Draško Vuksanović

Da li je moguće da neprijatelj postoji

Sonja Biserko uložila je do sada mnogo napora i diskurzivnih trudova ne bi li kako porodila novu Srbiju sa politički osvešćenim građanstvom.   Pri tom je pokazala da je pravo leglo ideja i bure nadahnuća, i suprotno, da od Srba in toto nije bilo niti će biti većih vinovnika zla. Razmotrimo neke odjeke njene knjige Srbija na Orijentu u listu Hrvatska riječ . Novinarka Marija Petković piše:

“Već sam naslov zbirke, koji Srbiju smiješta na Orijent, ne geografski već kulturološki, definirajući je time kao predmodernu tvorevinu, ukazuje na korpus tema kojima se autorka bavila … Anakroni model države i društva iz XIX. stoljeća, koji će već ispražnjen pojam radničke klase na kraju osamdesetih godina, zamijeniti monstruoznom idejom "vaskolikog srpstva", a internacionalizam za "sabornost", uzročnik je ratnih razaranja koja su, i bez pominjanja stratišta poput Vukovara, Sarajeva i Srebrenice, uvijek po sebi zločin.”

U Hrvatskoj riječi možemo pročitati i ovakvu opservaciju:

“Filozof Alpár Losoncz je primijetio kako Sonja Biserko ‘ispravno imenuje elite kao najodgovornije za uobličavanje nacionalističkih kodova'. Međutim, Losoncz dodaje da ona pri tomu nije upala u tako čestu zamku oslobađanja svake krivice i onog drugog aktera u nacionalističkoj igri – demosa, odnosno naroda.”

Prema Sonji Biserko, postoje dve strane odgovorne za rat u bivšoj Jugoslaviji: srpski intelektualci i srpski narod, ti orijentalni, predmoderni nosioci monstruozne ideje vaskolikog srpstva i sabornosti. Niko treći ni prstom nije mrdnuo. Tradicija nije opterećivala ostale učesnike u ratu (na primer, postmodernog Tuđmana i zapadnjake Aliju Izetbegovića i Hašima Tačija).

Komunizam u Jugoslaviji, čija je, kao što ćemo pokazati, Sonja Biserko pozna mutacija i naopako okrenuti amblem, napravio je jednu sekundarnu, lingvističku štetu koja je ostala u senci opipljivijih nedela tog totalitarnog poretka. Preuzimajući od Staljinovog režima pojam neprijatelja naroda, u istu ravan stavio je razne nekomuniste – ustaše i ravnogorce, građanske liberale i bogate trgovce, glumce koji nisu odbili da igraju predstave za vreme nemačke okupacije, predratne srpske intelektualce bez crvene partijske knjižice, posleratne srpske intelektualce koji su se osamdesetih godina borili za ljudska prava. Tako je opravdao sopstvene zločine, mistifikovao golu borbu za vlast i potro neprijatne razlike između dobra i zla, koji su trebalo da ostanu s one strane komunističke istorijske misije. U svesti potonjih generacija to je naprosto uništilo realni pojam političkog neprijatelja , dok su na sceni ostajale osobe koje nisu prestajale da se drže kao da su im svi nekomunisti za nešto krivi, iz čega se razvila i ideja da ceo jedan narod može biti isti onaj neprijatelj kojeg su vrebali i vijali Staljinovi adepti. Na drugoj, ideološki manje «osvešćenoj» strani, desio se pomenuti pojmovni udes. Posle komunizma, niko više ne uzima za ozbiljno kad se za nekoga kaže: taj nam je neprijatelj; taj je tražio da se pojača bombardovanje i da se izvrši kopnena invazija; taj u svojim tekstovima, punim pretnje, Srbe tretira kao bolest koju treba agresivno suzbijati.

Ovakvo jadno stanje imenice neprijatelj, naravno, sada odgovara našoj prejezovitoj junakinji jer niko ne može da je nazove pravim imenom, dok se njene manifestacije neprijateljstva prema Srbima čak dobro plaćaju.   Zar je moguće da su Tito, Draža Marković i ostali politički oci Sonje Biserko, kad su poništavali smisao jezika i pojmovni aparat razuma, mislili na nju i njenu budućnost?

Politički neprijatelj, međutim, nije bilo kakav politički protivnik i ideološki neistomišljenik, nego onaj ko želi da nauštrb nečijih flagrantno legitimnih životnih interesa ostvari svoje i /ili nečije flagrantno nelegitimne interese. Legitiman interes Srbije jeste da se odnos prema njoj ne temelji na laži, kojom se potpomaže uvođenje otvorenih ili prikrivenih sankcija, plaćanje ratne odštete od stotinak milijardi evra i nastavak cepanja njene teritorije. Stereotipi o kolektivnoj krivici Srba i «zajedničkom zločinačkom poduhvatu», proisteklom iz srpske kulture i mentataliteta, vode ka ukidanju Srbije kao države, što Sonja Biserko dobro zna. Iz toga sledi da ona jeste neprijatelj Srba, ali ne i obratno, jer sa srpske strane niko ne ugrožava njene legitimne interese.

Ruku na srce, eventualnom povratku ove belicističke reči u politički prostor, za ljubav liku Sonje Biserko, ne treba se radovati, ali ni ogledalo nije krivo što je odraz nakazan.

Sonja Biserko bi, ma koliko je vukle preuzete obaveze i ono što joj leži na srcu,   trebalo da zna: sve ugrožene grupe bore se za svoja prava. Crnci u Americi počeli su još pedesetih godina prošlog veka. Bore se radnici, antiglobalisti, žene. Ne vidim da bi Srbi, koji su kao zajednica dovedeni do ivice opstanka, trebalo da budu izuzetak. Ima ovde, naravno, mnogo ljudi koji se ne osećaju pogođenim velikom radnom akcijom sračunatom da se likvidiraju životne šanse ove zemlje , već problem, kao i S.B, vide «u nama samima», «u srpskom fašizmu», «sabornosti». Oni su ili klijenti neprijateljske politike, ili dezorijentisani ljudi koje je ustrelila munja jedne u osnovi šovinističke propagande. Ne želeći da budu srpski šovinisti, postali su šovinisti prema Srbima. Treba pogledati kako se ponaša, recimo, Seren Jesen-Petersen, i videti kako to sam srpski narod danas proizvodi dvostruke aršine i beskonačno visok prag tolerancije na zločine nad Srbima. Ta osoba bi se makar malo stidela što štiti segregaciju da je Srbi nisu debelo zaslužili – u izveštajima Helsinškog odbora za ljudska prava, Hrvatskoj riječi i mnoštvu drugih glasila za širenje «istine, odgovornosti i pomirenja».

Detronizacija slike kakvu stvara Sonja Biserko preduslov je da zemlji krene nabolje. To može da se realizuje jedino upornim obznanjivanjem motiva hajke na fantome velikosrpstva. Cilj je da se Srbija naposletku oslobodi pošasti američke diskriminacije – svog jedinog životno bitnog problema – kao što su u istoriji uspele mnoge diskriminisane grupe. Osobe poput Sonje Biserko nastoje upravo to da spreče . Sasvim nasuprot onome što je upotrebom reči neprijatelj postizao režim iz kojeg je potekla predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Beogradu, njena rehabilitacija u današnjem političkom rečniku predstavljala bi doprinos demistifikaciji jednog opakog fenomena naše stvarnosti.

Marinko M. Vučinić

DA LI JE SRBIJA NA ORIJENTU

      Komentar knjige Sonje Biserko “ Srbija na Orijentu ”

Ako je osnovno stanovište   ovog autora obeleženo predrasudama i jednostranostima, onda i nije čudno što je i celokupna knjiga protkana pre svega politikantski inspirisanim stavovima   koji odišu neobjektivnošću, izostankom argumenata i simplifikovanim ideološkim nastrojenjem. Daglas Kelner je u knjizi “Medijska kultura” na veoma interesantan način   problematizovao pitanje zasnivanja “zapadnjačkih vrlina”. Ova vizija odražava ono što je Edvard Said opisao kao “orijentalizam” koji ustanovljuje vrlinu Zapada tako što prikazuje razlike između ”civilizovanog” Zapada i “divljeg” Orijenta, opisanog kao “iracionalan, varvarski, nerazvijen i inferioran u odnosu na racionalni, rafinirani i humani Zapad.”

                Pozicija Sonje Biserko u ovoj knjizi više je nego jasna. Autorka je smestila Srbiju u okrilje divljeg   Orijenta,   gde vladaju pritvorstvo, ksenofobija, vizantinizam, mračnjaštvo   i neizlečivi endemski srpski nacionalizam. Ona se poduhvatila veoma ambicioznog zadatka da čitaocima pruži (svoju) konačnu i neopozivu istinu o   toku raspada SFR Jugoslavije. U   njenim napisima dominiraju teme: glavni akter i uzroci raspada SFRJ, srpski nacionalizam kao univerzalni remetilački faktor, srpski fašizam, ideologija Velike Srbije, kosovsko pitanje.

