Đorđe Vukadinović, urednik „Nove srpske političke misli“, izjavio je za „Blic“ da se ne smeju potceniti rezultati vanrednog stanja, odnosno činjenica da je, ipak, dosta ubica i kriminalaca iza brave, što se, kako je naglasio, mora produžiti i što bi trebalo da bude praksa i u redovnom stanju.

– S druge strane, nema sumnje da je vanredno stanje, od početka, a naročito pri kraju, bilo drastično politički zloupotrebljavano od strane onih koji su ga uveli (što se, pak, policijskih zloupotreba tiče, svoj sud o tome daće za to nadležni organi), odnosno da je, što je više odmicalo, bivalo sve vidljivije da se mere iz vanrednog stanja pokušavaju iskoristiti ne samo za obračun sa organizovanim kriminalom nego i za rešavanje nekih drugih problema vlasti, počev od saradnje sa sudom u Hagu, preko „Partnerstva za mir“, do obračuna sa sopstvenom opozicijom – rekao je Vukadinović i ocenio da je ta široka podrška koju su građani pružili obračunu sa organizovanim kriminalom iskorišćena za nametanje jednačine kojom je kriminal izjednačen sa ratnim zločinima.

– Ratni zločini izjednačeni su sa borbom Srba van Srbije u prethodnoj deceniji, čime se indirektno legitimišu i opravdavaju sve mere preduzete prema našoj zemlji u tom periodu, počevši od sankcija do NATO bombardovanja – ocenjuje Vukadinović. On ističe da je to veoma sumnjiva računica koja se može vratiti kao bumerang onima koji je sprovode.

– Jedno je podrška građana borbi protiv kriminala i njihova želja za životom u normalnoj zemlji, nešto drugo podrška aktuelnoj vlasti, a opet nešto sasvim treće idealizacija suda u Hagu i NATO – rekao je Vukadinović

INTERVJU VOJISLAVA KOŠTUNICE GLASU JAVNOSTI, 30.4.2003.

SVA PAMET NIJE U DOS

Autor Dragutin Stevanovic

Još pre dve i po godine, u vreme septembarskih izbora, zalagao sam se za život u jednoj normalnoj i dosadnoj državi. Desilo se nešto drugo. Posle svega onoga što je ova zemlja posebno u poslednjih 10 godina pregurala bilo je normalno ocekivati da necemo uploviti u te vode tako brzo. Petooktobarska idila je trajala veoma kratko, a tek što smo se probudili iz sna i shvatili da Miloševic više nije na vlasti, došli su sporovi sa Crnom Gorom, razbuktala se pobuna na jugu Srbije, u zatvorima... I kao da svega toga nije bilo dosta, nova vlast DOS-a pokušavala je da se ucvrsti i stvori privid uspešnosti stvaranjem raznih afera i napadom na politicke neistomišljenike.

Ovo za "Glas" kaže Vojislav Koštunica, predsednik Demokratske stranke Srbije. Lider najjace opozicione stranke i bivši predsednik SRJ, podseca na "slucaj Pavkovic" i Anketni odbor u Skupštini Srbije, za koji tvrdi da je projektovan iz Vladinog Biroa za komunikacije, "odakle se i sada napadaju svi koji drugacije misle".

Koliko je vanredno stanje iskorišceno za obracun s politickim neistomišljenicima?

- Kada je vanredno stanje i formalno uvedeno nastao je niz pravnih problema i o tome su govorili mnogi pravnici. Naredba kojom je uvedeno vanredno stanje neustavnija je od Miloševicevog zakona iz 1991. godine. Njegov zakon nije primenjen cak ni u težim prilikama. Postoji iskustvo i drugih zemalja koje su izgubili šefove država ili vlada, pa nisu uvodile vanredno stanje, ali su insistirale na pitanju odgovornosti. Formirane su državne komisije u koje su ukljuceni predstavnici vlasti i predstavnici svih politickih struja. Kod nas je uradeno drugacije. Od sve price o reformama nikome nije palo na pamet da donese novi zakon o vanrednom stanju, pa ako prilike zahtevaju, da se ono uvede po novome zakonu. Na delu je pokušaj da se uspostavi jednopartijski sistem: sve je sporno osim DOS-a, kao da je sva pamet stala u jednu koaliciju.

Da li je smatrate da je javnosti saopšteno sve oko izvodaca atentata na premijera Ðindica ili ima inspiratora koji nisu pomenuti?

- To mora istraga da pokaže. Kad budu poceli procesi, onda cemo, nadajmo se, doci do istine. U jednom trenutku sve je izgledalo neozbiljno, jer se pominjalo 10.000 ljudi. To je više licilo na narodni pokret, a ne na zaveru. Sve to ima mnogo slojeva, veoma je komplikovano: ima jedan haški element i drugi politicki koji se u ovom trenutku ne može nazreti. Nastala je i jedna zavera posle zavere. Poseglo se za pricom o politickim inspiratorima, za kojom je posegao Staljin kada je 1934. ubijen Kirov, da bi iskoristio priliku za obracun sa politickim neistomišljenicima. Nešto od toga me podseca na sadašnje vreme, samo što je mnogo strašnije što se to nama dešava na pocetku novog milenijuma.

Na jednom brifingu u Vladi Srbije saopšteno je da su navodno uhapšeni finansijeri DSS?

- Mi smo tada reagovali onako kako nam je to dopuštalo vanredno stanje. Ociledno da ne postoji ime nijednog finansijera, jer bi ono odmah bilo saopšteno. Tek sada vidimo kako je Slobodan Miloševic sa "Paukom" i "Osom" bio krajnje nemaštovit u odnosu na Biro za komunikacije. Za mene sve ovo nije bilo iznenadenje, jer su se i ranije vodile slicne kampanje. Setite se prica o mojim putovanjima u SAD i Kinu avionom navodno opremljenim Titovim nameštajem?! Postoji citav obrazac kako to funkcioniše: recimo dnevni list "Publika" objavi neku vest izmišljenu u Beogradu a onda se ona prenese na TV Pink i eto zabave za lakoverne.

Da li sad ocekujete obracun s privrednim kriminalom?

- Ocigledno je da jedan deo ljudi iz kriminalnih krugova bio rado viden u delovima DOS-ove vlasti. Odavno smo ukazivali na ljude koji su u Miloševicevo vreme stvorili bogatstvo i na njihovu vezu sa politickim strankama. Zato smo govorili da su nam što pre potrebni zakon o finansiranju stranaka i o sukobu interesa. Svi oni koji talambasaju o reformama treba da znaju da nema reformi bez zakona. Sve se pravda reformama, a to je put vrlo opasnih precica. Ubice i drugi kriminalci ne mogu toliko da rastoce jednu državu koliko korupcija i privredni kriminal. Postavljamo još jedno pitanje vlastima: Republicka uprava javnih prihoda bila je važna institucija u borbi protiv korupcije, a ne njeno celo je došao Aleksandar Radovic. On je u jednom trenutku netragom nestao, a imao bi i te kako šta da kaže o tome ko je placao porez i na koji nacin se poreska kasa prelivala iz džepova poreskih obveznika ka racunima pojedinaca na vlasti.

Vaši najbliži saradnici prozivani su zbog susreta sa vodama zemunskog klana. Ima li tu i vaše odgovornosti?

- Nema odgovornosti ni moje ni mojih saradnika. Rade Bulatovic i general Aco Tomic uhapšeni su samo zbog jednog susreta koji se desio u službenim prostorijama u Upravi bezbednosti. Znaci nisu se sa Legijom i Šiptarom sreli u Šilerovoj ulici, na Hipodromu, ni u Surcinu vec na službenom mestu.

Da li biste opet izabrali iste savetnike da ste na nekoj funkciji?

- Jedan deo ljudi stradao je samo zato što su bili u mom kabinetu. Na mene se nije moglo udariti, pa se udarilo na jedan broj saradnika. Nažalost, trebalo je da bude napadnuta poznata clanica NUNS-a i neko spolja da kaže da se preteralo, da bi se otvorila prica o Vladimiru Popovicu, šefu Biroa za komunikacije. Koliko smo culi prica o pretnjama, a istovremeno o zanimljivom društvenom životu koji se odvijao u Šilerovoj ulici, narocito kada je bazen bio napunjen. Možda nekome izgleda neobicno što sam izabrao neke saradnike, ali treba imati u vidu cinjenicu da sam sve do 2000. godine, bio izvan oficijelnog politickog života. Zato mi je bilo znacajno da deo mojih savetnika budu ljudi koji dobro poznaju aparat, ali i da ih bude i iz nevladinih organizacija ili sa Univerziteta. Povrh svega, malo ih je bilo iz DSS. Nisam hteo da mi saradnici budu klimoglavci.

Vlada je dobila podršku iz sveta za borbu protiv kriminala. Šta ocekujete od novog premijera?

