Ivan Milenković

KAKO SPASITI GRAĐANINA?

Žerar Role, Apologija građanskog (pravda i tolerancija u sukobu) , Beograd, Beogradski krug 2004., prevod sa francuskog Mirko Đorđević.

U najznačajniji filozofsko-politološki spor današnjice, koji se vodi pretežno na anglo-američkom govornom području uz snažan nemački doprinos, spor između pristalica liberalizma s jedne i komunitarizma s druge strane, francuska se politička misao, sa izuzetkom Žaka Deride i Etjena Balibara, uključila sa zakašnjenjem. Nekoliko odličnih zbornika i knjiga koji su se u međuvremenu pojavili nije, međutim, bio tek pokušaj popunjavanja praznine, upadanje u raspravu in medias res da bi se održao korak sa najnovijim modnim trendovima (za šta se Francuzi redovno sumnjiče), već svojevrsna samorefleksivna prinuda koja sporu donosi novi kvalitet: reintepretaciju (francuskog) republikanskog nasleđa. Novo pitanje sa kojim se suočila francuska politička misao glasilo je: čega to ima, ili čega nema, u francuskoj republikanskoj tradiciji što je francuske mislioce učinilo neosetljivim za najbitniji spor današnjice? Upravo u toj perspektivi francuska se argumentacija pokazuje konstitutivnom za pomenuti spor, jer republikanski model u interpretaciji Žerara Rolea nije tek larpurlartistička kritika političkog liberalizma, već napor da se konstituiše zajednica građana koja će, uprkos neizbežnim sporovima, u sebi imati dovoljno političkog supstrata da se, kao takva, održi.

Ugledni francuski filozof Žerar Role, odličan poznavalac nemačke filozofske scene, a naročito Kanta i Benjamina, od početka devedestih godina do danas objavio je nekoliko značajnih knjiga usredsređujući se pre svega na Kantov uticaj u izgradnji francuskih republikanskih institucija. Apologija građanskog ( Apologie de la citoyenneté ) iz 1999., za srpskog izdavača proširena tekstom napisanim najpre na nemačkom jeziku, svojevrsni je nastavak knjiga Zajednica i modernost ( Communauté et modernité ) iz 1995. i Kant. Istorija i građansko ( Kant. Histoire et citoyenneté ) iz 1996. godine. Role se, dakle, vraća Kantu, ali ne onim motivima koji kenigsberškog profesora čine nezaobilaznim sagovornikom u savremenim politološkim raspravama – njegovoj normativnoj koncepciji moralnog uma i deontološkom razumevanju norme – već se, ponešto neočekivano, Role obraća Kantovoj teleologiji, odnosno Kantovoj koncepciji građanskog društva kao cilja republikanskog vaspitanja i republikanskog ustava. Izgradnja snažnog republikanskog okvira, pak, podrazumeva poštovanje sporova i razlika, ali s tim da se oni uvek i neizostavno imaju javno identifikovati. Javnost je, dakle, osnovna vrednost republikanskog ustrojstva, noseći stub konstrukcije koja jedino uz taj bezuslovni uslov može da izdrži napetost unutar sebe same. Role, međutim, ide i korak dalje i formuliše tezu koju će da brani u čitavoj knjizi: Republika je neodvojiva od spora ( le différend ), pri čemu spor, kako Role podvlači, valja razumeti u liotarovskom smislu kao permanentni sukob za koji ne postoji treća instanca koja bi ga razrešila.

Kako, dakle, konstituisati građanina kao samosvojnu jedinku, kao individuu, a da se njegova jedinstvenost ne formira po uzoru na atom, dakle na jedinicu bez dodira sa ostalim članovima jednoga društva? U brzom pregledu nastanka francuske republikanske ideje, Role svedenim potezima prolazi kroz francusku republikansku tradiciju, pre svega naglašavajući njen laički karakter. Republika je, za Rolea, moderna racionalna verzija zajednice koja se, međutim, ne suprotstavlja društvu , niti ga dovodi u pitanje. „Nastanak građanskog društva i njegova afirmacija (...), razlikovanje države i građanskog društva, omogućilo je u XVIII veku rađanje ideje građanskog, pojavu građanina nasuprot podaniku. Istovremeno, građansko društvo prevazilazi sebe u ideji čovečanstva i univerzlanog građanskog (...) zbog čega većina autora veka Prosvećenosti poistovećuje patriotizam i kosmopolitizam“ (str. 86-87), što, zapravo, i predstavlja osnovu „republikanskog identiteta“. U ovako formulisanom problemu, u poklapanju nacionalnog principa sa onim univerzalnim, Role vidi rešenje spora koji konstituiše republikanski model, naime sukoba između ljudskih prava i pozitivnih prava građana.

No, u čemu je sukob ljudskih prava i prava građana?

Ljudska prava predstavljaju vrhunac principa po kojem je individua u svojoj ljudskosti nosilac najviših i neotuđivih prava, dok je u republikanskom modelu nosilac suverenih prava upravo građanin koji svoju lojalnost zajednici iskazuje kroz određene procedure i nedovođenje u pitanje opšteg dobra. Biti građaninom podrazumeva građanski status koji stiče državljanstvom, odnosno pripadnošću republikanski ustrojenoj zajednici. U prvom slučaju nosilac prava je čovek kao takav, pre bilo kakvog određenja, pre bilo kakavog etničkog, političkog ili društvenog statusa, dok pojam građanina počiva istovremeno i na momentu uključivanja i isključivanja: biti uključen u zajednicu podrazumeva one koji u nju nisu uključeni i koji u nju ni ne mogu biti uključeni s obzirom da se status građanina dobija ili rođenjem (nacionalni, patriotski princip) ili se dodeljuje pod određenim, striktnim uslovima koji su propisani republikanskim zakonima. To razlikovanje, dakle, i jeste ono što građanina čini povlašćenim u odnosu na negrađanina, ono što razlikuje građanina od stranca, državljanina od nedržavljanina.

Takvo čitanje, pak, direktno upućuje na francuski republikanski model, odnosno na pitanje: „kako vladati sporovima na takav način da oni igraju punu ulogu u dinamici javnog republikanskog prostora, a da se pritom ne angažujemo u varljivoj logici razlika i diferencijalnih prava“ (str. 8). Već u ovom pitanju Role navodi gotovo sve probleme sa kojima će se suočiti u svojoj nevelikoj knjizi, ulazeći u problem gotovo bez pripreme: sintagmu „pravo na različitost“ Role stavlja u navodnike i u kantovskom maniru razlikovanja prava i činjenica tvrdi da različitost nije pravo, već činjenica „ zaštićena opštim pravom , bilo da se radi o univerzalnim pravima čoveka, bilo o jednakosti građana pred republikanskim zakonom“ (str. 50). Utoliko se traženje naročitih prava koja bi počivala na činjenici različitosti zaustavlja pred pozitivnom zakonskom regulativom. No, to ne uklanja napetosti, odnosno sporove.

Spor ( le différend ), kao nepomirljiva razlika za koju ne postoji treća instanca koja bi je razrešila, ključna je reč oko koje se vrti njegova argumentacija. Naime, ako su sporovi ono što karakteriše savremena društva, ako je, recimo, rasni sukob niskog intenziteta ono što svojom snagom isključivanja, ali i uključivanja, predstavlja prirodnu okolinu demokratskog institucionalnog aranžmana, ili ako su manje ili veće etničke tenzije fon na kojem se produkuje multikulturalistička priča, ako su kulturne razlike upisane u republikanski model koji ih drži pod kontrolom, ali ih ne razrešava, onda se mora tragati za odgovorom na pitanje koji je taj treći član, koja je to treća (politička) instanca koja delatne sukobe drži u niskom intenzitetu, ali ne presuđuje jer, zapravo, ni ne može presuđivati pošto bi time narušila princip nemešanja. Drugim rečima, svi građani jednaki su pred zakonom qua građani, a eventualni zahtevi za povlasticom, odnosno davanje naročitih prava koja bi se oslanjala na neki oblik kolektivne pripadnosti (a ne građanskog statusa), narušila bi političku ravnotežu tako što bi jednu grupu građana favorizovala u odnosu na druge. Kako ne postoji treći član koji će, na nivou samoga društva, nekakvim hegelovskim gestom pomiriti te suprotnosti, u slučaju spora sudska instanca preuzima ulogu presuditelja.

Kao najeklatantniji primer spora Role navodi veliku aferu sa zarom i feredžom koji se u Francuskoj smatraju religioznim obeležjima i kao takvi su zabranjeni u javnoj sferi, dok, pak, francuski građani (ili legalni imigranti) islamske veroispovesti, pozivajući se na kulturnu specifičnost, zahtevaju da devojke islamske veroispovesti u školu idu zabrađenog lica. Problem, dakle, nisu zar i feredža, nego škola, javna institucija, institucija koja ne samo što je u realnom javnom prostoru, što, na neki način, konstituiše javni prostor, nego je i svojevrsni simbol republikanskog laičkog ustrojstva u onoj meri u kojoj je upravo vaspitanje u republikanskom ključu ono što jednu Republiku i održava kao Republiku, što opšte dobro predaje iz jedne generacije drugoj – neizmenjeno. Rasprava koju je u Francuskoj pokrenuo rečeni problem, iznela je na videlo svu prepletenost univerzalističkih zahteva jednog laičkog društva sa partikularnim zahtevima zajednica unutar takvoga društva. S obzirom da je u ovom slučaju sud doneo odluku, dakle sud je protumačio zakon koji počiva na republikanskom laičkom modelu, ta je odluka poprimila snagu norme, što znači da je sudska odluka direktno ušla u polje političkog, u polje političke odluke i time potisnula politički momenat. Taj preokret u odnosu političko-juridičko Role naziva prevlašću jursiprudentalizacije nad političkim, odnosno premrežavanje sveta pravnim diskursom pred kojim se političko povlači.

Kakve su posledice takvog odnosa snaga između političkog i juridičkog? Može li, pita se Role (str. 92.), postojati republika koja bi počivala samo na sudskim odlukama koje stiču opšte važenje? Kada se od suda zahteva priznavanje „prava“ na različitost (navodi su Roleovi), „individua se lišava svog statusa građanina i potčinjava ga sankciji koja je nešto drugo od onoga što predstavlja njegov glasački listić“. Time se individua, zahtevajući sudski potvrđeno „pravo“ na različitost, lišava slobode koju uživa kao građanin. Postavljajući se kao sagovornik birokratskh i pravničkih instanci, građanin sebe degradira na nivo podanika. Sve ono što je zadobijeno skokom sa podanika na građanina, jednim naizgled neopreznim korakom može biti poništeno. Drugim rečima i na prvi pogled paradoksalno, proceduralizacija izbacuje iz igre javnost, jer politički moment, kao moment političkog, jednostavno biva ostavljen po strani, a javnog prostora nema bez političkog (i obratno). Pred sudskom instancom građanin ostaje pasivan, a ograničenje slobode da bi se bilo slobodnim, koje ustavni republikanski aranžman upisuje u svoj raison d'être , sada poprima predmoderne oblike.

Kada Role, u drugom delu knjige, u argumentaciju uvede Habermasa i, sa izuzetkom jedne opaske gde mu spočitava nekorektno čitanje Kanta, zapravo koristi Habermasovu argumentaciju da bi ojačao sopstvenu poziciju, ne vidi se jasno granica između republikanskog modela koji, inače, slovi kao kritika liberalnog ustrojstva, odnosno političkog liberalizma. Ta se razlika naročito briše u završnom poglavlju knjige, odnosno u naknadno dodatom tekstu „Pravda i tolerancija u sukobu“, gde se Role sasvim jasno svrstava, makar mu to i ne bila namera, u tabor onih koji brane osnovne postulate političkog liberalizma. U poslednjem poglavlju, koje se, iako nakalemljeno, odlično „prima“ na stablo knjige, Role umešno varira stare teme tolerancije i pravde, pa čak i kada pokazuje kako je republikanska ideja preko republikanske pravne države, zapravo, „stvorila naciju“ (str. 124.), odnosno kada ne želi da odustane od pojma nacije pokušavajući da građanina razume kao ono što posreduje između nacionalnog i univerzalnog (zbog čega mu je, uostalom, Kant i potreban), čak i onda, dakle, kada konstatuje da demokratska i liberalna prava nisu dovoljna da bi se stvorila demokratska moralnost kao vezivno tkivo jedne zajednice, i kada ponešto odveć lakonski ustvrdi da je pobeda liberalizma nad socijalizmom Pirova pobeda (zašto?), uprkos, dakle, svemu tome, on primećuje da se „supstancija“ republikanske pravne države nalazi u civilnom društvu i da se ne može apstrahovati od njegove raznovrsnosti, što će reći da su tradicionalni oblici iskazivanja lojalnosti zajednici poput nacionalizma ili patriotizma tek do neprepoznatljivosti izmenjeni istorijski sadržaji jednog preživelog vremena.

