Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

PRIKAZI

Prikazi - sekcija 9

   

 

Mario Brudar

Prikaz knjige: Dušan Mihajlović: POVLENSKE MAGLE I VIDICI (prva knjiga), Nea, 2005

 

        „Skoro sam siguran da ću doživeti da živim

u Srbiji koju zamišljam. Ne obeshrabruje me to što

svi moji dosadašnji pokušaji da

modernizujemo Srbiju nisu uspeli” - D.Mihajlović

Teško da bi Povlenske magle i vidici ugledali svetlost dana da su Liberali Srbije (bivša Nova demokratija) prešli cenzus na parlamentarnim izborima 2003. godine ( dobili 22 852 glasova ), a sigurno bismo na njih čekali još godinama da su Mihajlovićevi liberali uspeli da uđu i u srpsku vladu formiranu posle tih izbora. A i kada bi se pojavila, čak pod istim nazivom i sličnom strukturom, to više ne bila ova nego neka sasvim druga knjiga. Proizilazi , dakle, da pojavljivanje Povlenskih magli... iz 2005. godine dugujemo izbornom porazu liberala, koji je njihovog lidera nagnao da podvuče crtu ispod svoga dosadašnjeg političkog (i životnog) delovanja. Osim što ga je uvrstilo u red političkih pisaca o Srbiji s kraja 20. i na početku 21. veka, svođenje računa sa samim sobom opredelilo je Mihajlovića (1948.) da se, praktično, povuče iz aktivnog političkog života i prepusti kormilo liberala, od ranije odabranom nasledniku, Radivoju Lazareviću. No i pored hiljadudvesta stranica ovog kako ga sam određuje autobiografsko-istorijsko-političkog spisa, Mihajlović priznaje da „to nije sve što imam da vam kažem”, da je za mnogo toga još rano, a „nešto ću i u grob poneti”, nagoveštavajući da će Povlenske magle... „možda imati i nova, dopunjena izdanja”.

            I pored, na doduše samo jednom mestu, izraženog uverenja da će dočekati da živi u Srbiji za koju se od kraja sedamdesetih godina prošlog veka zalagao baveći se politikom, Mihajlovićevi „iskreni zapisi i kazivanja o životu i politici” jasno poručuju da modernizacija Srbije i njeno uključivanje u savremene evropske tokove nisu uspeli, a   odišu, istovremeno, i zabrinutošću za budućnost Srbije. U intervjuu Večernjim novostima (26.06.2005.) povodom objavljivanja knjige, Mihajlović objašnjava: „Pokazali smo da nemamo političku elitu u zemlji, ni pre 30 godina ni danas. Nemamo ljude koji su spremni da odgovore na izazove u kojima se nalaze Srbija i njeni građani”. Svoju političku ideju određuje u knjizi kao kontrarevoluciju na evolutivan način: „To znači da se iz socijalizma vratimo u kapitalizam, da obnovimo građansko društvo ali bez ... revolucije, evolutivnim putem, mirno, demokratski, političkim sredstvima”(I knjiga,str.170). Prema njemu „suština svake politike je u tome da građani žive bolje” (I,29), a način političkog delovanja treba da se zasniva na toleranciji, dijalogu, kompromisu, argumentima i odgovornosti.   Mihajlović se zalaže za proces preumljenja u najširem duhovnom smislu kao „raščišćavanja sa svim zabludama iz prošlosti, sa levim i desnim podelama i deobama” i zaključuje da je proces preumljenja postao njegov „politički i životni projekt ... od 1984. do danas, 2005.godine”(I,170). Projekat koji se očigledno nije (još) ostvario: „Mi nismo doživeli korenite reforme svog karaktera, nismo preuzeli na sebe ličnu odgovornost od strane srpskog pojedinca, građanina u političkom smislu”(II,633). Smatra da „mi Srbi namamo sposobnost da sagledamo sebe i odgovornost za svoje postupke. Ta slabost rađa našu kolektivnu potrebu da nam uvek neko drugi bude kriv za naše sopstvene greške i propuste“(I,329). Mihajlović ističe da je „autoritarna svest, naše najveće prokletstvo, od srednjeg veka do danas”(II,634), a pri samom kraju knjige upozorava da ćemo ako se ne oslobodimo loših strana našeg karaktera, „sebičnosti i gordosti“, nastaviti da budemo „žrtve manipulacija svake vrste, zbog kojih uvek zavisimo od totalitarne vlasti, bilo naše lokalne, bilo vlasti Novog svetskog poretka”(II,644). Ovakva razmišljanja i stavovi otkrivaju čitaocima drugačijeg Mihajlovića u odnosu na sliku stvorenu o njemu u javnosti kao veštom i pragmatičnom političaru koji je tokom poslednjih petnaest godina uspevao da sebi i svojoj stranci obezbedi značajniju ulogu u političkom životu Srbije nego što je objektivno imao. (1) Mihajlović pokazuje da je njegovo političko delovanje zasnovano na određenim političko-filozofskim opredeljenjima i etno-antropološkim pogledima kao i na životnom   kredu: ja nemam drugih neprijatelja osim samog sebe(I,327) . Ovo s ponosom ističe kao „najveće ljudsko i duhovno dostignuće” i „spoznaju istine” do koje je došao, i to u istom dobu (u 38. godini) kao i vladika Nikolaj Velimirović, koga svrstava u red svojih učitelja zajedno sa protom Matejom, Cvijićem, Erdeljanovićem, Dvornikovićem, Desankom, Andrićem, Vladetom Jerotićem, Miloradom Brevincem i Radovanom Bigovićem. Iskreno, međutim, na jednom mestu kaže da sebe nikako ne može da upozna i savlada (I,374).

