Inicijalni komentar Marija Kalika

Odgovor Cedomira Antica na komentar Maria Kalika

i reakcija Maria Kalika na ovaj odgovor

Poslednji odgovor Cedomira Antica g. Mariju Kaliku

Mario Kalik

Mala Srbija u velikoj Evropi, ili: Samo Samostalnost Srbiju Srozava

Autori koji izlažu svoje stavove o temi «Kuda ide Srbija?» predstavljeni su od strane uredništva Nove Srpske Političke Misli kao «istaknuti predstavnici  ovdašnje društvene misli». Verovao sam na reč ovakvoj kvalifikaciji, ali sam se razočarao nakon čitanja teksta Čedomira Antića. Možda je ovaj istoričar zaista istaknut u nekoj oblasti. Međutim, u tekstu «Nezavisna Srbija u Evropskoj Uniji» dobili smo, umesto društvenog mišljenja, pregršt stereotipa, konfuznih formulacija i, najblaže rečeno, čudnih konstrukcija. Na početku teksta Antić ukratko iznosi stavove o jugoslovenskom projektu i ulozi koju je u njemu imala «srpska politička elita». Navodi se da su «srpske političke elite štitile Jugoslaviju po cenu da protivreče stvarnosti svetske politike», da bi se odmah zatim reklo da je «veliki cilj održanja Jugoslavije...po pravilu bio vezan za odbranu većih evropskih ili svetskih sistema i ideologija». Kako se nečemu protivrečilo time što se to branilo? Osim što je ova postavka samoprotivrečna, njena prva rečenica je netačna, i deo je sveprisutne halabuke o gubicima koje je srpski narod navodno pretrpeo boreći se za stvaranje i očuvanje Jugoslavije. Suprotno željama protivnika Jugoslavije, istorijske činjenice su gotovo nesumnjive - i prva i druga Jugoslavija je bila visoko priznata od strane naprednih zemalja koje su oblikovale «stvarnost svetske politike». Međutim, možda je Antić, kada je iznosio ovu tezu, imao na umu protivnike prve Jugoslavije – fašističku Italiju, nacističku Nemačku i staljinistički Sovjetski Savez, odnosno druge Jugoslavije u periodu njenog razbijanja – ponovo Nemačka i Italija, uz pomoć Vatikana i Austrije. Možda je njegov stav da nije trebalo protivrečiti ovom fašističko-staljinističko-katoličkom neprijateljstvu prema Jugoslaviji i da je trebalo verno služiti Hitleru, Staljinu i mentorima nove NDH-a, Genšeru, de Mikelisu i A. Moku. Međutim, to bi predstavljalo gubitak one tekovine za koju sam Antić kaže da se za nju «srpski narod borio u protekla dva veka», naime slobode, i uopšte, zagovaranje podaničkog i ropskog položaja prema osvajačima i okupatorima. Stoga verujem da se pre radi o nekakvoj konfuziji. Dalje, Antić navodi da su, braneći Jugoslaviju, «srpske elite doživele velike udarce sudbine», na primer, «izginule u Prvom svetskom ratu». Koliko me skromno znanje iz istorije služi, čini mi se da pre i tokom Prvog svetskog rata nije postojala Jugoslavija, pa nije mogla ni da se brani. Što se tiče Drugog svetskog rata, srpska elita tada uopšte i nije branila Jugoslaviju, već su to činili do tada potlačeni društveni slojevi, boreći se istovremeno za njeno novo društveno uređenje. A u poslednjoj deceniji XX veka, veliki deo srpske elite je odbacio jugoslovenski projekt, što je na kraju dovelo do stvaranja hibridne i nejasno definisane tvorevine pod imenom «Zajednica Srbije i Crne Gore».

            Govoreći o socijalističkoj izgradnji druge Jugoslavije, Antić kaže da je taj «proces velikodušno potpomognut stranim zajmovima» i da «novonastalo srpsko građanstvo većinom nije živelo od svog rada». To je jedan od najčešćih stereotipa kojim se služe protivnici socijalističke Jugoslavije, vođeni najrazličitijim pobudama – stereotip o veštački održavanom socijalnom blagostanju i neproduktivnosti društvene svojine i samoupravljanja. Previđa se da su zajmovi počeli uveliko da se uzimaju tek tokom 70-tih godina, nakom perioda ogromne materijalne i duhovne izgradnje finansirane uglavnom iz vlastitih nacionalnih izvora, i prelaska na retrogradne ekonomske i političke projekte koji su razgrađivali samoupravljanje i jugoslovenski identitet dotadašnjeg ekonomsko-političkog sistema. Druga rečenica sugeriše da je srpsko građanstvo živelo od tuđeg rada (možda ostalih jugoslovenskih naroda ili građana zapadnih zemalja koje su davale zajmove). Postavlja se pitanje šta je sa vrednošću stvorenom njihovim radom i, na kraju krajeva, zašto su uopšte radili ako su tu «velikodušni zajmovi» koji su toliko veliki da su mogli unedogled da se troše. Možda Antić misli da «novonastalo srpsko građanstvo većinom» i nije radilo, već živelo u nekakvoj zemlji-dembeliji koju spolja zasipaju ne zajmovima, već poklonima, odnosno, današnjim  jezikom rečeno, «donacijama».

            Što se tiče Antićeve «misli» o poslednjoj deceniji XX veka, on spominje «desetogodišnji građanski rat». Ova formulacija odmah me je začudila, obzirom da sam se vodio predstavom da je građanski rat na prostoru bivše Jugoslavije trajao od 1991. do 1995. godine. Kasnije sam video da se hronološki okvir ove formulacije kod Antića proteže od 1990. do 1999. godine. Dakle, za njega sukob sa šiptarskim teroristima tokom 1998. i 1999. godine i NATO agresija na SRJ spadaju u «građanski rat». Ne znam kako, šiptarski teroristi i vojnici NATO-a postadoše u Antićevom tumačenju «građani» naše zemlje. Takođe, Antić kaže da je to «poslednji moderni evropski rat», a u sledećoj rečenici «jugoslovenski rat». Dakle, još jedna konfuzija koju treba razjasniti. Ipak, najzanimljivije su Antićeve ocene o srpskom «nacionalizmu». Ovaj je bio «ideološki paravan birokratije koja je jedina imala koristi i bezobzirnosti da svojim biračima ponudi održanje prethodnog sistema». Postojala je «veštački stvorena želja naroda da zaštiti svoju istinsku ili navodno ugroženu sabraću», a u «svojim planovima tadašnja srpska politička elita je u potpunosti radila protiv istinskih interesa Srba u Krajini i Hrvatskoj. Srbi u Hrvatskoj podsticani su da postavljaju ekstremne zahteve». Tako su Srbija i krnje vlasti SFRJ «podsticale samo separatizam krajiških Srba». «Srećom, budući da režim Slobodana Miloševića nije imao interesa da dovodi u pitanje poslovne i druge veze sa Grčkom, Makedonija je sačuvana od rata». Na kraju, po Antiću, «jugoslovenski građanski rat razvejao je rasprostranjene iluzije o veličini». Ovom stavovima ne bi ništa imali da dodaju ni haški tužioci koji u osnovu svih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije stavljaju navodni projekt stvaranja «Velike Srbije», odnosno «ratoborni srpski nacionalizam». «Iluzije o veličini» našeg naroda i njegovih teritorijalnih prava bile su te koje su dovele do krvavih ratova. Međutim, da vidimo redom kako stvari zaista stoje. Prvo, vlast koja se uspostavila u Srbiji krajem 80-tih godina nije podsticala srpski «nacionalizam», već upravo očuvanje Jugoslavije kao zajednice u kojoj će se na najbolji način ostvariti i srpski nacionalni interes, a to je bezbednost i ekonomska i kulturna razvijenost našeg naroda. Ona nije «ponudila održanje prethodnog sistema», već je, naprotiv, promenila neka njegova suštinska obeležja – isključivo postojanje društvene svojine, jednopartijski politički sistem, Ustav iz 1974. godine itd. Drugo, da li su brojni ljudi koji su se dobrovoljno prijavili da pomognu svom narodu u Krajini bili samo veštački motivisani, i čime je to tadašnja srbijanska vlast motivisala građane da pomažu i brane svoju sabraću? Možda američkim dolarima ili udelom u «osvojenim teritorijama»? Kako Antić uopšte može da navodi mogućnost da je srpski narod u Hrvatskoj bio «navodno ugrožen»? Takođe, da li borba za očuvanje fizičkog opstanka Srba u Hrvatskoj nije u interesu tih Srba, i da li afirmisanje njegovog prava na ostanak u Jugoslaviji predstavlja «ekstreman zahtev»? Ako ne, koji su onda to «istinski interesi» protiv kojih se radilo, i koji su to «ekstremni zahtevi»? Osim toga, ne može se govoriti o «separatizmu krajiških Srba», već samo o separatizmu Hrvatske i pravu srpskog naroda da ostane u Jugoslaviji, što je sasvim bilo u skladu čak i sa tadašnjim Ustavom SFRJ. Nije se srpski narod u Hrvatskoj otcepljivao od Jugoslavije, već samo od separatističke hrvatske vlasti, koja je kao takva rušila ustavni poredak zemlje. Treće, po Antiću ispada da rata u Makedoniji nije bilo samo zato što Milošević nije imao «interesa» za njega. To bi sugerisalo da su u drugim republikama vođeni ratovi jer je Milošević imao interesa za njih, i da je, zapravo, uzrok svih ratova u bivšoj Jugoslaviji Miloševićeva ratoborna politika, vođena interesom za očuvanje i proširenje njegove lične vlasti. Kao što rekoh, ovim konstrukcijama ne bi ništa dodali ni haški tužioci, pa čak ni Mesić, Kučan, Izetbegović i njima slični. Ako Antić zaista «misli» na ovaj način, spreman sam da ponudim protivargumente. Do tada, držim da je reč o jednoj konfuziji u Antićevom razumevanju dešavanja u poslednjoj deceniji XX veka, koju on svakako može dodatno razjasniti. Međutim, kopka me ono «razvejavanje iluzija o veličini». Da li su ratovi vođeni zbog megalomanske iluzije našeg naroda, neutoljive želje za stvaranjem «Velike Srbije», ili se u njih ulazilo samo zarad očuvanja «slobode, tekovine za koju se srpski narod borio u proteka dva veka»? Drugim rečima, da li je «srpska strana rata» bila osvajačka ili odbrambena? Ili je možda borba za slobodu i odbranu svoje zemlje jedna «iluzija o večličini»? Ako posredi ovo poslednje, onda, po mom mišljenju, na toj «iluziji» počiva egzistencija svakog naroda, samim tim i srpskog. Bez nje bismo bili samo neizdeferencirana masa robova raznih osvajača i gospodara. Sloboda jeste nešto veliko, i «iluzija» o njoj predstavlja stvarnost našeg naroda bar u poslednja dva veka, kada je i stvorena moderna srpska država. Ona se smatra najvećom civilizacijskim dostignućen našeg naroda i najsvetlijim delom naše tradicije. Da li Antić na ovom mestu dovodi u pitanje to dostignuće?