Dejan Petrović

Naomi Klajn: No logo, Samizdat B92, 2003. str. 568, Beograd

Prevod: Vesna Hadžić i Jelena Stakić

Sve ambicioznija mlada izdavačka kuća Samizdat B92 lane je, tek nekoliko godina posle objavljivanja izvornika – što je za svaku pohvalu – prevela i izdala knjigu mlade kanadske novinarke i spisateljice Naomi Klajn (Naomi Klein) No logo. Knjiga koja je već po samom objavljivanju postala pravi bestseller i sasvim zasluženo stekla epitet "antiglobalističke biblije" pojavljuje se i bogato ilustrovana, uz prateću obimnu bibliografiju. Da li smo se ikada zapitali šta stoji iza sjajne pozlate proizvoda koje svi koristimo, koristili smo i koristićemo? Nakon temeljnog istraživanja koje je Klajnova sprovela, više ne možemo da se pozivamo na neobaveštenost. Nakon dugih vekova u kojima je u ekonomiji dominiralo stvaranje proizvoda moderni korporativni giganti nam prodaju svoje brendove direktno gušeći i uništavajući "zaostalu" proizvodnju. Koja je razlika između proizvoda i brenda? Prvi je nešto što se pravi u fabrici, a drugi je nešto što mušterija kupuje! Proizvodni pogoni se izmeštaju sa njihovih dotadašnjih lokacija i sele na egzotična mesta, neretko u saradnji sa represivnim režimima i otvorenom vojnom torturom. Deklarativno orijentisane ka progresu u svetskoj ekonomiji, velike korporacije oduzimaju posao Amerikancima, dok mlade Filipinke ili Indonežanke (od kojih su mnoge maloletne) izrabljuju za bedne – ili čak nikakve – nadnice, prisiljavajući ih da rade u svakom raspoloživom trenutku, u gotovo neljudskim uslovima. Za to vreme, u sedištima kompanija, rasipaju se silni milioni dolara na marketinške slogane i akcije, koji će zapravo da prodaju njihov proizvod, a ne sam kvalitet dotične robe. Knjiga je podeljena na četiri glavna dela: (1) Nema prostora; (2) Nema izbora; (3) Nema posla; (4) Ne logo. Oni sami za sebe dovoljno govore o područjima okupiranim od strane megakorporacija i sve manjim alternativama koje se mogu pronaći umesto njih.

Moramo razlikovati proces brendiranja od već standardnog postupka reklamiranja. U naveliko brendiranom svetu, reklamiranje postaje tek jedan deo procesa brendiranja, a isto tako i sponzorstvo te licenciranje logoa – zaštitnog znaka. [taviše, brend – a ne proizvod – postaje glavni smisao postojanja savremene korporacije, a reklama postaje samo sredstvo da se taj cilj ostvari i ovaj smisao javno saopšti. Istorijski posmatrano, početke brendiranja možemo datirati u vremena kada su tržište počeli da preplavljuju uniformni produkti masovne proizvodnje koje je bilo teško razlikovati. Pravilnim uviđanjemm da se većina tih proizvoda uopšte mnogo ne razlikuje, došlo se do zaključka da je za dolaženje do kupaca bitnija stvar imidža! Taj imidž zapravo pravi razliku i opredeljuje mušteriju za ovaj, a ne onaj (inače veoma sličan, ili možda čak i isti!) proizvod. Trka je mogla da počne. Koliko je ovakav postupak nestabilan, najbolje je pokazao veliki "potres" početkom devedesetih, kada je tržište (ćudljivo, kakvo već po definiciji jeste) naglo počelo da kupuje jeftinu robu. Jasno se videlo kako politika brendiranja stoji na krhkim nogama i kako ovakvi, naizgled potpuno racionalni postupci kupaca mogu da ugroze čitavu piramidu brižljivo izgrađivanih robnih marki. Tada je mnogima od njih postalo isplativije ulaganje u sniženje cena i druge pogodnosti nego u redovne reklamne kampanje na koje zapravo odlazi najveći deo troškova.

Brendiranje ima pretenziju na sveobuhvatnost, postoji nedvosmislena želja da se svaki delić slobodnog prostora i ljudske aktivnosti umreži aktivnošću brendova. Zato je Klajnova i navela kao naslov prvog poglavlja Oduzimanje prostora, što ne može da čudi ako se vide pokušaji da se čak i takve, tradicionalno neprofitne i kulturne delatnosti uključe u "pogon" ovih korporacija. Tako očekivano dolazi i do razočaranja u mnoge istaknute umetnike, koji zapravo svojim istupima govore u ime brenda, postajući tako ono što je najdirektnije suprotstavljeno ljudima iz kulture i protiv čega se uglavnom tokom čitavog života bore: marionete. Tako određene kulturne manifestacije postaju oruđe promocije sponzora, a ne same po sebi glavni događaj. Nekada su sponzori postojali zbog toga da bi mogli da pomažu i promovišu značajne kulturne događaje, sada kao da umetnici rade u službi njegovog veličanstva Brenda.

Posebna meta obrušavanja Klajnove možda je i najpoznatija robna marka današnjice – patike Najk . Kompanija želi da stvori filozofiju kako je sve u životu moguće ako se dovoljno želi i, naravno, ako je u vezi sa samim brendom. Zbog toga se i plaćaju desetine miliona dolara najboljim sportistima radi nošenja i reklamiranja njihovih proizvoda. Time se suptilno želi reći da će "snaga” samog imena, kao što je to, eto, bio slučaj i kod dotičnih uspešnih ljudi, preći na svakog kupca samog proizvoda. Ide se i dalje: brendovi svojim basnoslovno skupim reklamnim kampanjama rade na uspostavljanju i proizvodnji značenja . Ko još mari za te zastarele proizvode – materijalna proizvodnja je definitivno out . Nekada su se ljudi, proučavajući različite "smislove”, zanimali za religiju, umetnost, filozofiju. Danas se (usled enormnog ubrzavanja svih procesa – što je zapravo ona ključna odlika na kojoj počiva globalizacija) to čini izborom određene robne marke! A ove su se, dakako, već potrudile da popune čitav spektar različitih "sadržaja”, kao da su filozofi, a ne proizvođači određenog, konkretnog materijalnog proizvoda! To ide toliko daleko da se promoviše čak i moguće prekoračivanje granica prirode, ako se uz sebe ima pomoć kompanije. Pogledajmo samo jedan primer. "Prema marketinškoj logici kompanije, ako se dvojica Kenijaca – živi primerci inkarnacije sporta – istrgnu iz sporta kojim se bave i iz podneblja u kom žive, i bace na ledeni planinski vrh, a oni uprkos svemu uspeju da svoju agilnost, snagu i izdržljivost pretoče u nordijsku disciplinu, njihov uspeh predstavljaće trenutak čiste sportske uzvišenosti. Biće to duhovna transformacija čoveka u odnosu na prirodu, mesto rođenja, naciju i sitne sportske birokrate, a tu pobedu svetu će podariti, naravno, Najk. "Najk oduvek smatra da sport ne treba da ima granice", stajalo je u saopštenju za štampu sa fijukavim znakom. Konačno će to biti i dokazano” (85). Naravno, doživećemo "duhovnu transformaciju čoveka” (sic!) samo ukoliko se odlučimo za opremu dotične kompanije, a nikako njene konkurencije (koja, pak, iznenađujuće, i sama proizvodi istu takvu robu!). Koliko ovakve kampanje imaju uspeha, najbolje pokazuju podaci o prodaji – uspeh je zagarantovan! Sve to možda najviše govori o neugasivoj težnji ljudskog bića za pronalaženjem smisla i stanju današnje civilizacije, kao i beskrupuloznim "prodavcima brenda” koji nemilosrdno zloupotrebljavaju tu težnju.

Devedesetih je promovisan tzv. cool stil koji je odlučujuće pomogao velikom uspehu megakorporacije posle početnog šoka izazvanog početkom decenije. " Kul stil je, po svemu sudeći, bio presudan za kvalitet brendiranja u devedesetim godinama. To je onaj ironični osmeh koji karakteriše sitkome Ej-Bi-Sija i televizijskih i radio emisija u sitne sate, u kojima domaćin neobavezno ćaska sa svojim gostima; to je ono što prodaje psihodelične internet servere, opremu za ekstremne sportove, uvrnute časovnike, voćne sokove koji dovode do ekstaze, kičerski džins, postmoderne patike i uniseks kolonjske vode. Naša "referentna dob", kako se to kaže u marketinškim studijama, jeste oko sedamnaest godina. To se podjednako odnosi i na četrdesetsedmogodišnje pripadnike bejbi-bum generacije koji se plaše da ne izgube svoj kul izgled i na sedmogodišnjake koji vežbaju kik-boks uz muziku Bekstrit bojsa” (105). Dakle, zadavanje određenih obrazaca ponašanja koje mase konzumenata treba bespogovorno da slede, a koji se mogu primeniti na sve generacije. A kako ćete najlakše postati cool ? Jednostavno – kupujte naše proizvode! Zanimljivo je da i mnogi direktori takvih korporacija žive načinom života koji sugerišu svom potencijalnom tržištu, što je, barem s njihove strane, korektno – nisu licemeri. Ali teško da će mnogi kupci biti u materijalnom položaju da i sami iskuse ono što mogu da vide ili (uglavnom pročitaju) o zabavi šefova svojih omiljenih kompanija. Wih Klajnova ironično naziva profesionalni tinejdžeri sa punim radnim vremenom , ali koji su, za razliku od pravih tinejdžera, u daleko povoljnijem položaju. Nemaju školskih obaveza, nemaju pubertetskih problema i nedoumica, prijemnih ispita za fakultet ili nesporazuma s roditeljima. Zaista, zašto takvi ljudi ne bi postali uzori mladim ljudima, koji o svemu tome što ovi čine mogu samo da maštaju ?

          Veoma je potresno čitati redove o zaista surovoj eksploataciji koja se odigrava uglavnom u zemljama tzv. Trećeg sveta, a u koju se Naomi Klajn uverila iz prve ruke, iako su prostori fabrika i postrojenja gde se manuelno proizvodi roba za brendove poslovično zatvoreni za svaki vid javnosti. Unutar strogo određenih zona vlada zapravo režim rukovođenja poput onoga u vojsci. Grubo ponašanje prema radnicima, bedne ili nikakve nadnice, poslovi za koje nije potrebna nikakva kvalifikacija. U pitanju je strahovit fizički napor, radi se po šest ili sedam dana nedeljno, a vanredno (ukoliko se radi o nekoj većoj porudžbini) sve dok se posao ne završi, radna mesta su potpuno nesigurna, da ne govorimo da ne postoji bilo kakva mogućnost za ikakvo usavršavanje radnika. A posebna je ironija da radnici (češće – radnice) na zidovima svojih "soba” drže kao predmete želja upravo robu koju sami proizvode, ali ne mogu da je sebi i priušte! Kao što je Vinston u Orvelovom romanu 1984 na kraju ipak zavoleo Velikog Brata, tako se i ovi nesrećni ljudi dive svojim eksploatatorima. Naomi Klajn briljatno daje opis postojećeg stanja: "Uznemirujuća kombinacija proslavljenih naziva brendova i bednih uslova proizvodnje pretvorila je   Najk, Diznija i Vol-mart, između ostalih, u moćne metafore za brutalni novi način poslovanja. U jednoj jedinoj slici, eksploatatorske fabrike u kojima se izrađuju brendirani proizvodi pričaju priču o skarednim nejednakostima globalne ekonomije: izvršni rukovodioci korporacija i slavne ličnosti zarađuju toliko da čoveku stane pamet, milijarde dolara troše se na brendiranje i reklamiranje – a sve to podupire jedan sistem kartonskih naselja, smrdljivih fabrika i bede i izneverenih očekivanja mladih žena poput onih koje sam upoznala u Kaviteu, koje se bore da prežive” (410). Inače, nekada je masovno otpuštanje radnika predstavljano kao nužno zlo koje nastaje kao posledica loših poslovnih rezultata. Danas, međutim, to dobija mistična, čak filozofska objašnjenja: "strateško preusmeravanje” jedan je od najupečatljivijih. Sve masovnija otpuštanja radnika (da ne bude nejasno: u razvijenim zemljama!) idu u korak sa sve većim ulaganjima u reklamu te svečanim izjavama direktora da će poslovna politika sve više voditi računa o potrebama brendova umesto tih zastarelih, dosadnih radnika.

          Umesto doskorašnjeg stalnog i sigurnog posla, sve veći broj ljudi je – upravo poslovnom politikom velikih korporacija – prisiljen da radi povremeno, da češće menja poslove ili da radi poslove sa skraćenim radnim vremenom. To može biti opravdano kod nekih kategorija ljudi, npr. studenata ili osoba koje žele dodatno nešto da zarade, ali vremenom to (silom prilika, naravno, ne slobodnim izborom tih ljudi) postaje jedini raspoloživi izvor prihoda. A kompanije takvu politiku sprovode namerno, kako bi u svakom trenutku radnici bili zamenjivi i kako ne bi dolazilo do pobuna i štrajkova. Ako pogledamo podatke, oni su zaista alarmantni: "Ne može se dovoljno naglasiti obuhvatnost ove promene. U ukupnom broju odraslih u dobu za rad u SAD, Kanadi i Velikoj Britaniji, oni sa stalnim radnim mestima i punim radnim vremenom koji rade za nekog drugog, a ne za sebe, u manjini su. Privremeno zaposleni, zaposleni sa skraćenim radnim vremenom, nezaposleni i oni koji su se opredelili da uopšte ne rade – neki zato što ne žele da rade, ali mnogo više njih zato što su digli ruke od traženja posla – sad sačinjavaju više od polovine populacije u dobu za rad” (346/7). Rezignacija je, svakako, jedna od stvari na koju oni kojima ovakvo stanje stvari odgovara računaju. Ali ne samo što su brendirani proizvodi, nego postoji tendencija da se to isto uradi i sa pojedincima, po logici "slobodne konkurencije”. "Isto kao što kompanije moraju da postignu nirvanu brendiranja time što će se osloboditi proizvodnje i zapošljavanja, tako i radnici kao pojedinci moraju da se osposobe i napuste zamisao da postanu nameštenici. Po ovoj logici, ako hoćemo da budemo uspešni u novoj ekonomiji, svako od nas mora napraviti od sebe sopstvenu korporaciju - Brend zvani Vi” (322).