- I za državu i za društvo potrebno je da obracun sa organizovanim kriminalom ne bude selektivan. Treba da se udari, teritorijalno posmatrano, po svim krakovima. Dakle, ne samo po zemunskom, vec i po surcinskom i diljem zemlje, ali i po svim branšama. Ovde se udarilo po trgovini drogom, ali je daleko veci broj korisnika duvana. Neophodno je i da se donesu valjani zakoni koji ce se sprovoditi. Zakon o borbi protiv organizovanog kriminala donet je jula 2002. godine, ali sedam meseci nije bilo specijalnog tužioca. Neke norme, ne samo zbog usaglašavanja sa evropskim standardima, moraju da budu eliminisane. Pre svega, odredbe o pritvoru, mogucnosti da se neko ko raspolaže informacijama zadrži. To treba svuda pricati i biti dosledan. Predsednik skupštine SCG Dragoljub Micunovic tako je izjavio da ne možemo u Evropu s pritvorom od 60 dana, a prevideo je da su za Zakon glasali i njegovi poslanici.

Vlast najavljuje izbore po donošenju novog ustava. Kada ce to biti?

- Ne znam šta znaci da ce izbora biti posle Ustava. Neki izjavljuju da ce ih biti tek po isteku redovnog mandata sadašnje Skupštine, drugi tvrde da ce istovremeno sa referendumom o ustavu biti organizovani i izbori. U tom slucaju postavlja se logicno pitanje - po kom ce ustavu biti organizovani izbori. Ako je po novom, onda se mora poci od pretpostavke da referendum može i da ne uspe i tada sve to ne bi imalo smisla. Ako bi, pak, referendum bio uspešan, onda mora da prode vreme da bi Ustav stupio na snagu.

Predstavnici DSS-a ucestvuju u radu Ustavne komisije, iako ste tražili da se novi ustav usvoji s najmanje dvotrecinskom vecinom.

- Ustavotvorna skupština bila bi najbolje rešenje, ali istovremeno i najteže. Medutim, ima ljudi u DOS-u zaslepljenih vlašcu, voljnih da je po svaku cenu sacuvaju. Svestan toga, rekao sam da može i ova Skupština da donese ustav, ali uz kompromis izmedu DOS-a i drugih politickih stranaka. Neka se napravi kompromis izmedu te minimalne, hajducijom stecene vecine i drugih politickih stranaka. Bilo bi važno da ustav odgovara i jednima i drugima, da se ne bi za neku godinu, kad dode do novih izbora, ponovo donosio ustav. Treba da prestanemo da srljamo od jednog jednopartijskog ustava do drugog. Poslanici DSS-a ušli su u komisiju da bi izneli naše ideje, jer smo mi još pre godinu i po dana napravili tekst ustava, osluškujuci smo glas naroda i strucne javnosti.

Da li ste ocekivali da cete biti saslušani tokom vanrednog stanja?

- Mogao sam biti saslušan, taman koliko i o umešanosti u rat u Iraku. Dva su osumnjicena pojedinca kada je rec o ubistvu premijera Ðindica. Jedan je iz Crvenih beretki, ciji je šef bio Milorad Lukovic Legija. NJega sam sreo 8. oktobra 2000. godine na predlog Zorana Ðindica i u prisustvu . I to je sve. Što se tice drugih, ni za Šilerovu ulicu, ni za Surcin, ni za druga mesta nisam znao sve dok o njima nije pocelo javno da se govori.

Vidite li sebe narednih godinu dana na nekoj državnoj funkciji?

- Ne razmišljam o tome. Za nekoga ko je na državnu funkciju došao u mojim godinama, ne prolazeci pritom kroz vladajucu stranku Savez komunista, ko nije pravio nijedan dogovor s Miloševicem i ko nije podržavao nijednu njegovu manjinsku vladu, dolazak na državnu funkciju sigurno nije biti ili ne biti. Najvažnije je da se stvari u državi promene.

21. april, 17:24 | Izvor: B92

ANALITICARI: NAKON VANREDNOG STANJA JACI SUKOB DOS-DSS 

Beograd -- Analiticari smatraju da ce se, posle ukidanja vanrednog stanja, konflikti izmedu DOS-a i DSS-a pojacati.

"Posle ukidanja vanrednog stanja, stvari na srpskoj politickoj sceni ce još više smrdeti", kaže profesor na Filozofskom fakultetu i urednik "Nove srpske politicke misli" Ðorde Vukadinovic: "Postoji realna opasnost da nakon ukidanja vanrednog stanja da se produže represivni aspekti vanrednog stanja i da se više-manje ozvanici pod drugim imenom neka vrsta precutne, apsolutne politicke supremacije, da ne kažem monopola, vlasti, odnosno vladajuceg DOS-a. Ili, pak, da ono bude ukinuto, a da se politicke razmirice rasplamsaju i da utonemo u jedna politicki haos iz kojeg nije jasno kako možemo isplivati".

Recept za izlazak iz tog haosa bi, prema Ðordu Vukadinovicu, bili izbori, i to što pre, to bolje. On je dodao da je podrška gradana Vladi trenutno zasnovana na osecanju šoka i solidarnosti, medijskoj restrikciji i nadi da ce obecanja od 5. oktobra biti ispunjena, ali da na to ne treba racunati na duži period.Istraživac Instituta društvenih nauka Vladimir Goati upozorava da su, tokom trajanja vanrednog stanja, u odnosima DOS-a i DSS-a "isprobana sva sredstva iz demokratskog arsenala". Vladimir Goati je dodao da, posle ukidanja vanrednog stanja, ne ocekuje ništa novo na politickoj sceni, ali da bi G17 plus mogao biti jezicak na vagi u politickom konfliktu izmedu DOS-a i DSS-a.

 21, april, 16:33 | Izvor: B92

VLADA O ORGANIZACIJI UBISTVA PREMIJERA ÐINÐICA 

Beograd -- Kako je receno novinarima u Vladi Srbije u ponedeljak, za ubistvo premijera Zorana Ðindica do sada je optuženo 18 lica, a njih 12 su direktno ucestvovali u pripremi i izvršenju atentata. Na redovnom brifingu u vladi je precizno objašnjeno kako je izgledala organizacija ubistva premijera Ðindica 12. marta.

U pripremu atentata direktno su bila umešana dvojica pripadnika Bezbednosno-informativne agencije, Branislav Bezarevic i Toni Gavric. Oni su radili u Odeljenju za nadzor i iz kancelarije u Agenciji gledali su, putem video sistema, kada je premijer Ðindic izašao iz svoje kuce na Dedinju. Oni su to zatim javili Zemunskom klanu. Bezarevic je za informaciju o kretanju Ðindica trebalo da od Zemunskog klana dobije 1.200 evra. On i Gavric su uhapšeni i nalaze se u pritvoru, saopšteno je u ponedeljak u vladi Srbije.

Prema saznanjima policije, lokaciju sa koje ce biti pucano na srpskog premijera odabrao je Ninoslav Konstantinovic. Njega, Zvezdana Jovanovica i Acu Simovica 12. marta ujutru, u praznu zgradu u Ulici Admirala Geprata, dovezao je, automobilom marke 'pasat', Vladimir Milisavljevic Budala. Taj 'pasat' je posle par dana zapaljen na Starom sajmištu u Beogradu. Tokom prepodneva 12. marta i za vreme samog atentata, ulicama oko sedišta vlade kružila su dva automobila - jedan u kojem su bili Dušan Spasojevic Šiptar i pripadnik JSO-a Saša Pejakovic, dok su u drugim kolima bili Mile Lukovic Kum i Srecko Kalinic. Njih dvojica su bili naoružani automatskim puškama kako bi eventualno pružili odstupnicu izvršiocima atentata.

Na potezu od Terazija ka zgradi vlade u Ulici Kneza Miloša bio je Dušan Krsmanovic, ciji je zadatak bio da kontaktira sa Ðurom Suvajdžicem Mutavim i Milošem Simovicem. Oni su bili na parkingu u blizini Mostarske petlje, sa zadatkom da jave kada ce Ðindicev automobil sa Dedinja proci ka vladi. Sve to vreme, Milorad Lukovic Legija nalazio se u stanu i kontaktirao sa grupom na terenu. Posle atentata, Ninoslav Konstantinovic je snajpersku pušku iz koje je pucano zakopao na gradilištu pored Palate Federacije na Novom Beogradu.

Policija ima nova saznanja o prethodnim pokušajima atentata na Ðindica. Kod hale Limes na Novom Beogradu, Dejan Milenkovic Bagzi i Miloš Simovic imali su zadatak da sa dva kamiona uspore kolonu u kojoj se nalazio Ðindicev automobil. U drugim kolima bili su Mile Lukovic i Srecko Kalinic, koji su prema planu trebali da napadnu kolonu automobila raketnim bacacima. Sledeci pokušaj atentata desio se dana kada je konstituisana Skupština SCG. Prema tom planu, Zvezdan Jovanovic, Aleksandar Simovic i Vladan Milisavljevic Budala trebalo je da sa gornje platforme javnog parkinga na raskrsnici Ulice Kneza Miloša i Bulevara Kralja Aleksandra pucaju snajperom na premijera. Plan je propao pošto je u trenutku kada je Ðindic ulazio u Skupštinu okolo bilo dosta novinara.

18. april

Prenosimo: kolumna Petra Lukovica u splitskom Feralu. S obzirom da u ovoj kolumni NSPM i njegovi urednici imaju zapazenu ulogu, tekst prenosimo u celini, kao skroman prilog "kulturi dijaloga" i dekontaminaciji ovdasnjeg javnog prostora. Petar Lukovic: Srpsko prizivanje Haga

Dobili smo nekoliko pisama povodom objavljivanja Lukovicevog teksta na sajtu NSPM: Pisma>>

Dosije NSPM: Vanredno stanje u praksi - studija "slucaja" smene glavnog urednika Somborskih novina.

