Home
Komentari
Debate
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
Prikazi
Linkovi
   
 

KULTURNA POLITIKA

Književnost i politika

   
Saša Gajić

U '' Kandžama '' mržnje

Odavno jedan roman nije imao tako jaku medijsku promociju kao roman ''Kandže'' Marka Vidojkovića. U TV reklamama i recenzentskim panegricima šamana modernih nuspojava izvikan kao injekcija adernalina i sveža krv u srpskoj književnosti, Vidojkovic je za samo par meseci uspeo da rasproda dva izdanja svog četvrtog romana, i da čak sam napiše prikaz sopstvene knjige u jednom dnevnom listu. Neko će reći – nedostatak skromnosti, a neko da se uspehu u zube ne gleda. Uspehu?

Ako za trenutak prenebregnemo jasnu političku konotaciju kojoj ovaj roman duguje svoju komercijalnu prođu i pokušamo da pogledamo roman kao književno delo, primetićemo da njegova angažovanost i socijalna sadržina (studentske demonstracije protiv Miloševićevog režima u zimu 96/97 godine) sa jasnih ideoloških pozicija cilja na tematiku odrastanja, tj. da spada u tzv. adolesecentsku književnost. Što se tiče načina na koji je to učinjeno, očigledna je autorova namera da se ova tematika upodobi savremenim globalnim trendovima, odnosno začini kultovima kojima je podložna savremena omladina – seksu, narkoticima i nasilju. I dok su u delima adolesecentske potkulture do pre nekoliko decenija seks, droga i nasilje imali antidruštveno usmerenje, u sadašnjoj globalnoj industriji zabave (i književnosti), pa tako i kod Vidojkovića, ovako izražen mladalački bunt se lukavo okreće tako da postaje jedan od glavnih potpora '' najboljeg od svih svetova ''. U toj tački se sreću Bertolučijevi ''Sanjari'', MTV 2 sa svojim ''podobnim'' rock buntovnicima, Kastaneda, Koeljo i ''naš, a svetski'' Vidojković. Njegov doprinos leži u tome što se kao '' trendi '' autor uklopio u ova globalna kretanja, i pronašavši temu prikladnu ovom podneblju i potrebama, napravio roman koji pomiruje ''sveto trojstvo'' mladalačkog bunta i političku korektnost kojoj svesrdno služi. Najbolje sredstvo da se to postigne je, naravno, politika.

U centru knjige je Bezimeni student koji mrzi komunjare, štrebere i vojne pozivare, a voli marihuanu i razuzdani seks. On se bori protiv monstruma od tri metra sa izbečenim čeljustima i kandžama koga vidi u svojim uduvanim fantazmagorijama, a koji je personifikacija Miloševića kao zlog tiranina i svih onih koji mu služe – od roditelja i policajaca, do apolitičnih studenta. Ovaj dripac se zaljubljuje u devet godina stariju curu bez trepavica Nadu, vidovitu i misterioznu devojku. Njihova veza je, kao i studentski protest, unapred osuđena na propast sa istom izvesnošću sa kojom je ovakva literarna patetika osuđena na komercijalni uspeh. Bezimeni se batrga između pamfletskih tirada na fakultetskim zborovima, seksualnog maratona sa postmodernom suđajom i policijskog kordona u Kolarčevoj, sve sa ciljem da izmeni svoju gorku sudbinu borbom, kao što su to pre njega pokušavali šezdesetosma ši, a pre njih komunistički skojevci. Šta je nama borba ovih drugih dala, to svi znamo jer nam od nje još trnu zubi, a šta nam zaista daju Vidojkovićeve '' Kandže '' ?

Pripovedajući nam naširoko o delima ovog uduvanog studentskog tribuna i agresivnog autsajdera, i njegovim seksualnim avanturama začinjenim psihodelično-okultnim iskustvima, Vidojković nas ostavlja u dilemi. Da li je u pitanju nasilnička angažovana literatura prošarana seksualnim '' lovačkim pričama '' , ljubavni vikend roman za sado-mazohiste u ispolitizovanom vremenu, ili je pak to samo romaneskno izdanje '' Trećeg oka '' koje želi da se u skladu sa reformskim tokovima prikloni petooktobarskim promenama i urbanoj čitalačkoj publici?

Uz brutalizaciju pripovedanja i pojednostavljivanja u skladu sa prihvatljivim obrascima kojima smo dovedeni gotovo na nivo pavlovljevskog uslovljavanja, Vidojković nam nudi konfekcijsko izdanje još jedne generacijske pobune koristeći proverene efekte iz arsenala pop-kulture.

U izvođačkom smislu, on ove efekte koristi zanatski korektno. Vidojković nije pisac bez ikakvog talenta, i primetno je solidno vladanje spisateljskim umećem koje u svom izrazu jasno oponaša dela Bukovskog. Međutim, dok su nasilje i seksualnost kod Bukovskog u dubokoj vezi sa pričom i njenim smislom, kod Vidojkovića to više liči na promovisanje ego-tripova i specijalni efekt koji treba da ojača slabu i klišeiziranu priču. Vidojković, inače pevač pank benda '' On the Run '' koji je beznačajan čak i u okvirima svog uskog muzičkog žanra, dobro zna da distorzija na gitari doprinosi ne samo da muzika zvuči žešće, već i da se pokrije sviračko neznanje i nedostatak ideje.

