Feral
Tribune,
18,
april.
2003.
Petar
Lukovic
Srpsko
prizivanje
Haga
Da
je
vanredno
stanje
sasvim
iznerviralo
srpske
desničare,
lokalne
fašiste
i
intelektualne
domoljube
koji
su
se
godinama
hranili
fobičnim
pričama
o
svetskim
zaverama
i
mondijalističkim
komplotima,
uz
obaveznu
preporuku
da
ni
po
koju
ne
cenu
ne
sarađujemo
s
Hagom,
jer,
jel'te,
Srbin
ne
može
biti
zločinac
nego
samo
žrtva…
dokazalo
se
poslednjih
desetak
dana
kad
je,
pod
kišobranom
dr
Vojislava
Koštunice
i
njegove
nesrećne
partije
(DSS),
organizovana
neskromna
medijsko-marketiniška
kampanja
o
čijim
je
humanitarnim
ciljevima
(na
Glavnom
odboru
svoje
stranke)
govorio
sam
dr
Voja
Kalašnjikov,
vidljivo
erotski
uzbuđen
i
neobično
analno
nervozan
zbog
uhićenja
njemu
tako
dragih
i
bliskih
suradnika
(Rade
Bulatović,
Aco
Tomić)
koji
su
do
guše
povezani
sa
«zemunskim
klanom».
Rekao
je
naš
bivši
Predsednik:
“Danas
je
2003.
Srbija
ne
sme
i
neće
dopustiti
da
se
vrati
u
1945.
godinu.
Neće
dopustiti
i
ne
sme
dopustiti
da
se
obnove
najmračnije
političke
kampanje,
progoni
i
suđenja,
od
onih
posle
rata
kulacima
i
navodnim
saradnicima
okupatora,
preko
procesa
vezanih
za
IB,
obračuna
sa
liberalima
i
drugima
sedamdesetih
ili
suđenja
šestorici
osamdesetih
godina.
Moramo
nazvati
stvari
pravim
imenima.
Reč
je
o
ugroženosti
Srbije,
zaustavljanju
svih
reformskih
procesa
u
njoj,
sprečavanju
izgradnje
institucija,
oduzimanju
prava
na
drugačije
mišljenje,
gušenju
političkog
života.
Reč
je
o
ugroženosti
jedne
zdrave
političke
orijentacije
koja
je
brana
svim
ekstremima
i
očigledno
uživa
najveću
podršku
u
Srbiji.
Upravo
zbog
te
podrške
DSS
i
ja
lično
takvima
smetamo”.
Nezavisni
DSS-sociolog
i
salonski
fašista
Slobodan
Antonić
u
listu
«Nova
srpska
politička
misao»
(čiji
bi
precizniji
naslov
bio:
«Nova
srpska
nacistička
misao»)
neophodnom
patetikom
guslarskih
žalopojki,
objašnjava
što
je
vaistinu
snašlo
Srbiju.
«Na
ubistvo
premijera
Zorana
Đinđića
vlast
je
reagovala
uvođenjem
varednog
stanja.
Policija
je
dobila
pravo
na
hapšenje
i
jednomesečno
zatočenje
ljudi
bez
uobičajenog
sudskog
rešenja,
a
uhapšenik
je
ostao
bez
prava
na
advokata.
Policija
je
stekla
mogućnost
na
ulazak
u
stan
bez
naloga,
pravo
da
prisluškuje,
prati,
nadgleda,
pretresa...
Ministar
policije
od
sada
može
svakoga
ko
mu
se
učini
sumnjivim
da
internira.
Zabranjeni
su
štrajkovi,
politička
okupljanja,
ograničena
sloboda
kretanja...
Uvedena
je
cenzura,
a
javnosti
zabranjeno
da
uopšte
raspravlja
o
razlozima
za
uvođenje
vanrednog
stanja,
ili
njegovom
ukidanju.
Druga
ozbiljna
stvar
u
vezi
sa
ovim
vanrednim
stanjem
jeste
da
ono
nije
ničim
ograničeno.
U
odluci
Nataše
Mićić
stoji
da
se
vanredno
stanje
uvodi
do
pronalaženja
svih
krivaca
za
ovaj,
ali
i
neke
druge
zločine.