Snaga koju najveće svetske korporacije imaju ne samo što je neosporno finansijske prirode, nego se proteže i na druge oblasti ljudskog delovanja. Sve više ljudi upućuje pitanje da li postoji neko kome ovi giganti polažu račune, kome odgovaraju za sopstvene postupke. Megakorporacije kao što su [el ili Vol-mart imaju veće budžete od bruto društvenih proizvoda (BDP) većine zemalja na svetu, a više je nego uznemirujući podatak da od stotinu najjačih svetskih privrednih sistema pedeset jedan čine multinacionalne kompanije, a tek četrdeset devet nezavisne države! Zaista, korporacije su i sedište političke moći kakvoj nema adekvatnog pandana! Zabrinutost je utoliko više opravdana. Nismo daleko od zaključka da su upravo takve kompanije na čelu onih koji zahtevaju ubrzanu globalizaciju svetskih tokova. Logično, time bi i one poslednje prepreke širenju njihovih poslova bile ukinute, a računi se ne bi polagali uistinu nikome. Koliko bi u takvoj situaciji svetska trgovina i ekonomija zaista bile slobodne i vođene pod ravnopravnim uslovima, nije teško zaključiti.

Primer kada je na veliki pritisak javnosti naftna kompanija [el bila prisiljena da odustane od potapanja svojih platformi na otvorenom moru govori nam da različite nevladine organizacije, pokreti i inicijative nisu sasvim bez rezultata. Međutim, velika je greška ukoliko se pažnja obrati samo na bojkot onih kompanija koje su zbog svojih loših poteza trenutno u žiži javnosti. Način njihovog poslovanja umnogome je sličan, tako da u tom slučaju konkurentske korporacije mogu nesmetano da upadnu na slobodan teren. Donekle se može govoriti i o prednostima delovanja iz senke, što ipak protivreči izrazito javnoj prirodi brendiranja. Tako je naftna kompanija ^evron dobila sve one ugovore koji su povučeni od [ela, kao što je veliki povratak na tržište doživeo Adidas, nakon velike kampanje protiv kompanije Najk. Sličan je slučaj i sa Ribokom. Ovaj je čak i utoliko licemerniji jer se postavio kao etička alternativa "zlom” takmacu, iako u svojim proizvodnim pogonima primenjuje identične načine "poslovanja”. Treba biti vrlo oprezan da se u kritici javno najeksponiranijih brendova oni nešto manje prisutni u širokoj javnosti neopaženo ne provuku. A ni njihovi rezultati nisu nimalo blistavi. "I, zato, širom sveta deca rade u poljima sa otrovnim pesticidima, u opasnim rudnicima i u fabrikama gume i čeličanama, gde im teške mašine odsecaju ili osakaćuju prstiće i ručice. Mnoga takva deca proizvode robu za izvozno tržište: konzerve ribe, čaj, pirinač, gumu za automobilske točkove. Ali njihov težak položaj nikad nije obuzeo imaginaciju sveta kao težak položaj dece koja prave fudbalske lopte sa znakom fijuka, ili odeću za Barbike, zato što je njihovo izrabljivanje nebrendirano, pa prema tome i manje prepoznatljivo, manje vidljivo u našem svetu opsednutom slikama” (519).

Zapravo je reč o tome da se ljudska prava i njihove brojne povrede poštuju odnosno primenjuju selektivno, u zavisnosti od toga na kojeg giganta je trenutno usmerena pažnja celokupne javnosti. Jedino pravo rešenje jeste da ta ista pažnja bude neprestano usmerena na samu suštinu ovakvog načina proizvodnje, bez obzira na poznatost ili anonimnost dotične kompanije. U određenom slučaju, kada su na to prinuđene (a takođe i kada pragmatično osete da bi na tome mogle zaraditi poene) kompanije uzmiču, ali ništa se principijelno ne menja, ne postoji nikakva regulativa koja bi ih sprečavala da se u budućnosti ponašaju na isti način. Sistem pojedinačnih akcija odnosi mnogo energije, a ne daje, shodno tome, velike rezultate. U tom pogledu bi nešto moralo da se menja. A koliko su svi ti problemi globalni, videćemo na osnovu primera iste kompanije [el. Jedan od čelnih ljudi pokreta Tražimo povraćaj ulica! tvrdi da im je taj primer pomogao da jasnije sagledaju problem kao – sistem. Čel je, naime, osim što je nameravao da potopi platformu čudovišnih dimenzija, iste godine bio umešan u kršenje ljudskih prava u Nigeriji, a takođe i otpuštao radnike (i pored toga što je uredno prijavio ogromne profite za tu godinu!). Sve je to činjeno da bi lakše mogli ubrizgavati benzin u automobile širom Londona, protiv čega je ovaj pokret organizovao akciju.

Da li je možda došao trenutak kada je svest dovoljno sazrela da se izvrši (prava globalna ) inicijativa za napad na multinacionalne kompanije, a ne na ovaj ili onaj njihov brend? Ili ove ili one pojedinačne kompanije. "Ali, ako je moguće posustajanje jednog brenda, onda je zamislivo da se to može dogoditi i sa celokupnom strategijom brendiranja: jednom, kad se određena količina brendiranja urezala u kulturu, oni među nama koji su brendirani zahvaljujući kompanijama Najk, Vol-mart, Hilfiger, Majkrosoft, Dizni, Starbuks ili nekoj drugoj, počeće da se okreću ne samo protiv ovih i sličnih logoa, već i protiv kontrole korporacija nad prostorom koji nam pripada i mogućnostima izbora koje imamo. Možda postoji trenutak kada koncept brendiranja dostiže tačku zasićenja i kada se protivnapad ne usmerava direktno na proizvod koji je naglo izašao iz mode, nego na multinacionalke koje stoje iza brendova” (247/8). Veliko je olakšanje saznati da globalno usmereno društvo i njegovi građani mogu organizovati takve akcije. Stvaranje jednog pravog međunarodnog poretka koji bi imao ingerencije stalnog delovanja po ovim pitanjima svakako bi bio jedan dostižan cilj za koji se vredi boriti. Zato treba odbaciti česte defetističke stavove o tome kako je većina "potrošača” trajno izgubljena i pokušati ih uključiti u vlastite redove. "Takva se teorija ne može nikad nadati da će stvoriti intelektualni osnov za stvarni pokret otpora protiv brendiranoga života, pošto se istinsko političko preuzimanje vlasti ne može izmiriti sa sistemom verovanja koji na javnost gleda kao na krdo stoke koja se hrani reklamama, i koja se drži u zarobljeništvu zahvaljujući hipnotičkim činima komercijalne kulture. Zašto se truditi i pokušavati sa rušenjem ograde? Svako zna da će brendirane krave naprosto glupo stajati i preživati” (str. 382).

Postojeći raspoloživi prostor nije veliki, pa je tako praktično nemoguće u mainstream medijima pronaći relevantne informacije o alterglobalističkom pokretu, a još manje o tome za kakve se ciljeve on zalaže. Ipak, prevashodno razvojem informacionih tehnologija, kao i velikom upornošću aktivista, i taj problem delimično može biti nadomešten. "U kontekstu medijske i marketinške prezasićenosti, značajne povoljne prilike da izrazimo svoju slobodu dovoljno glasno da se probije kroz baraž komercijalnih zvučnih efekata i uznemiri korporacijske veleposednike   nastaju velikom brzinom svuda oko nas. Ipak, disonantni tonovi odjekuju sa veb stranica, iz internet časopisa, sa postera, štrajkačkih proglasa i iz nezavisnih novina, a prodiru i kroz brojne pukotine u korporacijskom oklopu” ( 243). Očigledne prednosti ovakvog načina plasiranja informacija su brojne: teško je kontrolisati male ili nezavisne radio i TV stanice, pojedince koji mogu da štampaju sopstvene fanzine na (danas široko dostupnim) uređajima za kućnu upotrebu; teško je ili gotovo nemoguće svakog građanina/aktivistu sprečiti u onome što ima da kaže, posebno u svojoj lokalnoj sredini. Genijalna ideja nekolicine aktivista o "zauzimanju ulica” pokazala se veoma uspešnom, u uslovima sveopšte medijske blokade. Pokret koji se zalaže za povraćaj ulica njihovim stanovnicima izveo je više takvih akcija u kojima je preprečio put automobilima i kamionima i tako otvorio prostor za slobodne manifestacije, isticanje (neretko veoma duhovitih) parola u duhu pokreta ili obične ulične žurke. Još jednom se pokazalo da puka sila nije dovoljna protiv dobre organizacije i velike volje motivisane grupe ljudi. Pošto je to rađeno kao eksperiment, zašto se, po istoj logici, takvo oslobađanje ne bi moglo proširiti i na ostali raspoloživi prostor? Govori jedan od vođa pokreta za oslobođenje ulica: "Sledeći zadatak jeste da se zamisli preuzimanje nečega većeg od jedne ulice.Ulična žurka samo je početak, isprobavanje naših budućih mogućnosti. Do sada je bilo trideset uličnih žurki širom zemlje. Zamislite da to poraste na sto, zamislite da se jedna takva događa svakoga dana, zamislite da svaka traje danima i da je sve veća... Zamislite da ulična žurka pusti korene... la fete permanente ... (trajna fešta)” (397). Lako ćemo uspostaviti paralele sa brojnim sličnim protestima, istina drugačije prirode, ali organizaciono veoma srodnih, u našoj zemlji. Poenta ovakvih priredbi leži u tome da – ukoliko nisu nasilne – ne mogu biti prekinute nekakvim pravnim propisima ili podlegati nečem ozbiljnijem od "ometanja saobraćaja”. Da li je ovaj pokret tek ostatak puke čežnje za svetom koji očigledno nestaje ili pak donosi nešto suštinski i kvalitativno novo u pokušaju odgovora na pitanja koja muče savremenu civilizaciju, tek   ostaje da se vidi.

Božo Stojanović

Liberalna misao u Srbiji – Prilozi istoriji liberalizma od kraja 18. do sredine 20. veka

urednici Jovica Trkulja i Dragoljub Popović, Centar za unapredjivanje pravnih studija i Friedrich-Naumann-Stiftung, 2001, Beograd, strana 491.

“Gdi nema slobode, tu nema života.” (Božidar Grujović)

“Ko se ničeg ne seća, taj se ničem i ne nada” (Gligorije Geršić)

Protekla decenija je shodno rezultatima čiji smo svedoci bila porazna po srpsko društvo u celini. Katastrofični dogadjaji su zahvatili sve njegove delove – razarale su se ključne institucije u oblastima političkog, pravnog, ekonomskog života. Nisu bili poštedjeni ni obrazovanje ni kultura. Stvarao se institucionalni i vrednosni vakuum koji je stvorio plodnu osnovu za razvoj patološkog tkiva, odnosno naglo je otvoren slobodan prostor koji su popunjavali novi i vrlo borbeni akteri. U tom mučnom vremenu “haosa i beznadja”, kako se prikladno izrazio jedan domaći analitičar, vremenu dezorijentisanosti i nasumičnog tumaranja kroz društvenu izmaglicu, pojavljivale su se razne “kreativne ideje” koje su samo potvrdjivale koliko je entropija srpskog društva uzela maha. Za reč su se na javnoj sceni prosto otimali oni koji zapravo nisu imali šta smisleno da kažu. Tako smo slušali i gledali proroke i vidovanjake, “upućene” u najskrivenije i najdublje tajne visoke svetske politike, samoproklamovane vizionare i geostratege, spasioce i usrećitelje, ekonomiste čarobnjake. Svi oni su svojim nastupima i da li namerno ili slučajno usaglašenim aktivnostima trovali i ono malo preostale razumnosti, koja je u ovom periodu bila u defanzivi.

Sasvim je prirodno da se postavi pitanje kako je bilo moguće da se sve to dešava u srpskom društvu na kraju XX veka. Šta se to dogodilo, da su odjednom nestali svi unutrašnji društveni stabilizatori (ukoliko su oni uopšte i postojali)? Kako je bilo moguće da se sve one suptilne niti, koje su osnova svakog društva i bez kojih ono ne može da stabilno funcioniše, na tako brz i surov način razore. Postavlja se isto tako i pitanje šta se dogodilo sa intelektualnom zajednicom i zašto se većina intelektualaca ponašala na krajnje neprimeren način? Sva ova pitanja su previše složena da bi se na njih mogao dati jednostavan odgovor. Opisanom stanju su bez ikakve sumnje doprineli brojni faktori. Sa sigurnošću može ipak da se tvrdi da se jedan deo odgovora nalazi i u diskontinuitetu, koji kao zla sudbina prati ovu zemlju i ovo društvo. Naime, za razliku od nekih drugih društava, koja su imala drugačije sudbine, na ovim prostorima je diskontinuitet (radikalni prekidi i kretanje od početka), nešto što se stalno ponavlja. Na taj način se dešava da upravo ono što je bilo najvrednije, što je predstavljalo najviše domete prošlih generacija ostane duboko pokopano i zaboravljeno. Ovo zakopavanje i skrivanje tradicije nije bilo slučajno već nametnuto. Tako da uvek iznova dolazimo u situaciju da posle velikog vremenskog pomaka začudjeno i pomalo iznenadjeno “otkrivamo” vlastitu tradiciju (ovom prilikom mislim na intelektualnu zaostavštinu u najširem smislu te reči), umesto da se njome koristimo i da iz nje učimo. Deo tog zaboravljenog nasledja predstavljaju i nosioci ideje liberalizma u Srbiji.