U senci vanrednih mera, opstinsko rukovodstvo u Somboru smenilo je sa mesta gl. urednika Somborskih novina Slobodana Jerkovica i tako krenulo stopama svojih SPS-ovskih pethodnika, koji su, svojevremeno, ocito neposlusnog Jerkovica takodje smenjivali sa istog polozaja. U prilogu donosimo glavne detalje i dokumente ove ni malo bezazlene i niposto tek "lokalne" price.

Blicnews, 16. april

Otvoreno pismo Vladi Srbije

Ili se izvinite ili hapsite

Danas bi neki od vas da me ucutkaju jer sam svedok da se sve znalo oduvek, ali da je rat mafiji objavljen tek onog trenutka kada je svako od vas Ðindicevim ubistvom postao svestan da koegzistencije izmedu njih i vas ne može više biti, da ce oni doci po vas ako vi ne dodete po njih

Piše: Željko Cvijanovic

Poštovana gospodo ministri, Vaše ponašanje u poslednja 72 casa (da se ogranicim samo na toliko) i kao vlade, i kao ljudi s imenom i prezimenom, navodi me na zakljucak da ste saglasni sa harangom koju izvesna osoba koja se u medijima predstavlja kao Izvor Vlade vodi u vaše ime protiv nekoliko novinarskih imena i prezimena. Vaše cutanje 72 casa posle brifinga za glavne i odgovorne urednike beogradskih medija održanog u petak 11. aprila, na kome sam diskreditovan i oklevetan, navodi me na zakljucak da ste saglasni s onim što je tog dana nekoliko beogradskih medija prenelo pozivajuci se na Izvor Vlade, koji se opet pozvao na izvor iz istrage o ubistvu Zorana Ðindica.

Podseticu vas: Izvor Vlade tvrdi da je „pod okriljem“ Aleksandra Tijanica, savetnika nekadašnjeg saveznog predsednika Vojislava Koštunice, formirana „grupa za medijski pritisak na Ðindica, u kojoj su bili Predrag Popovic iz Nacionala, Željko Cvijanovic iz Blic Newsa (dakle, ja), Sonja Lakic, dopisnik Srne, i Marina Borozan, novinar lista Dan. Izvor kaže dalje: „cilj je bio da se o Ðindicu u novinama piše kao o kriminalcu, a o vladi kao izdajnickoj, što je trebalo da posluži prilikom preuzimanja vlasti posle ubistva premijera, koje je trebalo da se pripiše njegovim vezama sa kriminalom“.

Nekoliko cinjenica, za koje ni sam ne verujem da su u kontekstu moje diskvalifikacije važne, sada više ne mogu da budu zaobidene:

1. Aleksandra Tijanica za poslednjih pet godina video sam dva puta, ne više od po 45 minuta. Priznacete, nedovoljno za formiranje bilo kakve grupe;

2. Predraga Popovica iz Nacionala video sam nekoliko puta više, ali nikada nismo saradivali, posebno ne u nekoj grupi koja bi se bavila pokojnim Ðindicem;

3. Sonju Lakic posle 5. oktobra nisam video nijednom, tako da sam s njom mogao biti samo u telepatskoj grupi;

4. Osobu pod imenom Marina Borozan nikada nisam upoznao;

5. Nikada nisam bio clan nikakve grupe, ni formalne ni neformalne, nikada clan nekog novinarskog lobija, organizacije, stranke, komiteta, kabineta, biroa;

6. Nikada nisam potpisao tekst koji je o Ðindicevoj vladi govorio kao o izdajnickoj;

7. Nikada nisam pisao bilo šta što je trebalo da nekom „posluži prilikom preuzimanja vlasti posle ubistva premijera“;

8. Nikada nisam upoznao i održavao veze s bilo kim iz srpskog podzemlja, ni ovog ni onog, što je, priznacete, respektabilna cinjenica za ova cupava vremena.

Prebrojavanje kafa

Tacno je da sam pisao da su pokojni premijer i deo njegove okoline imali veze s nekim ljudima iz srpskog podzemlja, što je, ruku na srce, bilo otkrivanje rupe na saksiji i stvar o kojoj je sam Ðindic u više navrata javno govorio. Tacno je da sam oštro kritikovao politiku premijera Ðindica, ali je tacno, koliko i nevažno, da sam kritikovao i njegovog suparnika Vojislava Koštunicu. Uostalom, izaberite novinara po vašoj volji, prebrojte njegove kriticke tekstove o Ðindicu, a ja cu svoje kriticke tekstove o Koštunici. Ako pretegne vaš covek, priznajem sve što kaže Izvor Vlade.

Složicete se da je ovo nabrajanje besmisleno, ali, možda ste to i hteli, da napravim inventuru kafa koje sam za poslednje dve i po godine popio s ovim ljudima, pitajuci se a da li bi neki dokaz bio i da sam ih popio ili kako bih se uopšte branio da ste umesto ta cetiri imena naveli cetvoricu mojih prijatelja sa kojima se vidam svakodnevno. Ali, odbrana na svakom montiranom procesu, u svakoj iskonstruisanoj aferi pocinje otprilike tom apsurdnom inventurom kafa.

Ali stvari tako stoje: ne prolazi ništa što je Izvor Vlade naveo, grozim se takvog obracuna sa neistomišljenicima, koje svojim cutanjem i vi podržavate. Medutim, nemam previše izbora i pristajem na igru Izvora Vlade. Dakle, stvari od danas pa doveka ne mogu da ostanu na ovome: ako su ove trivijalnosti koje sam pobrojao istinite, zahtevam vaše ogradivanje i izvinjenje. Ako su istiniti navodi Izvora, koji govori u vaše ime, tada cete morati da me uhapsite i osudite. Uz malu napomenu za drugu varijantu: imam zdravo srce, ponešto zuba, nemam hronicnih bolesti, ni suicidnih ideja. Što god zakacim u meduvremenu, da se zna, nisam poneo od kuce.

Tek, na ovome ne može ostati.

Mi i oni

Izveden van naših licnih trivijalnosti, pravi problem, medutim, mnogo je ozbiljniji. Vaše cutanje, gospodo, danas vas cini ucesnicima u pratecim manifestacijama borbe protiv mafije i istrage atentata na premijera Ðindica. Te manifestacije jesu zloupotrebe, jesu montirane optužbe protiv politickih neistomišljenika i najgrublji napadi na javnu i kriticku rec od vremena Šešeljevog zakona o informisanju iz 1998. godine. Hocu, medutim, i dalje da verujem da, uprkos Izvoru, ova vlada u sebi ima dovoljno demokratskog potencijala da prepozna razliku izmedu montiranog procesa i obracuna s atentatorima, cistke i borbe protiv kriminala, cutanja i odgovornosti, tiranije i demokratije.

Ali problem je što su slicnosti izmedu ovog i Miloševicevog vremena postale tolike da se mogu rukom dohvatiti. Naime, ona vlast suspendovala je demokratiju u ime viših ciljeva nacije, pa je svako ko na to ne bi pristajao bio proglašen izdajnikom, nepatriotom, prodanom dušom. Vi, s druge strane, i to ne samo u okvirima vanrednog stanja, aktivno ili pasivno ucestvujete u suspenziji demokratije u ime viših ciljeva reformi i obracuna s kriminalom. Vaši kriticari nisu izdajnici, oni su snage starog režima, šešeljevci, antihaški lobi, pseudopatrioti, mracnjaci, narko-dileri.

Žao mi je, gospodo, ali nece proci, malo mi je previše da me Miloševicevi optužuju da dostavljam informacije Hagu, a vi da cuvam Karadžica.

Naravno, tu su i razlike. Kada je magazin u kome sam za Miloševicevog vremena bio glavni urednik bio zabranjen i kada sam bio optužen za uvredu simbola države, dakle Miloševica, (do dve godine zatvora), bilo je cupavo, ali tada bar nisam bio sam. Tada smo postojali „mi“ (nevladini mediji), postojali su „oni“ (Miloševicevi), kada bi vas ovi drugi prozvali za izdaju, oni prvi su vas branili (a bilo ih je, secate se). NUNS je pisao protestna saopštenja, nevladin sektor je nudio pomoc. Naravno, nije ta podrška baš mogla da vam sacuva glavu, ali od obraza vam nije falilo. Kada vas pljune vlast iza koje stoje vaša imena i prezimena, tada ste ucestvovali u ubistvu premijera, tada ste saradnik mafije, tada NUNS cuti, tada njegova instrumentalizovana predsednica slavodobitno saopštava kako je jedan od uhapšenih novinara, pre sudske presude i njene pravosnažnosti, iskljucen iz Udruženja, tada naprasni intelektualac medu vama i autor ideje o veleizdajnickom procesu protiv novinara - ministar kulture Lecic - manirom šefa komiteta saopštava kako je „radi ozdravljenja društva i naše buducnosti potrebno (je) utvrditi koji su to mehanizmi medije doveli u dominantno crno stanje svesti“. Tada konstruišete, tada po svojoj politickoj volji izopštavate ljude iz profesionalne zajednice, bez ikakvih dokaza rušeci njihov kredibilitet. Onaj koga je osudio Miloševic, ako ga nije ubio, nalazio je utocište na drugoj strani, onaj koga vi osudite ostaje sam i osramocen. Nece proci, gospodo.