          Kada   se raspravlja o krivcima za raspad SFRJ,   za Sonju Biserko nema nikakve nedoumice. Nepodeljena i apsolutna krivica leži na Srbiji i Srbima, koji su neizlečivi imperijalisti i nacionalisti, hegemonisti i etnički čistači. Oni   su, kao privrženici ideologije Velike Srbije i četništva, bezočno razorili idilu Jugoslavije u kojoj su živeli narodi koje Srbi nikada nisu prihvatili kao ravnopravne članove federalne zajednice. To je za Sonju Biserko aksiom.

Evo šta o tome   ona   kaže:

”To je režim, koji je na početku prezirom i ponižavanjem a na kraju ratova izazivao otpor drugih naroda u bivšoj zajedničkoj domovini. Rat je vođen radi promena unutrašnjih granica i etničkog čišćenja s ciljem da se stvore nove nacionalne države na prostoru bivše Jugoslavije. Ovakva ratna politika, pre svega   zaustavljena je od strane međunarodne zajednice i završena je potpisivanjem Dejtonskog sporazuma koji u načelu negira rezultate ovog rata, pre svega etničko čišćenje. Neosporna je činjenica da je srpski narod stradao ali za to je odgovoran pre svega beogradski   režim i srpska elita koja je podržavala ratnu politiku za koju danas veliku cenu plaćaju Srbi iz Hrvatske, pa i   iz BIH. Osvajački marš na Jugoslaviju nije uspeo i u tom smislu Srbija jeste doživela poraz. Ono što Komisija (za istinu) ne shvata jeste da nije u pitanju utvrđivanje istine jer je ona već globalno poznata. Nemoćni pred procesom neizbežne transformacije jugoslovenske zajednice Srbije je reagovala zatvaranjem, povlačanjem i opredeljenjem za konzervativnu ideju koja se nadovezala na težnju Srbije s početka XX veka čije izvorište leži u Načertaniju Ilije Garašanina.”

U svojoj ideološkoj i politikantskoj zaslepljenosti i neobjektivnosti Sonja Biserko se čak i ne trudi da govori   o mogućoj   krivici vladajućeg režima u Srbiji (njega samo uzgred pominje), već apsolutnu i neupitnu krivicu za izbijanje rata u bivšoj socijalističkoj Jugoslaviji vezuje bezrezrevno za Srbe i Srbiju. Njeno osnovno stanovište je da je rat poveden zbog izmene granica i težnje Srbije   da surovim etničkim čišćenjem i promenom avnojevskih granica, očigledno svetih Sonji Biserko, ostvari   garašaninovski cilj Velike Srbije, koji datira od devetnaestog veka. Po njenom mišljenju,   globalno je poznato da je Srbija kriva za rat u Jugoslaviji, i to je aksiom koji se, kao takav, nikako ne sme dovoditi u pitanje. Biserko će ipak, reda radi, procediti da je u tom ratu stradao i   srpski narod, ali je i   za to   odgovoran pre svega beogradski režim.

Ovakvim neobjektivnim, jednostranim i pre svega ideološki opterećenim stavovima ne može se doći do objektivne istine o uzrocima raspada Jugoslavije. Ako se krivica za rat isključivo veže za Srbiju i Srbe, kako to u svojim tekstovima i istupanjima čini Sonja Biserko, onda to nije ništa drugo doli otvoreno zagovaranje stava da postoji kolektivna krivica   srpskog naroda. Posredi je iskrivljavanje istorijske slike i mogućnosti da se svestranom analizom političkih, ekonomskih, socijalnih i istorijskih faktora dođe do   objektivne istorijske istine i slike o stvarnim uzrocima raspada SFRJ.

Sonja Biserko ne preza ni od toga da izuzetno osetljivo i u svakom smislu teško i bolno izbegličko pitanje stavi u svoj ideološki konstrukt o isključivoj krivici Srba   i Srbije za rat. Ona tvrdi da   su izbeglice bile samo sredstvo za vođenje velikosrpske ratne politike, osvajanje i čišćenje   etničkih prostora i rešavanje etničkih konflikata. Naprosto je začuđujuće do kojeg stepena ide ideološka zaslepljenost i jednostranost ovog tankoćutnog borca za ljudska prava. Evo samo nekoliko citata koji mogu jasno i izvorno pokazati   na koji način brižna Sonja Biserko piše o izbeglicama:

”Organizovan izlazak Srba iz delova Sarajeva još jedan je primer prinošenja sopstvenog naroda žrtvenom oltaru u ime ‘svetih ciljeva' paljanskog rukovodstva. Na hiljade ljudi su ‘humano' preseljeni samo da bi se opravdali ratni zločini. Nažalost još uvek je ujedinjenje srpskog naroda cilj kojim se manipuliše što važi kako za režim tako i za opoziciju. U tom pogledu povratak za izbeglice za njih je neprihvatljiv, jer samo preko izbeglica mogu da konsoliduju srpske etničke prostore, i na taj način ostvare bar deo velikosrpskog projekta pomeranja države na severozapad. Egzodusi Srba iz tzv. Republike Srpske Krajine i nedavno iz Sarajeva ukazuju na namerno iseljavanje građana pod pretnjom ili na prevaru da bi se postigli određeni politički ciljevi. Namera je da se izbeglice naseljavaju u etnički   mešovitim sredinama, posebno u Vojvodini, upućuju na zaključak da Srbija istrajava   na principu majorizacije što upućuje na želju da za dominacijom nad svim ne Srbima. Manjine se potiskuju kako bi se obezbedio prostor za ‘svoje' izbeglice. Od samog početka rata stvarane su izbeglice koje je trebalo da dokažu da zajednički život nije moguć, a zatim da proteruju sve   ne-Srbe sa teritorije koje su smatrane ‘etnički srpskim'.”

Prateći ove stavove Sonje Biserko, možemo zaključiti da je za nju i iseljavanje Srba iz ratnih područja poslužilo kao sredstvo vođenja velikosrpske nacionalističke i ratne politike. Ona se i inače služi tim nedostojnim simplifikacijama, nevoljno   i uz mnogo muke priznaju ći   stradanje i srpskih izbeglica. Ali njihovo stradanje je u stvari samoskrivljeno jer su njih srpske vlasti organizovano iseljavale kako bi opravdale svoja etnička čišćenja i ratne zločine. Ovakav pristup tragediji izbeglica pokreće   pitanje elementarnih i intelektualnih skrupula, kao i dobrog ukusa. Ako sudimo po stavovima koje iznosi Sonja Biserko, Srbe su humano i na prevaru iseljavale srpske snage, a pri tome se nijednom reči ne spominju teror i proganjanja kojima su   Srbi bili izloženi, na primer u Hrvatskoj u   Bosni. Ovako humano preseljeni Srbi služili su kao još jedan dokaz velikosrpske namere da   se ostvari majorizacija i svojevrsni   politički i etnički inženjering nad svim nesrbima. Biserko i ne može da ima drugačiji odnos prema srpskim izbeglicama jer polazi od teze o apsolutnoj i globalno poznatoj krivici Srba i Srbije za rat u   bivšoj   socijalističkoj Jugoslaviji.

          Sonja Biserko se posebno okomila na, kako ona to kaže, predstavu o Srbima kao jedinim i večitim žrtvama u svim ratovima i sukobima na Balkanu. Pošto su se Srbi samoiselili iz krajeva u kojima su vekovima živeli, sebe   su proglasili za jedine žrtve. Nedostatak objektivnosti i elementarnog ljudskog saosećanja sa srpskim izbeglicama Sonja Biserko je demonstrirala na zbilja drastičan i otvoren način, ali je, govoreći o Srbima kao umišljenim i samoproklamovanim žrtvama, zaista prevazišla i samu sebe. Đorđe Stanić je, pišući o   dobrovoljačkom pitanju u Prvom svetskom ratu, izneo i podatke o srpskim gubicima:

”Gubici Kraljevine Srbije, izneti na mirovnoj konferenciji u Parizu bili su: vojni – 402.435 civilni – 845.000. Ukupno – 1.247.435 ljudi. To je iznosilo 28 posto populacije, ili 53 posto muškog stanovništva, od 18 do 55 godina. Gubici Hrvata i Slovenaca iznose oko 600.000 ljudi, od čega oko trećine otpada na vojne gubitke. U Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Sloveniji ukupno je mobilisano 1.350.000 austrougarskih vojnika. Neznatan broj Hrvata i Slovenaca poginuli su kao dobrovoljci u srpskoj vojsci. Prema postojećim izvorima i procenama, njihovi gubici bili su: 98 Hrvata   i 93 Slovenca. Dakle, od Hrvata i Slovenaca   za Jugoslaviju je poginuo 191 dobrovoljac. Ostali se ne bi mogli sabrati sa srpskim, već sa austrougarskim gubicima. Gubici srpske vojske nemerljivo su veći, razlike su ogromne – na svakih 21.065 srpskih vojnika poginuo je jedan Hrvat ili Slovenac.”