Predmet istraživanja u ovoj knjizi predstavljaju geneza i dometi srpske liberalne misli u XIX i u prvoj polovini XX veka. Osnovni cilj knjige je, prema rečima samih urednika profesora Jovice Trkulje i Dragoljuba Popovića, da stručnu i opštu javnost upozna sa rezultatima istraživanja pojedinih autora o dometima srpske liberalne misli u ovom periodu. Osnovno usmerenje ovog istraživanja bila je istorija srpske političke misli, ali pokazalo se da se ona praktično ne može odvojiti od političke istorije, kao ni od istorije političkih, pravnih i ekonomskih institucija. U ovoj knjizi predstavljeni su: Boža Grujović (Danilo N. Basta), Dimitrije Davidović (Dragoljub Popović), Dimitrije Matić (Milan Subotić), Kosta Cukić (Boško Mijatović), Jevrem Grujić (Dušan T. Bataković), Jovan Ristić (Milisav Savić), Vladimir Jovanović (Dušan T. Bataković), Živojin Žujović (Latinka Perović), Milan Kujundžić Aberdar (Latinka Perović), Stojan Novaković (Zoran Mirković), Giga Geršić (Miodrag A. Jovanović), Čedomilj Mijatović (Slobodan J. Marković), Dragiša Stanojević (Latinka Perović), Ljuba Stojanović (Branka Prpa), Milovan Milovanović (Dragoljub Popović), Živojin Perić (Olga Popović-Obradović), Slobodan Jovanović (Aleksandar Pavković), Milan Grol (Branka Prpa), Jovan Skerlić (Dubravka Stojanović), Mihailo Ilić (Jovica Trkulja), Djordje Tasić (Radmila Vasić) i Dragoljub Jovanović (Mirjana Todorović).

Ono što se gotovo spontano zapaža čitajući stranice ove knjige je činjenica da je politička misao u Srbiji u ovom posmatranom periodu verno pratila dinamična kretanja (i shodno tome i sva vrludanja i nedoumice) političke misli u Evropi. Takvo stanje ne predstavlja iznenadjenje budući da se srpska intelektualna elita u ovom periodu školovala na vodećim svetskim univerzitetima (pre svega Nemačkoj, Francuskoj i Velikoj Britaniji). Tako da su njeni predstavnici bili na samom “izvoru” gde su se formirale i odakle su dolazile sve nove ideje. Gotovo da nije bilo snažnije i uticajnije ideje koja nije imala svoje sledbenike i apostole na ovim prostorima. Ideje liberalizma su se u Srbiji snažnije pojavile sredinom devetnaestog veka, mada se neki izdvojeni slučajevi javljaju i nešto ranije. U to vreme pored ostalog počinju i da se prevode knjige koje zastupaju liberalnu doktrinu. Nosioci ovih ideja su, što je bilo sasvim prirodno, obrazovani mladi ljudi koji su studirali na evropskim univerzitetima. Oni su nakon povratka u Srbiju sa puno mladalačkog poleta nastojali da promovišu i šire ideju slobode. Božidar Grujović (1776-1807), prvi pisac koji je predstavljen u ovoj knjizi, pogadja samu suštinu stvari. Njemu je bilo jasno da oslobadjanje od Turaka neće biti dovoljno da promeni život običnih ljudi ukoliko se odmah ne dopuni unutrašnjom slobodom, odnosno ukoliko se politički život ne zasnuje na demokratskim tekovinama. Naime, Grujović snažno i ubedljivo zastupa tezu da je vlast neophodno ograničiti zakonom, da bi se na taj način obezbedilo očuvanje individualne slobode. A sloboda je nešto što, prema njegovom sudu, predstavlja centralnu vrednost i osnovu za napredak i čoveka i društva u celini. Ili, da se poslužimo rečima samog Grujovića iz čuvenog “Slova”: “Gdi je dobra konstitucija, to jest gdi je dobro ustanovlenije zakona i gdi je dobro uredjena vlast pod zakonom, tu je sloboda, tu je voljnost, a gdi jedan ili više po svojoj volji zapovedaju, zakon ne slušaju, no što hoće čine, tu je umreo vilajet, tu nema slobode, nema sigurnosti, nema dobra, već je onde pustailuk i ajdukluk, samo pod drugim imenom”.

Kada se posmatra kako su se razvijale političke ideje u Srbiji jasno se vide oscilovanja izmedju liberalizma, konzervativizma i socijalizma, kao i izmedju demokratije i autokratije. Prisutne su bile, da tako kažemo, razne “kombinacije”. Tako na primer susrećemo prihvatanje načela ekonomskog liberalizma uz istovremeno snažno nepoverenje u demokratiju. Reč je o tezi da se u Srbiji prvenstveno treba okrenuti podsticanju ekonomskog razvoja, a kada se dostigne odredjeni stepen privredne razvijenosti tada je tek država i društvo u celini zrelo za demokratiju. Isto tako nailazimo i na suprotan stav – na ideju da demokratizacija života treba da prethodi ekonomskom napretku i da bude zapravo njegova osnova. U Evropi je sukob načela liberalizma (slobode) i demokratije (jednakosti) obeležio značajan deo XIX veka. Tek je u drugoj polovini XIX veka došlo do postepenog povezivanja ova dva koncepta (liberalna demokratija). Usledilo je dakle prihvatanje demokratije, ali usled prodora socijalističkih ideja uz sve vidljiviji otklon od ekonomskog liberalizma (naglasak na državnoj intervenciji, protekcionizmu, redistributivnoj privredi i socijalnoj pravdi). Ovakav tok može sasvim jasno da se prati i u Srbiji.

U konkretnom političkom životu Srbije stvari su išle naravno mnogo sporije i mnogo teže nego što su bila početna očekivanja. Da bi se od ideja koje razume i zastupa mali broj elitno obrazovanih ljudi stiglo do društvenih institucija koje štite osnovne vrednosti o kojima je reč (slobodu, privatnu svojinu i vlast koja je ograničena zakonom) potrebno je dosta vremena i napora generacija. Potrebno je podsetiti i na globalni kontekst u kome se sve ovo dešavalo. U jednoj ekonomski nerazvijenoj sredini, u agrarnom društvu u kojem je bilo jedva nešto pismenih ljudi, razvijati moderne institucije demokratskog društva nije bio nimalo lak posao. Kako u zemlji koju su stvarali hajduci i njihove harambaše stići do opšteg prava glasa, kako samovolju kneza ograničiti zakonom? Da da podsetimo samo na neke dogadjaje: prvi srpski (Sretenjski) ustav usvojen je 1835, od 1848-1858. godine Narodna skupština uopšte nije sazivana, Svetoandrejska skupština je sazvana 1858, a 1869. godine je Srbija dobila Namesnički ustav koji je usvojio načelo podele vlasti i predstavnički sistem. Kako privredu koja nema gotovo nikavog tehničkog znanja i iskustva modernizovati i uključiti u već uveliko razvijenu medjunarodnu podelu rada? Koliko je stepen zaostalosti bio velik pokazuje podatak da posle ujedinjenja 1918. godine u nekim delovima nove zajedničke države još uvek nije bilo nikakvih statističkih podataka, a u nekima su bili još uvek snažno prisutni klasični elementi feudalnog sistema. Na srpskoj političkoj sceni će se decenijama odigravati složeni i dramatični politički komadi u kojima su glavni učesnici bili Liberalna, Napredna i Radikalna stranka, koje su formalno osnovane 1881. godine. Pored njih na sceni je i dvor sa sukobom izmedju dinastija Karadjordjevića i Obrenovića, koji će se okončati na surov i krvav način. U takvoj političkoj klimi delovali su pisci o kojima je reč, a mnogi od njih su bili direktni i značajni akteri ovih procesa – na raznim političkim funkcijama i što je vrlo interesantno i u različitim strankama. Sve u svemu pokazalo se da je i do ekonomskog razvoja i do institucija demokratskog društva prilično dug put. Kako zaključuje Miša Gleni u svojoj knjizi o Balkanu balkanske demokratije umirale su jedna za drugom posle kratkog života provedenog u bolesti i bivale su zamenjene monarhističkim diktaturama.

U nastavku ćemo nešto konkretnije predstaviti neke ekonomske stavove i ideje, da bi skrenuli pažnju na osnovne probleme s kojima su se susretali modernizatori privrednog života Srbije u 19. veku, kao i zbog izuzetne aktuelnosti njihovih stavova danas. Iako ekonomisti nisu bili “ciljna grupa” ove studije nije bilo moguće zaobići dva krupna imena: Kostu Cukića i Čedomilja Mijatovića. Mada, ekonomske ideje i stavovi mogu se pronaći i kod drugih autora koji su predstavljeni u ovoj knjizi, a koji nisu po svom osnovnom obrazovanju bili ekonomisti. Kosta Cukić (1826-1879) je svakako zaslužio istraživačku pažnju. Školovao se u Beču i Hajdelbergu, gde je proveo tri godine kod čuvenog nemačkog profesora toga doba Karla Hajnriha Raua (1792-1870). Budući da je Rau bio uzor i za neke druge srpske liberale potrebno je da se kaže nekoliko reči o njegovim stavovima. Čuvena Rauova trotomna knjiga (Lehrbuch der Politichen Oeconomie) “Udžbenik političke ekonomije” skoro je pola veka predstavljala dominirajući udžbenik u oblasti ekonomije na nemačkim univerzitetima. Rau je, što u Nemačkoj toga doba predstavlja retkost, zastupao stavove naglašenog ekonomskog liberalizma. Zbog toga ga je Karl Marx u svojim tekstovima podrugljivo nazivao “nemački Sej”. Nemački ekonomski uzori (mada ne samo Rau već i Rošer - apostol istorijske škole) će se pojaviti i kod Vladimira Jovanovića (1833-1922), takodje jedno vreme profesora ekonomije na Velikoj školi i ministra finansija. Na takvim idejama ekonomskog liberalizma odgajan je i mladi Kosta Cukić.

Posle povratka u zemlju Kosta Cukić počinje profesorsku karijeru koja je kratko trajala. U tom periodu napisao je i prvi ekonomski udžbenik u Srbiji pod naslovom “Državna ekonomija”. Ovom prilikom nećemo se zadržavati na krajnje zanimljivim Cukićevim idejama koje se tiču onoga što bi se danas nazvalo ekonomska teorija. Skrenućemo pažnju samo na nekoliko principa koje je Kosta Cukić promovisao i na kojima se zasnivala njegova praktična delatnost kao ministra finansija. On je na primer zastupao stav da su privatna svojina i sloboda neodvojive. Prirodno je da je Cukić postavljao i krucijalno pitanje za svakog ekonomistu koji se bavi praktičnim stvarima: na koji je način moguće doprineti ekonomskom napretku zemlje (ne treba zaboraviti kako je tragično izgledala privreda Srbije u tom dobu). Njegov odgovor je jasan: zadatak države je, kako bi se to danas reklo, da izgradi institucije pravne države, kao i da omogući podsticanje slobodne inicijative. Smatrao je da država treba da podstakne prosvećivanje seljaka i zanatlija (danas bi se reklo da ulaže u obrazovanje), kao i da olakša promet (pri tome je imao u vidu deregulaciju). Zalagao se za delovanje slobodnih cena i slobodne konkurencije, kao mehanizama koji na najbolji mogući način rešavaju osnovni ekonomski problem optimalne alokacije raspoloživih resursa, odnosno njihove racionalne upotrebe. Pored toga, zalagao se i za pridržavanje načela slobodne spoljne trgovine. Da poslušamo na primer šta kaže sam Kosta Cukić o ideji da država postane preduzetnik: “Da sama vlada sa svojim kapitalom takova preduzeća osnuje i dalje o svom trošku vodi nikako nije savetno, jer vlada, kao poznati rdjav ekonom, ne treba u ekonomske spekulacije da se upušta”. Interesantno je da se Cukić zalagao čak i za privatizaciju državne imovine. Sve ove stvari koje Cukić smatra važnim su upravo one koje medjunarodne finansijske institucije (na primer Svetska banka) u ovo naše vreme predlažu privredama u procesu tranzicije. Nekoliko reči i o konkretnim potezima koje je kao praktičar obavljao. Pokušao je da provede radikalnu reformu poreskog sistema u čemu je delimično uspeo, postavio je temelje novčanog sistema u Srbiji, formirao odeljenje statistike 1864. godine, reformisao školski sistem na svim nivoima. S druge strane Cukić nema reči hvale za demokratiju. On je naglašavo isključivo potrebu za vladavinom zakona. Naglašeni ekonomski liberal, Cukić je evoluirao ka političkom konzervativizmu.

Vrlo je upečatljiva pojava i drugog velikog srpskog ekonomiste Čedomilja Mijatovića (1842-1932). I on se kao i Kosta Cukić školovao na elitnim univerzitetima tog doba. Posle povratka u zemlju prvo je bio profesor, a onda je ušao i u politički život. Ostao je posebno zapamćen kao ministar finansija (čak u osam vlada). Čedomilj Mijatović je takodje zastupao tezu da ekonomskog i sveukupnog blagostanja može da bude samo tamo gde ima reda (zakona) i slobode. Odlučno je, kao i Cukić, branio privatnu svojinu i povezivao je sa individulnom slobodom. Pored ostalog, prvi je na ovim prostorima naučno utemeljeno kritikovao komunističke ideje i stavove koji su u to doba uveliko bili prisutni u Srbiji. Mijatović je zapravo bio jedan od prvih sistematičnih kritičara komunizma u Srbiji (poznata je na primer njegova rasprava sa socijalistima o tome da li je politička ekonomija nauka). Mijatoviću je takodje bilo jasno do čega bi dovelo ukidanje prava na privatnu svojinu ne samo u oblasti ekonomskog života nego i u društvu u celini. To bi, smatra Mijatović, u krajnoj instanci dovelo do žrtvovanja prava na slobodu ličnosti. Na nesreću upravo tako se i dogodilo. Interesantno je da je Mijatović uočio i postavio pitanje složene veze izmedju etike i preduzetništva. I to nimalo površno. On je dokazivao da kapitalistički sistem nužno prati odgovarajući “duhovni okvir”. Naglašavao je značaj protestantske etike za razvoj kapitalističkih odnosa. Za poslovni uspeh je prema Mijatoviću bitno pre svega telesno zdravlje, ali i moralna snaga, “radljivost i štedljivost”.