Cumetove pretnje

Politicki smisao akcije kompromitacije novinara veoma je proziran. Neki medu vama veoma su se uplašili završetka vanrednog stanja. Potrebno im je, dakle, i kada prestane vanredno stanje, i kada nestane vaše formalne arbitraže, zadržati novinare na dužini užeta da im uši budu duže nego jezik, ubediti ih da bi mogli da produ kao njihove oklevetane kolege.

Nece proci, ali razumem: imace o cemu da se piše. Zato slobodnog novinarstva u Srbiji ne treba da bude, ni sada ni posle, cega je i te kako svestan i Izvor Vlade, koji koristi poslednje dane vanrednog stanja da bi onima koji bi se jednom usudili na tako nešto na vreme predocio šta ga ceka: kompromitacija, sramota, izopštenje. Nece proci.

Nece proci, na kraju, da precutim ovaj pokušaj diskreditacije, ne priznajem vam da ste vi žrtve ovog ubistva i da vam je uzurpirana uloga žrtve dala pravo na osvetnicki maksimum slobode i minimum odgovornosti. Ovde su žrtve jedan covek i jedna porodica, sve ostalo samo je zloupotreba.

Nece proci da budem ucutkan da bi vaše dvoipogodišnje kašnjenje u obracunu s mafijom izgledalo kao mudar takticki potez. Nece proci, jer, dok smo nekolicina novinara i ja bili izloženi pretnjama, sudenjima i sramoti, dok nam je pretio smrcu vaš današnji zašticeni svedok poznatiji kao „gospodin Cume“, mnogi od vas su govorili kako u Srbiji mafija ne postoji cekajuci 12. mart da budu demantovani. Inace, neki od vas su ga upoznali, gospodin Cume deluje veoma ubedljivo kad preti, onako, lepo, narodski: „Batice moj, što ti to treba da te ubijem“. Naravno, znao je za te pretnje i NUNS - Dragan Janjic, predsednik komisije za zaštitu novinara (!), rekao mi je tada: „Mislim da si ugrožen“. Ali su javno cutali. Znala je i policija, cutala je. Cumetova rec protiv moje!

Kada sam pisao da je Legija opasan covek, neki od vas su mu se divili kao Konanu Varvarinu, neki su ga opisivali kao uzornog gradanina. Kada sam pisao da sa tolikom i takvom mafijom od cele Evrope možete samo u Palermo, vi ste izjavljivali da ste s mafijom završili.

Ko je Vladin Izvor

Razumem, danas bi neki od vas da me ucutkaju jer sam svedok da se sve znalo oduvek, ali da je rat mafiji objavljen tek onog trenutka kada je svako od vas Ðindicevim ubistvom postao svestan da koegzistencije izmedu njih i vas ne može više biti, da ce oni doci po vas ako vi ne dodete po njih.

Poštujem, makar sa zakašnjenjem, ali nece proci.

Na kraju, moracu da vam otkrijem još nešto što svi dobro znate. Vaš Izvor Vlade, mocni covek na funkciji sekretara Biroa za komunikacije, dakle onaj koji je iskonstruisao moju vezu s Tijanicem - slicna prica pojavila se još prošlog leta u podgorickoj Publici, smecu kome polazi za rukom da istovremeno služi cak dva režima - dakle taj dostavljac lažnih vesti pred vašim cutanjem zloupotrebljava istragu o Ðindicevom ubistvu u sasvim privatne osvetnicke svrhe. Naime, prošle godine sam o Izvoru Vlade objavio nekoliko tekstova kao o coveku koji vrši pritisak na medije u Srbiji, koji kompromituje politicke protivnike i ucestvuje u mnogim poslovima koji nijednoj demokratskoj vladi ne služe na cast . Sa tim gospodinom vec neko vreme okapam na sudu (krivicno odgovaram za klevetu), što ga nije omelo da mi vec godinu dana šalje pretnje vrlo maštovite sadržine, poput hapšenja i 20-godišnjeg zatvora.

Nece proci ni to, ali sedim i cekam. Na ovome, znamo to i vi i ja, ne može ostati.

S poštovanjem, Željko Cvijanovic glavni i odgovorni urednik Blic Newsa U Beogradu, 13. aprila 2003.

Sajt DSS-a, 14. mart

PROGLAS DEMOKRATSKE STRANKE SRBIJE, 13.04.2003

NE PRISTAJEMO

Ne pristajemo na zatiranje demokratije, gašenje svih reformi, oktroisanje ustava.

Ne pristajemo da se gradani Srbije ponižavaju, da se gaze mediji, da se besmislicom o zaveri u kojoj je, navodno, ucestvovalo više hiljada ljudi, vredaju policija i vojska, ali i sam ubijeni premijer.

Ne pristajemo na zatiranje demokratije, gašenje svih reformi, oktroisanje ustava.

Ne pristajemo da se borba vodi samo protiv nekih vidova i nekih nosilaca kriminala, a da se citava ogromna podrucja korupcije i raznih vrsta malverzacija i pljackanja Srbije voljom delova izvršne vlasti ostavljaju netaknutima.

Ne pristajemo da mi, koji smo se najdoslednije zalagali za pravnu državu, u kojoj se poštuju demokratske institucije i u kojoj se kriminal, zahvaljujuci reformisanoj policiji, valjanim zakonima i poštovanom sudstvu, može svesti na minimum, bivamo proglašeni za kriminalce.

Ne pristajemo na pretnje i ucene, niti na vracanje totalitarnog sistema.

Ne pristajemo da 2003. živimo u 1945. godini.

Ne pristajemo da cutimo, jer je cutanje saucesništvo u kršenju Ustavne povelje, Povelje o ljudskim i manjinskim pravima, Ustava Srbije, medunarodnih konvencija i demokratskih normi i nacela.

Ne pristajemo da sami sebe ponovo iskljucimo iz Evrope. Zato cemo se, da bismo sprecili zlo, obratiti svim nadležnim medunarodnim, pre svega evropskim, institucijama. Suviše smo mnogo truda i snage uložili u promenu režima u Srbiji, da bismo sada ustuknuli.

Ne pristajemo na zastrašivanje i oduzimanje slobode.

Na to nas obavezuje narodno poverenje, u više navrata iskazano na izborima.

Informativna služba Demokratske stranke Srbije

Informativna služba Vlade u senci DSS

Novosti,12. mart

Neobjavljeni delovi intervjua Zorana Djindjica

- Bojim se da je americka administracija tada prakticno radila sve da oslabi Srbiju, a ne Miloševica. Ne shvatajuci da slaba Srbija znaci dezintegraciju Balkana. Tada su mi neki, koji su me slušali, što je takode karakteristicno, prvo rekli: mi nemamo takvu strategiju. Da bi ubrzo odstupili i pocinjali da pitaju: a zašto mislite da to znaci dezintegraciju Balkana? Nije dobro, nastavio je Ðindic, što su ljudi sa kojima sam vodio ovakav razgovor, ostali isti, Americka administracija se promenila, ali oni nisu. Zato i u Vašingtonu ponegde, možda i podsvesno, deluje kliše da je jaka Srbija faktor nestabilnosti, da može ceo Balkan odvuci u pravcu koji ne bi bio pod kontrolom. Stoga: da je bolje nad njom imati kontrolu. -U ovom kontekstu, dodao je, secam se i kako se, posle oktobra 2000. godine, u jednu TV emisiju u kojoj sam ucestvovao - u Švajcarskoj ili Austriji - javila neka žena koja je rekla: “Vi ispadoste heroji. A šta ce oni jadni Bosanci, Hrvati, Rumuni, Bugari...” Advokatišuci u njihovo ime, još je dodala nešto u stilu: “Bolje da svi oni budu zadovoljni, a da vi ne budete... Budete li vi junaci - svi ce oni da budu frustrirani, pošto tek što su se malo oslobodili vaše senke”. To je bila poruka koju u tim trenucima nisam baš najozbiljnije shvatio. Mislio sam: promenice se to kroz neko vreme, shvatice se da je i Balkan “tržište” na kome svako može da bude najbolji. Medutim, izgleda da to nije baš tako, da i dalje postoji utisak kako mi susede frustriramo svojim ambicijama i brzim snalaženjem u reformama.

Radio B92, emisija "Pescanik", subota 5. april

O SPREZI KRIMINALA I RATNIH ZLOCINA; O POLITICKIM KONCEPTIMA ÐINÐICA I KOŠTUNICE... Da li je Amfilohijev govor na opelu Ðindicu bio ciljana greška a ono što je potom usledilo cin najnižeg moralnog koda, da li je Ðindic politicar koji je prvi na evropski nacin kao pragmaticno pitanje postavio pitanje Kosova, da li je jedna politicka struja pokušala da nas podeli po liniji patriota i izdajnika, i da na neki nacin postane zaštita ratu i ratnim zlocincima...

Gosti: Dušan Pavlovic, Mrdan Bajic, Vesna Pešic Domacini: Svetlana Lukic i Svetlana Vukovic

B92: Toliko sam otrovana besom, ocajem i osvetoljubivošcu da nisam sposobna iskreno ni da vam kažem – dobar dan, poštovani slušaoci.

