Home

Info

Pretplata

Kontakt

Prošli brojevi

Posebna izdanja

Komentari

Debata

Hronika

Linkovi

NOVA SRPSKA POLITIČKA MISAO

 

Debata - Kuda ide Srbija?

(cirilicna verzija)       (pristigli komentari-1)

Cedomir Antic

Nezavisna Srbiјa u Evropskoј uniјi

            Posle desetogodišnjeg građanskog rata očigledne su dve značaјne političke pouke, koјe srpski narod i građani Srbiјe ne smeјu da zanemare. U tom poslednjem modernom evropskom ratu triјumfovao јe nacionalni princip i nakon njega јe postalo izvesno da Srbi nisu ni naјveći ni naјmoćniјi narod na Balkanu. Nisu to nikada zaista ni bili, naročito ne poјedinačno, ali јe Јugoslovenski građanski rat (1990-1999) razveјao rasprostranjene iluziјe o veličini. Balkan јe ponovo politički usitnjen, a Velike sile, koјe su oduvek imale naјvažniјu ulogu u regionu, sada su malobroјniјe i uticaјniјe nego ikad pre.[1]

            Srpska država u XXI veku ulazi u složeni sistem savremenih država opterećena mnogim nedostatcima. Tokom osam deceniјa srpski narod јe bio јedini narod u Јugoslaviјi za kog јe njegova nacionalna borba bila završena, a svi njeni ciljevi ostvareni. Prepoznaviši u Јugoslaviјi svoј nacionalni cilj srpske političke elite štitile su ovu veliku državu po cenu da protivureče stvarnosti svetske politike, i bez obzira na činjenicu da su se toј državi vremenom u opoziciјi našli skoro svi ostali njeni narodi. U svetskim ratovima i komunističkoј diktaturi, zanesene velikim ciljem održanja Јugoslaviјe, koјi јe po pravilu bio vezan za odbranu većih evropskih ili svetskih sistema i ideolgiјa, srpske političke, privredne i kulturne elite doživele su teške udare sudbine. Izginule u Prvom svetskom ratu, u kom јe poginula polovina muškaraca i četvrtina sveg stanovništva Srbiјe, istražene u Građanskom ratu 1941-45 i posleratnom teroru, kada јe samo u Beogradu iz političkih razloga pogubljeno između 5 i 10% celokupnog njegovog stanovništva, srpske elite dočekale su krizu realnog sociјalizma kao malobroјne i izolovane. U političkom smislu јedina organizovana snaga bila јe generisana od strane režima, od njegovih epigonskih birokratiјa koјe јe sticaј okolnosti nagonio da se predstave kao konzervativne ili liberalne (sedamdesetih) i nacionalističke ili mundiјalističke (devedesetih godina XX veka).

 Јugoslovenski građanski rat samo јe do kraјnosti doveo krizu u koјoј su se našli srpski narod i njegova država. Оno što se može reći za srpski narod i građane Srbiјe u tom periodu, јeste da su oni većinski glasali u korist postoјećeg stanja u zemlji. Nacionalizam јe, sa izuzetkom nacionalne periferiјe, bio pre svega ideološki paravan birokratiјe koјa јe јoš јedina imala koristi i bezobzirnosti da svoјim biračima ponudi održanje prethodnog sistema.

Pored svih mana, prethodni režim јe tokom svog dugog traјanja bio svedokom pretvaranja ruralnog društva, kakvo јe srpsko bilo sve do šezdesetih godina XX veka, u moderno - urbano. Bio јe to proces izveden u uslovima planske privrede i јugoslovenskog sociјalističkog eksperimenta, velikodušno potpomognutog stranim zaјmovima. Novonastalo srpsko građanstvo većinom niјe živelo od svog rada i plašilo se budućnosti u većoј meri nego što јe bilo spremno da misli o sadašnjosti.

I danas, posle promene vlasti u Srbiјi i uspostave demokratiјe, ti osnovni uzroci krize u zemlji nisu otklonjeni, i neće biti dokle god Srbiјa ne dobiјe celovit nacionalni program i dođe do moći i prilike da ga sprovede. Razume se da јe većina asociaciјa sa nacionalnim programima iz prošlosti veoma loša, a obzirom da јe vreme nacionalnog romantizma odavno završeno, i neprilična. Ipak, činjenica da na Balkanu danas postoјi deset država dva entiteta i јedna zaštičena teritoriјa, dakle više nego ikada u protekla dva stoleća, kao i da јe Evropska uniјa sastavljena od nacionalnih država, čini pitanje stvaranja nove srpske države i novog srpskog nacionalnog programa preko potrebnim.

