Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

 

Mario Brudar

Prikaz knjige: Dušan Mihajlović: POVLENSKE MAGLE I VIDICI (druga knjiga), Nea, 2005

  ”Moja bitka za promene u Srbiji posle 5.oktobra je moja izgubljena bitka“ –

                                                                                                          D. Mihajlović

I u drugoj knjizi Povlenskih magli... Mihajlović nastavlja sa optužbama protiv aktuelnog ministra finansija u Koštuničinoj vladi i bivšeg guvernera Narodne banke Srbije Mlađana Dinkića. Optužuje ga za „loše poslovanje sa budžetom i rebalansom budžeta, zataškavanje šećerne afere, za novac Narodne banke koji je deponovao u Moskvi, za aferu sa Nacionalnom štedionicom, za utrošena sredstva za izgradnju direkcije Narodne banke na Slaviji, za privatizaciju poslovnog prostora, za njegovo lobiranje u korist firmi povezanih sa Imperijom G17plus...”(II,585). Ide i korak dalje okrivljujući ga za ekspertsko-demokratsku pljačku Srbije, odnosno „za najveću pljačku državne imovine koja se ikada dogodila u našoj zemlji”(II,586) i zaključuje da je danas tandem Labus-Dinkić „ najveći centar moći koji iz senke i uz pomoć tajkuna iz Miloševićevog vremena upravlja državom i sistematski je uništava, da bi sve uništeno jeftino kupio, i to državnim parama, koje je na razne načine stavio u ruke svojih štićenika ” (isto). Dinkić, taj „veliki majstor opsene ” i „mlađana kopija Musolinija”- prema Mihajloviću - „ malo dete” je za Šešelja, a „mudri profesor” Miroljub Labus postaje „agresivni populista”.

Autor Povlenskih magli i vidika ne štedi ni Đinđića ni Koštunicu, ali, za razliku od dvojice lidera G17plus, za njih ima i lepih reči. Koštunica je „sujetniji od Vuka i sebičniji od Đinđića”, ali i „mudar državnik”. Đinđić je „vizionar i državnik”, „moj premijer” koji je Mihajlovića impresionirao „fantastičnom upornošću i hrabrošću, kao i spremnošću da se žrtvuje” i jedina je „opcija koja vredi, koja nešto radi i menja”. S druge strane, 21. oktobra 2000. godine zapisuje: „U toku je preuzimanje Miloševićeve mafije od strane Žutog (Đinđića-M.B.)”. Sigurno ne bez osnova, Mihajlović citira anonimnog zapadnog diplomatu koji je, navodno, prema pisanju Blica rekao: „Posle Miloševića zapravo imamo predsednika koji misli kao Milošević i premijera koji se ponaša kao Milošević”(II,266). Dušan Mihajlović imao je prilike da upozna svu trojicu.

Za „prvi slučaj podele” unutar DOS-a uzima Koštuničino odbijanje da smeni Radomira Markovića (Miloševićevog šefa tajne policije) i Nebojše Pavkovića (načelnika generalštaba Vojske); „prelomna tačka podele” u DOS-u bilo je pitanje izručenja Miloševića Hagu, a ubistvo penzionisanog oficira tajne policije Momira Gavrilovića, u avgustu 2001. godine (koje još nije rasvetljeno),   postalo je „predmet svađe DSS-a i DS-a, iz koje je nastao pravi rat između Vojislava Koštunice i Zorana Đinđića i njihovih kabineta”(II,124). To je dovelo do povlačenja   DSS iz Vlade, DOS-a i Skupštine, što je bio „prelomni trenutak u istoriji DOS-a” sa „tragičnim posledicama po čitavu Srbiju”(isto). Mihajlović priznaje da nije očekivao razlaz i politički rat Koštunice i Đinđića koji će „faktički poništiti rezultate 5. oktobra”(II,45).

Za odnose u Đinđićevoj vladi, u kojoj je, na zahtev Koštunice i premijera postao ministar policije kao „privremeno rešenje ”, kaže da „nisu bili idilični od samog starta” i da se podelila na „donosioce lepih vesti ” i one koji su „saopštavali neprijatne istine i obavljali prljavi deo posla”(II,36). Vlada se podelila na one koje je Đinđić sam odabrao i stajao iza njih (10) („samozvani eksperti G-17+, Aleksandar Radović i drugi... koje niko nije znao pre 5. oktobra”) i na one koji su mu nametnuti političkim kompromisom. Prvi su, prema Mihajloviću, postali premijerovi miljenici, a drugi problem od koga je često 'prao ruke‘(II,36).