Ðindiceva smrt i ovaj užas u Iraku su me potpuno dezorijentisali, a do pre dve ili tri nedelje sam kao i vecina nas bila ponosna što sam se dosetila jeftine mudrosti - nikome ne verovati, ni za šta se ne uhvatiti, ništa ne uzimati za ozbiljno - jalova mudrost s kojom se ne stiže daleko.

A cinilo se kao dobro rešenje da ovo vreme treba preživeti kao elementarnu nepogodu, kao poplavu na primer, trebalo se samo uhvatiti za neku granu i sacekati da prode a onda nam je sve to eksplodiralo u lice kao bomba sa zakasnelim paljenjem.

Sada je postalo jasno da moramo malo i da mahnemo rucicama, da zaplivamo. Ako ne, potonucemo potpuno i u tome ima neceg strašnog i neceg neozbiljnog.

Poljski disident Kazimir Brandis ima pricu o vozu koji mnogo kasni. On kaže: ''Cekao sam voz kao što se na selu ceka letnja kiša. Ako sam išta zahtevao, zahtevao sam to od samoga sebe, neku unutrašnju ovladanost, mir i strpljenje. Nisam verovao u pravo, cekao sam ne osecajuci se poniženim i uvredenim, ne misleci da nešto može da se promeni ili zahteva. Želeo sam jedino da sacuvam licno dostojanstvo i nekakvu cast u odnosu prema mraku i pustoši.''

E, ovaj recept za preživljavanje u komunizmu po inerciji smo pokušali da primenimo na svoj život posle 5. oktobra i gorko smo se prevarili.

Dušan Makavejev u intervjuu u listu "Danas" kaže da je Srbija sada kao udovica koja još postavlja sto za dvoje. O tome ce u današnjem Pešcaniku i slicnim stvarima govoriti gospoda Vesna Pešic, ali pre toga nešto drugaciji tonovi. Slušate Dušana Pavlovica iz Instituta G17. Gospodin Pavlovic se vratio iz Nemacke pre nekoliko dana i ima problem da shvati šta je ovim ljudima ovde, zašto placu za Zoranom Ðindicem.

Pavlovic: On je za mene uvek bio neka vrsta stvarno promoderne Srbije, necega novog, drugacijeg, od nacina na koji je razmišljao, to je pragmatican nacin. Meni je on dugo bio neka vrsta politickog, ne znam da li mogu da kažem idola ali neka vrsta politickog uzora. Mogu da kažem da je neki deo moje politicke mladosti on zaista bio obeležio. Bio sam još student, 91, 92. godine, i mogu da vam kažem, ovako licno, iako sam ja za poslednjih godinu i po dana dosta novinskih tekstova napisao kritikujuci i njega i vladu, mislio sam da bi dobro bilo za demokratiju da na neki nacin on ode iz politike ili da izgubi na izborima, ali nisam ocekivao ni želeo da se to desi na ovakav nacin. Tako da mi, onako licno, covek zaista nedostaje. Možda to zvuci malo cudno, ali zaista mi nedostaje.

Kada se radi o tom dilu sa Legijom, sa mafijom, kada vidim šta je alternativa bila tome, ja još imam puno razumevanja za to. U stvari, ne da imam samo puno razumevanja nego to opravdavam. Mislim da bih ja takode postupio tako u toj situaciji i mislim da imam dobre razloge što bih to uradio. Mislim da je on imao dobre razloge što je to uradio. To je sve u redu. To je ocigledno bila ta vrsta dila gde je vlada okretala glavu. Nije samo okretala glavu nego se tu jedan deo ljudi na neki nacin okoristio o taj dil, to je bilo nešto što je mene licno jako pogodilo i zbog cega sam bio ogorcen na vladinu politiku prema organizovanom kriminalu jer sam mislio da se to nikada nece razrešiti. Ocigledno, u jednom trenutku je on rešio da se to sve prekine i morao je da zna kada iz toga izlazi kako se iz toga izlazi. Nije to kao – sad ja izlazim iz bioskopa, napuštam film pa niko nece da me pita što napuštam film, to je moja licna stvar. Moraš da budeš malo oprezniji. Mislim da je u stvari on na neki nacin zaustavio taj metak koji je trebalo da pogodi sve nas, to je to. Taj metak je u stvari vec bio ispaljen, on je leteo vec 4. oktobra ili 5. oktobra ujutru, nije bitno. On se na neki nacin u stvari namestio kao štit za sve nas. Zašto je on to uradio, koji su bili njegovi motivi da to uradi – to je vec drugo pitanje. Da li je on to uradio jer je mislio da je moralno ispravno i da je on covek koji hoce da se žrtvuje, verovatno jedan broj ljudi misli tako, i to bi uradio u bilo kom trenutku za svoj narod, a postoji i drugo, da je to bila neka vrsta rizika, vrsta kocke. Ali to nije bila obicna kocka, kao kada dodete u kazino sa 1.000 dolara i izgubite 1.000 dolara pa cete da ih zaradite. Ovo je bila neka vrsta ruskog ruleta gde je ulog bio život. Za razliku od Koštunice, koji je covek koji nije sklon riziku, Zoran Ðindic je bio covek koji se nije plašio rizika, to je takva vrsta kocke. Tom objašnjenju sam ja sklon. Ja ne verujem da je on bio takva vrsta Majke Tereze koji je bio spreman da iz moralnih razloga podnese bol za sve nas. Moralna motivacija da se on žrtvuje za sve nas bez ikakve reference na bilo kakvu korist jeste jedno objašnjenje koje ja licno ne prihvatam, i drugo objašnjenje je da je on za sebe video šansu da posle dobije mesto u istoriji kao najveci srpski reformator.

B92: Sada nece?

Pavlovic: Ja mislim da nece, sumnjam da ce ga dobiti.

Posle tog prvog šoka od njegovog ubistva, posle dan-dva, došao je drugi šok a to je ponavljanje price – Titovim putem. Kada sam cuo parole tipa – nastavljamo Ðindicevim putem – kojim putem, koji je to put? Ako pogledate privatizaciju, nema tu ništa specificno naše. Imate neke modele privatizacije, imate vlade koje su primenjivale te modele i posle deset godina imate neka iskustva ciji je glavni branilac postala svetska banka. Tu nema nikakvih posebnih ideja i nekog puta za koji je zaslužna vlada Zorana Ðindica. Ja sam zaista mislio da ako smo s necim završili u ovoj zemlji, da smo s takvom vrstom glorifikacije pojedinaca – ''posle Tita Tito'' i ''posle Slobe Sloba'' i ''posle Ðindica Ðindic''. Ali, ako dobro percipiram stvari, mislim da se ta prica vrlo brzo istrošila tako da više nema ljudi koji daju onakve pateticne izjave tipa Žarka Koraca ''govorio mi je pusti detalj, gledaj širu sliku''. To tako pateticno kaže kao da je sada otkrio toplu vodu, to što mu je Zoran Ðindic rekao.

Teško mi je da zamislim, ne znam zašto bi sada posebno Koštunica gubio popularnost. Mislim da nece. Samim dogadajem sigurno nece izgubiti popularnost, nece mu pasti rejting. Mislim da ne bi bilo cak ni loše da se vlada malo upusti u to, da nekom vrstom kampanje pokuša, ne da dovede Koštunicu u vezu sa mafijom, ne verujem da su te veze postojale, ali da mu se na neki nacin olupa o nos to što je on podržavao, recimo, Crvene beretke kada su protestovale u novembru 2001. godine, što se zanimao idejom državnog udara sa generalom Acom Tomicem itd., i što je uopšte bio covek koji je bio spreman da podrži bilo šta samo ako je to bilo kontra Ðindica i njegove vlade. Ne bi bilo loše da se javnost malo osvesti, da se sruši taj mit o Koštunici kao legalisti. Legalista koji podržava štrajk bezbednosnih snaga, to nijedan legalista ne može da kaže. U njegov kabinet dolaze ljudi s najviših vojnih položaja koji razgovaraju o državnom udaru i ništa, on tu sedi i pije zajedno s njima. Ne bi bilo loše da mu se to malo natrlja na nos i da ukoliko vlada bude bila sposobna, ili ako DOS bude bio sposoban da to uradi, onda bi možda mogla ta njegova popularnost da opadne. Ali ja suštinski ne verujem da ce tu nešto mnogo da se promeni... Tu postoje efekti neposredno posle atentata, to ce da traje jedno dva meseca, izbori, ako budu došli, bice tek u decembru 2004. Verovatno bi DOS imao mnogo više izgleda da obnovi svoju popularnost kada bi odmah raspisao izbore. Sada je došao povoljan trenutak kada se DOS opet vratio na one pozicije koje je imao 6. oktobra i to ce opet da se istroši.

Ljudi iz G17 plus imaju neke malo drugacije interese od ljudi iz DOS-a, neke drugacije programe.

B92: U cemu je razlika?