            Nakon što se pozabavio prošlošću, Antić direktno prelazi na razmatranje budućnosti, onoga kao «treba» i «mora» da izgleda «nova» srpska država. Odgovor na pitanje «Kuda ide Srbija?», odnosno analiza aktuelnih ekonomsko-političkih trendova u našoj zemlji, nije nam data. Od istoričara koji se bavi onim što je bilo, Antić se naprasno pretvara u nacionalnog ideologa, koji preporučuje kakva nam Srbija «treba». Pa da vidimo kako Antić zamišlja buduću Srbiju. On polazi od toga da je «najvažniji nacionalni cilj Srbije u XXI veku» zapravo «stvaranje srpske države». Ne znam šta je drugo srpski narod radio u poslednja dva veka. Antić u stvari misli na stvaranje Nezavisne Države Srbije (NDS), odnosno na razgradnju istorijskih dostignuća nakon 1912. godine, u skladu sa «prevrednovanjem» ideje o Jugoslaviji. Pri kraju teksta on kaže da «Srbija XXI veka svoje...tradicije treba da traži u politici Srbije pre 1912. godine». Međutim, u tekstu se vidi da se Antić ne pridržava čak ni ovih tradicija, i tako ponovo nailazimo na konfuzije. Naime, buduća Srbija nije monarhija, kakva je bila u periodu na koji se Antić poziva, već «čisto parlamentarna država». Ipak, nije ni to, budući da ima predsednika koji se «bira neposredno» (a ne u parlamnetu), i koji čak ima «pravo da saziva sednice vlade» i da im «predsedava». Antić još kaže da Srbija, slično Rumuniji, ne bi trebalo da bude definisana ni kao republika ni kao monarhija, da bi u daljem tekstu istakao njeno republikansko uređenje, na šta prirodno upućuje ustanova predsednika države koga narod bira neposredno. Posle svega ovoga, kakvo je, po Antiću, državno uređenje buduće, «nezavisne» Srbije? Dalje, Antić govori da je «neophodno da se građani Vojvodine i srpskog dela Sandžaka što skorije izjasne o obliku i stepenu samouprave koje bi želeli da uživaju...». Koliko znam, Vojvodina već ima visok stepen samouprave (autonomije), a potpuno mi je nejasno šta znači izjašnjavanje o samoupravi u «srpskom delu Sandžaka». Da li je Sandžak, po Antiću, u statusu sličnom Kosovu, gde faktički postoji srpski i albanski deo, pa sad Srbi treba da se izjasne o samoupravi u svom delu Sandžaka, ili je, još uvek, i formalno i realno deo Srbije? Na drugom mestu Antić zagovara uvođenje okružnih samouprava u Novom Pazaru i Preševu. Okružni nivo državnog organizovanja i do sada je postojao, a Antić u novom uređenju izdavaja posebno ova dva okruga. Pošto su to oblasti sa etnički mešovitom stanovništvom, one, po njemu, zaslužuju nivo okružnih samouprava. Međutim, Antić nam prethodno ne objašnjava zašto bi kriterijum etničke pripadnosti bio primaran u organizovanju okruga, a ne, recimo, kriterijum ekonomske strukture date oblasti. U pogledu pitanja demografskog razvoja, Antić kaže da «ako broj njenih stanovnika nastavi da ubrzano opada, Srbija će ponovo postati izvor nestabilnosti na Balkanu, ovaj put nesumnjivo kao žrtva.  U novom stoleću, Srbiji nije potrebno nikakvo drugo pravo ili status osim onog koji već uživaju njeni susedi ili ostale evropske države». Nešto kasnije se naglašava da «danas Srbija nema nikakvih potreba za teritorijalnim proširenjem». Znači, slično ranijim stavovima, Srbija je do sada bila «izvor nestabilnosti na Balkanu», ili kao žrtva (što je «sumnjivo»), ili, još gore, kao dželat. Ostaje da nam Antić razjasni ovu konstrukciju, osim ako ne misli da je ona dovoljno opravdana «tumačenjima» CNN-a ili Haškog tužilaštva. Dalje, kada se naglašava da Srbiji u novom veku nisu potrebne privilegije niti «teritorijalna proširenja», performativni učinak takvih navoda je pravdanje – kao da je Srbija do sada tražila privilegije ili nove teritorije, a ne isključivo štitila svoju ravnopravnost i suverenitet svoje teritorije. Dakle, i ovde su neophodna pojašnjenja.

            Antić naročitu pažnju posvećuje problemima Kosova i Metohije i odnosa Srbije i Crne Gore. Što se tiče prvog, on kaže da «mogućnosti da Kosovo i Metohija proglase nezavisnost i da to proglašenje bude priznato nije velika». Međutim, odmah zatim navodi da će «budućnost Kosova i Metohije ići verovatno u smeru određenom neostvarenim ugovorom iz Rambujea. Kosovo i Metohija bi prema tom modelu...zadržale potpunu nezavisnost». Za Antića je «jedino dugoročno rešenje ovog problema uspostavljanje formalne nezavisnosti Kosova i Metohije», a «zauzvrat bi bila garantovana potpuna autonomija i specijalne veze sa Srbijom srpskim zajednicama na Kosovu i Metohiji». Nešto kasnije se kaže da bi «Srbija zadržala formalan suverenitet nad Kosovom i Metohijom pod uslovom da u svakom drugom pogledu bude zadržana potpuna nezavisnost dve oblasti». Govori se i o «dobrosusedskim odnosima sa Kosovom i Metohijom». Nakon svih ovih stavova potpuno je nejasno kakav je, po Antiću, trenutni status Kosova i Metohije i kakav on treba da bude. Da li će Kosovo i Metohija «zadržati potpunu nezavisnost» ili će «Srbija zadržati formalan suverenitet nad Kosovom i Metohijom»? Ako važi ovo drugo, kako onda «jedino rešenje ovog problema» može biti «uspostavljanje formalne nezavisnosti Kosova i Metohije», i kako albanska oblast može istovremeno biti «potpuno nezavisna»? Takođe o kakvim je «odnosima», pa makar oni bili i «dobrosusedski», reč tamo gde se «zadržava formalan suverenitet» nad onim sa čime treba da se uđe u odnos? S druge strane, ako bi bila uspostavljena formalna nezavisnost Kosova i Metohije, kako je moguća istovremeno «potpuna autonomija i specijalne veze sa Srbijom» srpskih zajednica na prostoru Kosova i Metohije? Izgleda da se kod Antića na momente suprotstavljaju izrazi «formalan» i «potpun», kao da bi «formalno» označavalo nešto manje bitno i sporedno. U strogom smislu bi «formalno» bilo isto što i «potpuno» - na primer, kada se status Kosova i Metohije jasno pravno odredi i kada taj pravni akt priznaju odgovarajuće političke instance. U manje strogom smilsu, «formalno» bi bilo nužan, ali ne i dovoljan uslov «potpunog» - potrebno je još da odnosi u politčkoj realnosti budu u skladu sa «formalno» (pravno) uspostavljenim odnosima. A ono treće značenje, po kome bi «formalno» bilo nešto sasvim nebitno, nešto što je «samo na papiru», dok bi «potpuno» bilo ono što je «realno», ne može se održati, pogotovo ne u jednom naučnom pristupu. Kako inače objasniti da se za taj «papir» toliko bore predstavnici Albanaca na Kosovu i Metohiji ako je on nešto sasvim nebitno, obzirom da realno imaju moć? Zašto se toliko upinju da «Kosovo» i formalno postane nezavisno od Srbije? Ipak se čini da Antić zagovara rešenje koje ide u pravcu osamostaljivanja Kosova i Metohije u odnosu na Srbiju. Na to upućuje rečenice da bi se «politički prvaci etničke većine Kosova i Metohije obavezali na potpuno poštovanje administrativne granice SAP (?) Kosova», da «do integracije u EU ne bi bilo od koristi da Srbija i Kosovo i Metohija imaju više zajedničkih ustanova izuzev zajedničkih komisija za nadzor prava manjina dva naroda u drugim državama» i, na kraju, «da bi takav odnos prema rešenju statusa Kosova i Metohije nesumnjivo naišao na ogorčenje srpskog stanovništva Kosova i Metohije». Čim se govori o etničkoj «većini» i «manjini», «narodu» i što manjem broju «zajedničkih ustanova», jasno je da se između Srbije i Kosova i Metohije uspostavljaju odnosi na nivou samostalnih država. Dobro je što je Antić svestan «da bi takav odnos prema rešenju statusa Kosova i Metohije nesumnjivo naišao na ogorčenje srpskog stanovništva Kosova i Metohije», ali on veruje da, uprkos tome, to predstavlja «istinski interes» Srba koga oni još nisu postali svesni. Kao što još nisu potpuno svesni «značaja» i «koristi» već uspostavljenih atributa državnosti Kosmeta i činjenice da su šiptarski teroristi skinuli vojne uniforme, obukli građanska odela i postali poslanici «parlamenta Kosova». Odbacujući postupke ranijih vlasti prema Srbima u Hrvatskoj kao one koji nisu bili u službi njihovih «istinskih interesa», iako su krajiški Srbi u toku većeg dela tog perioda podržavali te postupke, Antić završava u tome da se o očuvanju «istinskih interesa» može govoriti tamo gde gotovo i da nema podrške stanovništva takvim «interesima». U oba slučaja se srpski narod tretira kao nedovoljno zreo, prvi put da shvati manipulaciju, drugi put dobro koje proizlazi iz predloženog Antićevog rešenja. Stoga srpskom narodu treba prosvećivanje o njegovom «istinskom» nacionalnom interesu, tegobno podučavanje da se izbegavaju «ekstremni zahtevi» i da se ne podleže «iluzijama o veličini», na čemu će pregalački da rade ljudi slični Antiću. Srbi moraju da shvate da su mali i da je mala Srbija idealno rešenje za njih.