Ovo su elementarne činjenice   o demografskim gubicima srpskog naroda u Prvom svetskom ratu,   koje ne može osporiti ni najmalicioznija tvrdnja Sonje Biserko o predubeđenju Srba da su jedine žrtve   u balkanskim sukobima. Ali činjenice i inače mnogo ne dotiču   ovu autorku, za nju je najvažnije da po svaku cenu održava svoje ideološke projekcije o Srbima kao   narodu koji nije sposoban da živi sa drugima jer je uvek kroz istoriju bio iznad svega spreman da nameće svoju imperijalnu volju i svoj kult   jedine žrtve   drugim narodima sa kojima, jednostavno,   ne ume da živi u saglasju i saradnji. Jednostranost Sonje Biserko je toliko očigledna da ona i ne pokušava da barem formalno napravi razliku između Srba kao naroda i autoritarnog   režima koji je bio uspostavljen u Srbiji u poslednjoj deceniji   dvadesetog veka. Njena opsesivna težnja je da po svaku cenu pokaže da su Srbi   apsolutno nesposobni i istorijski nespremni za toleranciju i ravnopravan život jer su hronično i neizlečivo optrećeni svojim ekskluzivnim kultom žrtve i imperijalnim težnjama.

”Stanje duha u ovoj zemlji je rezultat pobede srpskog nacionalističkog projekta koji nije bio utemeljen na realnim procenama okruženja i međunarodnih okolnosti i pre svega na potrebi za punom emancipacijom naroda koji su živeli u bivšoj Jugoslaviji. Pokazuje se da je proces emancipacije svih naroda bivše Jugoslavije jedini odgovor na beogradsku politiku.”

Iz ovih stavova Sonje Biserko ne se može videti da li je i srpski narod imao pravo na emancipaciju u Jugoslaviji ili je njemu   jedino ostalo da tetura u tamnom vilajetu velikosrpstva. Proširena Srbija je, po mišljenu predsednice Helsinškog odbora, jedino prihvatljivo jugoslovenstvo za Srbe zato što su oni nesposobni da ostvaruju normalnu saradnju i komunikaciju sa drugim   narodima, koji, sa svoje strane, imaju zagarantovano pravo na emancipaciju od politike beogradskog režima.

Takođe, jedna od njenih glavnih   tvrdnji i opsesija jeste i to da Srbi i Srbija moraju biti svedeni na svoju prirodnu meru. Za Sonju Biserko to je osnovni uslov stabilizacije prilika na Balkanu. Neophodno je, po njenom mišljenju, skršiti i mit o srpskim vojničkim uspesima i vrlinama i pokazati da je priznanje   vojničkog   poraza Srbije zalog ulaska Srba u savremenu civilizaciju. Evo kako to zvuči u interpretaciji Sonje Biserko:

“Srpska iluzija da je Jugoslavija samo proširena Srbija, polako se svodi na svoju pravu meru. Fenomen ‘spržene zemlje' pokazuje da Srbi ipak ‘znaju šta je njihovo'. Slobodan Milošević će svakako dobiti svoje mesto u istoriji   iz više razloga. Biće zaslužan za temeljno pražnjenje kosovskog mita u Srba i svođenje Srbije na pravu meru , te za uništenje JNA kao nepobedive vojske i devalviranje srpskog vojničkog koda. Otkuda tolika destruktivnost preme drugima i prema svemu što je njihovo. Mogu li drugi biti odgovorni za to što Srbi nisu znali svoju meru i prave granice – ne samo državne. Imerijalna težnja Srbije da vlada Balkanom nažalost nije poražena. Prihvatanje poraza   kao realnosti, uz istovremeno priznavanje odgovornosti za stradanje susednih naroda, ali i srpskog, jesu preduslov za povratak u civilizovanu zajednicu naroda. Pored izazivanja stalne krize u svom okruženju, u Srbiji je veliki problem i stanje istorijske svesti. Ta svest se zasniva na osećanju posebnosti, pre svega hrabrosti ovog naroda, te jedinstvenosti teritorije koja je uvek bila privlačna za osvajače iz sveta. Svođenje Srbije na sopstvenu meru, posle odlaska Slobodana Miloševića, jeste drugi preduslov za ostvarivanje pretpostavki za proces tranzicije i demokratizacije. Srpski nacionalizam koji je harao deset godina prostorom bivše Jugoslavije, u fazi je svođenja na meru Srbije. Srpska iluzija da je Jugoslavija samo proširena Srbija polako se svodi na svoju meru. Odnegovan je svojevrsni narcizam o važnosti Srba i Srbije.”

Srbi, po mišljenju Sonje Biserko, ne samo što treba da prihvate i priznaju poraz kao svoju realnost već moraju istovremeno da priznaju apsolutnu odgovornost za stradanje susednih naroda, ali i srpskog (obavezni dodatak kao pokušaj uspostavljanja   ravnoteže), koji mora biti sveden u potpunosti na svoju geografsku i istorijsku meru. To su u isto vreme preduslovi za povratak u civilizovanu zajednicu naroda, gde nema mesta za narode nespremne da se svedu na realnu meru i priznaju svoju istorijsku odgovornost. Stanje istorijske svesti u Srbiji će se preobratiti i reformisati tek kada se Srbi oslobode svog pogubnog osećanja posebnosti. Tek tada će prestati da izazivaju stalne krize i nevolje u okruženju. Najzad oslobođeni svog mita o vojničkoj nepobedivosti i osećanja posebnosti i kulta žrtve, prošavši kroz čistilište i politički inženjering   Sonje Biserko, Srbi će konačno biti svedeni na svoju pravu istorijsku i političku   meru i tako spremni da uđu u zajednicu civilizovanih naroda. Jedino na taj način Srbija može da izbegne sudbinu večitog gubitnika modernizacije.

”Viševekovna tlapnja o širenju srpske države, o specijalnoj misiji Srba na Balkanu, te posebnom mestu Srba kao kičme Jugoslavije, ali i Balkana, čini se dobila svoj epilog. Srbi će tek shvatanjem novog istorijskog konteksta u kojem se nalaze stvoriti uslove za vlastitu evropeizaciju. U tome će sigurno glavnu ulogu imati evro-Srbi iz Vojvodine i Hrvatske”.

Sonja Biserko, shodno svojim otvorenim rasističkim predrasudama,   jedinu nadu polaže u evro-Srbe. Verovatno su za nju preostali Srbi zatočnici mitološke istorijske svesti i velikosrpstva, nesposobni i nespremni da učestvuju u evropskoj modernizaciji jer ostaju začaureni u velikosrbijanskom nacionalizmu.

Srbiji je potreban proces istorijske redefinicije, kako to kaže autorka, a to podrazumeva da Srbi najzad odustanu od Velike Srbije, što oni nisu učinili ni posle 2000. godine i rušenja starog   režima. Na taj način je otvoreno i pitanje uloge srpskih političkih elita u vreme razbijanja Jugoslavije i njene uloge posle pada Miloševićevog   vladajućeg ustojstva. Ni   demokratska opozicija u Srbiji, koja je delovala u izuzetno teškim uslovima, nije bolje prošla od beogradskog režima u ocenama neumoljive Sonje Biserko. I ona je zarobljenik nacionalizma i ideje Velike Srbije:

”Srbija je u poslednje dve godine propustila priliku koju joj je servirala međunarodna zajednica da postane relevantan činilac balkanskih prostora, ili kako to lideri DOS vole da istaknu, lider na Balkanu. To i nije čudno, imajući u vidu da političkom scenom dominiraju nosioci pobune 1968. godine i praksisovci. Polazeći od starog pojmovnog kataloga, srbijanska politička scena je izrazito desno orijentisana, sa istovremeno naglašenim egalitarnim (samoupravnim) i liberalnim (pljačkaškim) instinktom. Sretna je okolnost što je Zapad prigrlio Srbiju i sprečio njeno totalno raspadanje i što je kroz predloge kao što je Sporazum o stabilizaciji i asocijaciji, ponudio viziju koja Srbiju na dugi rok smešta u evropski okvir. Srbija se ne suočava sa svojom skorašnjom prošlošću, a njeni susedi su podozrivi prema njenim regionalnim ambicijama, jer po njihovom mišljenju, projekt Velike Srbije još uvek nije okončan. Izmiče pažnji da je u Srbiji u toku zaokruživanje procesa koji traje duže od deset godina: etnička konsolidacija. Može se reći da je prošla godina bila obeležena ofanzivnim i agresivnim nacionalizmom koji je obojio celokupan društveni javni život u Srbiji. Srpski je   nacionalizam pobedom Vojislava Koštunice promenio svoju formu. Njegova pobeda ne samo da je dala inekciju srpskog nacionalizma već je revitalizovala i sve susedne nacionalizme, posebno onaj hrvatski u Bosni.”