Pavlovic: Jedna od razlika je sigurno u kadrovima. Ako imate odredene ideje, hocete da baš neki ljudi to sprovode a ne neki drugi ljudi. Razlozi za to što je G17 napravio stranku su jednim delom bili što su s vremenom ljudi iz G17 Plus poceli da se osecaju ugroženim. S vremenom je su polako poceli neki ljudi da se istiskuju, da im se preti, da se jednostavno polako uklanjaju. Takode je bilo logicno da je G17 Plus pokušao da na neki nacin zaštiti svoje pozicije tako što ce sada da se transformiše u stranku, na izborima ce imati odredeni broj poslanika. Ti poslanici ce garantovati mesta... Imali smo situaciju da imate jednu interesnu grupaciju koja ima neke politicke ili ekonomske ciljeve, ko ima ministre u vladi a nema podrške u parlamentu koja ce da te ministre brani. Kada pogledate ta dva razloga, videcete da mnogo razlika u stvari ne preostaje – govorim o DOS-u, minus DSS i G17 Plus. Mislim da nije mnogo strašno ni sa ta dva igraca, ili sa te dve struje, pa još da u sredinu dode i DSS, mislim da to nije mnogo strašno i bez obzira na to kakvo ja imam mišljenje o DSS-u kao reformskoj stranci, mislim da je to ipak stranka koja je za demokratske procese znacajna. Mislim da Demokratska stranka Srbije nije neka velika opasnost po demokratski razvoj ali, recimo, kada se vratimo još malo na Zorana Ðindica mislim da je tu bila obrnuta proporcija. On je bio covek koji je bio za reforme institucija, vrlo se zalagao do odredene tacke, ali za demokratski proces nije baš bio covek nekog kapaciteta. Kada se uopšte gleda lik i delo Zorana Ðindica, to da je on u stvari bio neka vrsta modernizatora, to je recimo moja ocena, modernizatora autoritarnim tendencijama. On je zaista hteo da modernizuje Srbiju, da sredi poreski sistem, da izvrši reformu državne uprave, da krene u integraciju sa Evropskom unijom, ali i covek koji je mislio da je u ime tih ciljeva dovoljno žrtvovati neke demokratske principe. To nije demokratski.

B92: Vajar Mrdan Bajic.

Bajic: Mislim da je taj trenutak imao neku anticku tragicnost u sebi, to zlo uvek prokleto pobeduje, tako da je to otrežnjenje užasno jako i nekako su opet isplivali belodani svi cinioci te naše drame, pokazali su se u jednoj potpunoj jasnoci. Prica sa Stambolicem je nešto što smo svi znali, svako normalan je znao da je ovaj bracni par u jednom trenutku minimalno morao da izgovori ''ucinite to ako morate'', to je minimum, ili su oni to baš i zamislili pa realizovali. Ali nekako je to bilo virtualno. Ali onog trenutka kada se suocimo s tim kostima, sa tim patikama, pojavi se nesnosni užas, da ce to prosto morati sada u svim segmentima da se desi, da vidimo nakit koji je nosila ta pevacica zbog koga je neko ubijen... Nadam se da se nece zaustaviti, nadam se da to nece biti samo period koji smo opet morali da istrpimo da bismo se opet vratili u letargiju.

Bio sam u Pancevu, radio sam skulpturu za Jugoslovensko dramsko pozorište i javila mi je jedna prijateljica, moram da kažem da sam apsolutno u tom trenutku pomislio da je sve to govoto. Niti sam u nekoj partiji, niti su moji prijatelji. Mislim da je to jedna zabezeknutost koja je opšta i jedna stvarno realna tuga koju nisam davno osetio zato što tu postoji aspekt nepravde. Naprosto, to je nepravedno. Posle sam u bunilu nekog gripa sve to jedva prebrodio. Moram da kažem – iako teorijski – kada bi mi neko rekao da sada aminujem vanredno stanje, da mi je to neko rekao pre par meseci rekao bih mu da je lud, ali sada, kao posledica toga, kada vidite šta sve isplivava, kada vidite tu kolicinu oružja koju ljudi predaju, kad vidite da u kucama ima više zolja nego fikusa, onda stvarno ne možete da verujete i pomislite da je to što smo svi kao poluludi u stvari super buduci da bi trebalo da budemo potpuno ludi s obzirom na sve to okolo. To je sad ona prica o Krležinoj pušci, koju je neko imao spremnu, nisu to ljudi cuvali za zimnicu nego su cuvali da upotrebe. I kako je to bilo slepljeno sa tim tzv. patriotizmom, i kako se to sad mora prisilno razdvojiti. Ne možete da zamislite kako funkcionišu ti ljudi. Kao, okupe se njih petorica i dobiju po 20 godina – to su realne životne situacije koje su oni mrtvi-ladni opošljavali. Ja ipak, možda i naivno, zamišljam da svaki covek gradi sebi nekakav moralni kod, ne verujem da iko sebi prizna ''ja sam truli zlocinac''. Nije ni cudo što mi je skocio pritisak nego što sam se i razboleo, zato što prica o tome kako je jedan narod bio ugrožen i kako je on baš zastupnik tog naroda koga su svi tlacili, to više ne pije vodu pošto je on to debelo prekoracio. Neko nekoga da ubedi da je jedan predsednik države ubijen a da drugi predstavnik države, njegov bivši prijatelj, nije bio obavešten o tome, to je apsolutno nemoguca prica. Njemu sad na celu piše ''ja sam to naredio''. Te lokalne male price na kojima ce on da preskace svedoke, to je sada šaljivo.

Mislim da je to greška koju smo svi napravili, to smo svi mi. Ja sam na fakultetu, pa smo preskocili pricu o tome da se ponovo postave ta pitanja ko je došao na ovaj nacin, a ko je došao na onaj. Možda smo bili željni da postanemo kao obicna dosadna Belgija ili Švajcarska, da se borimo za prava veverica i te stvari. Možda smo to svi potajno želeli, možda nam je bilo dosta da nam se istorija stalno trpa, da smo mi baš stalno subjekti nekakvih velikih dogadanja. Možda smo se uželeli života porodice Tarana. Mislim da je taj propust svuda pomalo napravljen. Ne delimo ga svi isto zato što nisam ja bio u prilici da držim šefa policije cetiri meseca, ti imaju malo vecu odgovornost, ali samo hocu da naglasim da smo svi pomalo tu stali. Šta sad, taj Pink, hajde, kao, nema veze, sve je to postalo bolno i isto, odnosno tužno. E, sad, opet vidim da su dosta rešeni neki ljudi iz politickog vrha da se ta pitanja ponovo postave. Koliko ja vidim, ljudi su mrtvi-srecni, doživite to da vas policajac zaustavi, traži vam licnu kartu, stojite deset minuta i niste besni na njega – to mi je isto potpuno novo osecanje.

Kad sam cuo našeg bivšeg predsednika Koštunicu kako kaže ''moglo je da se to uradi i ranije'', bio sam zaprepašcen pošto on ne samo da nikad ništa nije uradio a kamoli da je nešto brže uradio. Da ste vi u jednoj zemlji koja vekovima nije imala jednog prosvecenog demokratu i da imate podršku od 90% ljudi i da necinjenjem ucinite to da se pocnu bolje osecati bivši julovci i ko god, i da to sve tako iscuri, da dodete do toga da se na kraju napravi takav sukob da posle smrti tog coveka niste u stanju da izgovorite "žao mi je" nego odmah pocinjete da pletete nekakvu mrežu insinuacija, to nije ništa zakonski merljivo ali mislim da je to tužno i neoprostivo. Teško mi je i kad da spomenem odgovornost prema istoriji jednog naroda ali to jeste propuštena prilika u tom smislu. To sada citam kao nesumnjivo tako, a imaš punu zemlju ratnih zlocinaca i jedini signal koji ti šalješ je proceduralna zamerka na osnivanje tog suda. Jasan je to signal, niko nije baš toliko glup u ovoj zemlji da ne razume da time šalješ poruku da u stvari tamo ne treba ici. Nikom dlaka s glave nije pala, od gospodina Bojica, koji je uredno na osnovu imuniteta dobio pare koje nije upotrebio na citostatike, koga god se setite dlaka mu s glave nije falila. Pa, evo, i sada posle svih tih jasnih indicija, naš bivši predsednik u Hagu se žali kako mu maltretiraju porodicu. Ma nemoj! Ne nego nece! Nego ce da ih puste na miru!