            Što se tiče Crne Gore, Antić smatra da «Srbija nema interesa da zadržava Crnu Goru u zajedničkoj državi». «Vreme borbe za izlaz na more», što je bio jedini važan razlog očuvanja zajedničke države, nepovratno je «prošlo sa Prvim svetskim ratom». Dakle, Antić nije samo protiv Jugoslavije, već i protiv novostvorene «zajednice Srbije i Crne Gore». Pošto Srbija treba da bude mala, mora postati samostalna i u odnosu na Crnu Goru, i tako «razvejati» još jednu «iluziju» o svojoj «veličini». Nije jasno u kom smislu Srbija «zadržava» Crnu Goru ako još nije održan referendum na kom bi se građani Crne Gore izjasnili o izdvajanju iz zajedničke države. Takođe, ako je osnova za osamostaljivanje Crne Gore bila borba protiv navodne Miloševićeve diktature u SRJ, koje je crnogorsko rukovodstvo naprasno postalo svesno tokom 1997. godine, koji su dalji razlozi za insistiranje na ovom projektu u trenutku kada Milošević više nije na vlasti. Pogotovo u situaciji kada se govori o integracionim procesima, naročito u oblasti ekonomije (a upravo je tu stepen crnogorske samostalnosti najveći i u okviru novostvorene zajednice). Soga se čini da ćemo ovom projektu pomoći tako što će Srbija proglasiti nezavisnost, pošto sama Crna Gora očigledno ne može da reši ovo pitanje u vlastitom okviru. Po Antiću, jedino racionalno vezivno tkivo Srbije i Crne Gore bio je «izlaz na more». Čak i da je to tako, kako se može govoriti o prevaziđenosti tog geostrateškog resursa kada su najveće sile i dalje one koje imaju izlaz na more i veoma drže do njega, pošto je jasna ekonomska korist koju obezbeđuje ovakav geopolitički položaj. Međutim, nisu li Srbiju i Crnu Goru vezivale i još uvek vezuju još neke spone osim «izlaska na more»? Šta je sa tolikim žrtvama datim s obe strane kako bi se stvorila, a zatim  i sačuvala zajednička država? Jesu li ti ljudi dali svoje živote samo zbog jedne «iluziije»? Šta je sa zajedničkim etničkim poreklom, jezikom, verom i «nacionalnom sudbinom»? Šta je sa tolikim ljudima čija rodbina živi s druge strane republičke granice? U ovako zamišljenoj nezavisnoj Srbiji, ti ljudi bi išli kod svojih rođaka kao na primer, kad bi išli u Mađarsku, Bugarsku ili Rumuniju. Soga, da bi se «razvejala» poslednja «iluzija» o zajedničkoj državi i «uštedeo» novac, Antić predlaže «raspuštanje levičarskih i pro-jugoslovenskih stranaka, koje su do sada izdržavane iz Srbije», kao i «ukidanje preskupe savezne administracije», što će «doneti Srbiji uštedu od četvrt milijardi evra godišnje». Ako se kod ovog prvog misli na JUL i SNP, onda je, nezavisno od nedemokratskog karaktera ovog predloga, nejasno u čemu je problem sa njihovim finasiranjem. Ogranak JUL-a u Crnoj Gori finansira se iz centrale JUL-a ili na osnovu vlastitih sredstava, što je slučaj i sa drugim strankama koje imaju ogranke na prostorima van Srbije. Taj novac one raspodeljuju na način koji njima odgovara. S druge strane, u kom smislu se SNP «izdržava iz Srbije»? Što se tiče drugog predloga, on implicira ukidanje same zajedničke države Srbije i Crne Gore, i vođen je krajnje sumnjivom ekonomskom računicom. Zašto Antić, na primer, ne navodi koje su ekonomske koristi koje Srbija ima od zajednice sa Crnom Gorom? Nije valjda da ozbiljno misli da se ta korist svodi samo na «izlaz na more», pa ako je i samo to, da je odavno prevaziđena? Osim toga, pogrešno shvaćena «štednja» može da dovede do zaključka da nam, na primer, ne treba ni Kosmet, «nesrpski deo Sandžaka», južni deo Srbije, delovi Vojvodine, dakle svi oni delovi Srbije za koje se može pomisliti da nas više koštaju, nego što stvaraju prihoda. Takođe, kod spominjanja interesa Srbije u Crnoj Gori primetna je još jedna konfuzija. Kaže se da je jedan od ovih interesa «zaštita prava SPC», da bi se odmah zatim reklo kako «pomoć crnogorske države nepriznatoj i raskolničkoj 'Crnogorskoj pravoslavnoj crkvi' predstavlja anahrono mešanje države u crkvene poslove», kao da «zaštita prava SPC» od strane srpske i crnogorske države ne predstavlja oblik «mešanja države u crkvene poslove». Antić čak naglašava u tom kontekstu zadatak «srpske diplomatije da pravoslavnim vernicima Crne Gore isposluje zaštitu EU i OUN», tako da se u crkvene poslove ne meša samo naša država, već i međunarodne organizacije. Takav predlog je smešan, naročito s obzirom na «zaštitu» koju EU i OUN pružaju pravoslavnim vernicima na Kosmetu. U kasnijem delu teksta, govoreći o srpskom narodu i Crnoj Gori, Antić kaže da «u savremenom svetu nije redak slučaj da jedan narod ima dve države». Pre toga je govorio o «srpskoj manjini u Crnoj Gori», što nas ponovo dovodi od konfuzije. Bez obzira na to, voleo bih da znam koji su sve to slučajevi u svetu gde «jedan narod ima dve države».

            Antić nam ponešto kaže i o «interesima Srba u Hrvatskoj i Makedoniji» - taj ineters je da «pripadnici srpske manjine nastave da postoje kao nacionalna periferija sa svim onim pravima koja su uživali do 1990. godine i pravima koja manjine uživaju u EU». Prvo, nejasan mi je izraz «nacionalna periferija», i drugo, do 1990. godine srpski narod je, kao i ostali jugoslovenski narodi, bio konstituitvan na celoj teritoriji Jugoslavije, a ne samo u Srbiji. Možda je Antić propustio činjenicu da je rat u Hrvatskoj počeo upravo zbog nastojanja hrvatske vlasti da tamošnjem srpskom narodu odrekne tu konstitutivnu ulogu i svede ga na status nacionalne manjine.

            Antić zavržava svoj nacionalni program sledećim preporukama: «Srbija bi u budućnosti morala da učini sve da ostane po strani od svih, a naročito tuđih ratova. Srbija ima interese samo u regionu, dok u pitanjima svetske politike ima privilegiju da zauzme načelan, umeren i po mogućnosti neutralan stav. Srbija nema više interes ni mogućnost da učestvuje u borbi za svetsku prevlast, niti da se bori za uspostavljanje svetskih ideoloških sistema. Srbija XXI veka svoje uzore treba da traži u malim evropskim državama, a tradicije u politici Srbije pre 1912. godine». Nameću se sledeća pitanja: zagovara li Antić kapitulantsku politiku, pošto se u pojediiom slučajevima rat ne može izbeći, osim po cenu žrtvovanja nacionalne slobode i dostojanstva? U kakvom je to «tuđim ratovima» Srbija do sada učestvovala? Može li se «neutralan stav» sačuvati u slučajevima sukoba svetskih sila, i onda kada one, po Antiću, i dalje imaju presudan uticaj na Balkanu, što vidimo na najsvežijem primeru izjašnjavanja balkanskih zemalja o pomoći Americi u planiranom napadu na Irak? Takođe, ne znači li načelnost u mnogim slučajevima opredeljivanje za stranu koja brani načela, tako da se ne može istovremeno sačuvati i neutralnost? Kada je to Srbija učestvovala u borbi za svetsku prevlast? Nije li insistiranje na tome da «Srbija uzme učešća u savremenim evropskim i evro-atlantskim integracijama» deo borbe «za uspostavljanje svetskih ideoloških sistema»? Na koje «male evropske države» Srbija treba da se ugleda i zašto bi to činila kada se do sada ugledala uvek na neke od velikih država, a naročito u periodu pre 1912. godine? Može li se direktno nastaviti na 1912. godinu i naprosto preskočiti naknadni istorijski razvoj?

            Sve u svemu, čini se da poslednji Antićevi stavovi ponovo zagovaraju ideju male Srbije, pošto se prethodno razračunalo sa svim «iluzijama o veličini», «borbom za svetsku prevlast» i učestvovanjima u «tuđim ratovima». Srbija treba da bude nezavisna od Crne Gore, Kosmeta, «nesrpskog dela Sandžaka» i možda još nečeg. Tako mala i rasterećena svih problema koji su je do sada pritiskali, ući će u veliku Evropsku Uniju. Dakle, recept koji nam Antić nudi je sledeći: gde god da se pojavi neki problem, lepo treba tu oblast odvojiti od Srbije i tako će problem biti rešen. Umesto da lečimo obolelo državno tkivo, treba ga jednostavno odseći. Dok na kraju tako osakaćena Srbija ne postane plen raznih predatora i izgubi poslednju iluziju o svojoj nezavisnosti.

            A kuda ide Srbija? Antić nam na to pitanje nije odgovorio. Odgovor bi morao da sadrži analizu trendova čiju je apsurdnost lepo ilustrovao nedeljnik «Vreme» u svom novogodišnjem broju, bez obzira što je ovaj nedeljnik jedan od poslednjih koji ima pravo da pretenduje na takve kritičke stavove: «Šta su vesti godine u našoj Srbiji, zemlji čuda; u kojoj postoji Skupština, ali se ne zna ko su poslanici; ima izbora, ali se ne može izabrati predsednik; ne može se izabrati predsednik ali njegovu dužnost može preuzeti svaki poslanik većine; u zemlji u kojoj ima transparentnosti, ali se ne zna ko su proizvođači javnih radova; u kojoj se govori o svetskim ekonomskim standardima, a kriminalce javno nazivaju 'biznismenima' (ili 'kontroverznim biznismenima'); u kojoj ima kapitalizma, ali nema kapitala; gde se hvali ekonomski deo reformi, a pravi se 3,6 milijardi dolara spoljnog deficita; u zemlji u kojoj hvataju špijune, pa im se izvinjavaju...». Nakon poslednjih dešavanja, možemo dodati: u zemlji u kojoj ubiju premijera, a istog dana se već znaju organizatori ubistva, iako same ubice još nisu uhvaćene niti se o njima mnogo govori.  

 Odgovor Cedomira Antica na ovaj komentar

Nazalost sa zakasnjenjem sam primetio komentar koji je na moj tekst Kuda ide Srbija, napisao gospodin Mario Kalik. Priznajem da ne verujem da uvek vredi odgovoriti na takve “komentare citalaca”, posto smatram da sam uprilozenom tekstu veoma jasno izlozio svoje stavove. Ipak, gospodin Kalik je, verovatno u afektu, pristupio jednom kod nas nazalost cestom nacinu opovrgavanja suprotnog misljenja, koje je ograniceno na pokusaje da sagovornika u svakom pogledu diskfalifikje. Nije mi namera da polemisem sa g. Kalikom o njegovim stavovima kada je rec o kvalitetu mog stila pisanja, jasnoci teksta koji sam prilozio i prilicno beznacajnom pitanju zasto g. Kalik ne zna nista o mom ranijem radu na polju istoriografije. Ipak, obzirom na cinjenicu da je spomenuti gospodin detaljnoj, navodno logickoj, analizi podvrgao vise stavova iznesenih u mom tekstu slobodan sam da mu ukratko, na nekoliko primera koji zavredjuju odgovor, pojasnim delove koji mu ocigledno ne samo nisu dovoljno jasni, vec on na cinjenici da ih nije razumeo i zasniva veci deo svog veoma opsirnog teksta.

-         Ne bih zeleo da ulazim u razmatranje sta je to “drustveno misljenje”, za koje g. Kalik smatra da je rezervisano samo za najvece mislioce na polju drustvenih nauka. Verovatno se radi u pogresci prilikom pisanja, koju g. Kalik u brzini i nervozi nije stigao da otkloni.