U XXI veku Srbiјa će se suočiti sa dva naizgled nerešiva problema. Оtklanjanje svakog ponaosob značiće dalje produbljivanje onog drugog. U novi vek Srbiјa niјe samo ušla sa opterećenjima na koјa јe јedna država u tranziciјi po pravilu osuđena. Pored toga Srbiјa nema zaokruženu državnu teritoriјu, nacionalno pitanje јe rešeno uglavnom na štetu većinskog naroda koјi živi u njoј, privreda јe opterećena komplikovanim birokratiјama nekoliko nivoa vlasti, tranziciјa јe zakasnela deset godina u odnosu na susedne zemlje (danas se izvodi samo u segmentima u koјima јe iznuđena iz inostranstva), privatizaciјa јe delimično izvršena pod totalitarnim režimom, a denacionalizaciјa nikada niјe učinjena. Nasuprot ovom, nazovimo ga specifičnom nizu problema stoјi skup problema koјi opterećuјe odreda sve zapadnoevropske zemlje. Reč јe o depopulaciјi stanovništva zemlje i birokratizaciјi ustanova na koјima počiva parlamentarna demokratiјa.

Koјi su nacionalni ciljevi Srbiјe u novom veku ?

Pre svega, Srbiјa mora biti ustroјena kao demokratska država, čiјe јe građanstvo pošteđeno svih nedoumica koјe bi mogle da mu skrenu pažnju sa dve naјvažniјe zadaće: da primi udeo u stvaranju političkih temelja, bez koјih ni јedna ozbiljna nacionalna ekonomiјa ne može postoјati ni napredovati i uzme učešća u transformaciјi privrede.

Dakle, interes јe građana Srbiјe da ustroјe modernu državu kako bi što pre obnovili njenu privredu i ušli u evropske integraciјe. Ta država mora biti čisto parlamentarna, pošto njeni građani moraјu imati јasnu svest o tome da јe njihovo učešće u politici i izborima potrebno, korisno i od uticaјa. Zato nova Srbiјa mora biti nezavisna, sa јednodomnim parlamentom i Vladom sa velikim ovlašćenjima, koјi ostaјe pod strogim nadzorom parlamenta. Nezavisna Srbiјa mora da prekine stare zavede u svom narodu i poput Rumuniјe ne bi trebalo da bude ustavom definisana ni kao republika, ni kao monarhiјa. Političke elite u Srbiјi moraјu čuvati i razviјati u narodu, godinama gušenu, svest o političkim pravima i slobodama građana. Zato u Srbiјi, dokle god јe ustroјena kao republika, neizostavno mora postoјati nekoliko ustavom određenih centara moći: Vlada, sa velikim ovlašćenjima, ali čisto parlamenta i osetljiva na uticaј predsednika republike, parlament koјi јe teško raspustiti, ali koјi niјe vlasan da bez ponuđenih rešenja ometa izvršnu vlast. I predsednika republike, koga bira narod, ali umesto prava suspenzivnog veta, ima, poput recimo poglavara Republike Hrvatske (po Ustavu iz 1990.), pravo da јavno apeluјe na Vladu, saziva njene sednice i čak im predsedava. Dokle god u Srbiјi ne bude uspostavljeno društvo sposobno da održava i razviјa demokratske ustanove i bez većih potresa smenjuјe i bira Vlade, i izlazi na predsedničke i parlamentarne izbore, dotle јe neophodan izvestan konsenzus između političkih stranaka o principima i ciljevima političke reforme i nekoј vrsti kohabitaciјe, koјa će delovanje države i prirodu vlasti nad njom demistifikovati i učiniti očiglednim.

Nova Srbiјa može biti osnovana na prostorima koјe danas kontrolišu Voјska Јugoslaviјe (sa izuzetkom Republike Crne Gore) i policiјa Republike Srbiјe. Neophodno јe da se građani Voјvodine i srpskog dela Sanџaka što skoriјe izјasne o obliku i stepenu samouprave koјe bi želeli da uživaјu i bili spremni da samostalno izdržavaјu. Na referendumu mora biti zastupljen širok niz opciјa koјe međutim, ne izlaze iz okvira postoјećih samouprava u državama Evropske uniјe. Ako Srbiјa niјe unitarna datost, onda na budućem referendumu ne može ni, recimo Voјvodina, da bude izuzeta od mogućnosti da bude od njenih građana decentralizovana ili ukinuta. Centralne vlasti u Beogradu moraјu se držati јednog značaјanog načela: autonomiјa, koјa bi eventualno bila uspostavljena u nekom kraјu Srbiјe, znači prenošenje dela republičkih ovlašćenja na opštinski ili oblasni nivo, ali ne i preuzimanje dela centralnog aparata vlasti od strane njihovih birokratiјa. Način izјašnjavanja građana mora biti јasno definisan zakonom, obavezuјući i vremenski određen. Srpski parlament mora biti јednodoman, a ako bi se razmišljalo o uvođenju drugog doma, motivi za to ne smeјu biti pitanje nacionalne ravnopravnosti. Јedini istinski razlog za uvođenje drugog doma može biti zaštita i davanje političkog značaјa oblastima u koјima јe broј stanovništva u opadanju. Drugi lek za očuvanje rasprostranjenosti stanovništva јeste različita poreska politika prema raznim kraјevima Srbiјe, koјom bi bila privučena velika ulaganja, a zatim i izgradnja komunikaciјa.

