Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

PRIKAZI

Đorđe Jončić: Prikaz knjige Biljane Plavšić "Svedočim" (I i II), Trioprint, banjaluka 2005. - prvi deo teksta

   

 

Đorđe Jončić

Prikaz knjige BILJANA PLAVŠIĆ: „SVEDOČIM“ (KNJIGA 1. i KNJIGA 2.), TRIOPRINT, Banjaluka, 2005.

- prvi deo teksta - drugi deo teksta

Autor Biljana Plavšić bila je neprekidno od oktobarskih višestranačkih izbora u Bosni i Hercegovini 1990. godine do septembarskih izbora 1998. u Republici Srpskoj na državnim funkcijama BiH, i kako sama kaže, nije vladala nego služila svom narodu. Započela je kao član Presedništva BiH, potom nastavila kao član Predsedništva i potpredsednik Republike Srpske, da bi na kraju završila na mestu predsednika Republike Srpske. Knjige je pisala u zatvoru u Hinsebergu u Švedskoj, gde izdržava kaznu koju joj je izrekao Tribunal u Hagu. Knjige nose isti naslov – „Svedočim“. Druga je završena u julu 2005. godine i ima 376 strana. U prvoj knjizi, koja po obimu odgovara drugoj, opisan je period od 1990. do 1993. godine, a u drugoj je obuhvaćeno razdoblje 1993 - 1998. Uobličavanje rukopisa u knjigu poverila je bivšem ministru informacija u Vladi Republike Srpske Rajku Vasiću. Izdavač je „Trioprint“ iz Banja Luke.

          U svojim knjigama autorka je, kako sama ističe, posvetila mnogo prostora borbi protiv kriminala, kao i obeležavanju vinovnika.

          U centru pažnje autora ovog prvog dela prikaza knjiga Biljane Plavšić nalazi se, međutim, jedan sasvim drugi sadržaj njenih knjiga, tj. pitanje sukobljavanja političara i uzrok nastanka rata u BiH.    

  U svojim intervjuima, a i na sudu, Biljana Plavšić je objašnjavala uzroke srpske politike u BiH. Verovala je da je razlog za politiku srpskog rukovodstva u Bosni i Hercegovini bio strah, i to onaj koji je svoje korene vukao iz vremena Drugog svetskog rata. „Opsednuti time da nikada više ne budemo žrtve, postali smo počinioci.“ (Ziddojče Cajtung, 27. februar 2003). Primer ilustruje u kojoj meri je prošlost uticala na srpske političare i koliko je bila značajna kao jedan od uzroka sukobljavanja i ratova u BiH. Izgleda da je sećanje na ugroženost Srba iz vremena Drugog svetskog rata 1992. godine izbilo u prvi plan i uticalo na ponašanje srpskog rukovodstva. Prema rečima Biljane Plavšić, ona je bila zaslepljena prošlošću, strašnim i ružnim uspomenama, opsednuta mišlju da Srbi u BiH nikada više ne smeju dozvoliti da opet, kao u Drugom svetskom ratu, postanu žrtve drugih: „U to vreme ja sam olako ubedila samu sebe da je ovo pitanje opstanka i samoodbrane... Postavljaju se očigledna pitanja: ako je ova istina sada tako jasna, zašto je ja nisam videla ranije? Odgovor na oba pitanja je, verujem, zaslepljujuća strepnja koja je dovela do opsesije, naročito za one za koje je Drugi svetski rat živa uspomena, da Srbi više nikada ne dopuste da budu žrtve drugih... BILI SMO OPREDELJENI DA UČINIMO SVE ŠTO JE NEOPHODNO DA PREVLADAMO“ (podv. aut.), Biljana Plavšić, NIN, 19. decembar 2002.