Da pomenemo još nekoliko takodje vrlo aktuelnih ideja. Interesantno je da se u različitim prilikama ponavlja zahtev da Narodna skupština mora da drži pod kontrolom sve finansijske aktivnosti države (ove stavove pored Vladimira Jovanovića zastupao je na primer i Jevrem Grujić). O tome na koji način kontrolisati budžet vodila se velika rasprava i žustra politička bitka na srbijanskoj političkoj sceni. Svima je bilo jasno da se preko kontrole budžeta (i prihoda i rahoda) zapravo kontroliše i funkcionisanje bitnih delova društva, ali i vlade. Koliko je do realizacije tog načela dug put pokazuje se i na osnovu toga da se tek u našim danima i uz teške muke, otpore i probleme ono nastoji reafirmisati. Kod Vladimira Jovanovića nalazimo i krajnje aktuelna razmišljanja o tome na koji način deluje privatna svojina na motivaciju pa shodno tome i na privredni rast. “To napredovanje ogledalo bi se, pre svega, u razvitku slobode i utvrdjivanja sigurnosti lica i imovine. Što je potpunija ta sigurnost, što je slobodniji razvitak misli i radnji, i što je izvesnije, da će oni koji rade i štede slobodno raspolagati onim što zarade i zaštede, sve je uvidjavniji, sve vredniji i štedljiviji narod, sve jača volja za proizvodnju i tekovinu.” Interesantno je da se kod Gige Geršića pored ostalog pojavljuje i ideja o carinskom savezu izmedju Srbije, Crne Gore, Grčke i Rumunije, uz mogućnost da se kasnije u ovaj savez uključi i Bugarska. Takva ideja se u donekle izmenjenom obliku pojavljuje i u našim danima. Samo što to ovoga puta dolazi na insistiranje i u vidu zahteva od strane medjunarodne zajednice, odnosno Evropske unije. Proces proširenja na Istok, Evropska unija je postavila tako da od zemalja prethodno očekuje da se integrišu na nivou regiona. Naime do kraja 2002. godine Jugoistočna Evropa bi trebalo da postane zona slobodne trgovine, odnosno ekonomski prostor gde će roba da se kreće bez carina.

Ovoj knjizi se mogu uputiti i neke primedbe. Pre svega izostavljeni su neki značajni pisci, koji sasvim sigurno zaslužuju da budu uključeni u jedan ovakav izbor. Vidljiv je nedostatak preglednog uvodnog teksta koji bi čitaoca na pravi način pripremio za stranice koje slede. U tom tekstu bi bilo neophodno skrenuti pažnju na osnovne tokove, unutrašnje probleme i teorijska kolebanja koja su pratila razvoj ideje liberalizma na ovim prostorima. Tako bi čitalac, mislim naravno na one čitaoce koji se ovom problematikom ne bave profesionalno, dobio jedan širi društveni i intelektualni kontekst unutar kojeg bi mu razvoj ideje liberalizma u Srbiji bio mnogo razumljiviji. U sadašnjoj formi knjige čitaocu se ostavlja da sve to sam rekonstruiše. Ovaj problem su osetili i autori pojedinih eseja, tako da su predstavljali osnovne elemente društvenog i intelektualnog okruženja u dobu o kojem je reč. S druge strane, primetno je da su prilozi medjusobno neujednačeni. Neki pisci eseja se nisu držali uputstava koja su sugerisali urednici, tako da su tekstovi i različito struktirirani. Da su se autori držali predložene metodologije, mogla su da se izbegnu neka suvišna ponavljanja, pa bi samim tim i tekst knjige dobio na kompaktnosti. Naravno, sve ovo su takvi nedostaci koji se mogu lako otkloniti u novom izdanju knjige. Bilo bi takodje od velikog značaja ukoliko bi se kao drugi deo, odnosno kao nova knjiga koja bi pratila ovu, objavio i izbor originalnih tekstova svakog od predstavljenih pisaca. Na taj način bi se široj čitalačkoj publici dodatno približile originalne ideje koje su oni zastupali i za koje su se borili u jednoj, nimalo naklonjenoj, sredini.

Pojavljivanjem knjige “Liberalna misao u Srbiji” popunjava se deo vidljive praznine u našoj literaturi gde su vrlo retki zahvati koji su usmereni na istraživanje istorije ideja. Ova knjiga je značajan prilog izučavanju istorije političke misli liberalnog usmerenja u Srbiji. Ona predstavlja snažno svedočanstvo o našoj zaboravljenoj tradiciji. Knjiga nas podseća da je i na ovim prostorima postojala takva intelektualna elita koja je bila respektabilna čak i za tadašnje evropsko okruženje. Podseća nas da su ovde živeli i radili ljudi koji su, svako u svom vremenu, bili u stanju da na pravi način prihvate ideju liberalizma i da je šire. Nismo uvek bili osudjeni na narcisoidne igrače lokalne lige uverene da poseduju kamen mudrosti. Knjiga predstavlja pred ostalog i snažan podsticaj za dalja, dublja i konkretnije usmerena istraživanja. Jedno od njih bi u svakom slučaju trebalo da bude istraživanje istorije liberalne ekonomske misli u Srbiji.

Mnoga pitanja kojima su se bavili pomenuti pisci, kao što smo videli, aktuelna su u svojoj punoj snazi i danas. Fascinantno je koliko su problemi s kojima se danas suočavamo slični problemima iz naše prošlosti.  Srbija kao da se neprekidno nalazi u “procesu tranzicije”, odnosno pred zahtevom izgradnje institucija demokratskog društva i efikasne tržišne privrede. Taj proces je počeo sticanjem nezavisnosti i uz različita oscilovanja traje sve do danas. Srpsko društvo se i sada nalazi na ozbiljnoj prekretnici. Ono naime mora da se jasno opredeli, odnosno da izabere strategiju daljeg razvoja i da od te strategije ne odstupa. Ključni problem je zapravo ostao isti: potreba da se u prilično nepovoljnim uslovima stvore društvene institucije koje će omogućiti slobodu pojedincu, vladavinu prava, državu ograničenu zakonom, efikasnu privredu zasnovanu na privatnoj inicijativi. Samo to!

Ivan Janković

Edmund Berk, Razmišljanja o revoluciji u Francuskoj

Filip Višnjić, Beograd, 2001, str. 393, prevod: Ljiljana Nikolić

Valjda ne postoji nijedan politički mislilac koji je kod nas okružen takvom indukovanom konfuzijom, i takvim spletom polukrivotvorenih tumačenja i učitavanja, kao što je to slučaj sa Edmundom Berkom. Osim najvećeg srpskog liberala Slobodana Jovanovića, koji je odao zasluženu poštu svom britanskom uzoru i istomišljeniku, Berkovo ime je uglavnom bilo diskreditovano kvalifikativom konzervativizma, optužbom da se suprotstavljao idejama slobode i jednakosti (zato što se suprotstavljao Francuskoj revoluciji), i da se našao na putu naprednjačkoj plimi liberalizma i socijalizma, zastupajući tradicionalne privilegije plemstva i prevaziđeni, monarhijski oblik uređenja. Činjenica da je ovaj veliki britanski državnik i teoretičar celog svog života ostao nepokolebljivi Stari Vigovac, sledbenik i branilac ideja engleske Slavne revolucije iz 1688, kao i američke vek kasnije, dakle liberal u najstrožem smislu reči, ta je činjenica ostala kod nas (i ne samo kod nas) zauvek u senci stupidne optužbe za reakcionarstvo kojom su ga vrlo rano počastili mnogobrojni revolucionarni protivnici. Iz perspektive jedne teorijske kulture, čiji je idejni mainstream bio oličen u kolektivizmu francuskog Prosvetiteljstva i dela nemačkog idealizma, liberal starinskog, vigovskog kova, kakav je bez sumnje bio Berk, mogao je izgledati samo kao demodirani srednjovekovni mračnjak koji mrzovoljno mrmlja svoje feudalne kletve protiv progresa i moderne civilizacije (skupa sa ljudima poput Bonala i De Mestra, sa kojim "naprednjaci" inače jako vole da ga porede).

Knjiga koja je (konačno) pred nama – Berkova "Razmišljanja o revoluciji u Francuskoj" – predstavlja pravo remek-delo političke filozofije i glavni uzrok Berkove reputacije kao konzervativnog političkog mislioca. Počev od američkog egalitariste Tomasa Pejna, koji je Berkovu knjigu oštro napao, takoreći odmah po njenom štampanju, u svom pamfletu "Prava čoveka" (1792), pa sve do modernih socijalista i "liberala" (u američkom smislu reči), "Razmišljanja..." su bila stigmatizovana kao neka vrsta teorijskog manifesta onoga što se u tim krugovima smatra(lo) "konzervativizmom", a što bi se tačnije moglo opisati kao tradicionalni britanski liberalizam.

Da se veo mistifikacija, koji je kod nas oko Berkovog dela stvorilo višedecenijsko "sistematsko pogrešno čitanje" još uvek nije raspršio, svedoči na svoj način i pogovor ovom srpskom izdanju "Razmišljanja..." koji je napisao Vojislav Stanovčić, i u kojem su (osim obilja vrednog istoriografskog materijala vezanog za Berkovo vreme, ali i za Slavnu revoluciju) uredno izdeklamovana sva opšta mesta levo-egalitarističke recepcije Berka, što je već nagovešteno i u originalnom naslovu pogovora "Edmund Berk i ideologija konzervativizma".

Zašto, nasuprot tome, Berka ne bi trebalo shvatiti kao konzervativca, nego kao liberala? Na ovo pitanje je potrebno odgovoriti pre nego pokušamo da razjasnimo neke nijanse njegove kritike Francuske revolucije. Najpre, Berk svakako jeste "konzervativac" u tom smislu što naglašava značaj tradicionalnih ustanova i postupnog, evolutivnog oblikovanja poretka slobode. Međutim, u toj tački on samo verno sledi opšti filozofski i metodološki duh čitavog britanskog evolucionizma i liberalizma. Jedan Adam Smit, ili Dejvid Hjum, ili Xošua Taker nisu bili ništa manji "konzervativci" od Berka, i sigurno je da bi njihov stav prema Francuskoj revoluciji (da su je dočekali) bio jednako neprijateljski kao i Berkov.

S druge strane, on svakako nije konzervativac, ukoliko bi to trebalo da znači verovanje u tradiciju i običaje kao takve, bez obzira na njihovu praktičnu vrednost i posledice što ih je njihovo funkcionisanje proizvelo po društveni život. Berk nije neko ko zastupa stvar starine nasuprot inovacijama, samo zato što je u nju iz nekih romantičnih razloga zaljubljen, već neko ko brani određenu, britansku tradiciju političke i ekonomske slobode, jer kao praktičan čovek uviđa opasnost koju po ustanove slobode nosi delirični revolucionarni pokret, koji se odigrava pred njegovim očima, u susedstvu. On ne ustaje u odbranu "prava Engleza", njihove Kraljevine i tradicionalnih političko-pravnih institucija zato što je nacionalista, netrpeljiv prema Francuzima; njemu engleska tradicija nije vredna očuvanja samo zato što je engleska ili što je davno uspostavljena, već zato što oličava ideal prirodne slobode i vladavine prava, gde Kralj i Parlament dele vlast na istorijski uhodan i kodifikovan način, koji poretku jemči stabilnost i dugovečnost, a podanicima njihovu neotuđivu prirodnu slobodu pod zakonom. Berk ne grmi protiv Francuske revolucije zato što ona ruši tradicionalne autoritete, u koje je on kao navodni konzervativac po svaku cenu zaljubljen, već upravo zato što ona udara na ovu liberalnu konstituciju, bez koje po njemu nije moguće zamisliti ideju civilizovanog života. Francuski revolucionari su za Berka pre svega prekršioci zakona, konfiskatori i ubice, a tek sekundarno ljudi koji imaju nekakve "progresivne" ideje. Ono što njega užasava nije revolucija sama po sebi, već beskrupulozni napad na slobodu, koji je ona izvršila. Da Berk zaista nije neki principijelni konzervativac, koji plašljivo lamentira nad burnim događajima i revolucijama svog vremena, svedoči njegova oduševljena podrška Američkoj revoluciji, koja je bila inspirisana i utemeljena na jasnim vigovskim načelima vladavine prava, striktne kontrole vlasti i konstitucionalnog ograničenja "suvereniteta naroda". Zašto je Berk imao izuzetno razumevanje za stvar američkih revolucionara, dok za njihove francuske pandane ima samo reči osude i zgražavanja? Zbog toga što su Amerikanci ustali protiv nezakonitog ponašanja britanskog Parlamenta, pozivajući se upravo na konstitucionalne principe same britanske Kraljevine, a ne na maglovite vizije njihovih francuskih kolega o "aritmetičkom poretku" (Berk); zbog toga što su u borbi za slobodu, onako kako su je oni shvatali, klicali Magna Karti, Deklaraciji prava i političko-pravnim načelima Slavne revolucije, a ne "beznačajnim papirima o pravima čoveka" (Berk) i rušilačkom zanosu "neiskusnih i zagrejanih entuzijasta".

