Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

POLEMIKE

Reakcija na tekst Mirka Kovača: Nije bilo genocida nad Srbima

   

 

Marinko M. Vučinić

Trulež pisca Mirka Kovača

Srozavanje pisaca sa ostvarenim ozbiljnim literarnim delom na nivo prizemnih propagandista jedna je od najvećih dilema, nepoznanica i protivrečnosti u istoriji književnosti i istoriji ideja. U poslednjoj deceniji dvadesetog veka, kada se na tlu bivše socijalističke Jugoslavije vodio razorni građanski rat, bili smo svedoci mnogobrojnih slučajeva drastičnog samoponištavanja istaknutih pisaca i intelektualaca i njihovog svođenja na ordinarne glasnogovornike zvanične politike tadašnjih vlastodržaca. Na taj način davana je literarna, a samim tim i ideološka osnova i legitimitet novouspostavljenim režimima i borcima za svetu nacionalnu stvar i ciljeve. Mogla bi se sačiniti pozamašna antologija tekstova u kojima su slavljene nove nacionalne i političke vođe i pobede. Tekst Mirka Kovača Nije bilo genocida nad Srbima svakako bi u toj antologiji dobio počasno mesto. Nije zanemarljiva ni činjenica da je tekst objavljen u opskurnom „Crnogorskom književnom listu”, bez sumnje jednom od najudvoričkijih listova na našim prostorima, u kojem se bez ikakve mere i otklona podržava i slavi politika vladajuće stranke u Crnoj Gori i predsednika Vlade Crne Gore Mila Đukanovića.     

Pisac sjajnih eseja iz knjiga Uvod u drugi život i Evropska trulež u ovom tekstu pokazao se kao pamfletista, spreman da dokaže i nemoguće – da su Srbi u Hrvatskoj u stvari izvršili neku vrstu samoizgona i da ih je stigla zaslužena kazna jer su sproveli etničko čišćenje na tlu tadašnje Republike Srpske Krajine. Ovo je poznata teza najekstremnijih šovinističkih političkih krugova i stranaka u Hrvatskoj, posebno aktuelizovana tokom obeležavanja desete godišnjice od okončanja oslobodilačkog domovinskog rata. Mirko Kovač je ovim tekstom samo dao pseudoliterarnu podlogu i dignitet ovakvom ekstremističkom i rasističkom stavu u Hrvatskoj. Kovač zdušno potvrđuje zvanični državni stav hrvatske politike da je Oluja bila legitimna vojna akcija, preduzeta pošto su iscrpljene sve političke mogućnosti, u kojoj je Hrvatska oslobodila vlastitu teritoriju i ponizila Srbe i njihove „male i velike mitove o junaštvu”. Njemu pri tome ne pada na pamet da progovori kako je izvedena ta briljantna i opravdana vojna akcija i šta su njeni konačni rezultati i posledice. Srpski narod u vizuri Mirka Kovača nije ni zaslužio bolju sudbinu, jer je, kako on kaže, “od 1990.   godine do oslobodilačke akcije Oluja terorisao, raseljavao i progonio Hrvate, spaljivao im kuće i otimao imanja“. Ovde se bez ikakvih ograda uvodi princip apsolutne kolektivne   krivice   srpskog naroda. Nijednom reči Mirko Kovač neće spomenuti šta su pre Oluje doživljavali Srbi u Hrvatskoj, a neće reći ništa ni o progonu više od dvesta hiljada Srba i o nekoliko hiljada ubijenih i nestalih za vreme Oluje. Za njega bombardovanje izbegličkih kolona, spaljivanje čitavih sela, brutalna likvidacija staraca i žena spada u „razbijanje malih i lažnih mitova o srpskom junaštvu”. U oslobodilačkom pohodu na genocidne Srbe sva su sredstva dozvoljena jer Srbe treba poniziti. Nije izostala ni tvrdnja da je genocid nad Hrvatima još ranije bio isplaniran u Beogradu i Srpskoj akademiji nauka kao preduslov za ujedinjenje srpskih zemalja. Mirko Kovač samo ponavlja izlizanu matricu ratne propagandistike Glavnog stožera Hrvatske vojske. Prosto je začuđujuće do koje mere ide njegova neobjektivnost i jednostranost kada je u pitanju sudbina srpskog naroda, koji je za njega beslovesno genocidno krdo.

