Home
Komentari
Debate
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
Prikazi
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Vidojković, drugi put

   

Krug dvojke

Teofil Pančić

Krivotvorenje mržnje

Bolje ikad nego nikad: profesionalni i ostali pratioci zbivanja u srpskoj književnosti i “književnom životu” napokon su – nakon dugogodišnjeg spektakularno bezuspešnog traganja – uspeli da nabasaju na tragove s razlogom proskribovanog “govora mržnje” među ovdašnjim piscima, odnosno u njihovim delima i javnim istupima. Po svemu sudeći, ovo bi se epohalno otkriće imalo smatrati naučnim uspehom kakav slobodno može parirati otkriću tragova vode na Marsu. Štaviše, s obzirom da smo ovih dana svedoci tvrdnji o izbijanju pravog gejzira mržnje u jednom aktuelnom romanu, moglo bi se mirne duše reći da je “žanrovski” u pitanju – otkriće tople vode ...

O čemu se radi? Naivniji bi čitalac mogao pomisliti kako je profesionalna srpska književna kritika (koje, doduše, jedva da uopšte još ima) konačno - makar i s neverovatno temeljnim zakašnjenjem - sela, stavila jastuče pod deo tela simbolički suprotstavljen glavi, zašiljila plajvaz i rešila da napokon probistri razne književne i osobito paraknjiževne uratke od konca osamdesetih do dana današnjeg, sva ona dela i nedela autora poput Mome Kapora, Radovana Karadžića, Dragoša Kalajića, Rajka Petrova Noga i pobratima mu Đoga, Brane Crnčevića, Radomira Smiljanića, Miroslava Toholja, izvesnog Momira Lazića i već cele te bizarne supkulture koja se narojila oko jednog sumanutog ratnog i etnočistačkog poduhvata monumentalnih razmera, ne bi li ga dostojno opevala uz svoje virtuelne sajber-gusle, onako kako samo ona to ume. Međutim, ovakva je nada posve naivna: glavnina je “knjižestva srpskog”, uključujući i glavni tok kritičarskog esnafa, bila i ostala bezbedno i komforno “iznad” bavljenja ovakvim tričarijama; komunicirajući direktno s Večnošću i eteričnim visinama Parnasa, ovo je društvo selektivnih slepaca vrlo svesno, sistematski i namerno previdelo i ratove i sve ostalo što se devedesetih događalo i što je činjeno i u njeno ime, pa je – konsekventno, na neki naročito perverzan i nečastan način – spokojno izignorisalo i svu ovu književnu makulaturu koja je “slavno vojevanje” pratila onako kako muve fanovski prate određenu vrstu organskih materija. Uostalom, sve to nekako i nije da nije logično: ako je neko, zabavljen celodnevnim intimnim opštenjem s Bogovima i Muzama, malko propustio da primeti da oko njega krv lipti na sve strane, a majstori-koljači rade li rade kao da ih plaćaju po učinku, zašto bi onda primetio i sve one samozvane filipvišnjiće koji su od svega toga pravili nedostojnu sprdnju, sve misleći kako ispevaju Junačke Epove?! Zato se o eklatantnim primerima najotrovnijeg “govora mržnje” u recentnijoj srpskoj književnoj produkciji ili pak u “građanskim” istupima srpskih književnika, mimo jednog uskog i prokazanog kruga “sumnjivaca, izdajnika i plaćenika” pisalo jako malo, a i to zbrkano, konfuzno, ultraobazrivo i megastidljivo, sve pazeć' da se koji nadrndani delija s hroničnim rodoljubnim svrabom štogod ne uvredi, mogao bi nam još kadgod valjati...