Da je Berkova kritika Francuske revolucije izrazito liberalno (a ne "konzervativno") inspirisana, rečito svedoče već uvodni odeljci knjige, u kojima on podvrgava kritici stanovište dr Ričarda Prajsa, jednog od tadašnjih najgorljivijih sledbenika ideja Francuske revolucije u Engleskoj. Kritikujući Prajsove tvrdnjo o "narodnom izboru" kao kriterijumu legitimnosti britanske krune, i o navodnom pravu naroda na revolucionarno zbacivanje vlade, Berk pravo poreklo ovih ideja vidi još u engleskoj Puritanskoj revoluciji iz 1641, koja je ustoličila Kromvelovu diktaturu, i čije ideje on napada u ime načela Slavne revolucije, na kojima, po njegovom shvatanju, počiva čitav britanski poredak. Berk u Francuskoj revoluciji vidi samo još jedno ponavljanje opšteg obrasca revolucionarnog terora, koji razara čitavo društvo, i u ime maglovito shvaćene "suverenosti naroda" uspostavlja režim surove tiranije nad tim istim narodom. Ovu revolucionarnu bolest je Engleska, po Berkovom shvatanju, preležala još u Puritanskoj revoluciji, i njega ispunjava užasom činjenica da jedna civilizovana nacija, kakvom on smatra Francuze, vek i po posle te revolucije nije spremna da iz njenih katastrofalnih posledica izvede odgovarajuće zaključke. Isti duh političkog avanturizma, ista ona nihilistička strast razaranja, kojom su Kromvelovi odmetnici svojevremeno zarazili Englesku, sada nadahnjuje francuske revolucionare. Isti onaj duh plitkog i vulgarnog egalitarizma engleskih "levelera" i "digera" prožima i akte terora i bezakonja francuske Nacionalne skupštine, ali i akte idejne podrške koju joj pružaju sledbenici sa Ostrva: "Zavere, masakri, ubistva, sve je to nekim ljudima mala cena za ostvarivanje revolucije. Jeftina reforma bez krvi, sloboda bez krivice, dosadne su i bljutave za njihov ukus" (str. 80).

Politički radikalizam Francuske revolucije, koji kao eho odzvanja i u propovedima i političkim proklamacijama njenih britanskih sledbenika (poput dr Prajsa), Berk smatra osnovnim izvorištem svih onih zala koja je ta revolucija donela sa sobom. U tom smislu, ona za Berka ne predstavlja nikakav unikatni politički fenomen, već samo ponavljanje opšteg obrasca svih onih revolucija koje su inspirisane radikalističkim ideologijama.

No, iako se po svojim opštim političkim posledicama nije mnogo razlikovala od engleske Puritanske revolucije (teror, konfiskacije, obezvređivanje novca...), Francuska je revolucija po nečemu ipak bila savim osobena – od samog početka je imala ne samo svojstva jednog organizovanog političkog prevrata, već je u njenim osnovama stajao čitav intelektualni pokret radikalnog usmerenja, sačinjen od ljudi koji su sebe nazivali "Prosvetiteljima" i koji su pripravili filozofske temelje zahtevu za potpunim uništenjem političkih institucija Starog režima. Radikalni intelektualizam ("racionalizam", koji je začeo Dekart, a nastavilo nekoliko narednih generacija filozofa i pisaca, među kojima je svakako najčuvenija grupa poznata kao Enciklopedisti, osmislio je i za širi krug ljudi učinio uverljivom osnovnu ideju ovog pokreta o neophodnosti revolucionarne izmene čitavog političkog, ekonomskog (ali i moralnog) sistema, koji je do tada u Francuskoj vladao. Već je Dekartovo shvatanje naučnog metoda sugerisalo sliku ljudskog znanja kao nepogrešivog i zaokruženog sistema stavova, dedukovanog iz skupa polaznih, samoočiglednih istina. Takvo dekartovsko znanje se može shvatiti i kao neka vrsta racionalne konstrukcije, koja ima ambiciju da obuhvati svet kao celinu. Sve ono što ne može biti shvaćeno u terminima razumskih modela ili konstrukcija, u kartezijanskoj tradiciji je bilo tretirano kao "predrasuda" i "privid", i ova temeljna kartezijanska ideja se prenela i u kasniju socijalnu filozofiju radikalnog Prosvetiteljstva, pod oznakom socijalnog konstruktivizma. Kao što je, u skladu sa metodološkim naputkom kartezijanskog skepticizma, trebalo staviti u zagradu, osporiti sva ona verovanja i stavove za koje se ne može položiti račun u smislu stroge naučne provere, tako se i kroz radove Didroa, Rusoa, Helvecija, DÄAlambera i njima sličnih, širila ideja o tome kako je nužno odbaciti sve one tradicionalne ustanove društva, koje ne mogu biti shvaćene kao direktne posledice razumskog planiranja. Ceo prosvetiteljski pokret u Francuskoj bio je u znaku ovog revolucionarnog učenja. Osnovno filozofsko načelo kroz koje je politički operacionalizovana ova nova filozofska religija, bio je koncept prirodnih ljudskih prava (ili "prava čoveka" iz Deklaracije o pravima čoveka i građanina). Berk je napao ovaj koncept prava čoveka kao jedno od osnovnih izvorišta revolucionarne opasnosti, zato što je shvatanje prirode, koje je taj koncept doneo sa sobom, bilo u direktnoj suprotnosti sa konceptom prirodne slobode, razvijenim u specifičnoj britanskoj tradiciji liberalnog evolucionizma, kojoj je sam Berk bez ostatka pripadao. Kod ekonomiste Adama Smita, utemeljivača ove idejne tradicije, "sistem prirodne slobode" bio je identifikovan sa poretkom nenametnute saglasnosti među individuama, koji se formira na slobodnim konkurentskim tržištima, lišenim direktnog i arbitrarnog uplitanja vlade. Takođe, u političkoj sferi, pojam "prirodnog" je za školu mišljenja na koju se Berk oslanja vezan za ustanove common low i dugu, viševekovnu tradiciju usavršavanja sloboda koje uživaju engleski građani, tradiciju ovekovečenu u čitavom nizu konstitucionalnih Povelja, Deklaracija i Zakona, donetih od strane Parlamenta i Kralja sa ciljem da prodube i preciziraju sva ona načela dobre vladavine, koja se inače smatraju večnim. Važno je zapaziti da i u političkoj i u ekonomskoj sferi, pojam "prirodnog" za britanske evolucioniste blisko korespondira sa pojmom spontanog, svesno neregulisanog rasta civilizacije. Složene ustanove koje su se formirale tokom dugotrajnog procesa socijalne i kulturne evolucije, za Berka i njegove engleske (ali i neke francuske) istomišljenike, jesu prirodne zato što nisu proizvod nikakvih direktiva ili prinude vlasti, već dobrovoljne kooperacije slobodnih individua; trgovina, novac, pravni poredak, tradicionalni moral – sve su to spontani cvetovi civilizacije koji za ove sledbenike evolucionizma izražavaju zapravo suštinu ljudske prirode. Antropološka koncepcija, koja leži u osnovi ovakvog shvatanja prirode, podrazumeva da su ljudi značajno evoluirali od zveri, i da je civilizacija sa svojim nezamenljivim ustanovama zapravo jedini okvir istinski ljudskog života (života u skladu sa "ljudskom prirodom").

Nasuprot ovome, pokret radikalnog Prosvetiteljstva na Kontinentu artikulisao je shvatanje ljudske prirode koje je polazilo od potpuno oprečnih premisa: civilizacijske ustanove su u osnovi proizvodi tradicionalnih predrasuda i praznoverica, koje pritiskaju i ugnjetavaju "istinsku" ljudsku prirodu, i koje moraju biti srušene u ime koncepta prava čoveka. Ova prava nemaju ničeg zajedničkog sa pravima koja pojedincima pripadaju na osnovu koncepta vladavine prava, ili bilo kog drugog, ukoliko on pretpostavlja postojanje civilizacije kao okvira za ljudsku samorealizaciju, već impliciraju da istinska prava čoveka podrazumevaju odstranjivanje, "stavljanje u zagrade" svega što je kao institucionalni ili regulativni okvir postavilo iskustvo desetina prethodnih generacija. Jedan od korifeja ovog pokreta, Ž. Ž. Ruso, slikovito je opisao njegovu osnovnu ideju kada je rekao da je najveći zločin prema čovečanstvu učinio onaj ko je prvi ogradio neki zemljišni posed i rekao: "ovo je moje" (i time zasnovao jednu od "protivprirodnih" ustanova civilizacije – privatnu svojinu). "Prirodno stanje" je za Rusoa i njegove sledbenike predstavljalo mitski raj života u harmoniji sa okolinom i bližnjima, pre početka zlokobnog procesa kvarenja civilizacijom, istog onog procesa kojeg britanski evolucionisti smatraju ishodištem samorealizacije ljudskog bića. Pojam prirode se više nije identifikovao sa prakticiranjem života u spontano nastalim institucijama slobodnog društva, nesputanog veštačkim stegama tiranije i ekonomske kontrole, već sa povratkom u stanje pre "pada", pre početka degeneracije čoveka izručenog teroru civilizacije. Zato prava čoveka, od kojih polaze francuski revolucionari, predstavljaju samo jedan radikalni politički, ili pre filozofski koncept, a ne neko konstitucionalno-operativno načelo za refomu postojećih institucija. Evo kako Berk vidi političku instrumentalizaciju ovih "prava" od strane francuskih revolucionara i njihovih engleskih sledbenika: "Oni preziru iskustvo kao mudrost neobrazovanih ljudi, a što se ostalog tiče, oni su u potaji napravili minu koja će, jednom jedinom eksplozijom, dići u vazduh sve primere iz prošlosti, sve precedente, sve povelje i akte Parlamenta. Oni imaju "prava čoveka". Protiv tih prava nema leka, za njih nijedan sporazum nije obavezujući; ona ne dopuštaju nikakvo prilagođavanje i nikakav kompromis, sve što je manje od njihovog potpunog ostvarenja predstavlja prevaru i nepravdu. Protiv ovih prava čoveka nijedna vlada ne traži sigurnost u dužini svog trajanja ili pravdi i blagosti svoje uprave. Ako se njihove forme ne uklapaju u teorije ovih špekulanata, njihove primedbe podjednako važe za stare i blagotvorne vlade kao i za najnasilnije tiranije ili najsiroviju moguću uzurpaciju. Oni su uvek u sporu sa vladom, ne o pitanjima zloupotrebe, već o pitanjima nadležnosti i prava" (str. 72).

Ovaj pasus predstavlja možda najjaču formulaciju Berkove kritike ideja koje su ležale u osnovi Francuske revolucije. Tu se istovremeno najbolje vidi zbog čega je on tu revoluciju stigmatizovao kao "filozofsku". Preusmeravajući pažnju sa načela i tehnika dobre vladavine na fluidne filozofske deklamacije o "pravima čoveka", francuski su revolucionari, po Berkovom shvatanju, stvorili fatalni politički vakuum, koji se onda mogao popuniti bilo kakvom tiranijom ili uzurpacijom, samo ako se njihove vođe pozivaju na Rusoa, Enciklopediju i prava čoveka. Zlo je, dakle, po njemu, bilo u samoj ideji, u osnovnom konceptu, a ne u gluposti ili pokvarenosti političara koji su ga zloupotrebili. Ali, to ne znači da je pogubnost koncepta prava čoveka bila u tome što je on sugerisao pogrešna institucionalna rešenja, već u tome što se njima uopšte nije bavio, što je sugerisao ideju da je najvažniji posao filozofa i društvenih reformatora u formulisanju sveobuhvatnih koncepata, čija se uverljivost meri njihovom retoričko-spekulativnom dopadljivošću, a ne empirijskim posledicama. Ideja prava čoveka, onako kako ju je formulisala Francuska revolucija, nudi po Berku alternativu između anarhizma i tiranije, jer samo proklamuje "prava" koja su neotuđiva svakom čoveku, ali ne i načine njihovog ostvarivanja. Za Berka, naprotiv, vlada nije nikakav šraf u filozofskom mehanizmu, već obična "majstorija ljudskog uma za obezbeđenje ljudskih potreba": "Onog trenutka kad u bilo kom smislu umanjite puna prava čoveka da upravlja sobom, i dozvolite bilo koje veštački utvrđeno ograničenje tih prava, od tog trenutka celokupna organizacija vlade postaje pitanje korisnosti" (str. 75).

Svako reformisanje političkih ili ekonomskih institucija zahteva veliko iskustvo, političku veštinu i sposobnost da se uči iz tuđih i vlastitih grešaka, i da se u skladu sa razboritim rasuđivanjem prihvataju oni modeli čije su se posledica pokazale najkorisnijim za društvo kao celinu. Ali, Berku se čini očiglednim da to ne može biti stvar filozofskih debata i proklamacija, već jednog mukotrpnog i često razočaravajuće dosadnog posla, za koji je potrebno mnogo više veštine i odricanja nego što se može dobiti nagrade u uvažavanju i priznanju od strane drugih.

Glavnu vrlinu britanskog poretka i preovlađujuđeg tipa političke kulture, Berk vidi u tome što se oni nalaze uglavnom po strani od uticaja francuskog Prosvetiteljstva i "zakonodavnih" reformi u vidu konfiskacije, nacionalizacije i ukidanja podele vlasti, koje je sprovela francuska Nacionalna Skupština, uvodeći do tada (čak i za francuske prilike) neviđenu centralizaciju i uniformizaciju čitavog društva: "Mi nismo Rusoovi preobraćenici, mi nismo Volterovi učenici; Helvecijus nije među nama ostvario nikakav napredak. Ateisti nisu naši propovednici; ludaci nisu naši zakonodavci. Mi znamo da mi nismo došli ni do kakvih otkrića, i smatramo da se nikakva otkrića ne mogu ni napraviti u pogledu moralnosti, i da ih ne može biti mnogo ni u velikim principima vladavine, niti idejama slobode, koje su davno pre nego što smo se rodili bile shvaćene isto onoliko dobro kao što će biti i onda kada božja milost zemljom prekrije našu uobraženost i tišina groba potčini svojim zakonima našu žustru govorljivost" (str. 103).