Dušan Mihajlović ne skriva da je učio od drugih i „krao tuđe ideje“, jer nikada nije smatrao da sve zna. O svom privatnom životu ne otkriva previše, posebno ne o porodičnom, ali je uočljiva ljubav prema valjevskim planinama, tom „biblijskom predelu“ za koji kaže da predstavlja „početak i kraj mojih iskušenja, izvor i uvir mojih nadahnuća“(I,338). Na jednoj od njih - Malom Povlenu sagradio je kuću („koliba Mihajlovića“ na 1260 metara nadmorske visine, 31 km od Valjeva) i pisao Zapise (dnevničke beleške), kojih deo (štampan kurzivom) čini sadržaj ove knjige. Uostalom, Povlen je postao i sastavni deo naziva Mihajlovićevog dela. Iako je bio republički ministar policije (2001-03), predsednik Nove demokratije-Liberala Srbije (1990-2005), potpredsednik srpske vlade (prvih šest meseci 1990.), dvanaest godina (1978-90) visoki gradski funkcioner u Valjevu (potpredsednik opštine, predsednik opštinske vlade, predsednik opštine), predsednik omladinske organizacije šabačko-valjevskog regiona (1976-78) i operativac Službe državne bezbednosti u Valjevu (1973-76) (2), Mihajlović kao najznačajnije u životu čime se bavio izdvaja mlade istraživače: „Do danas ne postoji ništa čime sam se ozbiljnije bavio u životu, ništa značajnije i važnije, nego što su bili istraživači. To je period koji me je uobličio kao ličnost i bitno uticao na sve čime sam se posle u životu bavio“(I,68). (3) Mihajlović od poznatih komunističkih političara stare garde koje je upoznao spominje Dragoslava Dražu Markovića („mudar narodni čovek“ koji je „imao lični integritet“ i „nije bio partijski aparatčik i ideološki fanatik“) i seća se da je jednom prilikom obišao mlade istraživače i „smazao ... pečenu vevericu kao od šale“(I,49). Govori i o nekim svojim osobinama: da mu je hrana „jedini način da privremeno umrtvi snagu i duh“ pošto ima mnogo unutrašnje energije, kao i da mu je stalno trčanje kroz život i nastojanje da više stvari radi u isti mah ubrzavalo starenje i donosilo probleme u izražavanju (I,298). (4) U vreme dok je bio predsednik valjevske opštine (6. maja 1989. godine) piše u Zapisima o pogubnosti bavljenja politikom za lično obrazovanje i integritet, jer te ostavlja „nedovršenog i zavisnog“. Stvara od   čoveka roba „i kad služiš pošteno i kad uživaš u privilegijama“. Uprkos tome, poziv političara smatra najplemenitijim, najtežim i najuzvišenijim (I,140), a u politiku ga je (1976.) mimo njegove volje uvukao zemljak Milomir Minić, koji je tokom devedesetih postao jedan od najistaknutijih funkcionera Miloševićevih socijalista.