-         Ne vidim protivrecnost u mom stavu da je “jugoslovenski projekat bio po pravilu vezan za svetske sisteme i ideologije, a da su ga srpske politicke elite branile i po cenu da protivurece svetskoj politickoj realnosti”. Gospodinu Kaliku je svakako poznato da je svetska istorija veoma slozen proces i da i u njoj dolazi do promena. Svet nije bio isti 1918, 1938 i 1989, da su srpske politicke elite to na valjan nacin primetile i bile spremne da u skladu sa tim vode drzavnu politiku verovatno bi tokom XX veka bile uspesnije. Ipak, cinjenica da su na oltar tog projekta bile spremne da poloze izvesne tekovine demokratskog razvitka svoje ranije drzave, pokazuje koliko su duboki koreni problema sa kojima su se suocavale.

-         Besmislena je rasparava o tome ko danas podrzava nacisticku Nemacku, fasisticku Italiju i NDH. Zao mi je sto gospodin Kalik jos uvek zivi u tom mracnom i teskom svetu zavera, izdaja i naravno samoizdaja.

-         Cinjenica je da su srpske politicke elite od decembra 1914. za svoj cilj uzele stvaranje Jugoslavije. Veliki gubici se zato mogu pripisti tom velikom cilju, ali razume se da srpsku vojsku i narod nisu ubijali direktno oni koji su stvarali, (odnosno nisu stvarali) nacionalni program. Pazljiv i razuman citalac je valjda to odmah mogao da shvati.    

-         Preporucujem gospodinu Kaliku da se malo obavesti o istoriji Drugog svetskog rata i o socijalnom i etnickom poreklu zrtava u njemu. Kad u jednoj zemlji okupator ubije svega 10% ukupnog broja njenih ratnih zrtava, a ostalo padne u gradjanskom ratu (bio to rat izmedju Srba i Hrvata, koji su prethodno bili gradjani jedne drzave, gradjanski rat u Srbiji ili posleratni teror) onda je to znak da sa citavom tom drzavom nesto nije u najboljem redu.

-         I o stranoj pomoci FNRJ i SFRJ g. Kalik ne zna mnogo. Sedamdesetih godina drzava se zaduzivala, kasnih cetrdesetih i pedesetih dobijala je stranu pomoc. To pitanje je mnogo slozenije nego sto se to g. Kaliku po svemu sudeci cini. Proracuni ozbiljnih autora, kakavi su B. Mijatovic i M. Dinikic, govore o tome da su zaduzivanja iz sedamdesetih predstavljala svega polovinu stvarne sume koja je u socijalisticku Jugoslaviju ulozena iz sasvim izvesnih razloga, a pre svega radi odrzavanja njenog stausa u Evropi podeljenoj Hladnim ratom. Posledica takve politike prema SFRJ, bilo je stvaranje jednog osobenog autoritarnog rezima koji krajem osamdesetih nije imao ozbiljnu alternativu, sto je veoma stetno uticalo na buduce dogadjaje.

-         Podsecam g. Kalika da su Albanci sa Kosova i Metohije i danas formalno gradjani Srbije. Prema tome njihova oruzana pobuna predstavljala je i gradjanski rat.  Znam da je g. Kaliku tesko sto sada ne moze da me, pozivajuci se na stari Zakon o javnom informisanju, tuzi sudu zbog ovakve tvrdnje, oglobi Novu srpsku politicku misao a meni oduzme cipele i trecinu plate u narednih cetrdeset godina. Ali, takav je zivot... Mozda smo zato i otkrili lepotu, ali i zustrost njegove pisane reci.

-         O krivici rezima S. Milosevica za rat, ne bih ovde posebno govorio. Ostaje ipak pitanje, da li je vlastima Hrvatske ili Bosne i Hercegovine odgovarao rat 1991. i 1992. godine. Imali su medjunarodno priznate drzave i manje ili vise politicke i vojne moci da ostvare dominaciju nad srpskim narodom na prostorima koje su im u vlast dali ne Vatikan i zavera zapadnih protestantskih sila, vec naprotiv one iste “progresivne snage” sto su “porazile” srpsku politicku elitu 1944. i 1945. godine.  Uzgred, gospodine Kalik, ne moze se biti istovremeno i mirotvorac i ratni pobednik. Vasi idoli nisu bili ni jedno ni drugo i mislim da su za to ponajvise duzni upravo napacenom srpskom narodu Srpske i Srpske Krajine.

-         Naposletku g. Kalik je kritikovao i moje vidjenje nacionalne buducnosti. Ne smatram da sam vizionar ili prorok. Jasne su medjutim teske perspektive daljeg zivota u virtuelnim drzavama koje su nam u nasledje ostavili rezim S. Milosevica, ali i njegovi prethodnici. Srbiju je moguce obnoviti samo na prostorima na kojima danas postoji vlast Republike Srbije, uz naravno demokratsku legitimnost koja bi za vise godina unapred sprecila otvaranje pitanja statusa nacionalnih manjina u Srbiji. Autonomija Vojvodine po mom misljenju nema demokratsku legitimnost, a srpski deo Sandzaka preti da, ukoliko Srbija prema njemu ne bude imala ozbiljnu drzavnu politiku, postane srediste sledece krize. Podsecam g. Kalika da se manji deo geografske oblasti Sandzak nalazi u Crnoj Gori i ja ga uslovno nazivam crnogorskim.

-         Razlika izmedju “formalnog” i “stvarnog” je jasna. Od “pobede” politike S. Milosevica juna 1999, pitanje vise nije da li je Kosovo i Metohija srpska oblast, ili ne, vec da li je Srbija za njen formalan ostanak u nekakvoj buducoj zajednici spremna da plati skupu polticku cenu. Za razliku od Slobodana Milosevica mene zanima status Srba sa Kosova i Metohije, a ne ulazak Albanaca u buduce zajednicke ustanove na paritetnoj osnovi i konacno sprecavanje uspostavljanja srpske drzave. Moje je misljenje ipak, da su Kosovo i Metohija zapostavljeni i izgubljeni za srpski narod jos u vreme realnog socijalizma. S. Milosevic je svojom korumpiranoscu i nesposobnoscu samo dao albanskom politickom pokretu priliku da se od staljinistickog pretvori u nekakav demokratski i stekne vecinom upravo one saveznike koje je Srbija imala nekada davno, kad je oslobadjala Kosovo i Metohiju.    

-         Molim g. Kalika da svoj stav o podrsci Krajisnika politici S. Milosevica ne deli samo samnom sa bezbednog odstojanja sajber prostora, vec da ode u Veternik pored Novog Sada i objasni im to licno u tamosnjoj Mesnoj kancelariji. Zaista ne znam sta bi to moglo da kvalifikuje g. Kalika da postane arbitar necijeg rodoljublja. Narocito ne znam zasto bi lojalnost grupi lopova i ukoljica bila isto sto i odanost svom narodu i njegovoj nacionalnoj ideji. Ako g. Kalik duguje nesto g. Milosevicu, molim ga da mu to licno, od licnih sredstava i licnih intersa sto pre vrati.

-         Pojasnjenja su neophodna i u vezi sa mojim stavovima o Crnoj Gori. U ovom trenutku u toj zemlji se svega oko 10% stanovnistva izjasnjava kao srpska nacionalna manjina. Nije iskljuceno da ce sa prestankom finansiranja drzavnih ustanova ove zemlje iz Srbije, a sa njima i vestackih pro-jugoslovenskih stranaka, takava realnost ubrzano biti promenjena. Izgleda da g. Kalik bolje od mene poznaje pitanje finansiranja JUL-a. Ipak, ostaje mi da se i dalje cudim odakle toj partiji u Srbiji basnoslovni novac za preskupe izborne kampanje od 1996 do 2000, kada se na decembarskim izborima 2000 pokazalo da za istu glasa manje biraca u celoj drzavi, nego sto su navodno imali clanova samo u Beogradu. 

-         Pitanje ciljeva Srbije u buducnosti g. Kalik je takodje izvrgao svojoj opsirnoj, ali ne mnogo domisljatoj kritici. Da, g. Kalik, u XXI vek Srbija mora uci svesna pouka proslosti. Srbija danas postoji na prostorima koji se sa izuzetkom Vojvodine i srpskog dela Sandzaka poklapaju sa XIX Srbijom, i kao sto je Srbija nekada na tim skromnim osnovama prihvatila ideale i metode integracije u onovremenu Evropu, tako i moderna Srbija mora svesna proslosti da pronadje svoj novi put. Ciljevi su danas drugaciji nego u XIX veku, pa su i metodi drugaciji. Naravno da ce se Srbija braniti ako bude napadnuta, ili ako njeni interesi budu ugrozeni. Nadajmo se, ipak, da to ovoga puta nece zavrsiti teskim porazima kao devedesetih godina XX veka, kao i da Srbija vise nikada nece imati rezime koji ce iz narodne nesrece izvuci toliku materijalnu korist kao rezim S. Milosevica.

Molim clanove urednistva Nove srpske politicke misli i citaoce ovog cenjenog casopisa da prime izraze mog uvazavanja.