Svrstavajući sebe u ove druge, Mihajlović opisuje svoje nesporazume i razilaženja sa premijerom Đinđićem i zaključuje kako je pobuna crvenih beretki   početkom novembra 2001. godine označila početak kraja njegovog autoriteta (ostavku na mesto ministra koju je napisao u bazi crvenih beretki u Kuli, pocepao je pred pobunjenim specijalcima premijerova desna ruka Čedomir Jovanović), ali i autoriteta Đinđićeve vlade (II,163). Dolaskom na mesto ministra unutrašnjih poslova početkom 2001. godine, Mihajlović je hteo da raskine sa dotadašnjom praksom i bude prvi ministar policije-demokrata. Bio je rešen da posao obavlja u ustavnim, zakonskim i etičkim okvirima i na principu apostola Pavla: Ne daj da te zlo pobedi, nego pobedi zlo dobrim. Krajnji učinak ministrovanja sam je ocenio: „Kao ministar policije izgubio sam bitku sa srpskom mafijom, sa medijima, sa svojim kolegama iz politike ... (i) to na samom ... početku” (II,224). Ako je već morao da čisti, kako je imao često običaj da kaže , Augijeve štale, postavlja se pitanje, da li je već unapred bio osuđen na neuspeh zbog toga što je to nastojao da čini pomoću hrišćanskih principa i insistiranjem na zakonitosti. Tim pre što je od početka bio svestan   da je mafija „u svakom pogledu jača od policije. A i pitanje je da li su mafijaši bliži premijeru i ostalim vlastodršcima od mene i ministarstva”(II,148). Kako unapred nije znao da ulazi u bitku koju ne može da dobije na način koji je hteo?

Policijska akcija Sablja koja je usledila posle ubistva premijera Đinđića, slomila je, prema njemu, kičmu organizovanom kriminalu u Srbiji (II,58); sa druge strane, autor tvrdi da „nismo ni pipnuli novac koji je srpska mafija zaradila”. A ako hoćete da slomite kičmu organizovanom kriminalu, poručuje Mihajlović, „pratite tokove novca, presecite te tokove i završili ste sa tim”(II,482). Ovo nije jedina kontradiktornost u Mihajlovićevom pisanju. Za miloševićevsku Srbiju piše da nije očekivao da su „ u prethodnoj deceniji ondašnja država i ovdašnja mafija tako srasli, da jedna drugu pothranjuju, štite i održavaju”(II,345). Ovakva izjava zaista zvuči neiskerno, ako se ima u vidu da je u poslednjih deset godina prošlog veka Mihajlovićeva stranka učestvovala četiri godine u vlasti. Iskreno, međutim, zvuči odgovor na dva, kako navodi, najčešća pitanja u vezi sa ubistvom premijera Đinđića. Pitanja glase: „Zašto niste sprečili atentat?” i „Zašto niste uhapsili Legiju i 'Zemunce‘ kad ste znali za njih?” Mihajlovićev odgovor glasi: „Ne znam”(II,414). Ne poseduje, takođe, ni „zakonski potrebne dokaze” o stvarnim inspiratorima, finansijerima i organizatorima zavere, ali veruje da su Srbi opet bili kamen u tuđoj ruci. Zanimljiva je i njegova opaska da u izveštaju Koraćeve komisije, formirane da utvrdi kako je funkcionisao sistem Đinđićevog obezbeđenja, „nema ni reči o onima koji su stvarno odlučivali o Đinđićevom obezbeđenju”(II,463). Prava poslastica kojom Mihajlović časti ljubitelje detalja jeste zahtev Nebojše Čovića, posle Đinđićevog ubistva, da „policija uhapsi glavne mafijaše koji stoje iza atentata – Bogoljuba Karića i Željka Mitrovića, šefove finansijske mafije“(II,434). Mihajlović, takođe, od srca preporučuje knjigu Miloša Vasića Atentat kao „nezaobilazno štivo ... o detaljima srpske drame 5. oktobra i samom atentatu“(II,355). (11)  

