Draško Vuksanović

Da li je moguće da neprijatelj postoji

Sonja Biserko uložila je do sada mnogo napora i diskurzivnih trudova ne bi li kako porodila novu Srbiju sa politički osvešćenim građanstvom.   Pri tom je pokazala da je pravo leglo ideja i bure nadahnuća, i suprotno, da od Srba in toto nije bilo niti će biti većih vinovnika zla. Razmotrimo neke odjeke njene knjige Srbija na Orijentu u listu Hrvatska riječ . Novinarka Marija Petković piše:

“Već sam naslov zbirke, koji Srbiju smiješta na Orijent, ne geografski već kulturološki, definirajući je time kao predmodernu tvorevinu, ukazuje na korpus tema kojima se autorka bavila … Anakroni model države i društva iz XIX. stoljeća, koji će već ispražnjen pojam radničke klase na kraju osamdesetih godina, zamijeniti monstruoznom idejom "vaskolikog srpstva", a internacionalizam za "sabornost", uzročnik je ratnih razaranja koja su, i bez pominjanja stratišta poput Vukovara, Sarajeva i Srebrenice, uvijek po sebi zločin.”

U Hrvatskoj riječi možemo pročitati i ovakvu opservaciju:

“Filozof Alpár Losoncz je primijetio kako Sonja Biserko ‘ispravno imenuje elite kao najodgovornije za uobličavanje nacionalističkih kodova'. Međutim, Losoncz dodaje da ona pri tomu nije upala u tako čestu zamku oslobađanja svake krivice i onog drugog aktera u nacionalističkoj igri – demosa, odnosno naroda.”

Prema Sonji Biserko, postoje dve strane odgovorne za rat u bivšoj Jugoslaviji: srpski intelektualci i srpski narod, ti orijentalni, predmoderni nosioci monstruozne ideje vaskolikog srpstva i sabornosti. Niko treći ni prstom nije mrdnuo. Tradicija nije opterećivala ostale učesnike u ratu (na primer, postmodernog Tuđmana i zapadnjake Aliju Izetbegovića i Hašima Tačija).

Komunizam u Jugoslaviji, čija je, kao što ćemo pokazati, Sonja Biserko pozna mutacija i naopako okrenuti amblem, napravio je jednu sekundarnu, lingvističku štetu koja je ostala u senci opipljivijih nedela tog totalitarnog poretka. Preuzimajući od Staljinovog režima pojam neprijatelja naroda, u istu ravan stavio je razne nekomuniste – ustaše i ravnogorce, građanske liberale i bogate trgovce, glumce koji nisu odbili da igraju predstave za vreme nemačke okupacije, predratne srpske intelektualce bez crvene partijske knjižice, posleratne srpske intelektualce koji su se osamdesetih godina borili za ljudska prava. Tako je opravdao sopstvene zločine, mistifikovao golu borbu za vlast i potro neprijatne razlike između dobra i zla, koji su trebalo da ostanu s one strane komunističke istorijske misije. U svesti potonjih generacija to je naprosto uništilo realni pojam političkog neprijatelja , dok su na sceni ostajale osobe koje nisu prestajale da se drže kao da su im svi nekomunisti za nešto krivi, iz čega se razvila i ideja da ceo jedan narod može biti isti onaj neprijatelj kojeg su vrebali i vijali Staljinovi adepti. Na drugoj, ideološki manje «osvešćenoj» strani, desio se pomenuti pojmovni udes. Posle komunizma, niko više ne uzima za ozbiljno kad se za nekoga kaže: taj nam je neprijatelj; taj je tražio da se pojača bombardovanje i da se izvrši kopnena invazija; taj u svojim tekstovima, punim pretnje, Srbe tretira kao bolest koju treba agresivno suzbijati.

Ovakvo jadno stanje imenice neprijatelj, naravno, sada odgovara našoj prejezovitoj junakinji jer niko ne može da je nazove pravim imenom, dok se njene manifestacije neprijateljstva prema Srbima čak dobro plaćaju.   Zar je moguće da su Tito, Draža Marković i ostali politički oci Sonje Biserko, kad su poništavali smisao jezika i pojmovni aparat razuma, mislili na nju i njenu budućnost?

Politički neprijatelj, međutim, nije bilo kakav politički protivnik i ideološki neistomišljenik, nego onaj ko želi da nauštrb nečijih flagrantno legitimnih životnih interesa ostvari svoje i /ili nečije flagrantno nelegitimne interese. Legitiman interes Srbije jeste da se odnos prema njoj ne temelji na laži, kojom se potpomaže uvođenje otvorenih ili prikrivenih sankcija, plaćanje ratne odštete od stotinak milijardi evra i nastavak cepanja njene teritorije. Stereotipi o kolektivnoj krivici Srba i «zajedničkom zločinačkom poduhvatu», proisteklom iz srpske kulture i mentataliteta, vode ka ukidanju Srbije kao države, što Sonja Biserko dobro zna. Iz toga sledi da ona jeste neprijatelj Srba, ali ne i obratno, jer sa srpske strane niko ne ugrožava njene legitimne interese.

Ruku na srce, eventualnom povratku ove belicističke reči u politički prostor, za ljubav liku Sonje Biserko, ne treba se radovati, ali ni ogledalo nije krivo što je odraz nakazan.

Sonja Biserko bi, ma koliko je vukle preuzete obaveze i ono što joj leži na srcu,   trebalo da zna: sve ugrožene grupe bore se za svoja prava. Crnci u Americi počeli su još pedesetih godina prošlog veka. Bore se radnici, antiglobalisti, žene. Ne vidim da bi Srbi, koji su kao zajednica dovedeni do ivice opstanka, trebalo da budu izuzetak. Ima ovde, naravno, mnogo ljudi koji se ne osećaju pogođenim velikom radnom akcijom sračunatom da se likvidiraju životne šanse ove zemlje , već problem, kao i S.B, vide «u nama samima», «u srpskom fašizmu», «sabornosti». Oni su ili klijenti neprijateljske politike, ili dezorijentisani ljudi koje je ustrelila munja jedne u osnovi šovinističke propagande. Ne želeći da budu srpski šovinisti, postali su šovinisti prema Srbima. Treba pogledati kako se ponaša, recimo, Seren Jesen-Petersen, i videti kako to sam srpski narod danas proizvodi dvostruke aršine i beskonačno visok prag tolerancije na zločine nad Srbima. Ta osoba bi se makar malo stidela što štiti segregaciju da je Srbi nisu debelo zaslužili – u izveštajima Helsinškog odbora za ljudska prava, Hrvatskoj riječi i mnoštvu drugih glasila za širenje «istine, odgovornosti i pomirenja».

Detronizacija slike kakvu stvara Sonja Biserko preduslov je da zemlji krene nabolje. To može da se realizuje jedino upornim obznanjivanjem motiva hajke na fantome velikosrpstva. Cilj je da se Srbija naposletku oslobodi pošasti američke diskriminacije – svog jedinog životno bitnog problema – kao što su u istoriji uspele mnoge diskriminisane grupe. Osobe poput Sonje Biserko nastoje upravo to da spreče . Sasvim nasuprot onome što je upotrebom reči neprijatelj postizao režim iz kojeg je potekla predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Beogradu, njena rehabilitacija u današnjem političkom rečniku predstavljala bi doprinos demistifikaciji jednog opakog fenomena naše stvarnosti.

Istom temom bavi se Marinko M. Vučinić u tekstu: Da li je Srbija na Orijentu