekretima, što je on iskoristio da donese 49 dekreta iz najvažnijih oblasti života, ukljućujući one koji se tiču vlasništva nad naftnim bogatstvom i na zemljišnim veleposedima.

Do kraja 2000. godine Čavez je uspeo da razvlasti oligarhe po pitanju zemljišnih veleposeda i da dovede reforme u fazu kada su programi socijalne pomoći počeli da daju vidljive rezultate (npr. drastično je obrorena smrtnost odojčadi), pogotovu u zdravstvenoj zaštiti i obrazovanju (u osnovne škole je upisano preko milion dece). Međutim, prava iskušenja za Čavezovu vlast tek su počinjala.

drugi deo teksta