Mislim da je to potpuno jasno politicko ubistvo. Cilj tog ubistva je ocigledno rušenje sistema, nekakva zamena. Ni u jednoj zemlji obicni kriminalci se ne bave tako pretencioznim stvarima da menjaju sistem. Mislim da prica o tome da su to tri kriminalca iz Zemuna nešto smislili, nekakvu zaveru koja ima tako dalekosežne ciljeve, naprosto je naivna i to mora da se pokaže. Cinjenica da istovremeno ovoga nema, ovaj odlazi, ovaj ceka da se vrati na RTS, svi nekako nešto znaju, svi nekako nešto cekaju. Taj dan je zabeležen u mapama i dnevnicima mnogih ljudi. Nešto je tu cekano. Mislim da bi zato bilo užasno važno da se taj covek Legija uhvati živ i, kao što smo nažalost morali da vidimo to sa Fruške gore, da on nekako u lice tim ljudima kaže – ne vi ste mi to rekli, ti si mi to rekao, ti si mi dao pare, za tebe sam uradio to i to. Ovu dvojicu su ubili, to se može desiti, ali da ne ispadne kao da se to sistematski dogada onima koji bi mogli da znaju ko zna šta. To ne bih voleo, ne bih voleo taj šum da imam. Ja ne verujem u to ali ne bih voleo ni da neko može to da mi nabacuje. Nadam se da cemo neke svedoke zaista videti kako saopštavaju te stvari, da se stresemo s tim nesnosnim istinama i da vidimo kako cemo nekako dalje s njima. Najcrnje vizije su se ostvarile. Da zamislite Madonu koja ima kolekciju zolja i koja ima kradeni nakit i kradene slike od toga pa do ovog nesretnog govora Amfilohija Radovica na sahrani. Ja stvarno nemam nikakvu sumnju da je on covek dok je pisao i dok je govorio to što je govorio znao da time što baš on govori i što govori to što govori o obilicevskoj ruci, o iranskoj deci neposredno vreda porodicu i prijatelje. To je ciljana greška. Još biti toliko bezobrazan pa posle toga ubedivati porodicu i prijatelje koje si uvredio, kojima možeš samo da se izviniš, ubedivati ih da su to oni nešto pogrešno shvatili – za mene je to cin najnižeg moralnog koda. Sve se nekako opet pokazalo u svojoj nesumnjivosti, u svojoj jasnoci, jednostavnosti.

B92: Meni nedostaje stvarno.

Bajic: Ma nedostaje mi u svakom smislu, cak i ono što mi je možda nekada smetalo, što me je možda malo i nerviralo, što sam mislio možda i da je onako drmanje na prazno. Ali to jeste bila vodilja ovde, to jeste imalo jedan smer sasvim odreden, sasvim jasan i sasvim direktan. Teško mi je da zamislim jednog toliko inteligentnog coveka koji ima sposobnosti da vodi ovakav narod. Tekst Nenada Prokica koji je objavljen u ''NIN-u'' izvanredno locira celu tu pricu, to ''dragi Srbi, evo sad pa vidite šta cete dalje, evo još jednom''. On ostaje jedan užasno važan pojedinac u našem vremenu, što ce se u njegovom odsustvu i te kako u nekom smislu osecati. To govorim bez ikakve bojazni da ikoga glorifikujem. Prvi put je ovom narodu kazan jedan jasan politicki stav, nedvosmislen, direktan, samo glupanu nejasan. Svako je na svom nivou mogao tu da procita jednu odredenu poruku. Ne znam da je to tako kazano, nešto što se ticalo realnog života – ljudi, imate jedan život, ucinite nešto i vi da vam taj život prode bolje.

B92: Naš ambasador u Meksiku gospoda Vesna Pešic.

Pešic: Prvo što bih htela da kažem jeste da ne bi trebalo da se žuri sa ukidanjem vanrednog stanja zato što je potpuno ocigledno da su službe imale velikog uspeha i da su za 20 dana pohvatale više kriminalaca nego što je pohvatano za 20 godina. Treba da se prozovu i naše komšije, trebalo bi da se prozove UMNIK na Kosovu, jer je poznato da je na Kosovu stecište trgovine heroinom, zatim treba da se prozove i Hrvatska jer su oni poznati kao šverceri cigareta i oružja, Bosna i Hercegovina, Republika Srpska, a, naravno, i Crna Gora zato što u stvari mislim da ova akcija ne može da se zadrži samo na našem prostoru nego mora da bude regionalna. Medutim, ono što verovatno vas, Svetlana, više interesuje jeste da pokažemo da razumemo kakva je to neka druga linija koju ja obicno zovem politickom linijom. Prvo, mora da se poveže i pohvata politicka linija koja je vodila do vrha bivše vlasti, odnosno do same porodice Miloševic. Prvo je Miloševic stvorio potpuno nove službe koje je trebalo prakticno da vode ratove i on je za te službe, kao što je svima dobro poznato, selektovao naše poznate kriminalce u svetu i oni su postali vode Srpske garde – Arkan, poznati kriminalac, zatim Legija, koji je došao u Crvene beretke, kriminalci su bili ti koji su u isto vreme bili povezani sa ratom i sa ratnim zlocinima. Tada je našu službu direktno vodio Stanišic, i to je taj deo gde se kriminal povezao sa ratnim zlocinima. Moram da kažem da se verovatno može zapaziti da je posle rata bilo izvesnih promena jer sada se taj kriminalno-ratnicki deo vratio na domaci teren i tu je nastala jedna nova sprega, pošto više nije bilo ratišta, ona je preuzela celokupnu trgovinu drogom, a tu bih ja povezala i smenu u samoj policiji gde umesto Stanišica dolazi Rade Markovic – to se posle toga naziva porodicnom funkcijom. Zašto? Rade Markovic je bio tutor Marka Miloševica, on ga je naucio onim nevaljalim veštinama i sada se u stvari porodica, vrh vlasti, seli od ratnog kriminala na unutrašnju teritoriju i tu se pocinju sukobljavati Marko Miloševic i Arkan, oni se sukobljavaju na internom tržištu i pored toga se koncentrišu na unutrašnje neprijatelje. Time se objašnjava ubistvo Stambolica, slucaj Ibarska magistrala, ubisto Curuvije, i dalje. Sada te iste jedinice, isti ljudi, postaju u stvari naše ubice iznutra i, naravno, nastavljaju da se bogate na švercu i na kriminalu. Najvažnije je da razumemo da je u tome štos, da su ti ljudi istovremeno ratni zlocinci, kriminalci i policajci. To je bio taj deo naše tempirane bombe na kojoj smo sedeli. Kada se desio 5. oktobar, nastala je jedna komplikovana situacija, nova vlast je uspostavljena više od gore, dok je citav ovaj aparat o kome sam malopre govorila ostajao mirno da živi, ti predstavnici za koje cak i sumnjamo da su naredivali ubistva i bavili se najobicnijim kriminalom i bogacenjem, oni su bili naši poslanici, sedeli u poslanickim klupama, uživali imunitet. Mi nismo videli diskontinuitet koji je tu trebalo da se pojavi i koji smo na neki nacin svi ocekivali. Ocigledno je da je politicko-kriminalno podzemlje u samoj policiji pomoglo taj 5. oktobar, iz prostog razloga što nisu pucali na narod i smatrali su da ce se iz jedne vlasti prebaciti, preseliti u drugu vlast. Zašto ta kombinacija na koju su oni racunali nije mogla da uspe? Nije mogla da uspe iz prostog razloga što je naša obaveza bila da saradujemo sa Haškim tribunalom a ta saradnja je direktno bila povezana sa tim istim ljudima, u stvari ceo taj kompleks povezanosti obicnog kriminala, ubica i ratnih zlocinaca je prakticno u jednom. Što je više rastao pritisak Haškog tribunala, to se njihova situacija sve više pogoršavala a istovremeno je baš na tom pitanju nova vlast, koja se instalirala posle 5. oktobra, upravo na tome podelila. Na šta tu mislim? Prvo, mislim na to da je jedna grupa iz DOS-a krenula veoma iskreno da se bavi ekonomskim reformama, da pokuša da stabilizuje i oporavi našu razrušenu privredu, da krenemo ka demokratiji i Evropi i, naravno, takav jedan pravac našeg kretanja podrazumevao je i saradnju sa Haškim tribunalom. Medutim, druga jedna linija jeste linija koja je pokušala ponovo da nas podeli po istoj liniji patriota i izdajnika, i da na neki nacin postane zaštita ratu i ratnim zlocincima. Ja sam slobodna da kažem da je prvu liniju simbolisao naš ubijeni premijer Ðindic koji je zaista radio danonocno da se naše društvo promeni, a drugu liniju destabilizacije, otezanja, protivljenja, odlaženja u opoziciju, bivanjem levim smetalom – tu liniju predstavlja Koštunica. Mogli smo da vidimo da je jedna grupacija krenula da radi nešto pozitivno za naše društvo a druga linija prakticno nije radila ništa. Ona je pokušala jedino da destabilizuje srpsku vladu i da je ucini trenutnom, da je ona diktatorska, da je ona autokratska, da nju treba destabilizovati po svaku cenu i da je ce ta vlada prakticno vec sutra da ode – i ko ce da se vrati na vlast? Vratice se na vlast patriote. Kakav je uticaj bio te destabilizacije? Ta destabilizacija je imala najlošiji uticaj upravo na policiju, da su i oni – takvih ima sigurno u policiji – koji su hteli da podrže ovu novu evropsku liniju koju je reprezentovao premijer Ðindic, na njih je to imalo jeziv efekat. Covek koji radi u službi, pa on nije lud da podrži i sledi Ðindica ako ce on sutra da ode jer on kao neki normalan covek gleda da zadrži svoju službu. Pakticno, Ðindic nije kontrolisao državnu bezbednost jer da ju je kontrolisao on bi znao, dobio bi podatke o tome da se planira atentat na njega. Ti što diluju drogu i što su pravili milione nisu to narko-dileri nego su istovremeno pukovnici i generali. U tome je cela prica. Kada se govori ''hajde da prekinemo odmah, šta ce nam vanredno stanje, tu neko ucvršcuje vlast'', pa to je u stvari neprekidni pokušaj da se prikrije ta veza izmedu rata, ratnih zlocina, kriminala, ubistava i službi. To je bila naša služba, izvinite. Da li je slucajno kada pomislimo ko je sacuvao Pavkovica i Radeta Markovica, ko je njega sacuvao, ko je njega ostavio da bude i dalje šef državne bezbednosti tri meseca posle 5. oktobra. I šta su onda radili? Ova Koštunicina linija ništa, nicim se nije bavila nego Ðindicem. Izvinite, nicim drugim. Oni su samo pokušavali da saplicu Zorana Ðindica. Ništa drugo radili nisu. To su pokušavali, medutim, obilo im se o glavu zato što jedan normalan i pošten gradanin nije hteo da izade na one predsednicke izbore jer Koštunica nije rekao ''hajde da ujedinimo sve demokratske snage u Srbiji protiv Šešelja'', nego je govorio protiv Zorana Ðindica. Naravno da ljudi nisu hteli da mu potvrde tu kandidaturu i da izadu u dovoljnom broju na izbore. I dobro je što je tako ispalo. U stvari, ja bih cak otišla i dalje – da je Ðindic veoma briljantno u jednom trenutku bio rašcistio tu politicku situaciju zato što je Marovic postao predsednik nove države Srbije i Crne Gore, zato što je uspeo konacno da to uveže i da se ta država proklamuje u skupštini i da se usvoji ustavna povelja, Miloševic je u Hagu, Šešelj je u Hagu, on je prakticno brilijantno rašcistio politicku situaciju a dok nju nije rašcistio nije mogao da rašcisti stvar u službama državne bezbednosti, vojsci itd.