Zorana Živkovića, koji je postao premijer posle Đinđićevog ubistva, Mihajlović opisuje kao mangupa sa niške kaldrme, Đinđićevog udarača i uterivača stranačke discipline, zanimljivog čoveka sa zdravom pameti koga ne treba potcenjivati (II,390). Naziva ga, međutim i „nejakim Urošem“ jer nije imao snage da „izgura“ operaciju Skalpel protiv finansijskog kriminala, koja je trebalo da usledi posle operacije Sablja . Sa naknadnom svešću Mihajlović dolazi do zaključka da Skalpela nije ni moglo da bude „da ne bi slučajno bila otkrivena najveća Demokratska pljačka Srbije - pljačka državnog novca sa računa na Kipru“(II,483) za šta (ponovo) okrivljuje tadašnjeg guvernera Narodne banke Mlađana Dinkića. Živkovićeva vlada prodala je fabrike duvana u Nišu i Vranju što je Mihajlović prokomentarisao: „Sigurno se Đinđić prevrće u grobu“, jer stav ubijenog premijera bio je da se te fabrike ne smeju prodavati niti davati dozvole za nove fabrike duvana. Osim što u duvanskoj politici nije sledio put svog prethodnika, premijer Živković nije poslušao ni Dušana Mihajlovića da raspiše izbore u junu 2003. godine. Ostaje nejasno zbog čega to nije prihvaćeno kada su sva istraživanja javnog mnjenja pokazivala da bi Živković i stranke koje su ostale u DOS-u dobile većinu u republičkoj skupštini da su izbori održani kada je Mihajlović predlagao. Izbori su održani u novembru („nerazumna odluka premijera Živkovića”) kada je bilo jasno da ih Živkovićeva koaliciona vlada ne može dobiti.

Razočarani Mihajlović ocenjuje svoj trogodišnji učinak (i DOS-a ) kao „faktički uzaludan trud“ i svoje ministrovanje kao „trogodišnje tamnovanje“. Odlazi i korak dalje pa piše da je „pljačka otpočela odmah posle 5. oktobra“ kada se jedan deo DOS-a opredelio za „kooperaciju sa miloševićevcima“ i preuzeo „kompletnu kriminalnu infrastrukturu i sve njihove prljave poslove. I na taj način izveli ekspertsko-demokratsku pljačku Srbije, koja je po svom obimu veća od svega što su učinili Jezda i Dafina zajedno, i veća od svega što je sam Mlađan Dinkić opisao u svojoj knjizi koje se odrekao Ekonomija destrukcije “(II,586). Na 595. stranici drugog toma Mihajlović optužuje   Koštunicu, Labusa, Dinkića, DSS i G17plus da su „poništili sve efekte 5. oktobra i vratili poražene političke snage na političku scenu“, a šest stranica ranije upozorava da „'demokratsku pljačku Srbije' mogu zaustaviti jedino premijer Koštunica i predsednik Tadić, ili sukob samih aktera pljačke“.

Pri kraju svog obimnog dela, Dušan Mihajlović, taj vešti političar koga je bio glas da uvek ume da bude na pobedničkoj strani, pesimistički poručuje da su posle petnaest burnih godina i toliko propuštenih šansi ponovo na početku: i njegovi liberali i Srbija i njeni građani. I poistovećuje, na taj način, Srbiju sa sobom, odnosno stanjem u kome se nalazio dok je knjiga nastajala, a pod mračnim utiskom teškog poraza na skupštinskim izborima 2003. godine koji su „pokazali pravu meru Liberala Srbije“(II,600). Dušan Mihajlović će možda stvarno otići u političku penziju prepuštajući posao mladim „novim junacima“ koji će slomiti „otpore modernizaciji Srbije“(II,616). Na političkoj sceni Srbije i iza nje ostaće, međutim, još neko vreme pojedinci koje Mihajlović spominje. Jedan od najzanimljivijih među njima je Milan-Miša Beko, „ambiciozni i vešti poslovno-politički genije“ koji je bio visoko kotiran kod demokrata, novodemokrata, socijalista, ... a sada bi se mogao svrstati u red tajkuna iz senke. Takvi ljudi, koji mnogo znaju, na žalost, retko pišu knjige sećanja. Tu je i Čedomir Jovanović (napisao knjigu) koji je bio „najbliži premijerov saradnik“ i koga je Mihajlović, po sopstvenom priznanju zavoleo kao rođenog sina, zatim Božidar Đelić „sa najviše uticaja na premijera i stvarne moći u (Đinđićevoj -M.B.) vladi“(II,292). O već spomenutom Nebojši Čoviću, Mihajlović piše: „Kada je reč o ambicijama sposobnog i neverovatno vrednog mladog kolege u kome sam prepoznavao sebe u tim godinama, mislim da ih je najbolje definisao Aleksandar Tijanić, posle jedne košarkaške utakmice ... : Ako ćete da igrate košarku sa Čovićem – ponesite dve lopte. Jednu za Čovića i drugu za ekipu “(II,200). Čović je, za sada, objavio knjigu svojih govora i članaka o Kosovu.  