“Srpski oficiri i vojnici sudjelovali su u čistki vlastitog naroda, panično ga podjarivali na bijeg šireći strah kako su Hrvati isplanirali 'noć pogroma'   (Pogromnacht) u kojoj će istrijebiti srpski rod, 'ostatak zaklanog naroda', kako pjesnik Matija Bećković naziva svoje sunarodnike Krajišnike.“ To je inače glavna argumentacija Mirka Kovača da nije bilo genocida nad Srbima. A šta se onda zaista desilo sa stotinama hiljada Srba u Hrvatskoj? Oni su, po Mirku Kovaču, izvršili samoizgon iz krajeva Hrvatske koje su nastanjivali stotinama godina. Tvrdnja da su srpski narod srpski oficiri i vojnici podjarivali na bijeg spada u sferu otvorenog cinizma i morbidnosti. Šta su Kovačevi vrli i pravedni hrvatski ratnici učinili da spreče odlazak stotina hiljada Srba iz Hrvatske? Nisu učinili ništa, jer to i nije bio njihov vojni cilj i politički zadatak u oslobodilačkom domovinskom ratu. Naprotiv, njihov cilj je bio jasan, a sastojao se u konačnom rešavanju srpskog pitanja u Hrvatskoj, shodno ideologiji hrvatskog istorijskog ekskluzivizma i šovinizma stvorenog još u devetnaestom veku. Cilj je, dakle, bio potpuno jasan, što u svom tekstu potvrđuje i književnik Mirko Kovač, jer je, po njemu, trebalo prognati čitav jedan   genocidni narod, poniziti ga i jednostavno ga zbrisati sa političke karte Hrvatske. Taj cilj je, po Kovaču, bio opravdan i politički celishodan jer je srpski narod u Hrvatskoj ostao veran svojoj dugoj genocidnoj tradiciji zatiranja svega što je katoličko i hrvatsko. Kovač je po ko zna koji put posebnu pažnju posvetio, kako on to kaže, blentavoj metafori o Srbima kao ostatku zaklanog naroda, i to je za njega glupa i neozbiljna dosetka. On se pri tome nije prisetio da barem jednom reči spomene zločine počinjene nad Srbima u vreme građanskog rata u Hrvatskoj. Po Mirku Kovaču, Srbi ne zaslužuju nimalo samilosti, razumevanja i poštovanja. Naprotiv, radi se o narodu koji je zbog svoje hronične genocidnosti bio izložen pravednom oslobodilačkom gnevu hrvatske domoljubne vojske. Tako se Mirko Kovač javlja kao otvoreni apologeta junačkih i pravedničkih podviga hrvatske vojske u oslobodilačkoj akciji Oluja. Zaista žalosna sudbina pisca koji je upravo u Srbiji i Beogradu postao veliko književno ime. Ali to su neka davna vremena i ne vredi nad njima lamentirati. Mirko Kovač je, očigledno, izabrao da bude deo propagandne mašinerije domovinskog rata i onda nije čudno što je u njegovom   tekstu Nije bilo genocida nad Srbima nestalo iskričave ironije, subverzivne lucidnosti i izoštrenog stila. To se uvek dešava piscima kada se stave u službu ratne propagande i tako postanu zatočenici određene politike.    

Kako objasniti da nekadašnji sjajni esejista može da napiše i ovakve redove:

“Specijalne postrojbe u redovima srpskih radikala imale su više programa genocida, a jedan od njih bilo je silovanje žena s ciljem da se radjaju djeca srpskih očeva kako bi se promijenila etnogenetska slika u krajevima pod njihovom okupacijom. To poglavlje genocida spada u najmonstruoznije tvorevine izopačene srpske politike nastale kao plod duhovne i misaone osovine Ćosić-Karadžić-Milošević, a Bećković je te grozote kitio svojim paradoksalnim i šupljim dosjetkama. To rasno ciljano i programirano silovanje zasigurno prevazilazi mnoge nacističke orgije, pa je srpska Sodoma i Gomora blago kažnjena“.

Postoji li očiglednije svedočanstvo o žalosnom padu jednog pisca, o   njegovom srozavanju na nivo najopskurnijeg paškvilanta? Srbi su, kaže Mirko Kovač, blago kažnjeni. Da li to znači da nisu smeli da sačuvaju ni gole živote i da bi likvidacaja bila jedina pravedna kazna za pripadnike „genocidnog naroda koji je sprovodio zločine gore od nacističkih”?   Tako Mirko Kovač govori o srpskom narodu, koji je u Drugom svetskom ratu bio izložen organizovanom genocidu i koji je najviše postradao upravo od nacizma. Kovač je ubeđen da nije bilo genocida nad Srbima u toku Oluje, a reći da je tokom Drugog svetskog rata počinjen genocid nad Srbima za njega je, verovatno, neumesno i predstavlja deo velikosrpske imperijalne propagande. Kovač se i kao pesnik okušao u opisivanju i označavanju srpske krvožednosti. U pesničkom zapisu Zimska idila on je   pokazao kako vidi   srpskog pesnika:

Idila zimska

pod snegom vrt

pesniku srpskom

mio je napitak

od krvi smrt

Na ležaju od srče

ja srpski pesnik

s ratišta ratnik

pravim po jedno srpče

kad treba koljem

za sutra boljem

ja života lirik

uzor mi Đogo

poeta slavlje

pravo slavlje

pravoslavlje.

 

 
     
     
 
Copyright by NSPM