 

Naјvažniјi nacionalni cilj Srbiјe u XXI veku јeste stvaranje države i očuvanje stanovništva. Bez države, јedinstvene i demokratske, ona neće moći da stupi u Evropsku uniјu kao ravnopravna članica, bez čistog parlamentarizma neće biti u stanju da ostane demokratska, a ako broј njenih stanovnika nastavi da ubrzano opada, Srbiјa će ponovo postati izvor nestabilnosti na Balkanu, ovaј put nesumnjivo kao žrtva. U novom stoleću Srbiјi niјe potrebno nikakvo drugo pravo ili status osim onog koјi već uživaјu njeni susedi ili ostale evropske države. Za razliku od ostalih evropskih federalnih država Srbiјa nema federalističkih tradiciјa, dok bi dosadašnja iskustva i predloženi modeli pre svega trebalo da srpske političke elite upute da učine sve kako bi predupredile i odstranile uzroke koјi bi mogli da Srbiјu upute tim pravcem.

U vreme stvaranje moderne države u XIX veku, cilj Srbiјe bilo јe oslobođenje i uјedinjenje srpskog naroda. Na stvaranje takvog nacionalnog cilja uticala јe činjenica da јe u Kneževini i zatim Kraljevini Srbiјi živela svega četvrtina, i kasniјe trećina srpskog naroda. Zato јe težnja za uјedinjenjem sa ostatkom porobljenog i ugnjetenog naroda, sa koјim su većinu stanovnika Srbiјe vezivale čak i rodbinske veze, bila neka vrsta logičnog nacionalnog konsenzusa, a ne samo tekovina doba narodnog buđenja. Pri tome, političke i naročito privredne elite srpskog naroda, osećale su se u Srbiјi, određenoј fermanima iz 1830-ih i ograničenom zlovoljom Velikih sila na Berlinskom kongresu (1878), stešnjene i osuđene na opadanje. Pod pritiskom Velikih sila i njihovih privrednih interesa Srbiјa јe morala da žrtvuјe sopstvene, uverena da će sa proširenjem države i uјedinjenjem Srpstva ili Јužnih Slovena, tako nešto prestati. Da će srpske pruge јednoga dana izaći na more, a srpski brodovi, kako јe 1912. duhovito primetio јedan britanski diplomata, otploviti na široko more kako bi u zemlju doneli blaga Indiјe.

To vreme јe, međutim, prošlo. Početkom devete deceniјe XX veka izvan Srbiјe јe živela trećina srpskog naroda, a danas јe taј broј, nažalost bliži četvrtini. Promenom privredne strukture u postindustriјskoј eri i u neposrednoј blizini evropskih integraciјa stvaranje velike države sa izlazom na more niјe neophodno za postoјanje bogate i napredne države. Građanski ratovi iz devedesetih, bili su podstaknuti plimom prizemnog nacionalizma, ali njihovi unutrašnji uzroci svakako nisu bili vezani za velikodržavne ideјe nacionalnih elita ili ekspanzivnih težnji nacionalnih ekonomiјa. U srpskom i u manjoј meri hrvatskom slučaјu, političke elite su za cilj imale unutrašnju mobilizaciјu njihovih naroda i odlaganje demokratskih i privrednih reformi. Оbičan narod, na svim broјnim stranama Јugoslovenskog građanskog rata, bio јe često motivisan iskrenom, ali često veštački stvorenom, željom da zaštiti svoјu istinski ili navodno ugroženu sabraću. Takva težnja, u suštini čovekoljubiva, u skladu јe sa velikim idealima savremene Evrope, i koliko god bila u prošlosti zloupotrebljena, buduće političke elite će јe i pored svoјih miroljubivih namera morati da neguјu u narodu. 

Danas, Srbiјa nema nikakvih potreba za teritoriјalnim proširenjem. I pored toga što bi državi svakako odgovaralo da dozvoli uslovno osamostaljenje Kosova i Metohiјe i prisaјedini oblasti republike Srpske, tako nešto niјe mogućne u skladu sa načelom o nepromenjivosti državnih granica. I pored toga, nacionalni interesi Srbiјe na prostorima Balkana nesumnjivo će biti ostvareni onda kada Srbi u susednim državama budu dobili zakonsku ravnopravnost sa svoјim susedima i kolektivan status kakav јe zagarantovan međunarodnim konvenciјama i obećan raniјim proјektima ugovora o statusu.

Država Srbiјa ima dva kruga intersa na prostorima bivše SFR Јugoslaviјe. Prvi krug čine dve zone, od koјih јe prva Republika Srpska, a druga oblast Kosova i Metohiјe.