Cedomir Antic  

Mario Kalik

Misterije Antićeve istorije  

Gospodin Čedomir Antić pokušao je da odgovori na neke od mojih primedaba upućene njegovom tekstu «Nezavisna Srbija u Evropskoj Uniji». Nažalost, na većinu od tih primedaba nije ponudio svoj odgovor, i u razloge za to nije neophodno sada ulaziti. U svakom slučaju, svoj odgovor on ne zasniva na nameri da razjasni svoje stavove, pošto smatra da ih je već «veoma jasno izložio», već na potrebi da regauje na moj «afektivni» pokušaj njegove «lične diskvalifikacije». Tako je g. Antić, nakon uloge «istoričara» i «nacionalnog ideologa», postao i «psiholog». Odbranu od navodne diskvalifikacije njegove ličnosti zasniva na «stručnoj» diskvalifikaciji moje ličnosti. Ovakav postupak je kod nas nažalost čest način «opovrgavanja» suprotnog mišljenja i to nije ništa nepobično. Meni je tu najzanimljivije kako je, od svih psiholoških ocena, g. Antić izabrao baš «afektivno reagovanje» da bi diskvalifikovao svog sagovornika. Pored tolikih drugih oružja iz arsenala argumentum ad hominem, g. Antić izabra baš ono koje možda najmanje pristaje. Naime, kako je u afektu moguće napisati 350 redova teksta ako se ima u vidu da je uobičajena odredba afekta kratkoća njegovog trajanja? Možda g. Antić kao novokomponovani psiholog, da ne kažem psihijatar, ima svoje originalno određenje ovog pojma, slično originalnim uvidima njegove «istoriografije» i «nacionalne ideologije». Problem je, međutim, u tome što originalnost, iako nužna za stvaralački, samim tim i naučni rad, u velikim «dozama» postaje otežavajaći faktor za naučno mišljenje. Tako umesto fakata ili solidno zasnovanih interpretacija počinju da se pojavljuju misterije koje su, u to ne sumnjam, sasvim sigurno jasne onome ko ih izlaže, ali ne, nažalost, i njegovim slušaocima ili čitaocima koji su vođeni ciljem da se utvrdi istina o nekim stvarima. Naročito su te misterije neprilične onom domenu naučnog saznanja koji pretenduje da utvrdi, koliko je to moguće, kako je nešto zaista bilo, a ne kako je moglo biti, kako jeste ili kako će možda biti. Reč je, naravno, o istoriji. Mnogobrojnim misterijama koje su iskrsle u tekstu g. Antića pridružuju se one iz njegovog reagovanja na moj komentar tog teksta. Ako su ponuđeni stavovi g. Antića rezime njegovog «ranijeg rada na polju istoriografije», a to bi trebalo da budu, onda možda i nije potrebno ništa znati o tom radu. Kakav rezime rada, takav i rad. I ne radi se tu samo o logičkim poteškoćama iznesenih stavova, kako sugeriše g. Antić, već pre svega o njihovoj činjeničnoj potkrepljenosti. Iako sam otvoren za logičko-filozofsko razmatranje problema istorije, uvažavam poziv g. Antića koji nije filozof (istorije), uz rizik da se nalazim na terenu koji manje poznajem. Spreman sam i da odstupim ako mi se izlože istorijski izvori ili tumačenja koji opovrgavaju moje stavove. Međutim, do toga nije došlo u odgovoru g. Antića. Sa žaljenjem mogu da konstatujem da ima dosta mesta koja ne priliče jednoj ozbiljnoj diskusiji, poput «ne bih želeo da ulazim u razmatranje...», «ne vidim protivrečnost u mom stavu» (i tačka), «ne bih ovde posebno govorio» (o stvarima koje su zapravo vrlo važne) itd. Sada bih prešao na konkretna mesta iz odgovora g. Antića, koji bi ipak, kako sam priznaje, trebalo da «pojasni» ono što «nisam razumeo».

1. Ne bih želeo da ulazim u razmatranje šta je to “društveno mišljenje”, za koje g. Kalik smatra da je rezervisano samo za najveće mislioce na polju društvenih nauka. Verovatno se radi u pogrešci prilikom pisanja, koju g. Kalik u brzini i nervozi nije stigao da otkloni.

Verovatno se radi o pogrešci prilikom čitanja koju g. Antić nije stigao da primeti. Nije mi poznato gde je g. Antić primetio da ja “društveno mišljenje” rezervišem “samo za najveće mislioce na polju društvenih nauka”. Naprotiv, mislim da i ljudi poput g. Antića mogu da imaju «društveno mišljenje», i da treba poći od poverenja da su takvi i drugi autori koje nam uredništvo Nove Srpske Političke Milsi predstavlja kao istaknute u «društvenom mišljenju». Ja sa samo rekao da sam se, nakon čitanja teksta g. Antića, osetio izneverenim u tom pogledu. Na g. Antiću je da kvalitetom svojih odgovora povrati moje izgubljeno poverenje.

2. Ne vidim protivrečnost u mom stavu da je “jugoslovenski projekat bio po pravilu vezan za svetske sisteme i ideologije, a da su ga srpske političke elite branile i po cenu da protivureče svetskoj političkoj realnosti”. Gospodinu Kaliku je svakako poznato da je svetska istorija veoma slozen proces i da i u njoj dolazi do promena. Svet nije bio isti 1918, 1938 i 1989, da su srpske politicke elite to na valjan način primetile i bile spremne da u skladu sa tim vode državnu politiku verovatno bi tokom XX veka bile uspešnije.

Nije sporno ako g. Antić ne vidi protivrečnost u pomenutom stavu. Sporno je što g. Antić na momente postaje solipsista, i zastupa stav da ono što on ne vidi, to samim tim i ne postoji. Ili, kako ćemo kasnije videti, da je ono što on ne prihvata samim tim “virtuelno”. Neki filozofi bi takvu poziciju nazvali božanskom, jer je samo Bog u stanju da učini nepostojećim ili prividnim ono što nije u skladu sa njegovom mudrošću ili voljom. Da ne bude nesporazuma, ne smatram spornim to što se g. Antić na momente stavlja u poziciju Boga, već smatram spornim samu tu poziciju. Dakle, nemam ništa lično protiv g. Antića, već samo protiv onako zamišljenog Boga. No, vratimo se nekim manje spekulativnim stvarima. Da, svakako mi je poznato da je svetska istorija veoma složen proces i da u njoj dolazi do promena. Svet nije bio isti 1918, 1938. i 1989. samim tim što je reč o različitim godinama. Čudno mi je samo što na potrebu da se te promene primete i uvaže ukazuje neko ko smatra da Srbija treba da bude onakva kakva je bila pre 1912. godine, ne samo pre 1918. godine. Dakle, čini mi se da sa istorijskim kretanjem i razvojem pre ima problem g. Antić. Takođe, to što dolazi do istorijskih promena, ne znači da je sve u istoriji potpuno drugačije, i da postoje samo diskontinuiteti. U suprotnom, ne bismo mogli da govorimo o jednoj i jedinstvenoj istoriji. Neki od tih kontinuiteta prisutni su u sledećoj stvari o kojoj govori g. Antić.

3. Besmislena je rasprava o tome ko danas podržava nacističku Nemačku, fašističku Italiju i NDH. Žao mi je što gospodin Kalik još uvek živi u tom mračnom i teškom svetu zavera, izdaja i naravno samoizdaja.

Slažem se sa g. Antićem da je ovo besmisleno, jer danas ne postoje nacistička Nemačka, fašistička Italija ili NDH. Međutim, to nisam ni tvrdio. Govorio sam samo o kontinuitetu suprotstavljanja jugoslovenskom projektu za koji g. Antić tvrdi da «protivreči svetskoj političkoj realnosti». Nekada je on protivrečio pomenutim fašističkim državama, koje su na sreću sišle sa pozornice svetske političke realnosti. Početkom 90-tih godina prošlog veka njemu su se suprotsatvile «demokratske» Nemačka, Italija i Hrvatska, uz pomoć Austrije i Vatikana. Kao što za taj projekat nekada nije bilo mesta u Hitlerovom «novom evropskom poretku» 40-tih godina prošlog veka, tako nije bilo mesta ni u «novom evropskom poretku» koji su 50 godina kasnije počeli da grade Genšer, de Mikelis, A. Mok i drugi. Umesto da uvidi kontinuitet neprijateljskog odnosa prema Jugoslaviji (i Srbiji) od strane pojedinih evropskih sila, proistekao iz njihovih geopolitičkih interesa, o kome nažalost ne govorim samo ja, već i mnogi ugledni predstavnici struke g. Antića, on meni podmeće tezu o zaveri, koja treba da izazove podsmeh, a možda i sažaljenje. Nakon prethodne lične diskvalifikacije («afektivno» reagovanje) sledi još jedna, mada ne eksplicitna, ali daleko teža – ja, po g. Antiću, bolujem od paranoje. I ne samo ja, nego svi oni koji se usude da prijateljske zemlje pokojnog premijera i predsednika stranke koje je g. Antić član, optuže za antijugoslovensko i antisrpsko delovanje. Stoga predlažem g. Antiću da ne sluša mene, pošto sam ja psihički bolestan, nego da ode u Mesnu kancelariju u Veternik kod Novog Sada i utrdi da li tamošnje krajiške izbeglice boluju od paranoje. Pošto im veruje u nekim drugim stvarima, verovatno će im verovati i u sledećim – da li su u Tuđmanovim govorima i nastupima drugih «jastrebova» HDZ-a prepoznali renesansu ustaštva, da li su se osećali bezbedno u takvoj državi, i da li sada žele i mogu da se vrate u novu, ponovo «demokratsku» Hrvatsku. Takođe, neka ne pita mene, već druge da li je Genšer poručio hrvatskoj vlasti da ih «svaki dan borbe protiv jugoslobenske armije približava međunarodnom priznanju», da li je Mesić objavio 1992. godine knjigu «Kako smo srušili Jugoslaviju», a Tuđman u svojoj knjizi «Bespuća povijesne zbiljnosti» relativizovao ustaške zločine. Ili g. Antić možda veruje da u Jasenovcu nije ubijeno 700.000, već nekoliko desetina hiljada ljudi? Iz ove priče ne treba izuzeti ni SAD. Neka g. Antić ne pita mene, nego nek pročita, na primer, kod Markuzea, o temi profašističkog potencijala savremenog američkog društva, i neka pita druge da li su nacistički ratni zločinci postajali specijalisti za gušenje pokreta otpora u Latinskoj Americi i savetnici vojnih režima, da li je Voren Kristofer izjavio da je «snažna ofanziva tokom 'Oluje' bila u korist SAD» i da li se eksplozija bombe u Sarajevu koja je poslužila kao izgovor za NATO bombardovanje Republike Srpske desila nakon što je Ričard Holbruk obećao aktivnije NATO udare. Da li je, kada govorimo o imperijalističkim težnjama velikih sila, Džordž Kenan, nekadašnji šef strateškog tima u Stejt Departmentu, u jednom izveštaju iz 1948. godine, napisao: «Mi imamo oko 50% svetskog bogatstva, a samo 6,3% stanovništva ... U ovakvoj situaciji ne možemo izbeći zavist i prezir drugih. Naš najveći zadatak u narednom periodu je da osmislimo oblik odnosa koji će nam omogućiti da zadržimo ovu nesrazmernu poziciju...Da bismo to ostvarili, moramo se osloboditi svih sentimentalnosti i sanjarenja i svu pažnju usredsrediti na neposredne ciljeve Amerike...Trebalo bi prestati raspravljati o nejasnim i nestvarnim ciljevima poput ljudskih prava, poboljšanja životnog standarda i demokratizacije. Uskoro ćemo morati nastupiti neposredno s pozicije sile. Stoga, što nam takve idealističke parole manje smetaju, to bolje”? Takođe, da li je Henri Kisindžer na početku svoje “Diplomatije” napisao: “Skoro kao prema nekom prirodnom zakonu izgleda da se u svakom veku pojavi neka zemlja koja ima moć, volju i intelektualni moralni podsticaj da oblikuje ceo međunarodni sistem u skladu sa svojim sopstvenim vrednostima”? Jasno je koja sila, po Kisindžeru, zadovoljava ovaj opis u 20. veku, a nastavlja da dominira i u 21. veku. Da li u “Izveštaju Volfovic”, koji formuliše osnovne ideje američke politike, stoji: “Osnovni cilj spoljne politike SAD je održavanje hegemonije. Stoga treba ubediti eventualne rivale da nemaju izgleda da pretenduju na veću ulogu”. I da li stalno američko isticanje leadershipa u svetu nema baš nikakve veze sa nacističkim Führer-principom?

4. Činjenica je da su srpske političke elite od decembra 1914. za svoj cilj uzele stvaranje Jugoslavije. Veliki gubici se zato mogu pripisati tom velikom cilju...