Očigledno je da Sonju Biserko ni demokratska revolucija koja se odigrala 2000. godine nije pokolebala u njenom krstaškom pohodu protiv srpskog nacionalizma, koji se sada, po njenoj   već ustaljenoj ideološkoj projekciji, javlja kao pokušaj restauracije starog režima, ksenofobije, šovinizma i antisemitizma. Ni demokratska Srbija nema snage da izađe iz začaranog kruga velikosrbijanskog nacionalizma, koji se preoblikovao i dobio demokratsko ruho. Uvek budna Sonja Biserko nije se pokolebala,   već je i dalje na mrtvoj straži, uvek spremna da neprestano otkriva mračne i perfidne manifestacije spskog   nacionalizma. Iz njenih stavova jasno proističe da je nacionalizam ostao i dalje glavno političko opredeljenje Srba jer se nisu odrekli politike starog režima i suočili se sa tamnom prošlošću. Oni, izgleda, nisu za to   ni sposobni   zato što su i dalje sudbinski zatočenici nacionalizma i ksenofoobije. Demokratska opozicija Srbije, po mišljenju Sonje Biserko,   nikada nije ni bila protiv Miloševićeve ratne politike razaranja Jugoslavije, ona ga je samo optuživala   da ta politika nije bila uspešna. I ovi stavovi pokazuju u kojoj meri je Sonja Biserko neobjektivna i jednostrana u svojim političkim “analizama“ događaja u Srbiji.

Ovo je prilika da se problematizuje i pitanje podrške koju je imao Miloševićev   režim. Opšte je mesto “analitičara“ koji   dele stavove Sonje Biserko da je Milošević opstajao na vlasti i sprovodio svoju ratnu politiku imajući neprestano gotovo plebiscitarnu podršku Srba. I ovog puta činjenice su neumoljive. Slobodan Antonić je svojevremeno u časopisu “Sociologija“ objavio egzaktne podatke o procentualnoj podršci Miloševićevom režimu od prvih višestranačkih izbora:

”Iako su vanredni opšti izbori 11. novembra 1989. godine bili daleko od demokratskih (pošto se biralo između više kandidata, ali iz   jedne komunističke patrije), Miloševićeva većina je na glasanju za predsednika bila tolika (80,36 odsto glasova, što čini 67,23 odsto biračkog tela) da je otklanjala sumnje u pogledu stvarne volje naroda (Milošević je izbore izgubio samo na Kosmetu, gde je dobio nekih 25 odsto glasova). I na prvim poslekomunističkim izborima 9. decembra 1990. godine Milošević je lako pobedio, premda mnogo manje ubedljivo nego ranije ( osvojio je 63,34 odsto glasova , ili 46,72 odsto biračkog tela). Na predsedničkim izborima 20. decembra 1992 godine, njegova većina se već značajnije istanjila (53,24 odsto glasova ili 37,12 odsto biračkog tela) i od tada pa do 24. septembra 2000. godine on je vladao zemljom bez stvarne izborne provere kod birača. Izborna podrška   SPS-u i njegovim satelitima posmatrana za celo biračko telo doslovce se prepolovila između izbora 1990. i 1997. godine. Na izborima 1990. godine iznosila je 40 odsto biračkog tela, na izborima 1992. godine   36 odsto na izborima 1993. godine 23 odsto i na izborima 1997.   godine 20 odsto biračkog tela. Od izbora 1993. godine opozicioni blok, odnosno blok partija koje u svojim programima i izbornim kampanjama otvoreno osporavaju legitimnost sistema, ima znatno veću izbornu podršku nego prorežimski blok.”

Ali činjenice, kao što smo to već napomenuli, nikada nisu preterano i ozbiljno zanimale Sonju Biserko. U svojoj knjizi ona neprestano   i iznova tvrdi da   su Srbi i Srbija uvek bili zarobljenici   i   slepi podržavaoci Miloševićevog velikosrpskog ratnog programa. I to je za nju još jedan   aksiom, ma šta o tome svedočili   egzaktni izborni rezultati i pokazatelji. Zar nije decenija   vladavine   režima Slobodana Miloševića bila ispunjena neprestanim političkim borbama za uspostavljanje demokratije, demonstracijama i istrajnim otporom koji je i doveo do rušenja tog autoritarnog režima? Zato se i ne može prihvatiti njena simplifikovana   ideološka   konstrukcija o Srbima kao narodu koji   nije sposoban da se oslobodi nacionalističkog usuda i   stvori   demokratsko društvo.

              Posebno   poglavlje u knjizi “Srbija na Orijentu” predstavlja rasprava o kosovskom pitanju. Može se reći da ovo pitanje   predstavlja centralno mesto   u ideološkim koncepcijama Sonje Biserko. Može se reći i da je Kosovo jedna od njenih opsesivnih tema i probni kamen   njenih   političkih razmatranja srpskog nacionalizma. Matrica je potpuno ista i primenjuje se istovetni   pristup kao kada je posredi određenje prema glavnom uzroku raspada   socijalističke Jugoslavije. I u slučaju Kosova univerzalni i globalno poznati    krivac   jeste politika koju su sprovodili Srbi i   Srbija. Navodimo nekoliko karakterističnih stavova Sonje Biserko, kao autentčnu ilustraciju jedne ideološke i političke koncepcije.

”Instrumentalizacija kosovskih Srba tokom 15 poslednjih godina za većinu njih takođe znači kraj suživota sa Albancima. Nažalost, najveću cenu platiće oni nedužni kosovski Srbi koji nisu učestvovali u srpskom višegodišnjem orgijanju na Kosovu.Veliki deo Srba izbegao je u vakuumu koji je nastao između odlaska srpske vojske i dolaska međunarodnih snaga, čiji je dolazak bio odložen zbog nenajavljene pojave ruskih vojnika. Međunarodne snage su se obavezale da pruže zaštitu i jednoj i drugoj strani. Deo albanskih snaga koje sada vrše odmazdu nad srpskim i romskim stanovništvom u procesu je stavljanja pod međunarodnu kontrolu. Na Albancima je, kao i onim Srbima koji su ostali da što pre nađu modus vivendi i pokažu da je   uprkos svemu, suživot moguć. To će i Albancima i Srbima pomoći da se suoče sa izazovom demokratije. Tragično je da srpska elita nije sposobna da napravi nijedan   gest prema Albancima, što bi i za kosovske Srbe bilo spasonosno. Srpski nacionalisti i dalje se ‘kale' na kosovskom pitanju. Kosovo je ipak jedinica mere srpskog nacionalizma. Srbija je dakle, u xx veku dobila Vojvodinu, koja je kroz svojevrsni demografski inžinjering, po prvi put ima većinsko srpsko stanovništvo, a izgubila je Kosovo po istom principu. Tu se negde završava mogućnost teritorijalne ekspanzije Srbije. Nama srpska policija ne daje dovoljno uvida i dokaza o tome da li Albanci zbilja vrše terorističke akcije ili ne. Možda oni i vrše, ali mi nemamo dokaza za to. Ja mislim da se to radi namerno kako bi se stvorio negativan odijum prema Albancima i pokazalo da su svi oni isti. Znate da je svojevremeno Rugova tražio da dođe FBI i izvrši istragu oko tog terorizma. Za stanje na Kosovu odgovoran je i beogradski režim, koji preko Kosovske Mitrovice održava stanje rata niskog intenziteta. Očigledna je bila namera podele Kosova po ranije utvrđenim planovima, koja međutim nije uspela. Ideja o pomeranju srpske države na severozapad je poražena, te je podela Kosova utoliko postala važnija. Zanimljiv je podatak da je blago iz svih manastira dislocirano sa Kosova još 1992. godine i to na insistiranje tadašnjeg predsednika SRJ Dobrice Ćosića. Mnogi Albanci smatraju da je važno da Srbi, barem neki, ipak priznaju šta se sve dešavalo Albancima u poslednjih desetak godina. To bi oni smatraju relaksiralo situaciju u odnosu na lokalne Srbe. Odlazak Srba sa Kosova trajao je decenijama, i to pre svega iz ekonomskih razloga, pa onda i političkih.Ve ć ina Srba je za veliki novac prodala svoju imovinu Albancima, uprkos zabrani prodaje nekretnina Albancima. Otuda, bar za mene najjači utisak iz moje prve posete Kosovu posle intervencije bio je da je taj narod slobodan. U poslednja tri- četiri meseca slika se menja. Smanjuje se broj zločina i žrtava nedeljno. Situacija se polako stavlja pod kontrolu. Nema opravdanja za nasilje koje se vrši nad nealbanskim stanovništvom, ali postoje objektivne okolnosti koje mogu donekle da objasne situaciju. Srbi se nisu organizovali kao zajednica koja traži pomoć. KFOR ih obezbeđuje, ali oni žive u getu, izolovano kao što su Albanci živeli dok su Srbi držali vlast. Ne postoji spremnost da se privikavaju na novu realnost. Deo zločina jeste izraz frustracije i osvete, međutim za   najveći deo zločina odgovorne su kriminalne bande. Mnogi Albanci veruju da te   bande dolaze iz Albanije. Ali i srpska strana doprinosi haosu. Postoje indikacije da državna bezbednost, paravojske,vojska i policija operišu iz Kosovske Mitrovice i da tako održavaju rat niskog intenziteta. To je sve u funkciji defamiranja albanskog naroda i dokazivanja da nisu sposobni za državu.”