  Dušan Mihajlović je aktivno bio u politici 27 godina, od 1978. do 2005. godine. Od toga je 18 godina bio na vlasti ili uz vlast. Događaji vezani za njegovu bogatu političku karijeru čine najveći deo sadržaja Povlenskih magli i vidika i u ovom tematskom sloju sadržani su elementi koji po svom značaju predstavljaju najveću vrednost knjige. Prvi tom završava se oktobarskim događajima 2000. godine, a drugi seže do sredine 2005. godine. Zanemarujući valjevske godine Dušana Mihajlovića (do 1990.) koje imaju lokalni značaj, pažnju ćemo usmeriti na period koji počinje dolaskom autora na položaj potpredsednika Izvršnog veća (vlade) Srbije, početkom 1990. godine, na predlog Milomira Minića. Na funkciji u toj vladi „koja je trebalo da sprovede tranziciju (I,341)” i „koja je demontirala dotadašnji sistem i uvela višepartijsku demokratiju” (I,343), ostao je do leta iste godine kada je otišao zbog spajanja Saveza komunista i Socijalističkog saveza u Socijalističku partiju Srbije i ostajanja društvene svojine u   predlogu novog srpskog ustava. Od konkretnih stvari koje je uradio za pola godine izdvajaju se tri koje neće ostati bez uticaja na kasnije događaje. Pomoću osoba iz Društva srpsko-jevrejskog prijateljstva organizovao je upoznavanje Slobodana Miloševića sa Dobricom Ćosićem naivno misleći da je to „početak istorijske prekretnice i da će raskid sa komunističkom prošlošću biti bezbolan”(I,147) (5), dogovorio je posetu Miloševića Izraelu u junu 1990. (Milošević nije hteo da ode) i „uglavio” je Branu Crnčevića na mesto predsednika Matice iseljenika Srbije, uprkos Miloševićevom (početnom) protivljenju. Mihajlović misli da se zamah političkih i ekonomskih reformi istopio početkom leta 1990. godine zahvaljujući uticaju akademika Mihaila Markovića i Koste Mihajlovića. Oni su sa „svojim ideološkim drugovima okupljenim oko Univerzitetskog komiteta, gde je Mira Marković vodila glavnu reč, bili deo političke strukture koja je pobedila, slomila i okrenula Slobodana Miloševića na sasvim drugu stranu”(I,381) čija je politika bila - nacionalno pitanje pre demokratije.