BiH su činile tri zajednice: Muslimani, Srbi i Hrvati – političari tri naroda su 1990. godine pred izbore osnovali partije. I pored novih partija, očekivalo se da na izborima pobedi premijer Jugoslavije Ante Marković i njegova partija Savez reformskih jugoslovenskih snaga i možda stranka Saveza komunista -Stranka demokratskih promena Nijaza Durakovića. Međutim, birači su glasali za nove nacionalne partije. Pre izbora sugerisano im je da vode računa o zastupljenosti u Parlamentu i institucijama, naime da neće u njima biti zastupljeni ako ne budu i etnički dobro reprezentovani. Muslimanska stranka Alije Izetbegovića - Stranka demokratske akcije (SDA) dobila je 37,8% mesta u Parlamentu, Srpska demokratska stranka (SDS) dobila je 26,5%, a Hrvatska demokratska zajednica (HDZ ogranak hrvatske partije Franje Tuđmana) - 14,7%.

Posle izbora, 18. novembra 1990, vlast u BiH preuzeli su predstavnici tri naroda. Političari te tri zajednice podelili su vlast koja je imala antikomunistički karakter. Političari i srpskog i hrvatskog naroda tražili su da, u slučaju raspada Jugoslavije, ostanu povezani sa Srbijom, odnosno Hrvatskom. A muslimanski vođa Alija Izetbegović želeo je celovitu i samostalnu Bosnu pod njegovim vođstvom i vođstvom njegove muslimanske partije. Ubrzo nakon izbora nastala je opšta konfuzija i haotično upravljanje republikom. Uzrok treba tražiti u ličnim osobinama novoizabranih političkih lidera. Predsednik Predsedništva postao je Musliman Alija Izetbegović (to mesto, po rotacionom principu, morao je kasnije da ustupi drugom članu Predsedništva, što nije učinio), predsednik Vlade Hrvat Jure Pelivan, a predsednik Skupštine Srbin Momčilo Krajišnik. Političari su ubrzo ogrezli u kriminal, korupciju, nepotizam, samovolju i najgoru podelu po nacionalnostima. Na njihovo funkcinisanje, odnosno nefunkcionisanje, uticali su i događaji u Sloveniji i Hrvatskoj, kao i političari Zapada, koji su stali na stranu muslimanskih političara, a protiv srpskih. Razlog tome treba tra ž iti u Beogradu, gde komunisti nisu izgubili vlast.

Odlučujući korak ka pogoršanju situacije, otvaranju vrata ratu i guranju tri naroda u nesreću učinio je član i predsednik Predsedništva BiH Alija Izetbegović odlukom o raspisivanju referenduma za nezavisnost Bosne i Hercegovine, i pored odlučnog protivljenja srpskih političara, koji su jasno rekli da Srbi neće izaći na glasanje.

Događaj od 15. oktobra 1991.

U prvoj knjizi „Svedočim“ Biljana Plavšić, nekadašnji član Predsedništva BiH, piše da je oktobarsko zasedanje Skupštine bilo prelomno za sudbinu BiH. Zasedanje zaslužuje pažnju šire javnosti zato što pruža priliku da se bolje upozna delovanje Alije Izetbegovića, kao i da bi se razumeli postupci druge strane u sukobu. Kako je značaj tog zasedanja nekako ostao u senci kasnijih zbivanja i kako okolnosti nisu poznate široj javnosti, biće najbolje da Biljana Plavšić sama ispriča kako se zbio taj „događaj“:  

„Na tom zasedanju muslimansko-hrvatska koalicija predložila je Skupštini na usvajanje Memorandum suvereniteta BiH. Sednica je počela 14. oktobra 1991. u 11 časova i sa kratkim pauzama trajala do 23 časa, kada je zbog opšteg zamora predsednik Skupštine Krajišnik predložio, a poslanici prihvatili, prekid do 11 časova 15. oktobra. Deo sednice od 14. oktobra protekao je u oponiranju srpskih poslanika i njihovim primedbama na proceduru. Proceduralne greške bile su suštinske i preko njih se nije moglo preći. Zbog toga nije ni došlo do same rasprave o sadržaju Memoranduma, koji zadire u nacionalne interese drugih naroda i propisana procedura u tom slučaju je drugačija… Poslanici SDA bili su nedostupni za argumente… Oni su bili sigurni da će, kada do glasanja dođe, imati većinu, ali su zaboravili da je u ovom slučaju potrebna dvotrećinska većina… Dakle, predlog predsednika Skupštine da se sednica nastavi sutradan prihvaćen je i mi smo (srpski poslanici) napustili zgradu oko 23.30 časova. Kada smo 15. oktobra 1991. došli u zakazano vreme, u 11 časova, rečeno je da je Memorandum o suverenitetu BiH već usvojen. Tu vest objavila su sredstva informisanja, ali nije rečeno kada i kako je usvojen.