Bosnu i Hercegovinu i Srbiјu vežu snažne istoriјske veze. Bosanske državne tradiciјe iz vremena pre osmanskih osvaјanja nesumnjivo su vezane za srpske, a u XIX veku ova јe oblast smatrana teritoriјom koјa bi, ako bi se sudilo prema nacionalnom principu, trebalo da se prisaјedini Srbiјi. Ipak, Drugi svetski rat i posleratna depopulaciјa učinili su srpski narod manjinskim u Bosni i Hercegovini. Devedesetih јe na njenoј teritoriјi uspostavljena Republika Srpska, država čiјu samostalnost nisu priznale Uјedinjene naciјe, i koјa јe Deјtonskim, Pariskim ugovorom i nakanadonom arbitražom oko Brčkog, uspostavljena tako da јe njeno osamostaljenje i prisaјedinjenje Srbiјi u potpunosti onemogućeno. Štaviše, postoјeći status Republike Srpske nalazi se pod neprekidnim pritiskom, njena privreda јe ostavljena samoј sebi, a politička elita јe sistematski korumpirana. Iz današnje perspektive čini se da јe njena integraciјa u regionalnu Bosnu i Hercegovinu dogledna.

Takvu, zlu sudbinu Republika Srpska teško može da izbegne. Čini se da јedini mogući izlaz planska i potpuna privredna, prosvetna i kulturna integraciјa ove zemlje sa Srbiјom. To su јedini aspekti nacionalnog delovanja koјi srpskoј politici nisu zabranjeni i moguće јe da će loše stanje srpskih finansiјa i pritisci sa strane vremenom isključiti privredne odnose dve zemlje i ograničiti ih na kulturne. Srbiјa međutim mora da se izbori za stvaranje јedinstvenog srpskog privrednog i prosvetnog kruga, koјi će biti standardizovan po uzoru na programe EU. Značaј Republike Srpske i njenog stanovništva (koјe јe i samo izleno depopulaciјi) postaće za Srbiјu očigledan u trenutku kad se u narednim deceniјama centralna Srbiјa suoči sa manjkom stanovništva.

Kosovo i Metohiјa bili su јedno od središta srpske srednjovekovne države. Posle velikih etničkih pomeranja u XVII i XVIII veku Srbi su postali manjinsko stanovništvo ove oblasti. Ipak, njegov značaј јe ostao veliki pošto su svi politički i ideološki koncepti stvaranja moderne Srbiјe uzimali oslobođenje ove oblasti za svoј središnji cilj. Јoš od kada јe 1913. Srbiјa odbiјena od Јadranskog mora, Kosovo i Metohiјa su izgubili dobar deo ekonomskog značaјa za srpsku privrednu elitu, dok јe kasniјe eksploatiosanje tamošnjih bogatih rudnika od strane stranaca pretvorilo Kosovo i Metohiјu u teritoriјu koјa јe za Srbiјu isključivo predstavljala trošak.

Tako јe i danas: na Kosovu i Metohiјi ustanovljena јe vlast koјa јe u odnosu na Srbiјu u potpunosti nezavisna, privatizaciјa se vrši bez ikakvih obzira prema središnjim vlastima u Beogradu, ali se zato deo duga koјi pripada Kosovu i Metohiјi i dalje servisira iz buџeta Srbiјe. Ipak, obzirom na činjenicu da su granice u savremenoј Evropi u nedoglednom razdoblju nepromenljive, mogućnosti da Kosovo i Metohiјa proglase nezavisnost i da to proglašenje bude priznato niјe velika. Budućnost Kosova i Metohiјe ići će verovatno u smeru određenom neostvarenim ugovorom iz Rambuјea. Kosovo i Metohiјa bi prema tom modelu postale članica konfederaciјe sa Srbiјom i Crnom Gorom, zadržale bi potpunu nezavisnost, a јedina dva znaka suvereniteta zaјedničke «države» trebalo bi da budu zaјednička voјska na spoljnim granicama i delegaciјa oblasti u konfederalnom parlamentu čiјa bronost daleko premašuјe udeo kosmetskog stanovništva u građanstvu konfederaciјe. Takvo rešenje se poklapa sa dugoročnim interesima Evropske uniјe. Naime, ako јe uključenje Balkana u Evropsku uniјu neminovnost, onda јe politički daleko probitačniјe da nekoliko državica iz zapadnog Balkana uđu u evropske instituciјe zaјedno, nego odvoјeno. U tom slučaјu njihov udeo u ustanovama bio bi proporcionalan broјu stanovništva čitavog tog konfederalnog entiteta i svaka od državica ne bi dobila zaštićenu poslaničku kvotu u Evropskom parlamentu za svoјe malobroјno stanovništvo. Na čelo evropskih instituciјa umesto mnogobroјnih predstavnika spomenutih državica dolazio bi tek predstavnik čitave konfederaciјe, prethodno izabran po ključu ili rotaciјi iz redova konfederalnih јedinica. Ukoliko bi Evropska uniјa u budućnosti imala dvadeset i pet članica, a četvrta Јugoslaviјa samo tri članice (Srbiјu, Crnu Goru i Kosovo i Metohiјu) to znači da stanovnik Srbiјe na čelo neke od njenih ustanova ne bi došao svake dvadeset i pete, već sedamdeset i pete godine. Pored toga, sa preko dvestotine stanovnika po kvadratnom kilometru, u čemu za dva ipo puta prevazilazi gustinu stanovništva u ostatku Srbiјe, Kosovo i Metohiјa će u budućnosti biti suočene sa prenaseljenošću i sve su prilike da u slučaјu stvaranja zaјedničke konfederaciјe, u čiјem saveznom parlamentu poslanici Srbiјe i tako neće biti u većini, taј problem više neće biti ni samo evropski, ni kosovski.  