Ovaj odeljak može biti tretiran gotovo kao naka vrsta manifesta filozofije evolucionizma, koja je suvereno vladala britanskom pravnom i političkom mišlju XVIII i XIX veka. Kao što je sama Francuska revolucija bila "filozofska", tako bi se i Berkova kritika te revolucije, izložena u knjizi o kojoj govorimo, mogla nazvati jednom malom filozofskom kontrarevolucijom. Kako smo dosad već mogli da vidimo, ta kritika nije čisto tehničke prirode, niti se ograničava samo na pojedinačne aspekte društvenog fenomena, već zadire do samih filozofskih temelja Francuske revolucije. Posebna vrednost Berkovih analiza ogleda se upravo u ovom njihovom načelnom i, rekao bih, sveobuhvatnom karakteru: one se tiču kako pogubnih dejstava ideja Francuske revolucije po političke slobode i vladavinu prava (ovim se bavi gotovo čitava knjiga, posebno str. 10-110), tako i efekata tih ideja na ekonomiju zemlje i opšte osiromašenje čitavog stanovništva. Berk je uspeo da spregne u jednu koherentnu celinu argumente protiv političke i ekonomske revolucije, ukazujući kako centralizacija i kontrola celokupnog društvenog života ne samo da pogoduju gušenju svake političke opozicije i ustoličenju tiranije, već i potkopavanju ekonomskog prosperiteta i vitalnosti društva. Ova klasična liberalna teza o nužnoj vezi između političke i ekonomske slobode, o slobodnom tržištu i individualnoj svojini kao konstitutivnim pretpostavkama samostalnosti i nezavisnosti građana, može se naći u vrlo sličnom obliku varirana i u delima kasnijih, XX-vekovnih liberala, u njihovoj polemici sa socijalističkim planiranjem i "regulacijom".

Berkova "Razmišljanja..." u tom pogledu neodoljivo podsećaju na Hajekov "Put u ropstvo, ne samo po svojoj dramatičnoj polemičkoj intonaciji i atmosferi urgentnosti koju sugerišu, već prevashodno po zapanjujućoj sličnosti svoje argumentacije, kao i sličnosti intelektualnih i političkih izazova sa kojima su bili suočeni. I jedan i drugi su pisali protiv nadirućih socijalističko-planerskih ideja svog vremena, a u ime spontanog poretka, vladavine prava i individualne slobode. I jedan i drugi se u pomenutim spisima pozivaju na dobre tradicije, na ustanove koje su dugim isprobavanjem u praksi dokazale svoju delotvornost, i tvrde da razaranje tih institucija, vođeno težnjom da se njihovo funkcionisanje nadomesti razumskim planiranjem, zakonito vodi u opštu socijalnu destrukciju. Obojica su bili dočekani na nož od strane većine svojih savremenika egalitarista, koji su odmah osetili prodornost i intelektualni magnetizam njihove kritike, i koji su po pravilu težili da ih suzbiju etiketom "konzervativci" (Berk je bio konzervativni mračnjak zaljubljen u feudalizam, a Hajek XIX-vekovni mračnjak, zaljubljen u svoj "prevaziđeni" sistem laissez-faire). Obojica su, takođe, bili duboko svesni rizika po svoj intelektualni prestiž među savremenicima, koji su preuzeli zastupanjem gledišta koja ne podilaze aktuelnoj političkoj modi i ne laskaju ni jednoj neobuzdanoj strasti (Berk je zbog svoje knjige bio izložen žestokim kritikama čak i od strane mnogih svojih kolega Vigovaca, dok je Hajek već u predgovoru za "Put u ropstvo" izrazio (opravdano) uverenje da će ta knjiga uvrediti mnoge njegove prijatelje).

Ovim je bačeno novo svetlo na jedan od glavnih argumenata, koji je često bio navođen u prilog tezi o Berku kao konzervativcu, a to je njegovo protivljenje izbornoj reformi – opštem pravu glasa i ukidanju tzv. Zemljišne aristokratije. To su sve bile promene koje su se kasnije zaista i desile, a koje je Berk žustro osporavao, verujući da bi one ugrozile sam poredak, iz čega je tradicionalno izvođen zaključak o njemu kao antiliberalu. Međutim, iz dosad rečenog sledi da ovaj Berkov nepopustljivi konzervativizam nije bio stvar njegove apriorne plašljive odbojnosti prema svakoj promeni kao takvoj, već izraz zazora prema činjenici da su pomenute reforme, od strane francuskih revolucionara i njihovih engleskih sledbenika, bile predlagane kao deo jednog holističkog plana rušenja svih nasleđenih ustanova, a da za njihovu zamenu novim nisu pružili nikakav precedent niti empirijski model. Nasuprot tome, Berk se na više mesta u svojoj knjizi izjašnjava za "reformu bez krvi", za postupne i promišljene promene i prilagođavanja u zakonodavstvu, ali ne veruje da te promene mogu biti stvar sprovođenja aritmetičkog nacrta nekog centralnog planskog tela, već da moraju zadržati svoj individualni i evolutivni karakter.

Na kraju, valja naglasiti da izvanrednom utisku koji ostavlja ova Berkova knjiga značajno doprinosi odličan prevod Ljiljane Nikolić, koji je u velikoj meri uspeo da prenese stilsku i retoričku briljantnost izvornog engleskog štiva.

Dejan Vuk Stanković

Majkl Volcer, Područja pravde

Filip Višnjić, Beograd 2000, str. 461, prevod Ilija Vujačić

Filozofska apologija ideja o pluralizmu i složenoj jednakosti kao i upečatljivo kritičko razračunavanje sa tiranijom, osnovne su ideje sada već nadaleko poznate i naširoko diskutovane rasprave Majkla Volcera, Područja pravde. Ovu u isti mah stilski briljatno napisanu i teorijski zahtevnu knjigu u prevodu profesora Ilije Vujačića, objavila je izdavačka kuća ”Filip Višnjić”. Osnovna tema Područja pravde je distributivna pravda. Ovakav tematski okvir Volcerovo delo svrstava u problemski kontekst savremene političke filozofije koja, od 1971 i pojave Rolsove Teorije pravde, pitanje o distributivnoj pravdi tretira kao pitanje od centralnog značaja. Diskusiji o distributivnoj pravdi Volcer dodaje osoben pristup, ali i interesantne, teorijski relevantne rezultate. Za razliku od Rolsa i Nozika koji problem distributivne pravde postavljaju u kontekst principa distribucije i filozofske argumentacije u prilog istih, izlaganje problema distributivne pravde Volcer započinje analizom onoga što se distribuira, odnosno analizom dobara. U metodološkom smislu analiza dobara spoj je fenomenološkog i istorijskog pristupa. Reč je o pristupu koji kombinuje imanentnu analizu svakog pojedinačnog dobra sa mnoštvom istorijskih primera na osnovu kojih se neposredno potkrepljuju i ilustruju teorijski uvidi. Iako težište rasprave pomera ka pojmu dobra ili dobara, Volcer ne nudi njegovu preciznu definiciju. Ipak, iz konteksta Područja pravde može se razabrati da dobra čine izvor mogućnosti za smisleno oblikovanje ljudskog života.

Zahvaljujući svom gotovo opsesivnom senzibilitetu za bogatstvo i kompleksnost društvenih odnosa, Volcer postavlja stav o postojanju  skupa različitih dobara. U ovaj skup ubrajaju se: članstvo u zajednici, sigurnost i blagostanje, novac i roba, priznanje i moć, služba i profesija, slobodno vreme, obrazovanje, srodstvo, ljubav i prijateljstvo, politička vlast. Navedena dobra proizvod su zajedničkog života ljudi i žena. Pored socijalnog, svako pojedinačno ima i spacio-temporalni karakter. Društveno-istorijski i lokalni karakter dobara određuje kako njihovo značenje, tako i aktere, procedure i kriterijume raspodele. Značenje i načela raspodele dobara direktno su povezani. Iz značenja dobara proizlaze akteri, kriterijumi i procedure njihove distribucije. Značenje svakog od navedenih dobara ukazuje da svako dobro ponaosob ima sopstvene aktere kao i principe i procedure distribucije. Budući da se u društvu zamišljaju i stvaraju različita dobra, i principi njihove distribucije u osnovi su različiti. Idejom o pluralnom karakteru principa distribucije Volcer oponira zamisli o postojanju jednog sistema, odnosno jdenog principa distribucije. Gledište o monološkom karakteru distributivnih principa nije samo teorijska zabluda filozofa, već ima i upečatljive socijalne posledice u društvu u kome postoje monopol i dominacija, odnosno društvu u kome vlada tiranski poredak No pre nego što se osvrnem na zanimljivo i kontraverzno pitanje o esenciji tiranskog poretka, pokušaću da ponudim primer koji potvrđuje zamisao o pluralnom i autonomnom karakteru distributivnih načela.

U skladu sa osnovnim teorijskim stavom, dobra kao što su politička vlast, ili novac, imaju autonomne kriterijume i metode distribucije, tačnije kriterijume i metode raspodele koji su nastali potpuno nezavisno jedni od drugih. Stoga posedovanje jednog od pomenutih dobara ne bi trebalo da podrazumeva mogućnost korišćenja pogodnosti koje slede iz drugog. Politička funkcija koju neko zauzima zahvaljujući svom angažmanu u sferi politike ne treba, ili ne bi trebalo da bude osnova za sticanje novca, kao i obrnuto. Svaki pokušaj da se do političke funkcije dođe pomoću novca, ili do novca upotrebom političke funkcije, specifičan je slučaj narušavanja granica između distributivnih sfera, odnosno nepravde.

 Da bi se nepravda ukinula, ili izbegla, važno je kako u teorijskom promišljanju tako i u konkretnoj društvenoj stvarnosti održati svest o razlici između područja pravde. Insistiranje na razlici u srži je Volcerovog određenja distributivne pravde. Distributivna pravda je veština, ili umetnost diferenciranja (Distributive justice is an art of differentiation). Neposredni učinak veštine difirenciranje treba da bude društvo u kome vlada složena jednakost. Zamisao o složenoj jednakosti suprostavljena je ideji o prostoj jednakosti. Prosta jednakost predstavlja oblik distribucije nekog dobra koji podrazumeva jednak udeo u njegovom posedovanju. Nasuprot njoj Volcer zastupa ideju o složenoj jednakosti. Za ovu zamisao autora Područja pravde može se reći da predstavlja poseban slučaj liberalne ideje o jednakim šansama. Pretenzija složene jednakosti nije potpuna jednakost, niti ukidanje svih nejednakosti, već nastojanje da se ukinu četiri različita izvora nejednakosti u društvu: aristokratske povlastice, kapitalističko bogatstvo, birokratska moć i polna podređenost. Ukidanje pomenutih društveno, ili prirodno stečenih prednosti, ili pak maksimalna neutralizacija njihovih učinaka, dovodi do društva u kome se svaki muškarac ili žena mogu realizovati barem u jednom od područja koje obuhvata neko od navedenih dobara. Konkretno, složena jednakost podrazumeva da položaj građana naspram jednog dobra ne može biti potkopan njegovim položajem s obzirom na drugo dobro. S druge strane, afirmacija autonomije svake sfere dobra rezultira maksimalizacijom šansi za samorealizaciju ljudi i žena u barem jednoj od mnogobrojnih sfera koja obuhvataju dobra.

Pravda kao veština razlikovanja i negativna politika nudi i objašnjenje geneze i ustrojstva nepravednog (tiranskog) društvenog poretka. Osnova nepravednog društvenog poretka je u dominaciji i monopolu. Monopol predstavlja koncentraciju specifičnog dobra u rukama nekolicine, dok dominacija predstavlja slučaj posedovanja jednog dobra na osnovu koga se može kontrolisati širi opseg dobara. Posednici dominantnog dobra tvore vladajuću klasu, dok polaganje prava na monopolizaciju dominantnog dobra stvara idelogiju. Spoj monopola i dominacije čini tiranski društveni poredak. Tiranija zanemaruje raznovrsni karakter društevnih dobara, jedinstvenost značenja svakog dobra ponaosob, njemu inheretne aktere, kriterijume i proceduru raspodele, tačnije razliku između sfera koje obuhvataju dobra.

Na osnovu kategorija monopola i dominacije, Volcer stvara interesantnu tipologiju društvenih sukoba. Društveni sukobi mogu biti generisani na tri načina: 1) zahtevom da se dominatno dobro tako raspodeli da se u njemu može šire učestvovati - monopol je nepravedan; 2) zahtevom za većim uvažavanjem autonomnosti raspodele društvenih dobara - dominacija je nepravedna; 3) zahtevom da se dobro koje se momentalno monopoliše zameni nekim novim dobrom.

U pravedenom društvu nema mesta za monopol političke oligarhije i dominaciju političke moći, niti pak prostora za monopol plutokratije i dominaciju novca i tržišta.