Mihajlović je prešao u opoziciju i stao na čelo Nove demokratije, čime je „napravio i najveću grešku u karijeri”, jer je zanemario činjenicu da će zbog njega i omladinskih funkcionera koji su mu se pridružili, Nova demokratija postati „meta osvete i revanšizma”. (6) Na prvim višestranačkim izborima, krajem 1990. Nova demokratija nije osvojila nijedno mesto u republičkoj skupštini, a njegov dotadašnji politički proteže Milomir Minić je na tajnom sastanku u Valjevu proglasio Novu demokratiju najvećim protivnikom socijalista koji mora biti uništen „svim sredstvima, spolja i iznutra”. O tome da li je Nova demokratija zaista bila toliko opasna za socijaliste, kako tvrdi Mihajlović, nije potvrđeno ni demantovano sa druge strane, ali činjenica je da novodemokrate i Mihajlović, spolja gledano, odlaze na margine političkog života u Srbiji do pojave DEPOS-a u proleće 1992. godine. DEPOS je autor Povlenskih magli... doživeo kao „ tvorevinu okupljenu oko ideje restauracije monarhije i povratka dinastije Karađorđevića u Srbiju”, a za prestolonaslednika Aleksandra kaže da ne zna srpski, ali „poznaje demokratiju bolje od bilo kog Srbina”(I,408). Spominje sujete i sukobe Dragoljuba Mićunovića (u to vreme lidera DS koja nije ušla u DEPOS) i Vuka Draškovića i predlog prema kome je Vojislav Koštunica trebalo da bude predsednik, a Slobodan Rakitić (SPO) zamenik predsednika DEPOS-a. Nova demokratija, tvrdi autor, imala je značajnu ulogu u udruživanju srpske opozicije, a on je bio generalni sekretar DEPOS-a, na čijoj listi Nova demokratija ulazi u parlament na izborima 1992. godine. Mihajlović se na to posebno ne osvrće, ali, zato, objašnjava razloge i okolnosti koji su doveli do ulaska Nove demokratije u vladu sa socijalistima posle decembarskih izbora 1993. godine. Milošević je, naime, javno ponudio vladu narodnog jedinstva opoziciji u kojoj bi ona imali četiri od pet potpredsednika i četiri ministra, a jedino ne bi mogla da dobije unutrašnje poslove i mesto premijera koga bi odredio Milošević, ali ne bi morao da bude socijalista. To je, prema Mihajloviću, bila „poštena ponuda i prava prilika za podelu vlasti i odgovornosti za stanje u zemlji”(I,414). (7) Ubeđivao je Vuka Draškovića (SPO) i Vesnu Pešić (GSS) da uđu u koaliciju sa socijalistima plašeći se da će demokrate same ući u vladu, znajući za njihove kontakte sa socijalistima. Vuk mu je, navodi Mihajlović, rekao kako nema ništa protiv da novodemokrate uđu, pa „ako nastradate, nije velika šteta. Ako uspete, biće korist za sve”(I,415). Na kraju, poznato je, jedino je Nova demokratija ušla u vladu Mirka Marjanovića i bila u njoj četiri godine. Posle svega, Mihajlović to ne ocenjuje „pogrešnom političkom odlukom, jer su ostvareni svi ciljevi”(I,423) zbog kojih su ušli u vladu. (8) Nekoliko stranica pre toga (I,418), međutim, Mihajlović piše da „ulazak u Vladu, sam po sebi, ne bi izazvao tako katastrofalne posledice da nije bilo laži o glasovima Nove demokratije kojima je izabran Tomić”. Ta, kako, tvrdi Mihajlović, „bezočna i besramna laž” uništila je politički kredibilitet njegove stranke i navodi kao istinu priznanje bivšeg funkcionera Šešeljeve stranke da je socijalista Tomić izabran za predsednika Skupštine Srbije radikalskim glasovima i da su za to dobili 300 hiljada nemačkih maraka. Ispada da su zbog (kratkoročnog) nacionalnog interesa Mihajlović i Nova demokratija svesno politički žrtvovali sebe. U Politici od 26.juna 2005. godine Mihajlović pak konstatuje da ga je Milošević dva puta žednog preveo preko vode (1989. i 1994. godine), oba puta kada je ušao u vladu, što znači da ga je Milošević u oba slučaja prešao. Navedene kontradiktornosti ukazuju da puna istina o razlozima ulaska Nove demokratije u Vladu 1994. godine još nije rečena.