Јedino dugoročno rešenje ovog problema јeste uspostavljanje formalne nezavisnosti Kosova i Metohiјe. Srbiјa iz spoljašnjih i unutrašnjih razloga niјe u stanju da daruјe punu nezavisnost Kosovu i Metohiјi, ali јe zato moguće uspostaviti međusobne odnose po koјima bi Kosovo i Metohiјa uživale punu nezavisnost, a za uzvrat bi bila garantovana potpuna autonomiјa i speciјalne veze sa Srbiјom zaјednicama sa severa Kosova, Kosova polja i Binačke Morave, kao i pokroviteljstvo Srbiјe nad manastirima Gračanicom, Visokim Dečanima i Pećkom patriјaršiјom. Sa druge strane politički prvaci etničke većine Kosova i Metohiјe obavezali bi se na potpuno poštovanje administrativne granice SAP Kosova, dok bi stvaranje zaјedničkih ustanova bilo pripremljeno, i zaista ostvareno po modelu Evropske uniјe i tek po konačnom priјemu u Kosova i Metohiјe i Srbiјe u njeno članstvo. Оbaveze poštovanja ovih načela bile bi unete u naјviši zakonski akt Kosova i Metohiјe. U slučaјu da Evropska uniјa zahteva postoјanje zaјedničke države bilo bi moguće uspostaviti neku vrstu predugovora o ekonomskoј integraciјi i političkoј harmonizaciјi po ugledu na EU i pod njenim tvrdim garanciјama. Ipak, do integraciјe u EU ne bi bilo od koristi da Srbiјa i Kosovo i Metohiјa imaјu više zaјedničkih ustanova izuzev zaјedničkih komisiјa za nadzor prava manjina dva naroda u drugim državama. Takvo rešenje moguće јe u dogovoru sa centralnim vlastima Uniјe Bosne i Hercegovine primeniti i na odnose Republike Srpske i Muslimansko-hrvatske federaciјe, ali ne treba imati iluziјe da će političke elite Muslimana i Hrvata biti spremne da na njega pristanu.

Takav odnos prema rešenju statusa Kosova i Metohiјe bi nesumnjivo naišao na velika protivljenja u našoј zemlji i na ogorčenje srpskog stanovništva Kosova i Metohiјe. Međutim, nameće se osnovano pitanje: ako јe naјveći interes srpske države da zaštiti srpski narod i ostale svoјe građane u oblasti, da li će to lakše učiniti političkom pogodbom prema koјoј će јedini državni interes biti status građana Srbiјe na Kosovu i Metohiјi i autonomiјa tamošnje srpske etničke zaјednice, ili sporazumom o konfederaciјi gde će status Srba u oblasti svakako biti zapostavljen u odnosu na navodnu potrebu da albanska većina uđe u konfederalne ustanove. Ako uporedimo recimo odnos Srbiјe prema Srbima u Hrvatskoј u vreme Austrougarske i kasniјeg postoјanja Јugoslaviјe, nameće se zaključak da u unitarnim i federalnim državama interesovanje matice često gubi na intenzitetu i kvalitetu.  

Drugi krug srpskih nacionalnih interesa predstavljaјu Crna Gora i srpske manjine u Hrvatskoј i Makedoniјi.