I kada se analizira ko kakve izjave daje, možemo da vidimo da je Koštunica i sada, u poslednjim intervjuima, prvo bio protiv vanrednog stanja, pa onda kada je video da narod i gradani u potpunosti podržavaju da se situacija u zemlji rašcisti, onda se donekle korigovao pa je rekao ''dobro, razbili smo organizovani kriminal, hajde da ukinemo odmah vanredno stanje''. On i sada neprekidno pokušava da to razdvoji – da je Hag jedno a kriminal drugo, da tu izmedu nema nikakve veze. Ponovo, i kada se govori i o Ivanu Stambolicu, ponovo se protura jedna teza da, eto, on se raspitivao šta je bilo sa Stambolicem, ja verujem da je to i cinio, ali odmah se nekako u drugoj recenici dodaje ''pa, uostalom, on je bio clan Miloševiceve partije'', pa onda kaže kako su to ljudi, eto, iz jedne iste partije, kako je i Stambolic proganjao ljude, kako su i onda nestajali ljudi, pa onda na kraju nekako treba da izvedemo zakljucak da se tu, naravno, radi o tome da su se neki komunisti izmedu sebe pobili. To je otprilike ono što ja pokušavam da objasnim, da se stalno pokušava da se jedna naša realnost koja je nastala sa pojavom Slobodana Miloševica kao jednim potpuno novim fenomenom, jednom potpuno novom politikom, da se to zabašuri i da se sve stavi u jedan koš, da se kaže to su bili nekakvi komunisti a posle tih komunista sam došao ja kao patriotske snage, a ne vidi se da su prakticno te patriotske snage bile i pre toga na vlasti. Možda je bilo veoma dobro što se na neki nacin uspelo da predsednik tadašnje Jugoslavije Koštunica ne bude izabran za predsednika Srbije, jer nastavak ove linije o kojoj govorim, patriotske snage, cekale su da on bude izabran za predsednika i da ponovo na taj nacin dodu patriotske snage na vlast. S druge strane, šta je radio Ðindic? On je sve vreme pokušavao da na neki nacin otkloni taj politicki pritisak koji je dolazio od DSS-a i da pokuša da nas na izvede na nekakav put, i on je u stvari sve one tzv. patriotske teme preuzeo na jedan vrlo efikasan nacin zbog cega mislim da su gradani potpuno shvatili šta je on radio. On je, recimo, na jedan potpuno nov nacin postavio pitanje Kosova. Tu nije bilo više price o 600 godina, caru Lazaru i ne znam cemu, nego je to bez te terminologije na jedan evropski nacin postavio to pitanje, kao jedno pragmaticno pitanje koje ako hocemo da napravimo modernu srpsku državu to pitanje treba da rešimo. Zatim, ono u šta se Koštunica kleo, Srbija i Crna Gora, on ce sacuvati tu zajednicu, pokazalo se da je on poceo da saplice tu zajednicu – i opet je to morao da uradi Ðindic. Sve su to gradani videli – ko je obavljao sve te poslove a ko je saplitao obavljanje tih poslova. Mora da se rašcisti ta veza izmedu ratnih zlocina i kriminala, onoga što je bila služba i politickih vrhova, pre svega imam u vidu bivšu vlast, i da se pohvataju nalogodavci. Ako se to ne završi i ne istera u ovom momentu, cini mi se da cemo ponovo da vucemo neki mrak ili, što bi rekao naš premijer Ðindic, nekakvog osmog putnika. Sad nam je situacija da stvar isteramo do kraja i da zaista krenemo napred, a ja verujem da ima mnogo nade da ce tako i biti.

Tog jutra u Meksiku kada sam cula da je ubijen Zoran Ðindic, ne znam da li mi je bilo nekada u životu teže. Bila sam u potpunom šoku i u potpunom ocajanju. Clanak koji sam pisala za "Danas" zaista sam u suzama pisala sve vreme, i mogu da vam kažem da, evo, koliko je vec prošlo vremena, ja budim s tim da je Zoran ubijen i da ga više nema i tu cinjenicu ne mogu da prihvatim. Jednostavno, prošlo je neko vreme, nije mi bio rodeni brat, bio mi je prijatelj i saradnik, ali ne mogu da ga prežalim, jednostavno, ne mogu da zamislim da njega više nema i ono što me je užasno potreslo i ohrabrilo jeste to što sam tada ja ovde u Meksiku, kada sam se tako osecala, odjedared osetila da sam pripadnik celog tog našeg društva, kada sam videla kako su to naši gradani doživeli, i kada sam videla one povorke, i kada su se moji, iz moje porodice, javili da kažu kako im nije uopšte bilo važno da li su oni blizu ili daleko u toj povorci – jednostavno, niko nije hteo da izostane i da ne bude tamo – ja sam onda još više pala u žalost, ali istovremeno sam pomislila ''pa zar to nije neki putokaz za nas?''. Zar ti naši gradani nisu pokazali koliko su osetili taj trenutak, koliko su shvatili šta je za nas znacio Zoran Ðindic i to su tako dobro razumeli, da smo imali jednog brilijantnog politicara koji je stvarno pokušao nešto da ucini za Srbiju i za sve nas. To svoje stanje, to kako sam se ja osecala u Meksiku, da se sa nekom grudvom ujutru budim i ležem i da sanjam sve to neprekidno, imam utisak da to osecanje delim sa našim gradanima. Ja sam, Svetlana, najviše volela da kažem da za mene to još nije prošlo, da nikako ne mogu da doživim da je to naša istorija, ubistvo premijera Ðindica, nego da je to još uvek naš taj isti dan, i da mi veoma teško možemo da ga smestimo i ocenjujemo na nekakav realan i istorijski nacin zato što smo još emotivno sasvim potreseni i nismo se povratili. Ta cinjenica je možda neka moja nada za ovu situaciju koju sam pokušala da objasnim i objašnjavam ovako izdaleka, više analiticki da vidim ko je ko i ko je šta radio, ali to osecanje ce i dalje da nas vodi. I naravno, ja imam poverenje u ljude koji su sada na mestu Zorana Ðindica zato što ce i oni na toj emociji svih nas da vode dalje i da upravljaju državom. Zoran Ðindic radi i posle smrti. To kad kažem opet se užasnem da njega nema, zaista on radi i dalje, to je ta njegova neverovatna energija. Jer da se ne varamo, mi smo malo lencuge, mi smo ljudi koji volimo da zapustimo, mi više volimo da sedimo i da preklapamo, ali Zoran nije bio takav, pa eto, i posle smrti on radi za nas. Svi smo se nekako probudili, svi smo se trgli. Evo, samo da vam u šali kažem, pošto je Meksiko država koja ima mnogo kriminala i on je povezan takode sa državnim organima, ali to je tradicija Latinske Amerike, kada prate šta sada rade naše službe, oni meni kažu: da li može malo srpska policija da dode kod nas? Ne samo ovo što smo do sada uradili nego i što cemo tek da uradimo, mislim da mora da se, baš onako kako bi to i Zoran radio, napravi jedan vrlo konkretan plan i kada se obustavi vanredno stanje kako cemo dalje da radimo, da nam se od te bombe na kojoj smo sedeli ni delic više ne vrati posle toga. Jeste, žalosno je kad to kažemo, mi smo se osvestili i to je postala jedna nova šansa, drugo, ljudi su poceli drugacije da misle o tome ko je ko u toj politici, šta je bila u stvari prava uloga Slobodana Miloševica i njegove žene. Sve se to sada razotkriva i sve je to proizvela Zoranova smrt, pa je proizvela i neku nadu da cemo zaista u buducnosti živeti bolje i da ce Srbija da se sredi i da postane jedna normalna i moderna država. Ali, eto, cena je ogromna i svi smo je svesni, i necemo dozvoliti da ta cena ''pojeftini'' i da ona više nema taj pozitivni uticaj na nas koji ima sve vreme.

hronika vesti (arhiva)