Pa dobro, pitate se vi, gde je onda konačno taj obećani gejzir mržnje prošikljao i otrovom poškropio slobodno srpsko tle, da li je počinilac najzad (a za promenu) lociran i hoće li majci dolijati ovaj put? Naravno, sve je pod kontrolom, kako to s našom ljupkom čaršijom vazda biva. Osumnjičeni, optuženi, a bogme bi se reklo već i osuđeni zlikovac zove se Marko Vidojković, i tridesetogodišnji je Beograđanin, pevač u pank-bendu, autor četiri romana iz savremenog gradskog života i slobodni novinar; ukratko, jedna od retkih zanimljivih i nestandardnih ličnosti koje su se poslednjih godina pojavile u domanovićevskom Mrtvom Moru u koje se pretvorila postratna, postmiloševićevska, postkvalitetna, postživotna... “beogradska književna scena”. Šta je to, dakle, počinio grešni građanin i pisac Vidojković, a što nisu počinili svi oni gore nabrojani vojujući veselnici, ili ih bar u nepočinu, eto, nekako nije uhvatila suptilna i slavna srpska književna kritika i srodna joj kultur-esejistika? Vidojković je napisao roman “Kandže” i objavio ga u kući Samizdat B92, opremljenog pozitivnim recenzijama Mihajla Pantića i gorepotpisanog autora ove kolumne. Njegov već odveć agilni izdavač “ubacio” je roman u turborazrađenu marketinšku mašinu i izreklamirao (ne treba zaboraviti da je B92 najuticajniji radio i jedna od najuticajnijih televizija u Srbiji, naročito u njenom “pismenom” delu) ovu knjigu do one Mere Bez Mere koja već uveliko počinje da joj škodi, iritirajući pri tome one koji nemaju mogućnosti da na ovaj način besplatno reklamiraju svoja izdanja. No, taj deo priče – mada nije nevažan za razumevanje   odijuma kojim deo javnosti dočekuje knjigu – ipak nema suštinske veze ni sa romanom ni sa njegovim piscem, i ne može im ni dodati ni oduzeti na vrednosti. Usledilo je, kako je i red, izjašnjavanje književne kritike, i tu je bilo svega – od velike blagonaklonosti pa do gotovo sadističke “sahrane”. I to nije i ne može biti sporno – neka svako ko se bavi kritikom estetski valorizuje delo po svojim autonomnim kriterijumima i merilima. Fenomen je ovde nešto drugo: gotovo svi negativni odjeci na “Kandže” (najilustrativniji primeri su prikaz mladog Slobodana Vladušića u “Politici” i tekst izvesnog Saše Gajića na uticajnom veb-sajtu “Nove srpske političke misli”) upadljivo apostrofiraju i insistiraju na mržnji kojom ovaj roman navodno odiše. Tako je, dakle, onaj sve one nečasne, krvave i sramne godine neotkriveni Nepoznati Počinilac napokon uhvaćen (nešto kao kad ekolozi lociraju brižljivo skrivani izvor zagađenja vode ili vazduha), tako smo konačno saznali da je Mržnju sve vreme emitovao taj podli Vidojković, verovatno iz svog stana negde na Paliluli! Kako li je uspeo tako mlad i golobrad već toliko da se prozli?

Gorku šalu na stranu, glavni junak “Kandži” mladi je i gnevni Buntovnik Sa Razlogom, student zatečen usred posvemašnje pustoši Miloševićeve Srbije, usisan u samo oko oluje burnih građanskih i studentskih protesta zbog lažiranja rezultata izbora 1996-1997. Njegov je (junakov, dakle!) verbalni radikalizam savršeno razumljiv i opravdan i sa stanovišta karakterizacije lika, a ništa manje i sa stanovišta Poniženog I Uvređenog čoveka. Ili smo svi već zaboravili kako smo živeli i kroz šta smo prolazili? Doduše, moguće je da Srpska Književna Kritika sve to i nije primetila, rekoh već da je ona obitavala u eteričnim visinama, daleko od razuzdane gomile koja je tih dana vilenila beogradskim ulicama, emitujući (sram je bilo!) besprimernu “mržnju” prema Tiraninu i njegovim pretorijancima, umesto da se s njima bratski izljubi, u duhu pravoslavno-svetosavske sabornosti. U tom se smislu Vidojkovićev junak ne razlikuje bitnije od hiljada ljudi koje ste tih dana sretali na beogradskim ulicama.

Zašto je baš Vidojković izabran za ovu demonstraciju moći primenjene gluposti ? Razlozi su “složeni”, kako se to nekad govorilo, od toga da se neko s hroničnim manjkom odvažnosti preko njegovih leđa obračunava s nekim drugim ljudima, do ne baš netačne spoznaje našeg “mejnstrima” da je ovo zgodan povod za obračun s jednom paradigmom: kao što se u društvenim naukama uporno pokušava nekim alhemičarskim i paralogičkim sredstvima povući znak jednakosti između radikalnih nacionalista i doslednih antinacionalista (po sistemu: sve su to, brajko, “ekstremisti”, samo s različitim predznakom), tako i oni koji su svih ovih godina mudro vodili računa da ne otkriju Mržnju tamo gde se ona točila i distribuisala na vagone, i zbog koje su nebrojene hiljada ljudi ostale bez glave, sada istu volšebno otkrivaju u benignim romanima čiji razumljivo frustrirani junaci pokušavaju – manje ili više artikulisano – da izađu iz začaranog kruga bede, poniženja i sramote. Razume se da je njihova “mržnja” reaktivna i sasvim uslovna, da je ona čitljiva i razumljiva u onom pankersko-anarhoidnom estetičkom ključu koji poznaje svako ko je ikada video pankerski bedž “hate”, subverzivno uperen protiv slatkorečivosti establišmenta. Ali, džaba je to pričati onima koji su namerno prespavali i pank kao i rat, i koji su odavno odabrali da vide, čuju i razumeju samo ono što neće ugroziti njihove ušuškane filistarske karijere!

Tekst preuzet iz podgoricke "Pobjede"

 
     
     
 
Copyright by NSPM