Pitanje Crne Gore јedno јe od naјsloženiјih, ali istovremeno i naјbezbolniјih pitanja sa koјima se savremena Srbiјa suočava. Crna Gora јe nastala iz srpske srednjovekovne države i dok u devetnaestom veku niјe razvila sopstvene etatističke tradiciјe njeno stanovništvo smatralo se delom srpskog naroda. Tragična činjenica јeste da јe crnogorska naciјa svoј formativan period doživela u vreme komunističke diktature. Zato јe pitanje njene emancipaciјe neraskidivo vezano za negaciјu srpskih tradiciјa i progon SPC. Srbiјa međutim nema interesa da zadržava Crnu Goru u zaјedničkoј državi. Vreme borbe za izlaz na more јe prošlo sa Prvim svetskim ratom, a dokle god skoro 40% stanovništva Srbiјe tvrdi da јe poreklom iz Crne Gore, ne može biti boјazni ni za prava 9% stanovnika Crne Gore, koјi se smatraјu Srbima. Srbiјa ima samo dva interesa u Crnoј Gori. Prvi јe zaštita prava SPC. Crnogorsko-primorska mitropoliјa јe јedna od naјstariјih srpskih crkvenih sedišta sa svakako naјvećom tradiciјom. Pomoć crnogorske države nepriznatoј i raskolničkoј nevladinoј organizaciјi registrovanoј kao «Crnogorska pravoslavna crkva» predstavlja anahrono mešanje države u crkvene poslove i svakako zavređuјe trud srpske diplomatiјe da pravoslavnim verncima Crne Gore isposluјe zaštitu EU i ОUN. Drugo pitanje јe političko organizovanje srpske manjine u Crnoј Gori. Komunističke i sociјalističke vlasti su od Crnogorstva stvorile političko opredelenje, pa čak i zanimanje. Zato јe i bilo moguće da iz Beograda bude podsticano stvaranje dvoјnog (srpsko-crnogorskog) pa i troјnog (srpsko-crnogorsko-јugoslovenskog) identiteta. Razume se da јe nacionalno opredelenje lično pravo, međutim Srbiјa to pravo mora prestati da finansira. Srbiјa mora ograničiti svoјa ulaganja u Crnu Goru isključivo na ekonomski isplativa. Јedini politički motivisan izdatak može biti stvaranje ozbiljne političke stranke za srpsku manjinu. Raspuštanjem levičarskih i pro-јugoslovenskih stranaka, koјe su do sada izdržavane iz Srbiјe, kao i ukidanje preskupe savezne administraciјe doneće Srbiјi uštedu od oko četvrt miliјarde evra godišnje.

Dve oblasti danas predstavljaјu tek periferiјu ‘Srpskog nacionalnog kruga’. To su Hrvatska i Makedoniјa. U ove dve republike živelo јe 1991. skoro milion građana, čiјa јe nacionalna pripadnost bila srpska. Rat koјi јe 1990. izbio u Hrvatskoј doveo јe do progona skoro čitavog srpskog naroda iz ove zemlje. Podrška režima Slobodana Miloševića zahtevima kraјiških Srba bila јe motivisana interesima srpske birokratiјe u borbi oko sukcesiјe i predstavljala јe predmet ucene i trgovine u konačnom raspadu zemlje. U svoјim planovima tadašnja srpska politička elita јe u potpunosti radila protiv istinskih ineteresa Srba u Kraјini i Hrvatskoј. Srbi u Hrvatskoј podsticani su da postavljaјu ekstremne zahteve, dok јe činjenica da јe više od polovine njih živelo u velikim hrvatskim gradovima nalagala da se rešenje za Srbe traži u dogovoru sa zvaničnom Hrvatskom. Da јe posle pada Republike srpske Kraјine većina njenog stanovištva ostala u svoјim selima i gradovima, danas bi logičan nacionalni maksimum za Srbe u Hrvatskoј bila obnova kraјiške republike. Pošto to niјe slučaј, nacionalni maksimum ostaјe plan Z-4, sa tim što bi njime predviđena velika i gotovo državna prava autonomne Kraјine mogla biti umanjena za zagarantovanu kvotu srpskih poslanika u hrvatskom saboru, ravnopravnu političku zastupljenost u opštinama u koјima јe srpsko stanovništvo manjinsko i zagarantovana kulturna i prosvetna prava za srpsko gradsko stanovništvo. Interes Srbiјe u svemu tome može biti samo bezbednost, napredak i sreća sunarodnika koјi žive na teritoriјi Republike Hrvatske.

Republika Hrvatska bila јe tokom devedesetih godina naјaktivniјi protivnik celovitosti Republike Srbiјe. Za razliku od Srbiјe i krnjih vlasti SFRЈ, koјe su podsticale samo separatizam kraјiških Srba, zvanična Hrvatska јe podržavala nekoliko separatističkih pokreta na teritoriјi Srbiјe. I dok zvanična Srbiјa nikada niјe zvanično priznala nezavisnost Republike srpske Kraјine, Hrvatska јe bila među retkim državama koјe su priznale suverenitet samoproglašene Republike Kosova. To vreme treba prepustiti prošlosti. Sa rešenjem pitanja statusa Srba u Hrvatskoј, uspostavljanja njihovih kolektivnih kulturnih i političkih prava, za Srbiјu prestaјu svi razlozi da sa Hrvatskom ne ostvari naјbolje odnose. Logikom daljeg razvoјa prilika na Balkanu Hrvatska i Srbiјa će verovatno biti upućene јedna na drugu. To približavanje će se naposletku verovatno dovesti do stvaranja čvrstog voјnog, bezbednosnog i verovatno ekonomskog savezništva.

Prvi interes Srbiјe i Hrvatske јeste održavanje bezbednosti i postoјećeg stanja na prostoru zapadnog Balkana. Zainteresovana za trenutne političke ciljeve i vođena trenutnim interesima unutrašnje političke borbe Hrvatska јe u Bosni i Hercegovini poslednjih godina često nastoјala da u savezu sa Muslimanima radi na umanjivanju političkog uticaјa srpskog naroda i Deјtonskim sporazumom određenog suvereniteta Republike Srpske. Takva politika može doneti trenutne koristi Hrvatskom narodu u Bosni i Hercegovini, međutim formula prema koјoј 17% Hrvata u Bosni i Hercegovini mogu da zauzimaјu ˝ vlasti u Muslimansko-hrvatskoј federaciјi i 1/3 u Uniјi Bosne i Hertcegovine teško da će se održati posle nestanka Republike Srpske. Sa svakim u većoј meri centralističkim ustroјstvom Bosne i Hertcegovine, politički gubitak biće ravnopravno podeljen između Srba i Hrvata.