Miroslava Malešević

Sanja Zlatanović: Svadba – priča o identitetu

Etnografski institut SANU, posebna izdanja knj. 47, Beograd 2003, s. 180

Sudeći prema broju objavljenih naslova o svadbenim običajima, moglo bi se zaključiti da je u etnologiji to do kraja obrađena, rastumačena i zaokružena tema o kojoj više nema šta da se kaže a da se ne uđe u rizik ponavljanja već poznatog. Uprkos tome, Sanja Zlatanović, autorka knjige Svadba – priča o identitetu, hrabro se upustila u još jedno razmatranje značenja simboličkog jezika svadbenog rituala, svakako svesna te činjenice (o čemu svedoči spisak literature) i rizika koji preuzima,  ali i izazova koji veštom istraživaču pruža pronalaženje novih aspekata iz kojih i jedna tako temeljno obrađena i iscrpljena  tema može da se posmatra. Možda se autorki može zameriti to što se u čitanju složene značenjske strukture svadbe ponekad suviše oslanjala na postojeće i baš na primeru ove kulturne forme primenjivane interpretacije, zasnovane na teorijskoj matrici rituala prelaza. Ipak, i te mogućne zamerke potiskuje u drugi plan posebno efektan izbor društvenog trenutka u koji je Sanja smestila sopstveno istraživanje. Sanja Zlatanović se opredelila za proučavanje svadbe u Vranju s kraja osamdesetih i početka devedesetih godina proteklog veka, nesretno vreme koje je obeležilo opšte društveno rasulo: raspad zemlje i političkog sistema, ratovi, ljudske i materijalne žrtve, međunarodna izolacija itd. Izborom upravo takvog konteksta ona je otvorila prostor za nove uvide kako u zamršenu mrežu značenja svadbenog rituala, tako i za novu priču o društvenoj i političkoj stvarnosti koja ga je oblikovala.

Centralne teme koje su se autorki nametnule u vezi sa savremenom svadbom su ponovna aktuelizacija pitanja nacionalnog identiteta i s njim neposredno povezana retradicionalizacija običaja. Cilj njenog istraživanja bio je, kako sama kaže, da ustanovi kako se problematizovanje nacionalnog/etničkog identiteta, inicirano osamdesetih godina ''odozgo'', svesnom političkom namerom tadašnje nacionalne elite, prelomilo kroz živote običnih ljudi, u konkretnom slučaju kroz svadbu kao najvažniji i sadržinski najbogatiji ritual životnog ciklusa. Preciznije, njen zadatak je bio da posmatra kako te dramatične procese i promene u društvu ''vidi'' i svojim specifičnim jezikom objašnjava ritual. Iz onoga što autorka naziva ''podrobnim opisom'' načina na koje se tokom tih godina svadba transformisala i prilagođavala aktuelnom političkom trenutku, promalja se slika društva zaokupljenog  ''korenima'' i ''tradicijom'', etno-mitovima, odbranom nacionalnog identiteta, društva dezorijentisanog i zbunjenog – izranjaju najbolnija mesta epohe obeležene međunacionalnim sukobima i društvenim potresima koja ritual, poput preciznog instrumenta, nepogrešivo opaža i beleži. Suptilno i indirektno, ovaj rad zapravo govori o manipulaciji tradicijom, njenoj instrumentalizaciji u političke svrhe, o tome kako se program očuvanja ''duhovnog i teritorijalnog'' jedinstva srpskog naroda u okvirima što čistije i homogenije nacionalne države, koji je brižljivo pripremala nova intelektualna i politička elita, ''primao'' u narodu, kako se nacionalni identitet konstruisao, menjao i razgrađivao saglasno ideološkom okviru te zamišljene zajednice, direktno uslovljen kretanjima na političkom planu. 

Tokom terenskih istraživanja, započetih 1996. godine za potrebe izrade magistarskog rada, S. Zlatanović se susreće sa tek desetak godina starom, ali već masovnom pojavom ''povratka običaja u modu'', to jest organizovanja svadbi u tradicionalnom duhu. Na talasu sveprisutnog okretanja ''tradiciji'', veri, i ''autentičnom srpskom biću'', svadba u Vranju takođe postaje svojevrsna manifestacija ''oživljavanja prošlosti'': rekonstruišu se ritualne radnje i postupci kakvi su korišćeni u tradicijskoj svadbi, učesnici se ponašaju kao da predstavljaju reinkarnirane pretke, pevaju se pesme u kojima se slavi herojska prošlost (kum se, na primer, po pravilu dočekuje pesmom: ''Ko to kaže, ko to laže Srbija je mala''), broj crkvenih venčanja je u naglom porastu (u gradu Vranju, na primer, sa 0, 68% u 1988. godini na 31,55% u 1993. godini: u iskazima ispitanika osnovna motivacija za to je ’’zato što smo Srbi’’, odnosno  poistovećuju se verska i etnička pripadnost), kroz ritualne radnje veliča se muškarac/ratnik i ponovo naročito ističe uloga svekrve kao majke sina naslednika i obnoviteljice nacije, aktuelna je upotreba delova tradicionalne ženske nošnje… Informatori su isticali da im je svima želja da se kroz svadbu ponovo uspostavi veza sa prošlošću, da se poštuje ''prava'' tradicija, stari srpski običaji i pravoslavlje, da ih stoga danas osmišljavaju tako da izgledaju ''kao u staro Vranje'' i da je to važan uslov da se ne zaboravi ''ko smo''. Iako po autorkinim opažanjima učesnici savremene svadbe imaju sasvim neodređene predstave o tome šta tačno podrazumevaju pod tradicijom, smeštajući je u neku zamišljenu prošlost pre II svetskog rata, sam taj pojam ima u iskazima njenih sagovornika veliku afektivnu vrednost. Pri tome, roditelji mladih parova, organizatori svadbi, u tradiciju ne ubrajaju i sopstvenu proživljenu prošlost i u njoj izgrađeni lični i kolektivni identitet. Period od pedeset posleratnih godina ne ulazi u njihovu kolektivnu predstavu o tome ''ko smo''. U vreme kada su ti, danas sredovečni ljudi, sami stupali u brak, moda povratka ruralnoj tradiciji i manifestovanja pripadnosti svom nacionu ''kroz običaje'' nije bila tako aktuelna. Duh tog vremena obeležavale su drugačije, modernizacijske, i ne nužno na nacionalnim premisama izgrađene vrednosti. Urbanizacija, ubrzana industrijalizacija, migracije u grad, školovanje, zapošljavanje, promene porodičnih uloga, položaja žene u društvu, činile su da se gradska svadba, kako na širem tako i na lokalnom, vranjanskom, planu, oblikuje saglasno tim promenama, da odražava vreme i kulturne prilike u kojima se odvija. Stoga je razumljivo što organizovanje današnjih svadbi u duhu ''starinskih srpskih običaja'' predstavlja mesecima dug kolektivni napor ''sakupljanja građe'', raspitivanja kako je to bilo ''u prošlosti'', planiranja, odabiranja i kombinovanja ''vekovnih'' običaja sa elementima savremene svadbe, i usaglašavanja različitih predstava o tome šta je to zapravo ''naša tradicija'', njenog modifikovanja, dopisivanja, pa i izmišljanja. 

Tradicijska svadba, kako je autorka ustanovila rekonstruktivnom analizom, veoma se razlikuje od toga kako je vide učesnici savremene svadbe: određeni postupci koji danas figurišu kao ekspresija ''prave'' tradicije nisu, na primer, u prošlosti ni postojali, ili su zbog drugačijeg konteksta imali sasvim drugačije značenje i smisao; neke druge radnje izostaju iako su u tradicijskoj svadbi bile obavezne. U svakom slučaju, iz raznovrsnosti izbora koje tradicija može da ponudi, citiraju se samo oni segmenti koji iz perspektive aktuelnog društvenog trenutka predstavljaju ''pravu'' tradiciju, to jest visokovredne simbole nacionalnog, odnosno lokalnog, vranjanskog identiteta. Ali šta je ''prava'' srpska, i u konkretnom slučaju, vranjanska tradicija? Kako je u svom istraživanju ustanovila autorka, Vranjanci svoj uži, lokalni identitet zasnivaju na onoj slici Vranja kakvu je u svom književnom delu ostavio Bora Stanković. Na tu sliku o sebi su ponosni, kaže Zlatanović, nju neguju i podržavaju, atmosferu tog vremena žele da ožive na svadbama, sa Borinim Vranjem žele da uspostave kontinuitet. Međutim, ''Borino Vranje'', kao što znamo, nosi snažni pečat mešavine različitih kultura na ovim prostorima: turske, cincarske, romske, slovenske; koloritu tog Vranja najjači ton dali su upravo islamski uticaji. Kako pomiriti tu identitetsku sliku sa zahtevima nacionalno svesne javnosti da se iz ''zdravog tkiva prave srpske tradicije'' odstrane tuđi uticaji i primese kao opasni vid ugrožavanja nacionalnog identiteta? Kako iz nasleđa ukloniti sve ''pozajmice'' i u isto vreme sačuvati najvažnije odlike kolektivne biografije koje se zasnivaju baš na tim pozajmicama? U skladu sa tim zahtevima, a pogotovu ranih devedesetih, u ekspanziji ideologije nacionalne homogenizacije i mnogi Vranjanci nastoje da sopstveno kulturno nasleđe očiste od ''tuđih'', prvenstveno turskih elemenata. Lokalne novine, na primer, piše Zlatanović, kritikuju pojavljivanje igračica na takmičenju folklornih društava u šalvarama (''Naš folklor na muslimanski način''). Namesto šalvara, simbola ''pustog turskog'', sugeriše se futa, ručno tkana suknja, kao ''autentično'' lokalno i nacionalno obeležje. Zaista, teško je zamisliti domaćina svadbe organizovane u duhu ''stare srpske tradicije'' ili svekrvu, ''zaljubljenu u običaje'', kako dočekuju kuma nekom od pesama iz popularnog folklorno-patriotskog repertoara – on sa fesom na glavi, ona u šalvarama! I to u vreme stvaranja krutih granica za odbranu nacionalnog identiteta, u vreme najjače proizvodnje straha, etničke i verske mržnje prema ''drugima''. Borci za obnovu ''prave'' srpske tradicije i na njoj izgrađenog identiteta zanemaruju, međutim, da su baš u ''Borino Vranje'' šalvare bile uobičajeni deo ženske gradske nošnje, ili da je futa (ne samo reč, već verovatno i sam odevni predmet) takođe orijentalnog porekla, ''autentično''  srpska/vranjanska koliko i šalvare, koliko i libade ili jelek, kao uostalom i mnogi drugi elementi kulture, odnosno da je na prostoru stalnih mešanja, prožimanja i međusobnih uticaja svaka ''autentičnost'' sporna.

 Rastuća potreba za povratkom tradiciji, korenima, izvornom, najčešće se objašnjava potiskivanjem i zapostavljanjem nacionalnog identiteta u socijalizmu. To objašnjenje usvojila je i S. Zlatanović, ističući da njeni informatori imaju jasnu svest o prekinutom kulturnom kontinuitetu i snažnu želju da se on, u novim uslovima, ponovo uspostavi. Mislim da su ta objašnjenja jednostrana, pre svega zato što ne uzimaju dovoljno u obzir činjenicu da je klima za formiranje takve svesti brižljivo pripremana, pa se iz njih stiče utisak kako je potreba za povratkom korenima pritajeno čekala da spontano, ničim izazvana, provali u narodu čim je oslabila komunistička represija. A ako se podsetimo da je Borina slika o Vranju i Vranjancima koju sami smatraju ključnim obeležjem svog lokalnog identiteta, upravo u posleratnom periodu umnožavana bezbroj puta, do stereotipa, kroz filmske i pozorišne adaptacije Borinih dela, folklorne manifestacije, popularnu muziku i sl. logično je pitanje – sa kojim je onda ''korenima'' bio prekinut kontinuitet tokom tih pedeset godina kad im se sada sa toliko strasti vraćaju? Upravo činjenica da se kontinuitet uspostavlja selektivno, samo sa onim uporišnim tačkama koje je dominantna kulturna politika odabrala da predstavljaju ''pravu'' srpsku tradiciju, a ne sa kulturnim nasleđem u celini, govori da evociranje tradicije na kome se insistiralo ''odozgo'', nije motivisano potragom za izgubljenim identitetom, već potrebom građenja jednog novog nacionalnog identiteta koji će odgovarati slici tako''prečišćene'' i ''etnički retuširane'' prošlosti. Identitet koji se poziva na kontinuitet sa određenom prošlošću (sa onom slikom nacionalne kulture konstruisanom u vreme nacionalnog buđenja u 19. veku) i određenom teritorijom, bio je direktno u funkciji podrške političkim ciljevima nove srpske elite - izgradnji nacionalne države (na razvalinama federalne) u etnički čistim granicama.

Zagovornicima povratka zaboravljenoj tradiciji kao temelju nacionalnog identiteta svakako izgleda nedopustivo da ''našu'' prošlost predstavljaju neki ''tuđinski'' elementi, kolikogod da su oni u toj prošlosti stvarno bili prisutni. Njihov pogled, međutim, usmeren je samo unatrag, u preuređivanje prošlosti, u njeno pretvaranje u sadašnjost. On previđa da se, primera radi, i na svadbama upriličenim ''na narodnu'', da se ne zaboravi ''ko smo'', mladenci na venčanje voze u mercedesu, da je putovanje na medeni mesec gotovo pravilo, da se venčanice kupuju u buticima sa uvoznom zapadnom robom, da nevesta u ruci nosi bidermajer a na nogama italijanske cipele, da se muzika plaća deviznim novčanicama, dok se ceo događaj obavezno snima kamerom ... drugim rečima, da se kontekst, hteli ili ne, nezadrživo menja u pravcu novih, globalizacijskih vrednosti. Hoće li na njima izgrađeni identitet moći da se poziva na nacionalne granice