Neki (jer ih više nema) nikada neće napisati knjigu o svom učešću u političkom životu: Dragoslav Avramović (kome je polovinom devedesetih godina prošlog veka „popularnost ... udarila u glavu, pa je pomislio da je mesija i da treba i može sve“-I,423), čiji je ekonomski program bio važan razlog za ulazak Nove demokratije u koaliciju sa socijalistima i prvu vladu Mirka Marjanovića. Neće je napisati ni Zoran Đinđić koji je u razgovoru sa tadašnjim ambasadorom u Brazilu Radivojim Lazarevićem (Mihajlovićevim naslednikom na čelu liberala), gde je dočekao 2003. godinu, rekao da „treba da napiše knjigu o događajima u kojima je učestvovao, jer ako to ne uradi mnoge stvari će ostati zaboravljene i neće biti moguć pravi uvid u istorijska zbivanja koja su prethodila 5. oktobru i događajima oko njega“(II,386).

Tek ćemo videti da li će knjige jednog dana napisati Vojislav Koštunica, Mlađan Dinkić, Miroljub Labus, Vuk Drašković...

Dušan Mihajlović je napisao, i svoje delo okarakterisao kao „poziv da se zamislimo nad brojnim propuštenim šansama i pitanjem – zašto naša generacija, aktuelna elita u najširem smislu, nije uspela da nađe prave odgovore na naše probleme, već je uništila sve efekte dvovekovne borbe za modernu srpsku državu ... i uput novim generacijama da ne prave iste greške“( Glas javnosti ,26.06.2005.).

Bilo bi dobro da Dušan Mihajlović nastavi započeto. I napiše novi (i kraći) nastavak zapisa i sećanja u kojima bi bilo više vidika nego magli i reši da, pored ostalog, otkrije „imena nekih današnjih političara, koji su bili saradnici Miloševićeve državne bezbednosti“(I,450), bez obzira što ti podaci „mogu da kompromituju neke od naših i dalje vrlo aktuelnih političkih lidera i državnih funkcionera“(I,454); mogao bi da otkrije i ime „nevidljivog gurua i tajanstvenog mistika koji iz senke upravlja Veljom (Ilićem-M.B.)“(II,551), za koga zna i Koštunica. Da otkrije, najzad, i ime „četvrte banke preko koje je išlo „pranje“ novca (u Miloševićevo vreme-M.B.)“, a koja je finansirala i „jednu veliku opozicionu demokratsku partiju“(II,268). Ima, dakle, još posla i za Dušana Mihajlovića koji će morati da bude dugovek ukoliko želi da dočeka Srbiju koju je zamišljao. A nama ostaje da čekamo, nadamo se i učimo na greškama onih koje smo nekada podržavali. (2.12.2005.)

 

fusnote:

10. Takve ljude imao je i Koštunica, na osnovu čega Mihajlović zaključuje da su i predsednik i premijer pokazali da „ne veruju svojim koalicionim partnerima... i da vlast žele da dele samo sa ljudima koje su sami odabrali”(II,46).

11. Za knjigu bivšeg zamenika šefa tajne policije Zorana Mijatovića Opelo za državnu tajnu , Mihajlović kaže da sadrži mnogo činjenica, „ali i romansirane biografije, kao i gledanja na istorijske događaje sa pozicija 'naknadne pameti' “(II,529).  

 
     
     
 
Copyright by NSPM