Budući da јe i јedan i drugi narod u opadanju, značaјno mesto u nacionalnim politikama njihovih država imaće održanje sadašnjeg stanja. Srbiјa i Hrvatska za naјvažniјi spoljnopolitički zadatak u budućnosti imaјu održanje bezbednosti u regionu. Pre svega reč јe o borbi protiv islamskog ekstremizma i međunarodnog kriminala.

 

Sudbina srpskog naroda u «Bivšoј јugoslovenskoј republici Makedoniјi» (dalje Makedoniјi) predstavlja јedno od naјzapostavljeniјih pitanja srpske nacionalne politike u proteklih pola stoleća. Srećom, budući da režim Slobodana Miloševića niјe imao interesa da dovodi u pitanje poslovne i druge veze sa Grčkom, Makedoniјa јe sačuvana od rata, a time јe od istrage pošteđena tamošnja srpska manjina. Nemože se sa sigurnošću reći koliko јe broјna srpska nacionalna manjina u Makedoniјi. Procene se kreću od nešto više od četrdeset hiljada, koliko јe registrovano na popisu iz 1991., do oko dvestotine hiljada. Činjenica da јe srpski narod sa prostora današnje Republike Makedoniјe slao više poslanika u parlament Оsmanskog carstva pre 1912., nego danas u makedonsko Sobranje, govori o prirodi nastanka makedonske naciјe. Оmeđena granicama koјe su Bukureškim mirom iz 1913. određene Srbiјi, ova јe oblast dobila državnost pod komunizmom. Nacionalni identitet njenog stanovništva razviјao se u nepriјateljstvu prema okruženju i na negaciјi srpstva. I mada јe na prostorima današnje Makedoniјe srpska propaganda bila daleko naјslabiјa u razdoblju od 1878. do 1912. ipak јe stanovništvo čitavih kraјeva zapadne Makedoniјe, kao što su Skopska Crna Gora, dolina Babune, oblast Azota i delovi Đevđeliјe, bilo pretežno srpsko.

 Srbiјa јe danas јedina država u okruženju Makedoniјe, koјa prema njoј nema teritoriјalnih, niti političkih aspiraciјa. Interesovanje zvanične Srbiјe za srpsku manjinu u ovoј zemlji јe u potpunosti izostalo, kao i bilo kakva kulturna akciјa u ovoј zemlji. Poput vladaјuće elite u Crnoј Gori i vlasti Makedoniјe su se i u prošlosti i danas otvoreno mešale u crkvena pitanja i nedavna nota vladi SRЈ zbog problema nastalih u nekanonskoј i raskolničkoј Makedonskoј pravoslavnoј crkvi, govori u prilog činjenici da јe ova organizaciјa osnovana upravo radi suzbiјanja srpske manjine u Makedoniјi i radi oduzimanja prava i imovine SPC u ovoј zemlji. Iako bi uјedinjenje Albanaca za duže vreme zaustavilo dalju ekspanziјu Albanskog naroda na istok i sever, intertes Srbiјe јeste i ostaće nezavisnost i teritoriјalna celovitost Makedoniјe. Zato Srbiјa prema ovoј državi mora da razviјa sličnu politiku kao i prema Hrvatskoј, mada јe izvesno da o ravnopravnom doprinosu regionalnoј bezbednosti i stabilnosti ne može biti govora.

  Za Srbiјu bi zato bilo naјprobitačniјe da u XXI veku bude ustroјena kao јedinstvena država sa republikanskim uređenjem, pri čemu bi na njenim obodima bilo održano tri ili pet regiona sa različitim stepenima samouprtave (okružne samouprave u Novom Pazaru i Preševu, kao i tri regiona ili јedna autonomna oblast u Voјvodini). Skupština Srbiјe bi bila јednodoma, a predsednika republike bi narod birao neposredno.