Šta se zapravo desilo? U noći kada su Srbi napustili zgradu Skupštine, ostali su muslimanski i hrvatski poslanici i nastavili rad, a predsedavao je potpredsednik Skupštine Mariofil Ljubić (Hrvat) i Memorandum je jednoglasno usvojen. Dakle, reč je o prevari… Zar su to mogli podržati i u takvu gnusnu prevaru se uključiti neki poslanici koje sam cenila po njihovim ljudskim kvalitetima. Ovo je bila prevara najvišeg ranga… Memorandum svojom suštinom zadire u međunacionalne odnose te, kao takav, pre izglasavanja u Skupštini mora proći kroz Komisiju za nacionalnu ravnopravnost, gde se odluke donose konsenzusom, a to nije učinjeno. Drugo, da bi takva vrsta predloga mogla da se prihvati u Skupštini, mora biti izglasana dvotrećinskom većinom, što se takođe nije desilo. Treće, skupštinskim zasedanjem iza 23 časa, dakle u nastavku, predsedavao je potpredsednik, koji po Poslovniku može predsedavati samo ako ga za to ovlasti predsednik, a ovlašćenje nije dato. I na kraju, ono što je suštinsko, preko čega se nije moglo preći, jeste činjenica da predstavnici jednog naroda, srpskog naroda, nisu bili prisutni pri glasanju. Prevarom im je uskraćena mogućnost da se izjasne. Tu, u sali, bio je prisutan predsednik Izetbegović i umesto da stavlja prigovor na ovakav prevarantski postupak, on u njemu učestvuje. I ne samo to, ova prevara je osmišljena u njegovoj glavi. Pošto se prevara desila u najvišoj državnoj zakonodavnoj instituciji, sledili su i drugi slični primeri. Mislim da se i danas u raspravama o događaju koji je izazvao rat ne obraća dovoljno pažnje na ovo skupštinsko zasedanje. Verovatno svi detalji događanja u ranim jutarnim časovima 15. oktobra 1991. u zgradi Parlamenta nisu ni poznati i nikada neće biti, ali neregularnost izglasavanja Memoranduma je evidentna i, po meni, to je bio uzrok rata. Pucanja, bombe, zolje, ose, eksplozije, razaranja, ranjavanja, pogibija i drugi ratni užasi bili su samo posledica toga događaja. Kada se jednom izgubi zakonodavna osnova prema kojoj društvo živi i funkcioniše, samo nas mali korak deli od ratnog sukoba. Tu noć je pogažen Ustav BiH i svi zakoni koji iz njega proizilaze, a narod gurnut u haos, iz kojeg nema normalnog izlaza i gde sukob postaje verovatniji. Prema tome, odgovor na tri pitanja koja se i danas postavljaju od strane mnogih ljudi koji imaju interes za ove događaje, ali i od nekih međunarodnih institucija, a to su: koji je događaj provocirao rat? Kada se to desilo? Ko je to uradio? Rat je provocirala prevara u Skupštini od 14. i 15. oktobra 1991. godine. Ovo su uradili muslimanski i hrvatski poslanici, a predsednik Izetbegović morao je sprečiti izglasavanje i ustati u odbranu ustavnosti. To bi bio odgovor na tri pitanja. Celi tok zasedanja sa stručnom analizom događaja, kao i posledice koje su iz toga proizašle prikazao je Robert M. Hajden u svojoj knjizi ‘Blueprints for a House Divided the constitutional Logic of the Yugoslav Conflikt', chapter ‘The Badinter Committe and the dissolution of the Bosnian State', The University of Michigen Press, 1999. Iza ovog nasilja nad Skupštinom, nad Ustavom, Srbi su osetili nesigurnost, a strah je pojačan još ranijim izjavama predsednika Predsedništva… U tekstu knjige koju sam ovde navela na deset stranica autor se bavi događajem u Skupštini i celokupnim zasedanjem od 14. i 15. oktobra 1991, ali i analizom stava Badinterove komisije u vezi sa izglasavanjem Memoranduma o suverenosti BiH. Ova komisija je, inače, vršila procenu validnosti donesenih odluka i, po njenom mišljenju, odluka je ispravna i prihvaćeno je njeno tumačenje. U engleskom tekstu rečeno je da se narod BiH (people) preko predstavnika izjasnio za suverenost Republike, a, u stvari, jedan narod se uopšte nije izjasnio. Ali, ono što je važno, ovde su u pitanju tri naroda i u tekstu bi trebalo upotrebiti mno ž inu – poeples. U pitanju je jedno slovo koje menja kompletno značenje teksta. Takav je izveštaj otišao iz Badinterove komisije i usvojen je na različitim međunarodnim forumima koji su odlučivali tada o sudbini Jugoslavije i njenih republika. Poznati su toj komisiji bili detalji oko zasedanja Parlamenta i oko Memoranduma, kao i onima koji su odlučivali o našoj sudbini i koji bi i bez ove male, ali krupne greške s obzirom na posledice, učinili ono što su naumili: srušili, rasturili, razgradili Jugoslaviju“ (strane 88 do 93, “Trioprint”, Banja Luka 2005, Biljana Plavšić, „Svedočim“, knjiga 1, knjiga pisana u zatvoru).