          Ovi široki navodi imaju za svrhu   da neposredno pokažu kako to izgleda “nezavisna“ i   “objektivna“ analiza kosovskog pitanja   koju kontinuirano obavlja predsednica Helsinškog odbora. To i nije čudno jer za nju je pitanje Kosova (za ovog “objektivnog” analitičara pojam Metohije i ne postoji) merna jedinica srpskog nacionalizma, koji je, naravno, glavni i globalni krivac i za tragične događaje na Kosmetu. Upravo   nam   razmatranje   kosovskog pitanja pokazuje do koje mere može ići neobjektivnost, ideološka isključivost, jednostranost i neargumentovanost ovako postavljene   analize. I Kosovo je u stvari nedužna žrtva političke instrumentalizacije srpskog nacionalizma, koji je uvek bio glavna prepreka za idilični suživot Albanaca   i Srba. Politički i ideološki zadatak je da se objektivnim razmatranjem kosovskih zbivanja dokaže da su Albanci spremni za suživot sa Srbima bez obzira na to što bande iz Albanije   vrše razumljivu odmazdu nad   nealbanskim stanovništvom. Frustrirano albansko stanovništvo, po mišljenju Sonje Biserko, ima pravo da sprovodi odmazdu nad Srbima jer je uvek bilo getoizirano i izloženo srpskom nacionalističkom orgijanju. Autorka nema dokaza da na Kosovu postoji albanski terorizam, ali zato raspolaže jakim indicijama   da   su Srbi i dalje odgovorni za haos i održavanje rata niskog   intenziteta.

Tvrdnja da srpske elite   nisu nikada   pružile nijedan valjan dokaz mogućnosti suživota sa Albancima nema nikakvo uporište u istorijskoj i političkoj argumentaciji. Kako je onda došlo do usvajanja Ustava iz 1974. godine, kada je Autonomna Pokrajina Kosovo postala deo jugoslovenskog federalizma? Zar to nije najubedljiviji dokaz da je postojala volja da se ostvari tzv. suživot (šta uopšte znači ta nemoguća politička i ideološka kovanica)? Ali Sonja Biserko i nije sklona da usvaja i koristi bilo kakvu valjanu i ozbiljnu argumentaciju jer je njoj jedino važno da žigoše svuda prisutnu i globalnu krivicu srpskog nacionalizma. Vrhunac licemerja i neobjektivnosti je u   njenoj tvrdnji da je odlazak Srba sa Kosova trajao decenijama i da je njegov glavni uzrok ekonomske prirode – Srbi su za veliki novac nemilice   prodavali nekretnine Albancima. Nema nijedne reči o nasilju i progonima kojima je decenijama   bio izložen srpski narod na Kosovu i Metohiji. Srpski narod se u stvari, kao i u slučaju izbeglištva iz Hrvatske i Bosne, samoiselio jer nije bio sposoban da učestvuje u suživotu sa Albancima. A ni preostali Srbi na Kosovu nisu spremni da prihvate tamošnju novu realnost, već i dalje ostaju beznadežno   uronjeni u svoj   hronični   nacionalizam. Međutim, kakva je to nova realnost na Kosovu, po mišljenju Sonje Biserko? Biserko je, prilikom svoje posete Kosovu, videla jedan oslobođeni narod koji   vrši razumljivu   i prihvatljivu   odmazdu nad Srbima, ali to je rezultat frustriranosti albanskog naroda, decenijama izloženog nasilju koje su sprovodili Srbi. Po njenom mišljenju, međunarodna zajednica polako sređuje stanje na Kosovu, a tome se suprotstavljaju samo Srbi koji ne mogu da prihvate novu realnost, pa i dalje ostaju remetilački faktor te   novouspostavljene slobode   ugnjetenog albanskog naroda.

U raspravi   o stanju na Kosovu nećete kod Sonje Biserko naći   nijednu reč koja će objektivno i bez ideoloških poštapalica o potrebi suživota   razmotriti izuzetno težak položaj srpskog naroda   u ovoj pokrajini. Kao što je neprestano tvrdila da je rešenje jugoslovenskog pitanja jedino u svođenju Srbije na pravu meru, tako ona bez ikakvih ograda iznosi stanovište da je sasvim opravdano da Albanci primene etnički inženjering i tako etničkim čišćenjem konačno reše kosovsko pitanje. Pri tome   se   ona poziva na istorijski primer Vojvodine,   pokazujući, kao i mnogo puta do sada, da je njen glavni pristup sadržan u odbrani sopstvenih ideoloških konstrukcija, bez obzira na to koliko njene tvrdnje imale uporišta u stvarnim istorijskim događanjima i faktima. Pre svega   je važno dokazati da je srpski nazionalizam najvažniji uzrok svih problema i istorijskih kriza na Balkanu.

          U prikazu knjige “Srbija na Orijentu” Latinka Perović je ocenila ”da Sonja Biserko pripada kritički mislećim ličnostima. Na javnoj sceni Srbije Sonju Biserko je osamljivala njena sposobnost analize. Knjiga ‘Srbija na Orijentu' dolazi iz pera autora sa stavom. U tim tekstovima sadržan je etos Sonje Biserko. Ona nije išla uz struju zato što je pošto poto htela da se razlikuje od većine. Naprotiv, ona se zbog svog dubljeg i humanijeg razumevanja savremenog sveta u većinsko mišljenje nije moglo uklopiti. Upravo to joj nije oprošteno. Zato je njena knjiga važan dokument o sudbini kritičkog mišljenja u jednom postkomunističkom društvu koje je zaokupljeno jednom jedinom idejom – idejom etničke države, bez obzira na privid, ostalo totalitarno. Zašto bi inače smetala Sonja Biserko i svaki drugi pojedinac.”  

Stavovi i “analize” koje sam u komentaru knjige ‘Srbija na Orijentu' šire citirao upravo govore da   se ne radi   o autoru koji poseduje istančanu sposobnost objektivne i argumentovane analize, već o “analitičaru” koji svojim simplifikovanim stavovima upravo demonstrira idelošku jednostranost i politikantsku ostrašćenost. Ne radi se o dubljem i humanijem razumevanju sveta, već o ideološkom bojovniku i ideološkoj svesti koja   se u svojim stavovima   pre svega   služi politikantskim konstrukcijama i izvrtanjem elementarnih istorijskih i društvenih činjenica. Ova knjiga zbilja ima svoju dokumentarnu vrednost, ali pre svega kao dokument o delovanju   jedne političke grupacije koja ne uspeva da se u svojim tzv. analizama   uzdigne iznad sopstvenih prizemnih ideoloških stavova i projekcija.   Ona je   izraz političke koncepcije koja iznad svega teži da dokaže da Srbija i Srbi nikada nisu bili spremni da se uključe u moderni svet, da su ostali večiti zatočenici   orijentalne prošlosti, nespremni za demokratiju. Nije dovoljno da neko bude proglašen za usamljenog kritičkog intelektualca, već je nužno da stavovi koje zastupa budu argumentovani   i utemeljeni   na   životnim činjenicama   i istorijskim faktima. Sonja Biserko sigurno ne spada u ovu veoma retku vrstu intelektualaca, jer   u njenim   ideološkim konstrukcijama i politikantskim “analizama “ nema mesta za argumentovanu i na činjenicama zasnovanu raspravu.

18. januar 2005. godine                                           Marinko M. Vučinić       

Mario Brudar

POSLEDNJA   OPOMENA   ISTORIJSKOG   RAZUMA

Dobrica Ćosić: Kosovo, "Novosti", 2004.