U vezi sa saveznim i lokalnim izborima održanim krajem 1996. godine, Mihajlović opisuje sastanak sa Miloševićem na koji je došao kako bi se dogovorili o raspodeli mandata u saveznoj skupštini. Mihajlović potvrđuje da je Milošević prihvatio rezultate lokalnih izbora dan posle njihovog održavanja. Navodi njegove reči da se raduje što su socijalisti izgubili izbore „jer će sad kao opozicija postati prava politička stranka. Teže je bilo izgubiti izbore u Beogradu nego ih dobiti. To je rezultat sukoba Baneta (Ivkovića-M.B.) i Čovića”(I,455). Kada se Mira Marković vratila te večeri iz Indije nastao je preokret i sve je „promenjeno i preformulisano”. Usledile su demonstracije tokom kojih se Mihajlović sastajao sa šefom srpske tajne službe ne navodeći šta je sa njim pričao, ali govori i o slavi na kojoj su bili „tadašnji potpredsednik, lider vladajuće partije, lider opozicije, šef tajne službe, šef mafije i vodeći tajkun” i komentariše: „Kad bismo znali šta ih je spajalo, znali bi sve tajne novije srpske istorije”(I,476). Bez jasnog   razloga ne navodi njihova imena, ali zna se da su na toj slavi sigurno bili tadašnji potpredsednik SPS Milorad Vučelić, lider DS Zoran Đinđić i šef tajne policije Jovica Stanišić. Mihajlović, na žalost, čak ni ne nagoveštava ništa o uzajamnim vezama gostiju na toj slavi koje su ključ za sve tajne novije srpske istorije. Ali zna da su njihove veze ključ, koji on ili nema ili ima, ali neće da otključa bravu iza koje se krije tajna. Jedino što zaključuje jeste: „Tajni susreti i dogovori opozicije i vlasti nisu nikada ni prestajali”(I,476).

Nova demokratija je podržala izbornu pobedu opozicije na lokalnim izborima, ali je ostala u vladi i koaliciji sa socijalistima sve do posle republičkih izbora u 1997. godini. Miloševićevo (obnovljeno) savezništvo sa radikalima bio je dovoljan razlog da Nova demokratija pređe u opoziciju. (9) Ponašanje Miloševića posle lokalnih izbora krajem 1996. i početkom 1997. godine Mihajlović određuje kao „početak srljanja režima u propast”, a procenjuje da se od 1998. godine Milošević „nalazio u silaznoj putanji, kojom se kretao bez zaustavljanja”(I,491). I dok se ove tvrdnje mogu prihvatiti uz upitanost o tome da li je i u kojoj meri dvojac Ćosić-Panić (ne želeći) pomogao u leto 1992. Miloševiću da ostane na vlasti, odnosno šta bi se dogodilo da Nova demokratija nije ušla u koaliciju sa socijalistima početkom 1994. godine, Mihajlovićeva izričitost da bi Milošević pao i ranije da nije bilo bombardovanja NATO (I,491), može se sporiti, tim pre što on ne objašnjava izrečeno. Mihajlović zanemaruje činjenicu da je Miloševiću mandat predsednika SR Jugoslavije isticao 2001. godine, a da su posle saveznih izbora u septembru 2000. socijalisti i njihovi crnogorski koalicioni partneri imali većinu u skupštini. Čak i posle poraza na izborima za predsednika SRJ (koje nije morao da raspisuje), socijalistima bi ostale glavne poluge vlasti – republička skupština i vlada i savezna skupština i vlada. S druge strane, da je prihvatio Sporazum iz Rambujea, Milošević bi sebi otvorio prostor za dalje taktiziranje (za šta je imao talenta) i njegov odlazak sa vlasti bio bi odložen za još nekoliko godina. NATO-bombardovanje i gubitak Kosova je, stoga, upravo obrnuto, ubrzalo proces odlaska Miloševića sa vlasti i doprinelo njegovom dodatnom gubljenju kontakta sa stvarnošću, što je rezultiralo raspisivanjem izbora za predsednika SRJ i, potom, nepriznavanjem njihovih rezultata.

Sporno je i Mihajlovićevo protivljenje, kako kaže,   pojednostavljenom i netačnom pokušaju, da se „sva krivica za stradanje, posrtanje i nesreću Srba, u protekloj deceniji i po, svali na Slobodana Miloševića i Mirjanu Marković”(I,445). Jer, prema njemu, „ako bismo hteli neku potpunu i pravu istinu, onda bih rekao – niko u Srbiji u tome nije bio nevin”(isto). Istina je, međutim, da u Srbiji od početka višestranačja najmanje dva   miliona birača nikada nije glasalo za Miloševića i njegove saveznike. Oni nemaju nikakve krivice za ono šta je Milošević (sa ovim ili onim koalicionim partnerima i bez njih) radio. Teza o nekakvoj kolektivnoj odgovornosti, koju nameće Mihajlović, više liči na pokušaj opravdanja za one koji su sa njim duže ili kraće bili partneri na vlasti. Dakle, sva krivica jeste na Miloševiću i eliti koja ga je neprekidno ili povremeno, u dužem ili kraćem periodu, podržavala. Zatim, ukoliko baš insisitramo na krivici, idu oni obični ljudi koji su za njega i njegove glasali (a od toga nisu imali nikakve konkretne koristi) i čiji se broj vremenom smanjivao. Oni pak koji su otpočetka do Miloševićevog političkog kraja bili protiv njega i njegovih (a milioni građana Srbije su u pitanju) - nevini su.  