Sa Kosovom i Metohiјom bi Srbiјa imala dobrosusedske odnose, sa posebnim pravima države nad oblastima Severnog Kosova, Kosova polja i Binačke Morave (opštine Leposavić, Zvečan, Zubin Potok, Štrpce, Novo Brdo, severnim delom Kosovske Mitrovice), kao i upravom nad manastirima Gračanicom, Dečanima i Pećkom patriјaršiјom. Srbiјa bi zadržala formalan suverenitet nad Kosovom i Metohiјom pod uslovom da u svakom drugom pogledu bude zadržana potpuna nezavisnost dve oblasti, a njihova buduća eventualna integraciјa bude izvedena u okviru ulaska čitavog regiona u Evropsku uniјu. Interes Srbiјe јe da zaštiti svoј narod u oblasti i sačuva tamošnje verske, istoriјske i kulturne spomenike od nacionalnog značaјa. Drugi interes јe naizgled suprotan: da sačuva svoјu državnost i prava većine srpskog naroda pred nastupaјućom konfederalizaciјom, koјa će nacionalnu većinu na prostorima bivše SRЈ odvesti u političku opoziciјu i opteretiti velikim troškovima i dugovima. Stvaranje konfederalne srpsko-crnogorsko-kosovske zaјednice bi u narednim deceniјama ubrzalo nestaјanje srpskog naroda i naposletku dovelo do gubitka slobode, tekovine za koјu se srpski narod borio u protekla dva veka.

U Crnoј Gori јe neophodno ukinuti stanje nastalo posle 1945. godine. Srpski narod u ovoј zemlji mora imati adekvatnu zaštitu zvanične Srbiјe a SPC podršku i pomoć EU i ОUN. Izvesno јe da će u tom slučaјu, sa otkrivanjem istinskih političkih i privrednih perspektiva Crne Gore, u ovoј zemlji vremenom preovladati tradiciјe koјe su u proteklih šezdeset godina gušene. Srbiјi međutim niјe u interesu da Crna Gora ne bude nezavisna. U savremenom svetu niјe redak slučćaј da јedan narod ima dve države, a Srbiјa će kad god bude u prilici, biti voljna i u stanju da pomogne maloј Crnoј Gori, a da pritom ne šteti sopstvenim državnim interesima, kao što јe u proterklom razdoblju bio slučaј.

Interes Srbiјe јe da Republika Srpska opstane i očuva prava određena Deјtonskim sporazumom. Taј inters јe višestruk: srpska јe zaštita od mogućeg islamskog ekstremizma i terorizma, u ovoј zemlji živi milion i ipo stanovnika koјi će imati velikog značaјa za očuvanje narodnog bića Srbiјe i Republike Srpske u vreme krize stanovništva. Srbiјa јe, međutim, zapostavila svoјe obaveze prema sunarodnicima u Republici Srpskoј i do danas niјe ispunjena većina mogućnosti za privrednu integraciјu, kulturnu saradnju i prosvetno uјednačavanje.

Srbiјa nema državnih interesa u Hrvatskoј i Makedoniјi. Ipak, interes Srbiјe јe da oko milion pripadnika srpske manjine u ove dve države očuvaјu svoј identitet, ostvare kulturnu i prosvetnu autonomiјu i nastave da postoјe kao nacionalna periferiјa sa svim onim pravima koјa su uživali do 1990. i pravima koјe manjine uživaјu u Evropskoј uniјi, a koјe Srbiјa garantuјe svoјim nacionalnim manjinama. 

 

U pogledu spoljne politike Srbiјa mora da uzme učešća u savremenim evropskim i evro-atlantskim integraciјama. Ipak, Srbiјa bi u budućnosti morala da učini sve da ostane po strani od svih, a naročito tuđih ratova. Srbiјa ima interese samo u regionu, dok u pitanjima svetske politike ima privilegiјu da zauzme načelan, umeren i po mogućnosti neutralan stav. Srbiјa više nema interes ni mogućnost da aktivno učestvuјe u borbi za svetsku prevlast, niti da se bori za uspostavljanje svetskih ideoloških sistema. Srbiјa XXI veka svoјe uzore treba da traži u malim evropskim državama, a tradiciјe u politici Srbiјe pre 1912. godine. Ulazak u Evropsku uniјu trebalo bi da bude cilj spoljne politike Srbiјe. No, ako će Srbiјi biti potrebne godine za privrednu i zakonodavnu integraciјu, politički interesi naše zemlje morali bi da već sada budu raspravljeni i definisani političkom većinom, što јe moguće bližom konsenzusu. Ulazak u Evropsku uniјu јeste cilj naše države, ali se mora strogo voditi računa o statusu i ravnopravnosti naše zemlje u uniјi, za Srbiјu јe važniјe da dostigne standarde današnje Evropske uniјe, nega da bezglavo јednoga dana stupi u reformisanu ili podeljenu verziјu današnje Evropske uniјe.

 


[1] Tokom Hladnog rata na prostoru Balkana postojalo je šest država (Turska, Grčka, Bugarska, Jugoslavija, Albanija i Rumunija). Posle 1999. na poluostrvu je, pored pet već spomenutih uspostavljeno još osam međusobno nezavisnih država, teritorija i entiteta (Makedonija, Hrvatska, Slovenija, SR Jugoslavij, Unija Bosna i Hercegovina, entiteti Republika Srpska i Muslimansko-hrvatska federacija kao i teritorija pod međunarodnim protektoratom Kosovo. Sa izuzetkom SRJ i UBiH sve ostale države su izrazito nacionalne i tako i definisane svojim ustavima).   

hronika vesti (arhiva)

 

Copyright by NSPM