To što je srpska politička elita tokom I svetskog rata zaista uzela za cilj stvaranje Jugoslavije uopšte ne znači da je zbog tog cilja vođena borba između sila Osovine i Srbije u kojoj je došlo do velikih gubitaka na srpskoj strani. Austro-Ugarska je imala za cilj da uništi srpsku državu, kao što su se Srbi borili da bi je odbranili, a ne da su Srbi krenuli da oslobađaju teritorije pod austro-ugarskom vlašću kako bi stvorili Jugoslaviju, a Austro-Ugarska im se suprotstavila.Uostalom, kontekst u kome se govorilo o palim žrtvama za stvaranje i održavanje Jugoslavije ticao se toga da li su te žrtve čisti gubici, kako misli g. Antić, ili je iz te borbe protistekao neki pozitivan rezultat za srpski narod. Ja mislim da jeste, i zato mi se čini da o tim palim borcima imam više mišljenje nego g. Antić. Po njemu, njihova borba je bila besmislena, a po meni ispunjena smislom za stvaranje zajednice u kojoj je naš narod svakako prosperirao.

5. Preporučujem gospodinu Kaliku da se malo obavesti o istoriji Drugog svetskog rata i o socijalnom i etnickom poreklu žrtava u njemu. Kad u jednoj zemlji okupator ubije svega 10% ukupnog broja njenih ratnih žrtava, a ostalo padne u građanskom ratu (bio to rat između Srba i Hrvata, koji su prethodno bili građani jedne države, građanski rat u Srbiji ili posleratni teror) onda je to znak da sa čitavom tom državom nešto nije u najboljem redu.

Hvala g. Antiću na navedenom podatku, ali ne znam šta bi on kod mene trebalo da opovrgne. Slažem se da sa Kraljevinom Jugoslavijom mnogo šta nije bilo u redu – zbog toga su se partizani i borili za novo državno i društveno uređenje. Ne zalažem se ja apstraktno za Jugoslaviju, pa makar ona bila kapitalistička zemlja i monarhija, već za socijalističku jugoslovensku republiku. S druge starne, g. Antić ponovo spominje “građanski rat” u pogrešnom kontekstu - tokom II svetskog rata nije vođen građanski rat između Srba i Hrvata, već su ustaše na okupiranoj teritoriji masovno istrebljivale Srbe, Jevreje i Rome, koji nažalost u datoj situaciji nisu mogli da pruže nikakav oružani otpor. Takođe, ne znam šta znači “posleratni teror” i koje su tu strane bile u oružanom sukobu. Verovatno je to još jedna misterija Antićeve istorije.

6. I o stranoj pomoći FNRJ i SFRJ g. Kalik ne zna mnogo. Sedamdesetih godina država se zaduživala, kasnih četrdesetih i pedesetih dobijala je stranu pomoć. To pitanje je mnogo složenije nego što se to g. Kaliku po svemu sudeći čini. Proračuni ozbiljnih autora, kakvi su B. Mijatovic i M. Dinkic, govore o tome da su zaduživanja iz sedamdesetih predstavljala svega polovinu stvarne sume koja je u socijalističku Jugoslaviju uložena iz sasvim izvesnih razloga, a pre svega radi održavanja njenog statusa u Evropi podeljenoj Hladnim ratom. Posledica takve politike prema SFRJ, bilo je stvaranje jednog osobenog autoritarnog režima koji krajem osamdesetih nije imao ozbiljnu alternativu, što je veoma štetno uticalo na buduće događaje.

G. Antić kaže da ne znam mnogo o stranoj pomoći upućenoj FNRJ i SFRJ, a onda potvrđuje stavove koje sam izneo. Još jednom pokazuje da voli da polemiše sam sa sobom. Na primer, priznaje da su zajmovi počeli uveliko da se uzimaju tek tokom 70-tih godina, a da je pre toga postojala uglavnom strana pomoć, odnosno bespovratna sredstva. Mogu izneti i neke preciznije podatke. Za čitavih 20 godina, u periodu 1951-1971, Jugoslavija je dobila od SAD pomoć od svega 1,56 mlrd. dolara i još oko 80 miliona dolara vojne pomoći. Dakle, u proseku mnogo manje nego što, na primer, dobija sadašnja vlast (i to u kreditima) koju g. Antić podržava. S druge strane, Jugoslavija je 1947, odbila pomoć u okviru Maršalovog plana, a o kolikim sredstvima se radi, dobro je poznato. Početkom 70-tih godina ukupan dug SFRJ bio je oko 2 mlrd. dolara, da bi se 1976. popeo na 6,6 mlrd. dolara, a 1981. na čitavih 20,1 mlrd. dolara. Znači, do ogromnog zaduživanja u inostranstvu došlo je tokom 70-tih godina, i to, pre svega, u drugoj polovini decenije, kada su procesi razaranja ekonomskog i političkog jedinstva zemlje bili uveliko u toku. Svi pokazatelji društveno-ekonomskog razvoja ističu ubrzani napredak u periodu 1953-1965, i stagnaciju i opadanje u narednom periodu. Dakle, ne može se čitav period druge Jugoslavije apstraktno i ovlaš kritikovati, već se mora ozbiljno ući u složene tokove njenog razvoja, njen početni uspon i kasniji pad. Što se tiče teorijske ozbiljnosti B. Mijatovića i M. Dinkića, nisam siguran koliko je ozbiljno zastupati ekstremni neoliberalni kapitalizam i istovremeno govoriti o društvenom blagostanju, ili likvidirati domaće banke i istovremeno pričati o razvoju nacionalne privrede. Ako su Dinkićevi proračuni ozbiljni koliko i “otkrivanje tajnih računa pripadnika bivšeg režima u inostranstvu”, onda stvarno nemam komentar. Uostalom, kakva su to tajna sredstva ulagana u socijalističku Jugoslaviju, donacije ili krediti. Ako su donacije, onda to i nije neki problem, jer ne povećavaju dug. Ako su krediti, kako to da se ne spominju u pregovorima o raspodeli jugoslovenskog duga. Da ne govorim o tome da je takva teza deo problematične političke konstrukcije o zapadnom “održavanju statusa Jugoslavije” koja bi trebalo da sugeriše da Jugoslavija u suštini nije bila suverena i nesvrstana zemlja, već eksponent zapadnih interesa i sredstvo obuzdavanja širenja realsocijalističkog lagera. Na isti način se može tvrditi da je Sovjetski Savez tajno ulagao u Jugoslaviju, pošto ona nije prihvatila kapitalistički društveni poredak i nije ušla u zapadne ekonomske i vojne integracije. Ovi stavovi služe g. Antiću da izvede jedan zanimljiv zaključak. Nekadašnja vlast, uspostavljena krajem 80-tih godina, koju g. Antić naziva “autoritarnim režimom”, stvorena je, po njemu, na osnovu politike zapadne pomoći SFRJ. Kao i do tada, g. Antić ne navodi argumente za ovakvu tvrdnju. Pogotovo je to nedopustivo u kontekstu daljeg razvoja odnosa između zapadnih sila i SFRJ, odnosno Srbije, koji se karakterišu narastajućim sukobom. I kada sa se zna da je Zakon SAD iz 1990. godine predvideo obustavljanje davanja pomoći i kredita Jugoslaviji. Izgleda da prisustvujemo još jednoj misteriji Antićeve istorije.

7. Podsećam g. Kalika da su Albanci sa Kosova i Metohije i danas formalno građani Srbije. Prema tome njihova oružana pobuna predstavljala je i građanski rat.  Znam da je g. Kaliku teško što sada ne može da me, pozivajući se na stari Zakon o javnom informisanju, tuži sudu zbog ovakve tvrdnje, oglobi Novu srpsku političku misao a meni oduzme cipele i trećinu plate u narednih četrdeset godina...

G. Antić me ponovo podseća na nešto što nisam sporio. Međutim, nije glavni problem u tome, već što on iz jedne istinite premise izvodi lažan zaključak. Greška je u izjednačavanju šiptarskih terorista i kosmetskih Albanaca. Znam da je g. Antiću u interesu da relativizuje šiptarski terorizam, kako bi obračun sa njim predstavio kao građanski rat između Srba i Albanaca, jer kako bi inače mogao opravdati kontakte i razgovore predstavnika njegove stranke sa šiptarskim teroristima i njihovo puštanje iz zatvora u Srbiji čim je DOS došao na vlast. Međutim, ne bi trebalo tu robu da prodaje nama koji smo svesni njene kvarljivosti. Na Kosmetu je, suprotno željama g. Antića, u pitanju bila teroristička aktivnost manjih grupa Albanaca, od kojih su mnogi bili državljani Albanije, a ne oružana pobuna albanskog stanovništva. Da je u pitanju bilo ovo drugo, mi bismo imali znatno veće probleme da tu pobunu ugušimo. Takođe, pripadnici OVK su terorisali i mnoge Albance, i sa tim podacima mogu da upoznam g. Antića ako je za njih zainteresovan. Koliku političku podršku među Albancima imaju teroristi pokazali su i tzv. kosovski izbori, kada ih je ubedljivo porazila stranka umerenijeg Ibrahima Rugove, sa kojom su inače u čestim sukobima. Uostalom, da je g. Antić u pravu, mogli bismo i sukobe u severnoj Irskoj, Baskiji i na Korzici da tumačimo kao građanski rat, a to nije slučaj. Stoga, nema potrebe da g. Antić insinuira priču o nekadašnjem Zakonu o javnom informisanju, pošto je stav koji je izneo toliko neubedljiv da ga, siguran sam, ne prihvataju čak ni neki predstavnici i pristalice njegove stranke. Umesto toga, bolje bi bilo da se pozabavi pitanjem sadašnje katastrofalne situacije u medijima, i sporenjima medijskih udruženja sa rukovodiocima njegove stranke. Siguran sam da je tu daleko potrebniji.

8. O krivici režima S. Milosevića za rat, ne bih ovde posebno govorio. Ostaje ipak pitanje, da li je vlastima Hrvatske ili Bosne i Hercegovine odgovarao rat 1991. i 1992. godine. Imali su međunarodno priznate države i manje ili više političke i vojne moći da ostvare dominaciju nad srpskim narodom na prostorima koje su im u vlast dali ne Vatikan i zavera zapadnih protestantskih sila, vec naprotiv one iste “progresivne snage” što su “porazile” srpsku političku elitu 1944. i 1945. godine.  Uzgred, gospodine Kalik, ne može se biti istovremeno i mirotvorac i ratni pobednik. Vaši idoli nisu bili ni jedno ni drugo i mislim da su za to ponajviše duzni upravo napaćenom srpskom narodu Srpske i Srpske Krajine.