Poslednjih pedeset stranica prvog toma Povlenskih magli i vidika autor posvećuje političkim zbivanjima od leta 1999. (završetak NATO bombardovanja) do kraja oktobra 2000. godine i posebno organizovanju opozicije koje je dovelo do pobede Vojislava Koštunice na izborima za predsednika SR Jugoslavije i petooktobarskoh događaja. Mihajlović potanko, na momente zapisničarski, beleži ključne događaje vezane za nastanak DOS-a, sastanke, dogovore, ali i pogađanja („cenkanja”) vezana za stranačke kvote i redosled na izbornim listama. Već tu počinje (sa vremenske distance) da kritikuje Mlađana Dinkića i G17plus. Ekonomiju destrukcije naziva tankom knjigom, a njenog autora „mladim i preambicioznim novokomponovanim ekspertom i liderom”(I,533). Ekonomski program G 17plus za Srbiju posle Miloševića, koji je DOS prihvatio kao svoj, Mihajlović ocenjuje kao brošuricu i „politički pamflet bez ikakve ozbiljnije stručne i ekonomske težine”(I,522) koji je, doduše, u tom trenutku veoma dobro „vršio posao”.                       

prikaz druge knjige Povlenske magle i vidici Dušana Mihajlovića 

fusnote:

1. Mihajlović u knjizi na pet strana objavljuje   „presek saznanja“ koji su o njemu napravili, kako ih naziva, politički suparnici. U 11. fusnoti teksta te nedatumirane analize, ali očigledno nastale u 2000. godini, pre pada Miloševića, piše da Nova demokratija „u praksi funkcioniše na 'poluparazitskom principu', odnosno tako što se, u određenom periodu, čvršće vezuje za neku od političkih stranaka“(II,241).

2. Mihajlović često izostavlja datume, pa tako i ovaj o službi u Službi treba uzeti kao približno tačan.

3. U istraživačima je aktivno proveo deset godina (do 1978.) i bio prvi predsednik Kluba mladih istraživača Valjeva i predsednik Mladih istraživača Srbije.

4. U Zapisima je pod datumom 3.09.1983. (ironično) zabeležio: „Kako vreme teče, sve manje se razumem u komunizam a sve više u kafane“(I,236).

5. Milošević je na tom skupu, kako navodi Mihajlović, rekao da je Kosovo srpsko i da će to ostati, a u pitanju je „samo cena koju ćemo platiti”, kao i „mi smo rukovodstvo za rat, nažalost”(I,372).

6. preduzeće Lutra je osnovano, kaže Mihajlović, kako bi valjevski privrednici mogli da finansiraju njegovu političku delatnost.

7. bilo je to u vreme kulminacije hiperinflacije u Srbiji.

8. „mir, ukinute su sankcije UN, zaustavljena je inflacija...To je bila kraća stanka u ukupnoj našoj tragediji”(I,423). Mihajlović navodi imena članova vlade iz Nove demokratije (Krstić, Aleksić, Radulović), ali zaboravlja Miluna Babića, ministra bez portfelja i visokog funkcionera Nove demokratije, koga ne spominje nigde u čitavoj dvotomnoj knjizi.

9. „Sa Mirom Marković, kao i sa Slobodanom Miloševićem, nisam nikad imao lični nesporazum, svađu ili neku raspravu. Čak je i taj politički razlaz bio pristojan, jer između nas nije pala nijedna teška reč”-D.Mihajlović (I,441-442).

 
     
     
 
Copyright by NSPM