Primer Javnosti karakterističan je za višedecenijski politički angažman Dobrice Ćosića: pobuda, ideja i namera odlični; politička borba protiv vlasti neravnopravna, ali i lišena spremnosti da se ide dalje od peticija, protestnih večeri i sličnog; osnovni cilj neostvaren. Svrstavajući tu i sebe i Ćosića, Svetozar Stojanović smatra da su se naši ljudi sa disidentskom prošlošću teško oslobađali "stila delovanja kritičkointelektualnih grupa", a Ćosićeva kćerka u knjizi Kosovo govori o unutrašnjem sukobu pisca romansijera sa angažovanim intelektualcem i političarem. U ovom trojstvu, političar je ostao nerazvijen i neostvaren na račun angažovanog intelektualca koji je, praktično, jedini javno delovao, računajući tu i književni angažman, budući da se, prema sopstvenom određenju, Ćosić kao pisac bavio "istorijskom sudbinom srpskog naroda u dvadesetom veku". Kao da pisac (sa nacionalnom misijom) u njemu nije dozvolio da angažovani intelektualac preraste u političara. Tako se i dogodilo da politički protivnici Ćosića etiketiraju kao srpskog nacionalistu i ideologa velikosrpstva, iako on to nikada nije bio, da mu pripišu da se bavi politikom, iako "nije ni hteo ni umeo da bude političar" (Svetozar Stojanović), te da tvrde da se on zalaže za oslobađanje Srbije od Kosova i Metohije, iako je među prvima, ako ne i prvi među posleratnim komunistima, ukazao na albanizaciju Kosova i iseljavanje Srba – zbog čega se i razišao sa režimom i postao "nacionalista".

Prvi Ćosićev tekst o Kosovu datira iz 1958. godine i u njemu pisac, kao Jugosloven, oduševljeno govori o uspehu komunističke nacionalne politike na Kosovu i Metohiji. Nekoliko godina kasnije počinju da se javljaju sumnje, a budi ih epizoda sa Fadiljom Hodžom iz 1963. i izveštaj partijske komisije posle Ćosićevog boravka na Kosovu godinu dana kasnije (koji bi trebalo objaviti ukoliko još postoji). Posle Brionskog plenuma u junu i Šeste sednice CK SK Srbije u septembru 1966. mesta sumnji više nije bilo. "Na Brionima su Kosovo i Metohija predati Albaniji, a ovu predaju verifikovao je Centralni komitet Srbije na svojoj sednici 1966", oceniće kasnije Ćosić. Dolazi konačno i 14. sednica CK SK Srbije u maju 1968. godine, na kojoj se Ćosić konačno razilazi sa komunističkim vlastima. Nekoliko meseci ranije, u januaru 1968, Petar Stambolić je, prilikom jednog od poslednjih pokušaja vraćanja pisca "na pravi put", rekao Ćosiću: "Ja sam učestvovao u likvidaciji Žujovića, Neškovića, Đilasa, Rankovića. Iskreno ti govorim, najteže mi pada tvoja likvidacija. Žao mi je. Ali, šta mogu, to zahteva dijalektika klasne borbe."

U knjizi je objavljen Ćosićev govor na 14. plenumu kojim je on, kako kaže, svesno poneo kosovski krst i titulu "ideologa srpskog nacionalizma". Njegovi dotadašnji partijski drugovi žestoko su ga napali (kao i profesora Jovana Marjanovića), a Aleksandar Bakočević, tokom devedesetih pouzdani Miloševićev kadar, visoki dužnosnik i general tokom NATO agresije, prvi je na plenumu zatražio uklanjanje Ćosića iz Centralnog komiteta ukoliko se ne pokaje (čudi da do sada nisu objavljeni stenogrami sa Šeste i Četrnaeste sednice CK SK Srbije, jer bi za njih sigurno postojalo interesovanje i u široj javnosti). Ćosić se nije pokajao. Formalno je ostao član CK (prema Slavoljubu Đukiću, režim nije hteo od njega da pravi žrtvu), a Savez komunista sâm je napustio 1971. godine. U pismu CK Srbije napisao je da je SK "izneverio bitne ciljeve narodnooslobodilačke borbe, priklonio se nacionalističkim ideologijama... obespravio i ponizio srpski narod..."

Pola godine posle Ćosićeve ekskomunikacije, krajem novembra 1968,   događaji su mu dali za pravo: Albanci demonstriraju širom Kosova i traže republiku. Kako je moguće da srpsko komunističko rukovodstvo nije odlučno reagovalo protiv daljeg osamostaljivanja Kosova i Metohije koje je nastalo ustavnim promenama posle albanskih demonstracija? Ni tada ni kasnije – sve do 1987. godine. Deo odgovora Ćosić nalazi "u poltronstvu i vazalstvu prema Titu" i pretvaranju "revolucionarne discipline u sledbeničku pokornost" pomoću privilegija i karijera. Indikativan je, u tom smislu, savet Ćosićevog starog druga iz skojevskih dana Dragog Stamenkovića: "Nemoj da budeš budala! Vrlo dobro znam, kao i ti, šta je Četvrti plenum, ali ja sam toj partiji posvetio ceo život. Sve je ovo prolazno, i nemam nameru da gubim glavu zbog stvari u kojima se ne može ništa učiniti" (S. Đukić, Lovljenje vetra , str. 101). Srpski komunistički političari bili su, zapravo, vojnici partije koji su se, pre ili kasnije, zbog ličnog, odrekli nacionalnog interesa.

Prvu ideju o podeli Kosova Ćosić beleži krajem 1968. godine, upravo posle demonstracija Albanaca na Kosovu i u Makedoniji. Pod datumom 23. decembar 1968. Ćosić zapisuje: "...nema drugog ishoda i rešenja osim razgraničenja, davanja mogućnosti samoopredeljenja Šiptarima, prekomponovanja jugoslovenskog prostora i stvaranja homogenih nacionalnih država na Balkanu." U narednim godinama Ćosić uspostavlja kontakt sa jednim brojem Srba sa Kosova, uglavnom pisaca i novinara, i dobro je informisan o zbivanjima u pokrajini, ali o ovome ne ostavlja pisane tragove, budući da zna da je pod stalnom prismotrom Udbe. Tek posle albanske separatističke pobune na Kosovu   1981. godine, Ćosić beleži: "Ako nismo spremni da ponovo oslobađamo Kosovo, a nismo spremni, treba ga podeliti sa Albanijom. Uzeti srpske krajeve i manastire, a Albancima prepustiti ono što je albansko. Inače, ući ćemo u permanentni rat sa Albancima, koji ne možemo dobiti." Ćosić je u ovo vreme već uveliko poznati pisac (objavio je tokom sedamdesetih Vreme smrti ), čije se knjige prodaju u velikim tiražima, a postao je i član Srpske akademije nauka i umetnosti. On će do pojave Slobodana Miloševića biti "jedini oslonac kosovskih Srba i Crnogoraca " (S. Đukić).

Dajući im, kako se pokazalo, lažnu nadu, Slobodan Milošević je zaveo Srbe, pa i Dobricu Ćosića. I to upravo na kosovskom pitanju, toj, kako priznaje Ćosić, sudbonosnoj temi njegovog života. Ćosić je blagoslovio Miloševićev dolazak na vlast: pojavio se na osnivanju Socijalističke partije Srbije, podržao je Miloševića u tome da se ustav donese pre izbora i, najzad, kao lični čin podrške, glasao je za njega na predsedničkim izborima 1990. godine. Posle se kajao što nije poslušao Vilija Branta, koji mu je u jesen 1989. godine savetovao da osnuje socijaldemokratsku partiju i poručio da će imati podršku evropskih socijaldemokrata. Ćosić se pravdao time da piše roman, a Brant je, kako beleži S. Đukić u knjizi Lovljenje vetra , bio zaprepašćen: "Bože moj! Jugoslavija se raspada, a vi pišete roman" (str. 161).

Ni u to vreme, a ni kasnije, Ćosić se, međutim, nije kolebao kada su Kosovo i Metohija u pitanju. Njegovu podelu predlagao je i stranim diplomatama i Miloševiću, i kada je bio predsednik Savezne Republike Jugoslavije, a evo sada i posebnom knjigom koja je bila hit oktobarskog sajma knjiga u Beogradu.

Stav o potrebi podele Kosova i Metohije između Srba i Albanaca Ćosić zasniva na demografsko-biološkoj i nacionalno-duhovnoj tezi:

Srbija nema biološke snage da sačuva svoju teritoriju . Demografski potencijal srpske nacije je toliko smalaksao da nema nikakvih izgleda da ostane na svim svojim istorijskim staništima, pogotovo ne na Kosovu i Metohiji, gde živi u manjini pored mlade, moćne i plodne albanske nacije, biološki najvitalnije i najagresivnije na Balkanu, koja je u ekspanziji i ima svestranu podršku SAD i EU. Za Ćosića je neosporna činjenica da ćemo, ako ostanemo u zajedničkoj državi s Albancima, već za nekoliko decenija biti u manjini, pa će kosovsko pitanje postati šumadijsko pitanje.

Mit o Kosovu više nije sržni sadržaj srpskog identiteta . Potrošačka zapadnjačka civilizacija, jugoslovenstvo, titoizam i Miloševićev režim promenili su nacionalni identitet Srba. Zbog toga je srpska odbrana "svete srpske zemlje" odavno   poražena. Nije Srbija ni spremna ni sposobna da ratuje za Kosovo, tvrdi Ćosić.