Opisani događaj odigrao se godinu dana posle prvih posleratnih višepartijskih izbora u Republici (izbori iz novembra 1990). Izetbegović je 15. oktobra 1991, potpuno neopravdano i nerazumljivo, demonstrirao apsolutnu mo ć i time jasno usmerio tok daljih zbivanja. Tim postupkom zacrtao je osnovicu za rat.

Izetbegović je 27. februara 1992, neposredno pred održavanje referenduma (29. februar 1992), govoreći u Parlamentu izjavio da će „žrtvovati mir zarad suverene Bosne i Hercegovine, ali da zarad mira u BiH neće žrtvovati suverenitet“.

Tek tri i po godine kasnije, 21. novembra 1995, Izetbegović je u Dejtonu priznao: „Mom narodu je potreban mir“. Postavlja se pitanje: a zbog čega mu je bio potreban rat?

Referendum za nezavisnost Bosne i Hercegovine organizovan je 29. februara 1992, i to je bio pravi pokretač neprijateljstava. Doneo je očekivani rezultat: 62,7 procenata muslimanskih i hrvatskih birača (srpski nisu izašli) glasalo je za nezavisnost. A već 1. marta 1992. „prva stranica dugačke liste mrtvih već je bila otvorena“ (Ralf Hartman). Tog dana muslimanski političari ubili su mladoženjinog oca, Srbina Nikolu Gardovića na svadbi u centru Sarajeva.

      Na suđenju, u martu 2006, optuženom Ramizu Delaliću Ćeletu za ubistvo srpskog svata Nikole Gardovića 1. marta 1992. u Sarajevu iznosi se činjenica da je optuženi Delalić pripadao paralelnim (partijskim) komandnim strukturama Alije Izetbegovića („Politika“, 9. mart 2006).

       Sudbina BiH mogla je da bude i drugačija. Odlučila su tri faktora: prvi, subjektivan faktor - lične osobine političara, drugi, posebne okolnosti - spoljna politika, i treći - međusobna interakcija unutrašnjeg i stranog faktora, sprega stranog faktora sa pojedinim republikama i antagonizam stranog faktora i srpskih političara u Beogradu.