G. Antić neće posebno da govori o onome što inače sve vreme pretpostavlja, a to je “krivica režima Slobodana Miloševića za rat”. Umesto toga, on misli da je tu tezu moguće poredno dokazati, eliminisanjem krivice hrvatskog i muslimanskog rukovodstva za rat. On se retorički pita (kao da je odgovor koji sugeriše svima poznat i prihvatljiv) da li je njima odgovarao rat kad su “imali međunarodno priznate države” i “političku i vojnu moć da otvare dominaciju nad srpskim narodom”. Ovo više nije misterija, već groteska. Rat u Hrvatskoj počeo je juna 1991. godine, a u BiH 6. aprila 1992. godine, dok je EU priznala Hrvatsku tek 15. januara 1992., BiH istog dana kada je rat počeo, a obe države su u UN primljene tek 22. maja 1992. Što se tiče Hrvatske i muslimanske vojne moći, nju smo dovoljno upoznali. Uspeli su da uzdrmaju naše pozicije tek kada su ih sa Zapada obilato naoružali i čak direktno pomogli NATO bombardovanjem. A prostore o kojima govori g. Antić dala je ne nova vlast iz 1945., već upravo prethodna politička elita na čelu sa kraljem Aleksandrom Karađorđevićem. Stoga upućujem g. Antića da se zbog toga požali unuku kralja Aleksandra. Uveren sam da će ga on, kao “dokazani” srpski domaćin, primiti. Sada bih sa istorijskih pošalica g. Antića prešao na neka ozbiljna pitanja. Zašto je Tuđman na jednom mitingu izjavio da “rata ne bi bilo da ga Hrvatska nije željela”? Zašto su se Hrvati ilegalno naoružavali pre nego što su počeli ratni sukobi? Ponovo podsećam na Genšerovu poruku hrvatskim vlastima: “Svaki dan borbe protiv jugoslovenske armije približava vas međunarodnom priznanju”. Zašto je Alija Izetbegović na nagovor Vorena Cimermana povukao potpis sa Lisabonskig sporazuma iz marta 1992. godine, koji je obezbeđivao miran rasplet krize u BiH, i nakon toga izjavio: “Žrtvovaću mir radi suverenosti BiH”? Zašto su SAD podrivale i kasnije mirovne sporazume za BiH, sve dok nisu izvršili vazdušne napade na Republiku Srpsku i prinudili srpsko rukovodstvo da prihvati Dejtonski sporazum? Zašto je Adil Zulfikarpašić, drugi muslimanski vođa, povodom sporazuma sklopljenog sa Miloševićem 1990. godine, kojem je prisustvovao i u ime Alije Izetbegovića, kasnije izjavio: “Nažalost, dogodilo se da su sporazum razbili upravo Bošnjaci...To se dogodilo iznenada. Tokom razgovora na sarajevskoj televiziji, kad sam objašnjavao ciljeve sporazuma, u studio je stigao faks u kome je pisalo da je SDA protiv svake ideje sporazumevanja sa Srbima. To je bilo pročitano u emisiji” (Specijalni dodatak NIN-a, 25. jul 1997.)? Zašto su muslimani 6. aprila 1992. godine otvorili snajpersku vatru na građane Sarajeva i zauzeli Bijeljinu? Na kraju, zašto je glasanje za uvođenje sankcija SRJ bilo ubrzano da bi se obavilo pre obelodanjivanja izveštaja generalnog sekretara UN u kojem se kaže da SRJ u popunosti izvršava zahteve da se jugoslovenska armija povuče iz BiH i da Srbija “nije jedina odgovorna za rat u BiH” (što je čak oštrija formulacija za stvarno stanje stvari)? I zašto se u izveštaju Badinterove komisije, koji je predstavljao oslonac za politiku zapadnih sila prema našoj zemlji, Jugoslavija definisala kao “zemlja u raspadanju”, a rat na njenim prostorima kao “srpska agresija”? G. Antić ne razime ni kako neko može biti pobednik u ratu i istovremeno se zalagati za mir. To je zato što on pravi apstraktnu razliku između mira i rata, i ne shvata da vrhovna politička vrednost nije mir po sebi, već pravdan mir. Ako se nekome nudi ili nameće mir koji obezvređuje njegovu slobodu i dostojanstvo, onda se takvom miru čovek mora suprotstaviti. Rukovodstva Republike Srpske i Srpske Krajine nisu želela rat. To su, kao što smo videli, želeli neki drugi. Međutim, kada je rat nametnut, jer se nudio mir u kojem bi Srbi izgubili političku slobodu i nacionalno dostojanstvo, Srbi su u tom ratu pobedili. Nešto slično se desilo i 1999. godine. Nismo mi želeli rat sa NATO-om, međutim, kako je on bio nametnut, pošto se kao alternativa nudila mirna okupacija naše zemlje, mi u ratu, ako već nismo pobedili, nismo bili ni poraženi onoliko koliko su priželjkivali lideri NATO-a i njihovi domaći obožavaoci. A o idolima g. Antića, živima i mrtvima, neću posebno govoriti. Dovoljno je samo reći da oni sigurno nikad ne rizikuju rat, pošto mirno predaju sve ono što od njih traže njihovi mentori iz inostranstva i prijatelji iz bivših jugoslovenskih republika. Već su se odrekli Jugoslavije, Kosmeta, Republike Srpske itd.

9. Naposletku g. Kalik je kritikovao i moje viđenje nacionalne budućnosti. Ne smatram da sam vizionar ili prorok. Jasne su međutim teške perspektive daljeg života u virtuelnim državama koje su nam u nasleđe ostavili režim S. Milosevića, ali i njegovi prethodnici...Autonomija Vojvodine po mom mišljenju nema demokratsku legitimnost, a srpski deo Sandžaka preti da, ukoliko Srbija prema njemu ne bude imala ozbiljnu državnu politiku, postane središte sledeće krize. Podsećam g. Kalika da se manji deo geografske oblasti Sandžak nalazi u Crnoj Gori i ja ga uslovno nazivam crnogorskim.

Niko nije rekao da g. Antić sebe smatra vizionarom ili prorokom, tako da on očigledno ponovo polemiše sam sa sobom. Ja sam samo kritikovao njegovo uživljavanje u ulogu “nacionalnog ideologa” i promovisanje njegovog “nacionalnog programa” po raznim medijima. I ne zato što je to samo po sebi nešto loše, već zato što g. Antić sa pokazanim poznavanjem suštine naše nacionalne istorije nije dorastao tako ozbiljnom zadatku. Njegov saborac iz studentskih dana bi da u ranim tridesetim skoncentriše u svojim rukama svu političku vlast ove zemlje, a g. Antić se zadovoljio da mu bude savetnik za nacionalna pitanja. Tako nam g. Antić kaže da su SFRJ i SRJ bile “virtuelne” države. Kao što tekoh, g. Antić ono što ne prihvata proglašava “virtuelnim”. Na našu sreću, a na njegovu žalost, stvarnost nije onakva kakvom je on priželjkuje. Itekako je stvarna krv prolivena za stvaranje i odbranu SFRJ i SRJ, i to je ono što ove države čini istinskim i stvarnim. A virtuelna je zapravo država koju g. Antić priziva – samostalna u odnosu na Crnu Goru, a nesamostalna u odnosu na sve ostale, slabašna kao “pero” koje na sve strane raznose geopolitički “vetrovi”. U ovom odeljku smo “saznali” da autonomija Vojvodine “nema demokratsku legitimnost”. Da li se g. Antić zalaže za ukidanje postojeće autonomije Vojvodine, ili za stvaranje republike Vojvodine, ostalo je misterija. Kao i mnogo šta drugo u njegovom tekstu. Npr. zašto se za teritorijalno određenje dela Sandžaka koji pripada Srbiji koristi naziv “srpski”, a ne “srbijanski”? Ili to, kako misli da Sandžak ne postane središte sledeće krize kada njegova stranka podržava na važnom ministarskom mestu nekoga ko sve vreme izmišlja “problem sandžačkih muslimana”? Možda tako što će ta stranka svima onima koji potpiruju međunacionalne sukobe ponuditi i obezbediti visoke pozicije u vlasti, npr. Ljajiću, Kasi, Čanku...

10. Razlika između “formalnog” i “stvarnog” je jasna. Od “pobede” politike S. Miloševića juna 1999, pitanje više nije da li je Kosovo i Metohija srpska oblast, ili ne, već da li je Srbija za njen formalan ostanak u nekakvoj budućoj zajednici spremna da plati skupu poltičku cenu. Za razliku od Slobodana Miloševića mene zanima status Srba sa Kosova i Metohije, a ne ulazak Albanaca u buduće zajedničke ustanove na paritetnoj osnovi i konačno sprečavanje uspostavljanja srpske države. Moje je mišljenje ipak, da su Kosovo i Metohija zapostavljeni i izgubljeni za srpski narod još u vreme realnog socijalizma. S. Milošević je svojom korumpiranošću i nesposobnošću samo dao albanskom političkom pokretu priliku da se od staljinističkog pretvori u nekakav demokratski i stekne većinom upravo one saveznike koje je Srbija imala nekada davno, kad je oslobađala Kosovo i Metohiju.   

Na brojna pitanja koja sam postavio u vezi sa karakterom statusa Kosmeta, g. Antić odgovara da je razlika između “formalnog” i “stvarnog” jasna, i tačka. Možda ona i jeste jasna, ali je pitanje bilo, između ostalog, ako je jasna, da li je njemu jasna, pošto sam u njegovim formulacijma uvideo razne nejasnoće. Nejasan je i stav g. Anitća prema Kosmetu. S jedne strane, njega zanima status Srba sa Kosmeta i uspostavljanje srpske države, a s druge strane sugeriše da za ostanak Kosmeta u zajednici sa Srbijom, pa makar to bilo i formalno, ne bi trebalo plaćati “skupu političku cenu”. Ne znam šta je za g. Antića skupo, a šta jeftino, znam samo da za njegovu stranku Kosmet svakako nema cenu, jer ga predaju Hekerupu, Štajneru i Tačiju – besplatno. Kosmet je na putu da definitivno bude izgubljeno od onda kada su, svojim pozivom Srbima da izađu na izbore, naši vlastodršci priznali tzv. Hekerupove ustavne okvire, zapravo državu Kosovo da svim njenim relevantnim institucijama. Uostalom, o tome sam više govorio u tekstu “28. mart 1989. - 28. mart 2003.” koji se može naći na ovom sajtu, pa upućujem g. Antića na taj tekst. Jedini koji taj proces izdvajanja Kosmeta iz naše države mogu sprečiti i koji to sa velikom hrabrošću čine, jesu preostali Srbi sa kojima je vlast koju kontroliše stranka g. Antića u odnosima koji nisu baš za pohvalu. Umesto toga, g. Antić misli da je Kosmet za srpski narod već izgubljen, i to u doba “realnog socijalizma”. Čak i da je to tako, opet se radi o pucnju u pogrešnu metu. SFRJ je bila zemlja samoupravnog, a ne realnog socijalizma, a što se tiče odgovornosti S. Miloševića, ne znam kako nekome ko je bio spreman da prihvati bombardovanje cele naše zemlje zbog odbrane Kosmeta može prigovarati neko ko je član stranke čiji je predsednik pobegao iz zemlje za vreme bombardovanja, a odmah po završetku bombardovanja, kada je zemlju trebalo obnavljati, počeo da poziva na nasilno rušenje vlasti, sve uz pomoć para onih koji su nas bombardovali. Nije S. Milošević sedeo i pregovarao sa Tačijem, već pop Artemije i Rada Trajković, ljudi koje stranka g. Antića zdušno podržava. Sve su to borci za za onu malu, slabu i (ne)samostalnu Srbiju za koju se i g. Antić zalaže. G. Antić još tvrdi da su zemlje koje podržavaju šiptarske teroriste bile naši saveznici u vreme kada je Srbija oslobađala Kosmet. Ovde g. Antić na neki način priznaje ono što sam upravo spomenuo, a to je da šiptarski teroristi imaju moćne saveznike. Problem je u tome što se ne može reći čak ni da su ih oni stekli, pošto su ih te sile stvorile, a još veći problem je istorijska zasnovanost ovakve tvrdnje g. Antića. Najvažniji pokrovitelji šiptarskih terorista među zapadnim silama su SAD i Nemačka, a koliko me moje skromno znanje iz istorije služi, ove dve zemlje u periodu balkanskih ratova nisu imale ulogu koju im g. Antić pripisuje. SAD su sve do 1917. godine bile daleko od evropskih, a kamoli balkanskih, zbivanja, a o tadašnjoj Nemačkoj je suvišno raspravljati. Gde je g. Antić pročitao da nam je Nemačka bila saveznik u balkanskim ratovima?! Opet nailazimo na misteriju koju g. Antić treba da razjasni.