U '' Kandžama '' efekt distorzije preuzimaju, a ko drugi nego - seks, droga i nasilje. Pošto su likovi u romanu manihejski, njihova karakterizacija i motivi gotovo nepostojeći, a ceo nivo pogleda na svet glavnog lika kroz koji nam se predočava priča infantilan, ovi efekti treba da posluže da se priča održi na okupu i u vidu tinejdžerskog bunta prodaju politički korektne fraze. Bez njih, jednostavnije je pisati za '' Danas '' ili '' Vreme '' , nego izdavati romane.

Šta je onda u romanu autentično, možda ćete se zapitati? Odgovor je lak: mržnja.

Besprimerna mržnja koji autor sipa sa svojih stranica prvo je što će zapljusnuti čitaoca. U crno-belom svetu politički korektnog buntovnika oni '' drugi '' , i pored načelne proklamacije prava na različitost, poprimaju sve atribute negativaca iz klišea holivudske produkcije - neprijatelj je monstrum, idiot, đubre. On je prljav, ružan i zao, sa trulim zubima i blatnjavom kosom. Svi oni koji ne žele totalni obračun sa njima su budale, kilavci i govanca, uključujući i miroljubive i '' isprepodobljene '' studente. Potpuno bezrazložno sipa se mržnja na Crkvu iz bogatog arsenala komunističkih stereotipa, a umanjuje se, pa čak i prezire, njen doprinos da se prevaziđe tadašnja politička kriza, kao u slučaju ključne uloge svetosavske litije koja je mirnim putem uklonila policijski kordon u Kolarčevoj. Za Bezimenog, koji je potomak partizanskih '' oslobodilaca '' Beograda, Crkva je mafija čiji su novčani tokovi neuhvatljivi. Kao u pričama iz detinjstva druga Tita, ona je terala decu da kleče na kukuruzu i šibala ih ako ne znaju crkvene pesme. Još gore, u svesti glavnog junaka romana, kroz koga nam autor sugeriše svoj pogled na svet, Crkva je tajni Miloševićev saveznik čija je podla uloga da pacifikuje protest. Pošto propisno oblati Crkvu (o kojoj, po svemu sudeći, sve što zna, zna iz holividskih filmova o mafiji), Bezimeni uzvikuje svoj revolucionarni kredo: '' Nema boga, nema crkve, sve je u našim rukama! Napred do pobede! '' Zvuči li nam to već viđeno?

Kada u završnici romana prvoborci samoživog hedonizma postaju žrtve revolucije koja jede svoju decu a nezasluženo nagrađuje '' pozadince '' , Vidojkovićev antiheroj pokazuje svu svoju rđavost kao želju da se plodovi pobune monopolišu za sebe. Još gore: taj makijavelizam se ogrće u odore doslednosti i želje za permanetnom revolucijom.

Osim glavnog lika romana, i sam autor se makijavelistički neprestano ogrće aurom antiheroja. Zato našu posebnu pažnju zaslužuje očajnička potreba pisca da se prikaže kao autsajder, samosvojan i nezavistan autor, i u skladu sa tim preuzme izlizanu ulogu gubitnika. Da je ovakav roman Vidojković izdao za vreme Miloševića o svom trošku, pa još i da mu poverujemo. Ovako, on nam pakuje priču iz dosovskog dnevnika od pola osam, a nama prodaje žvaku da je panker i marginalac. Njega podržava cela književno-izdavačka elita i nevladin sektor sa moćnim marketingom, dok nam se on predstavlja kao domaći Bukovski, i posle sedam godina puca u mrtve ili nepostojeće aveti. Gubitnik? Možda i jeste, obzirom da mu je ovoga puta za dlaku izmakla prestižna International Writers Project Fellowship Univerziteta Brown, čiji je ovogodišnji dobitnik kongoanski dramski pisac i književnik Pjer Mumbere Mudžomba, a ne naš lovac na nagrade i stipendije svih vrsta.

No, stvari ipak nisu nepopravljive. Ako malo izađe izvan kruga Dvojke, trkne do Ukrajine i na vreme napiše novi roman o tamošnim demokratskim protestima u svetlu globalnih trendova, neće morati da brine. Ljubavna priča na kijevskom trgu u kojoj se mladi otporaš zaljubljuje u rustalku kojoj su čirevi izbili na licu od trovanja KGB-ovskim otrovnim krabama, i sa kojom juriša na zlog Janukoviča zadojen opojnim drogama slobode, mora mu doneti zasluženu slavu. Sledeće godine sigurno će doći na Mudžombino mesto i preuzeti iz Mudžobinih ruku štafetu slobode. Tada, ako bar ništa drugo, neće više morati da se predstavlja kao gubitnik i autsajder. A bez licemerja će biti mnogo lakše i njemu i nama.

.

 
     
     
 
Copyright by NSPM