        Krajem 1991. SDA, muslimanska partija Alije Izetbegovića, i pored protivljenja srpskih političara odlučila je da raspiše referendum o izlasku iz jugoslovenske federacije. Referendum je, kao što je poznato, održan 29. februara 1991. i na njemu su se muslimanski birači izjasnili za stvaranje samostalne muslimanske države, a hrvatski za izlazak iz Jugoslavije (ali ne i za ostanak u državi BiH) i pripajanje Hrvatskoj. Srpski birači nisu izašli na referendum, iako se po važećem Ustavu BiH referendum nije ni mogao da raspiše i održi bez pristanka sva tri naroda. Referendum je i pored toga i zakazan i održan, štaviše priznali su ga i političari Zapada. Referendum je produbio političke razlike tri partije i aktera i otvorio put i postavio šine za međusobne sukobe. Takođe, poslužio je i Zapadu da – bez obzira na činjenicu da Muslimani u BiH nisu većina jer većinu čine Srbi i Hrvati zajedno - pored protivljenja srpskog naroda, prizna referendum kao jedini i jedinstveni narodni referendum cele BiH. I ne samo referendum, već je Zapad aprila 1992. priznao BiH kao muslimansku državu muslimanske partije SDA, i time otvorio vrata za početak građanskog rata u BiH, koji i otpočinje odmah posle priznavanja.

        S pravom se postavlja pitanje zbog čega su zapadne zemlje, pre svega Amerika i EZ, priznale BiH aprila 1992. kao državu, iako su, može se pretpostaviti, znale da će posle toga izbiti rat. Može se tvrditi da razlog priznanja treba tražiti u činjenici da su vodeći zapadni političari imali veoma loš stav i negativne opsesije prema Srbiji i komunističkim političkim snagama u Srbiji.

        Odgovor na isto pitanje dala je i Biljana Plavšić u svojoj drugoj knjizi: „Što je veća vremenska distanca od tih događaja o kojima govorim, sve više uviđam u kakvoj smo izuzetno teškoj situaciji bili. Osim velikih sila koje su se obrušile na nas i one male, osim nekoliko časnih izuzetaka, režale su i delovale protiv nas. Bilo je ‘u trendu' napadati Srbe. Osnovna greška onih koji su odlučivali, a to su Radovan (Karadžić, vođa srpske partije BiH) i Momo (Krajišnik, predsednik Parlamenta BiH), jeste u tome što su vezali naše sudbine za Miloševića koji je za zapadni svet predstavljao relikt komunizma u Evropi“ (Biljana Plavšić, „Svedočim“, druga knjiga, „Trioprint“, Banja Luka 2005, knjiga napisana u zatvoru, strana 11).

        A Boris Jeljcin u „Ponoćnom dnevniku“, u poglavlju o Kosovu, piše da mu je Bil Klinton u jednom razgovoru rekao da je „Milošević poslednji komunistički diktator koji hoće da razori savez između Rusije i Evrope“ i da on, Milošević, „nastupa protiv demokratizacije kontinenta“.

         Povodom smrti Miloševića, na pitanje o njegovim političkim greškama Slavoljub Đukić, publicista i Miloševićev hroničar, rekao je na RTS-u 11. marta 2006. da ja prva i najveća greška bila ta što se posle propasti komunizma na istoku Evrope nije odrekao komunizma.

        Drugi mogući razlog nepotrebnog i pogubnog priznavanja BiH kao nezavisne države od Amerike i zemalja EZ Biljana Plavšić vidi u manjkavoj spoljnoj politici Republike Srpske. U stvari, nije postojala nikakva spoljnopolitička aktivost, niti značajni kontakti sa zapadnim svetom. Iako je postojalo   Ministarstvo inostranih poslova, u njemu je „sve bilo onako kako ne treba da bude“, nedostajali su sposobni ljudi.

        I na kraju, evo i njenog trećeg razloga: „Mi nismo želeli rat, nama je bilo dobro u velikoj Jugoslaviji, koju je trebalo mirno prevesti iz totalitarnog komunističkog režima u demokratiju, a to se ne postiže ratom. Drugi to nisu želeli. I kada su ugrozili naš opstanak, naše pravo na konstitutivnost, počeli su sukobi koji su prerasli u rat“ (ista knjiga, str. 15/16).

drugi deo teksta

 

 
     
     
 
Copyright by NSPM