11. Molim g. Kalika da svoj stav o podršci Krajišnika politici S. Miloševića ne deli samo sa mnom sa bezbednog odstojanja sajber prostora, već da ode u Veternik pored Novog Sada i objasni im to lično u tamošnjoj Mesnoj kancelariji. Zaista ne znam šta bi to moglo da kvalifikuje g. Kalika da postane arbitar nečijeg rodoljublja. Naročito ne znam zašto bi lojalnost grupi lopova i ukoljica bila isto što i odanost svom narodu i njegovoj nacionalnoj ideji. Ako g. Kalik duguje nesto g. Miloševiću, molim ga da mu to lično, od ličnih sredstava i ličnih interesa što pre vrati.

Prihvatam poziv g. Antića, ali ga molim da u posetu krajiškim izbeglicama odemo zajedno, pa da im on istovremeno objasni ono što meni nije objasnio. Na primer, šta je mislio pod mogućnošću da su oni bili “navodno ugroženi”, zašto borba za očuvanje njihovog fizičkog opstanka nije u njihovom interesu, i zašto afirmisanje njihovog prava na ostanak u Jugoslaviji predstavlja “ekstreman zahtev”. Neka im kaže i da su oni zapravo bili “separatisti”. A može da spomene i “veštačku motivisanost” onih koji su iz Srbije došli da im pomognu. Može g. Antić i da ih pita nešto, na primer, šta oni misle o srdačnim susretima njegovih idola sa S. Mesićem i I. Račanom, Svilanovićevom izvinjenju Hrvatima za naše “zločine” (bez hrvatskog povratnog izvinjenja za njihove zločine), promociji hrvatskih pevačica i drugih proizvoda na našem tržištu. Dalje, šta misle o tome što visoki zvaničnik stranke g. Antića može da kupuje šećerane, fudbalske klubove, poslovne objekte, lepuškaste pevačice i mnogo šta drugo, a oni žive kako žive. Uz to, šta misle o njihovom komšiji, kumu spomenutog “srpskog kralja šećera”, koji diluje drogu u Vojvodini, možda baš njihovoj deci. A možda i to šta misle o drugom kumu, Nenadu Čanku, inače velikom prijatelju stranke g. Antića (koja ga i održava na vlasti), čiji aktivisti na poruku “Svaki je Srbin Radovan” reaguju “Nije svaki Srbin ratni zločinac”. Na kraju, šta misle o izručivanju njihovih zemljaka tzv. haškom tribunalu, koje promoviše i u delo sprovodi opet stranka g. Antića. Što se tiče brige i pažnje prema krajiškim Srbima, pitam g. Antića zašto nije predvodio studentski protest u avgustu 1995., pošto ga u toj ulozi nisam video kada su povodom “Oluje” bili organizovani protesti ispred američke ambasade. Neka samo ne kaže da je tada bio raspust ili da je spremao ispite, pošto su ljudi o kojima toliko brine bili raspuštani (iz svojih domova) i polagali najteži ispit u životu – ispit preživljavanja. Možda je odgovor taj da su beogradska vlast i pozicije u Demokratskoj stranci bile važnije? G. Antić spominje i nekakve lopove i “ukoljice”. Ako ima saznanja o takvim ljudima, valjda je, posle prečišćavanja sudstva sabljom, ono postalo konačno nezavisno, pa se njemu može obratiti i podići krivične prijave. Moram da priznam da mi je ovaj izraz “ukoljica” do sada bio nepoznat (možda je reč o neologizmu g. Antića), što ne znači da mi nije simpatičan. Pošto pretpostavljam da je tu reč o klanju ljudi (valjda ne svinja ili ovaca), možda g. Antić može da pomogne uveliko posrnulom haškom tribunalu i postane zaista “ključni svedok optužbe” u procesu protiv S. Miloševića, na primer. To će mu biti prilika da uzvrati Miloševiću za dug koji očigledno, na osnovu svega onoga što o njemu piše i govori, postoji u očima i svesti g. Antića. Ma koliko to bilo virtuelno. Verovatno će tako zaraditi i cipele i platu o kojima je govorio, jer haški tribunal i njegove ekspoziture u našoj zemlji znaju da nagrade tako dragocene svedoke. Na isti način će vratiti dug Batiću, jer će svojim svedočenjem pomoći da Srbija postane još manja, slabija i nesamostalnija.

12. Pojašnjenja su neophodna i u vezi sa mojim stavovima o Crnoj Gori. U ovom trenutku u toj zemlji se svega oko 10% stanovništva izjašnjava kao srpska nacionalna manjina. Nije isključeno da će sa prestankom finansiranja državnih ustanova ove zemlje iz Srbije, a sa njima i veštačkih pro-jugoslovenskih stranaka, takva realnost ubrzano biti promenjena. Izgleda da g. Kalik bolje od mene poznaje pitanje finansiranja JUL-a. Ipak, ostaje mi da se i dalje čudim odakle toj partiji u Srbiji basnoslovni novac za preskupe izborne kampanje od 1996. do 2000, kada se na decembarskim izborima 2000. pokazalo da za istu glasa manje birača u celoj državi, nego što su navodno imali članova samo u Beogradu. 

Ovo je lep primer kako g. Antić “pojašnjava” stvari. Na moje pitanje kako on govori o Srbima kao o “narodu koji ima dve države” (pri čemu se misli na Srbiju i Crnu Goru), dok pre toga spominje “srpsku manjinu u Crnoj Gori”, g. Antić odgovara da se u Crnoj Gori 10% ljudi izjašnjava kao “srpska nacionalna manjina”. Ako je to zaista tako, onda Crna Gora nije druga srpska država, pošto su Srbi u njoj nacionalna manjina. Tako bi ona početna konfuzija mogla da se otkloni. Međutim, to nije tačno, i verovatno je g. Antić u nervozi i brzini zaboravio da ispravi grešku – u Crnoj Gori se neki ljudi izjašnjavaju kao Srbi, a ne kao “srpska nacionalna manjina”. Tako ona početna konfuzija i dalje ostaje, a g. Antić pojašnjava tako što još više zamračuje. Dalje je nejasno koje se državne ustanove Crne Gore finansiraju iz Srbije, i opet koje su to “veštačke pro-jugoslovenske stranke”. Što se tiče finasiranja JUL-a, izneo sam samo elementarne podatke o načinu finasiranja stranaka uopšte, samim tim i JUL-a. Žao mi je ako g. Antić ne zna ništa o tako poznatim stvarima. Takođe, o snazi JUL-a g. Antić izvodi zaključak na osnovu izbora iz decembra 2000. godine, održanih u atmosferi medijske blokade, “kriznih štabova” i linča protiv predstavnika prethodne vlasti. Za mene je pitanje zašto su nekadašnje vladajuće stranke, samim tim i JUL, uopšte prihvatile da izađu na takve izbore, a ne koliko su glasova osvojile. Sve iznad deset hiljada glasova na takvim izborima je pravi uspeh. Možda postoji još jedan razlog takvog izbornog rezultata JUL-a – prelazak nekadašnjih visokih funkcionera ili simpatizera JUL-a pod okrilje stranke g. Antića. Na primer, na mesto glavnog medijskog sponzora ili šefa u “agitprop” birou. Inače, nekada sam se pitao otkuda toliko bogatstvo toj stranci, kada od 1993. nije uopšte izlazila na izbore ili bar ne samostalno, a onda su došli Tim Maršal i Timoti Garton Eš i lepo objasnili – strane obaveštajne službe, “nevladine” organizacije i tome slično. Stoga bi bilo bolje da se g. Antić, “veliki borac za srpsku stvar”, više pozabavi pitanjem finansiranja svoje stranke. A danas se pitam kako ta stranka drži 90% vlasti sa 15% biračkog tela (rezultat prošlogodišnjih predsedničkih izbora)? A u tih 15% treba uračunati i glasače organizacije G-17 Plus, koja je postala samostalna politička stranka. I zašto beže od izbora kao đavo od krsta ako misle da su popularni onoliko koliko kaže “nezavisni” Srđan Bogosavljević? Bar sada, kada su se “obračunali sa organizovanim kriminalom”.

13. Naravno da će se Srbija braniti ako bude napadnuta, ili ako njeni interesi budu ugroženi. Nadajmo se, ipak, da to ovoga puta neće završiti teškim porazima kao devedesetih godina XX veka, kao i da Srbija više nikada neće imati režime koji će iz narodne nesreće izvući toliku materijalnu korist kao režim S. Miloševića.

Ne treba g. Antić da brine da li će Srbija biti napadnuta. Kao što rekoh, njegova stranka vodi takvu politiku da oni koji pretenduju na srpsko nacionalno bogatstvo (teritoriju, prirodne resurse, ljude itd.) mogu to da dobiju i bez napada, dovoljno je samo da postave zahtev. A teške poraze više nećemo doživljavati, pošto smo najteži već doživeli - dolazak stranke g. Antića na vlast i stvaranje represivnog režima pod njenom kontrolom. O izvlačenju materijalne koristi iz narodne nesreće dovoljno je da pogleda svog nekadašnjeg saborca a sadašnjeg potpredsednika – stanovi, kuće, luksuzni automobili, ergele itd. Na temu nezakonitog bogaćenja pripadnika “režima S. Miloševića”, ponavljam, može da se obrati “nezavisnom” sudstvu. Do sada se na tom planu nisu baš pokazali.

Iskreno se nadam da će g. Antić odgovoriti na ova pitanja. Ali, sa više istorije, a manje misterije.

hronika vesti (arhiva)