Ne preostaje, dakle, ništa drugo nego da Srbi uzmu svoj deo Kosova i Metohije, a Albanci svoj, te da tako bude rešeno kosovsko pitanje, najkomplikovanije evropsko pitanje, kako ga Ćosić naziva. "Dok ne rešimo kosovsko pitanje, ne možemo definisati našu državnu teritoriju, ni imati novi ustav, niti se možemo osloboditi čitave hipoteke srpske prošlosti. Oslobodimo se Kosova, Zorane", reći će Ćosić 14. decembra 2002. godine tadašnjem premijeru Zoranu Đinđiću. Ćosić beleži da je Đinđić (koga i politički karakteriše) prihvatio njegovu ideju i da je počeo da radi na njenom ostvarenju, ali je sve prekinuto Đinđićevim ubistvom u martu 2003. godine. Ćosić se ne ustručava da karakteriše političare, pa tako, osim o Miloševiću, Đinđiću i Koštunici, iznosi zapažanja i o Nebojši Čoviću, Vuku Draškoviću, Šešelju i njegovim radikalima, vladiki Artemiju, Ibrahimu Rugovi, ruskoj diplomatiji...

Na više mesta u knjizi Kosovo Ćosić (predlozima, tezama, razlozima, mislima) iznosi delove mogućeg plana rešavanja kosovskog pitanja putem podele. Pokušaćemo da ih složimo u konkretne stavove:

- treba održati međunarodnu konferenciju na kojoj bi učestvovali Savet bezbednosti UN, SAD, Evropska unija, Srbija i Crna Gora, Albanija, Makedonija, Grčka, Srbi i Albanci sa Kosova i Srpska pravoslavna crkva;

  - pođe li se od toga da srpskoj strani ne odgovara ni nezavisno Kosovo u sadašnjim granicama, ni Kosovo i Metohija u okviru Srbije i Crne Gore sa teritorijalnom autonomijom za Srbe na Kosovu, ni Kosovo kao poseban entitet u konfederalnim odnosima sa Srbijom i Crnom Gorom, srpski stav treba da se zasniva na teritorijalnoj podeli Kosova i Metohije i razgraničenju Srba i Albanaca, bez težnje za etnički čistim teritorijama, a sa reciprocitetom u sadržajima i oblicima garantovanih nacionalnih i građanskih prava za manjine;

  - Srbiji bi trebalo da pripadnu Ibarski Kolašin, Zubin Potok, Leposavić, Zvečan, Mokra gora, Kopaonik, srpski deo Kosovske Mitrovice (to je ono što se danas naziva severno Kosovo) i sve etničke teritorije u Kosovskom pomoravlju;

  - od najvećih srpskih manastira (Pećka patrijaršija, Dečani, Gračanica, Devič), kojima treba vratiti imanja nacionalizovana 1945. godine, kao i od srpskih enklava (centralno Kosovo oko Gračanice, Sredačka župa i Štrpce), treba stvoriti male državno-pravne subjekte, po statusu slične Monaku, Andori, San Marinu, Lihtenštajnu, Vatikanu ili Alandskim Ostrvima. Alternativa za manastire je atoski model u Grčkoj;

•  Priština treba da bude višenacionalni distrikt;

•  treba da postoji mogućnost razmene teritorija;

-    treba poštovati privatnu i državnu svojinu i podelu industrijskih kapaciteta u koje je uložen srpski kapital;

-   Albancima u Preševu i Bujanovcu treba dati autonomiju u okviru Srbije;

- osnova teritorijalnog razgraničenja treba da bude zasnovana na demografskom stanju pre albanskog secesionističkog ustanka (1998) i agresije NATO (1999);

- proces razgraničenja treba sprovesti putem referenduma srpskog i albanskog naroda na Kosovu i Metohiji, uz učešće srpske i albanske (kosovske) vlade i uz saglasnost Saveta bezbednosti UN, Evropske unije i SAD;

- srpska strana bila bi zadovoljna da joj pripadne jedna trećina sadašnje površine Kosova i Metohije (to je 3.629 od 10.887 kvadratnih kilometara površine);

•  albanski deo Kosova imao bi pravo da se priključi Albaniji.

Na ovim osnovama, smatra Ćosić, bio bi trajno i pravedno rešen kosovski problem i albanski i srpski narod imali bi mir i uslove za međunarodnu saradnju i civilizacijski razvoj. Ćosić je svestan da je njegova koncepcija rešavanja kosovskog pitanja "sporna i teško ostvariva", ali je ubeđen da je "spasonosna za opstanak, ozdravljenje i napredak srpskog naroda" (str. 180). Srbija treba da ima one granice koje srpski narod može "biološki i civilizacijski da pokriva i započne novu epohu u svom bivstvovanju" (str. 179). Pod datumom 25. jun 1999. godine, neposredno posle srpskog debakla na Kosovu, Ćosić zapisuje: "Srpstvo s kosovskim mitologemama ... ostalo je u imaginarnoj biblioteci srpskog naroda... Nastaje nova srpska nacija; tek posle dva veka znaće se šta je to trajno i šta je to novo u ljudskom kolektivitetu na sadašnjem prostoru označenom – Srbija i srpski jezik" (str. 162).

Ne ulazeći u piščeve proročanske misli o budućnosti Srba i ocenjujući njegovu ideju o srpsko-albanskom razgraničenju na Kosovu i Metohiji istorijski i nacionalno razumnom i opravdanom za srpsku stranu, staviću ipak jednu napomenu, iako ona više nema nikakvo praktično dejstvo. Srpski narod je, naime, dva puta u 20. veku imao priliku da kosovsko pitanje reši u svoju korist. Prvi put između dva svetska rata, kada je propuštena prilika da se veliki broj Albanaca preseli u Tursku i na Kosovo naseli makar dva puta više Srba od šezdeset hiljada, koliko ih je naseljeno. Drugu priliku imao je Slobodan Milošević krajem osamdesetih godina prošlog veka, kada je mogao, da je hteo, da postane glavni oslonac američke politike na Balkanu. On je, međutim, postao glavna smetnja američkoj balkanskoj politici.

Posle svega, nameće se pitanje da li je Dobrica Ćosić mogao više učiniti za Srbe kao političar? Mogao je. Da je poslušao Vilija Branta krajem 1989, srpska istorija bi sigurno bila drugačija, i narod, najverovatnije, ne bi prošao kroz katastrofu Miloševićeve decenije. I još nešto. Tada je pogrešio što nešto nije učinio, a dve i po godine kasnije pogrešio je što je prihvatio da, zajedno sa Milanom Panićem, u leto 1992, izvuče Miloševića iz velikog škripca u kome su se on i njegov režim tada našli, suočeni sa narastajućim narodnim nezadovoljstvom. Ćosić se zbog prvog kaje, a zbog drugog ne, jer smatra da tada nije spasao Miloševića.

Dobrica Ćosić, jednostavno, nije uspeo kao političar. Imao je dobre ideje koje nije umeo da zastupa na odgovarajući politički način, imao je ugled, ali nikada nije imao niti hteo da ima moć. Bio je lakoveran (na tome i sam sebi zamera) i, dodajmo, previše iskren i pošten za politiku. Nije umeo da se snađe u zmijarniku i kaljuzi, kako je u jednom razgovoru sa S. Đukićem nazvao naš politički život. Ali je, isto tako, pogrešno procenio Slobodana Miloševića: "Sve je počelo od toga što sam bio uveren da je on patriota. I to sebi ne mogu oprostiti" ( Lovljenje vetra , str. 238).

Svoj "poslednji boj za Kosovo" (kako je, čini se, glasila jedna od reklama za ovu knjigu) Ćosić bije rečju. I na tome mu se, zaista, ne može zameriti, s obzirom na njegove odmakle godine (rođen je 1922).   "Ja sam i na ovom istorijskom raskršću Srbije izgovorio svoju istinu i naznačio put ka spasenju. Izvršio sam svoju dužnost", napisaće Ćosić u junu   1999. godine, kada je zatražio Miloševićevu ostavku. Ove reči mogle bi da budu moto njegovog ukupnog političkog delovanja.

Kolike su šanse da knjigom Kosovo , tom njegovom poslednjom opomenom istorijskog razuma, bitku dobije? Realnost često nije na strani razuma. Zašto bi Albanci hteli da se urazume i prihvate dve trećine Kosova, a možda i više, ako im se pruža mogućnost da za nekoliko decenija zađu i na prostor Srbije? Zašto bi SAD pristale da se smiri kosovski problem ako im je kosovsko žarište potrebno iz njima znanih neracionalnih interesa? I šta, uostalom, sadašnje srpske vlasti čine na ostvarenju Ćosićevih ideja? One ih zvanično ne prihvataju. Da ih prihvataju, već bi počelo naseljavanje onih delova Kosova koji bi trebalo i da međunarodnu zajednicu stave pred svršen čin kada počnu pregovori o budućem statusu Kosova i Metohije. Politika srpskih vlasti ne ide u tom pravcu. A valjalo bi da ozbiljno shvate čoveka koji se Kosovom bavi četiri decenije. Da ga već jednom neki političar ozbiljno shvati. Sem ako piscu koji je napisao "romansiranu istoriju moderne Srbije" onaj ko od gore vidi sve nije u srpskom narodu namenio ulogu kakvu je kod Trojanaca imala Kasandra.

Saša Gajić

Nikola Kajtez, „Civilizacija u službi zla“, Novi Sad, 2004.

Čak i da je samo anti(aleter)globlastičke stavove doktrinarno uobličio i generalizovao do nivoa filozofskog mišljenja, Nikola Kajtez bi zaslužio priznanje. No ovaj profesor filozofije je u knjizi „Civilizacija u službi zla“, spojivši antiglobalistički pogled na svet sa filozofskim personalizmom, učinio znatno više: teze jednog rastućeg političkog mišljenja kao izraza planetarnog nezadovoljstva sučelio je sa najvažnijim pitanjima o biću i njegovoj suštini koje baštini zapadnjačka filozofska misao, i pokazao njihovu neodvojivost.

Svestan da otvorena filozofija nastoji da izrazi duh vremena i da bude taj duh,   Kajtez je odbio da bude saučesnik u apologiji voluntarističkog terora nad koherencijom misaonog toka, terora koji teži da na prikriveni način oblikuje „lenjo mišljenje“ današnjice. Zauzevši stanovište da filozofija treba da teži izražavanju izvornog, neizrecivog instinkta za saznajem i istinom kao dubinskom stvarnošću, autor se odvažno upustio u filozofsko tumačenje procesa globalizacije, njenih fenomena i delovanja korporativnog establišmenta. Njima danas i nije potrebna apologija i aktivna podrška, već samo pasivan pristanak na neumitnost razvoja „najboljeg od svih svetova“. Svestan da strategija održavanja korporativnog statusa kvo postavlja pred mislećeg čoveka dilemu „da li biti heroj koji gubi ili podlac koji dobija“, Kajtez se nedvosmisleno svrstava u one koji, čak i po cenu žrtve, žele da se čovekov život i zajednica postave na zdrave i konstruktivne temelje, nasupot   sadašnjem posrnuću.

„Civilizacija u službi zla“ sastoji se iz tri dela. U prvom, uvodnom i, po našem mišljenju, najkvalitetnijem delu knjige, autor posmatra filozofske premise i procese unutar zapadnjačke misli koji su doveli do toga da se ceo svet, pa u krajnoj meri i sam čovek, posmatra kao resurs pogodan za eksploataciju. Zaključujući da tri danas dominatne vrste moći – tehnološka, korporativna i propagnadna – ne interferiraju sa duhovnošću, Kajtez njihove korene nalazi u novovekovnoj   racionalističkoj teoriji progresa. Iza ovog hipertrofiranog sleda koincidalnih transformacija ka navodno uvek savršenijim oblicima, koji se ideološki predstavlja kao komplementaran i materijalnoj i moralnoj sferi, Kajtez primećuje dominaciju   virtuelnog, simuliranog života i apstraktnih principa koji vrše „otimačinu“ i razaranje   konkretnog života i njegove raznovrsnosti. Autor   potom, uz primerenu filozofsku erudiciju, pronalazi vinovnika sadašnjeg neveselog stanja, i to u zapadnjačkom evropocentrizmu i hipertrofiranoj oholosti racionalnog mišljenja, vođenog izmaštanim prosvetiteljskim idealima koji su ljudski um uzdigli iznad svih tajni života. Sa svoje strane, Kajtez zastupa eklektičnu verziju personalizma, gde se Paskalovi „razlozi srca“, Unamunov tragičan osećaj života i argumenti Kasirerove filozofije simboličkih oblika   suprotstavljaju racionalističko-globalističkoj viziji, u prilog celovitog misaono-osećajnog života i stvaralačke aktivnosti kao najdubljeg i najistinitijeg izraza ljudskosti.

U drugom, najobimnijem delu knjige Kajtez se spušta sa polja filozofije na površinu globalističkih fenomena, koje na vrlo plastičan način secira i tumači. Pokazujući da naslov knjige niukoliko nije moralističko preterivanje, autor, često sa silovitim nadahnućem, ocrtava   svet koji kao da odražava Trazimahovo zapažanje da je pravednost samo pravo jačeg. To je svet simulirane slobode, gde se homogenizacija   vrsta želja „nadomešćuje“ kvantitativnim rastom ponude varijacija istog, i u kome ekonomske vrednosti kao konceptualne konstrukcije potčinjavaju svaki drugi postojeći i mogući oblik društvene integracije. U iscrpljenosti moderne, zavladala je paradigma preduzimača i ideologija neprestanog rada, ukinute su razlike između levice i desnice, a bastardna rezultanta „socijaldemokratskog liberalizma“ žrtvovala je sve različitosti i kvalitete na oltar opštih mesta, ostavljajući na cedilu radnike, kojima je preostala još samo neoludistička psihologija gubitnika.  

Celo   drugo poglavlje knjige prošarano je brojnim citatima, kao   primerima, te oštroumnim opaskama autora, poput one da se demokratija pretvorila u pokušaj legitimisanja nasilja, pri čemu iza deklarisanih   opštih interesa globalizacije stoje megalomanski pojedinačni interesi. Nasuprot tvrdnjama da globalizacija smanjuje provincijalizam, sukobe i neznanje, autor je na stanovištu   da njeni procesi upravo vode globalnoj uniformnosti, novim sukobima i opštem zaglupljivanju.

U trećem, završnom poglavlju knjige   Kajtez se ponovo vraća na područje filozofije. Uz konstataciju da je Hegelov princip racionaliteta trasirao put ka ostvarenju globalističke utopije koja je filozofske ideale pretočila u realan život (u čemu se, samo sa suprotnim vrednosnim stavom, pisac „Civilizacije u službi zla“   slaže sa Fukojamom), on ovu „pobedu“ razuma posmatra kao poraz kvaliteta i raznovrsnosti života. Štaviše, svestan da savremena filozofija i tradicionalno shvaćena metafizika, izgubivši stvaralačku, misaonu napetost, danas postaju   glavna prepreka   novim duhovnim probojima, autor se ponovo vraća na područje personalizma i pod jasnim, mada neimenovanim uticajem filozofa ruske religijske renesanse (kojima se detaljno bavio u ranijim knjigama) dolazi do samog područja ljudske vere, ali se zaustavlja na pola puta između hrišćanskog personalizma i jezičkog simbolizma, to jest učenja Noama Čomskog o univerzalnoj genetskoj nastrojenosti ljudskog uma i njoj tobože sledstvenoj logici čovekovog duha.   Polazeći od stava da saznanje zahteva jednu nekantovsku i nekartezijansku epistemologiju, Kajtez   se zadržava na sopstvenim nadama da je stvarnost, mada je dosta izgubila na svojoj ontološkoj težini, sačuvala jezičku podlogu kao imanentno vezivno tkivo koje putem kritike negativnih globalizacijskih pojava predstavlja preduslov konstruktivnih napora   na putu razvoja zauzdanih ljudskih potencijala.

„Civilizacija u službi zla“ ima i nedostataka. Već je rečeno da je ona više kritička konstatacija nego odgovor. Šteta je što se autor nije više okrenuo „razlozima srca“ i personalističkoj filozofiji kao alternativi sada već filozofski jalovoj, uniformnoj racionalističkoj oholosti. Takođe, više se pažnje moglo posvetiti odnosu zapadnjačke novovekovne filozofije i pojedinih manifestacija narastajuće globalističke utopije, koje, po našem mišljenju, zauzimaju nesrazmerno veliki deo knjige. Time bi se kontinuirani prelaz između tri celine knjige uspostavio jače i efektnije. Ovo se posebno odnosi na makroekonomske odnose u međunarodnoj zajednici i uticaj korporativnih strategija, naročito u monetarnoj sferi, te na njihove relacije sa filozofskim pogledom na svet i vizijama korporativnih elita. Tako se jasno mogao pokazati kontinuitet sa procesima objektivacije i kvantifikacije koji stoje na počecima zapadnjačkog racionalizma i njegovih prvih filozofsko-utopijskih poduhvata. Pored toga, manje zamerke autoru mogu se staviti i na poneka verbalno prejaka određenja sadašnjeg stanja u poređenju sa proteklim društveno-istorijskim polarizacijama, jer    to potkopava opšti utisak o ozbiljnosti dela,   čime se slabi i kontinuirana filozofska kvalifikacija jednog dugog procesa, u kojem su današnja globalistička zastranjivanja   samo vrh ledenog brega.