Ukratko,
društvu
je
oduzeta
sloboda
bez
jasnog
obećanja
kada
će
mu
biti
vraćena.
I
da
li
će
mu
uopšte
biti
vraćena…”.
Raspravljati
se
s
izgubljenim
Antonićem
koji
poslednjih
meseci
deli
nacionalističke
šamare
gde
stigne
–
čak
je
i
ovog
kolumnistu
napao
u
«Vremenu»
zbog
njegovog
neprimerenog
jezika
–
besmisleno
je,
jer
nije
u
pitanju
nikakva
cenzura
niti
ograničenje
slobode
kretanja,
čovek
lupeta
po
običaju;
u
svojoj
maloj
paranoidnoj
DSS-mašti
koja
po
defaultu
maštu
kao
takvu
ne
priznaje,
ostaje
žal
za
vremenima
kad
se
po
srpskim
medijima
moglo
muljati
na
takav
način
da
se
kriminal
zaklanja
iz
politike,
može
i
obratno;
naknadno
iščitavanje
listova
koji
se
zovu
«Nacional»
ili
«Identitet»
ili
«Blic
News»
ili
«Identitet»
dokazuju
da
su
se
delovi
srpskog
novinarstva
raspoloženo
stavili
na
raspolaganje
onim
koji
su
prvo
zagovarali
«legalizam»
koji
se,
gle,
odjednom
pretvorio
u
«legijatizam»,
strogu
kolumnističku
formu
uspostavljenu
honorarom
Milorada
Lukovića
Legije.
Dva
primera,
tek
da
razbijemo
priču:
onog
dana
(12.
marta)
kad
je
Đinđić
likvidiran,
Bogdan
Tirnanić,
kolumnista
«Nacionala»
(lista
čiji
je
finansijer
Momčilo
Mandić
uhićen
pre
nekoliko
dana
zbog
svojih
veza
s
mafijom
i
kojem
je
Peddy
Ashdown
u
Bosni
zamrznuo
fondove),
napisao
je,
između
ostalog:
«"Više
nije
u
pitanju
samo
jedna
TV
Bastilja.
Nakotilo
se
toga.
Koji
god
kanal
da
okreneš,
uvek
naletiš
na
nekog
potpredsednika
srpske
vlade
koji
se
školovao
uz
rad,
vazda
spremnog
da
čitav
sat
stručno
objašnjava
zašto
se
srušio
šatl
‘Kolumbija’.
Pa
zato
što
je
bio
za
staro
gvožđe.
Ako
bi,
dakle,
bilo
novog
9.
marta,
on
bi
opet
bio
izazvan
nepodnošljivom
političkom
propagandom
tih
tzv.
javnih
servisa.
Nemamo
klozete,
ali
u
‘javnim
servisima’
ne
oskudevamo.
Ali
bez
podrške
televizije,
Đinđić
bi
konačno
shvatio
u
kojoj
zemlji
živi.
Ta
zemlja
sigurno
nije
Srbija.
Neka
je
recimo
premijer
nazove
Moja
Bajka.
Nevolja
je
u
tome
što
sve
bajke
imaju
tužan
kraj.
Jel'
se
sećate
kako
je
prošla
mala
prodavačica
žigica?!".
Taj
isti
Tirnanić
–
koji
je
neki
dan
usred
užasavajućeg
vanrednog
stanja
primio
nekakvu
novinarsku
nagradu
–
tekst
je
obogatio
još
jednim
zanimljivim
komentarom
glede
povređenog
Đinđića:
"Drma
glavom,
a
nosi
štake.
Da
nije
neka
lekarska
greška
u
pitanju?".
U
istom
broju
“Nacionala”,
u
rubrici
“Horoskop”,
za
Lava
(Đinđića)
se
kaže:
“Ukoliko
ne
povećate
oprez,
danas
možete
lako
postati
žrtva
nedobronamernih
osoba
koje
duže
vreme
‘motre’
na
vas.
Vaše
ideje
neće
naići
na
odobravanje
u
okruženju,
stoga
ih
ne
forsirajte…”
Ne
citiram
ove
tekstove
da
bih
dokazao
da
je
riječ
o
Konspiraciji
Medija,
već
za
prilog
o
atmosferi
u
svim
tim
novinama
gde
su
se
riječi
«likvkidacija»,
«atentat»,
«ubistvo»,
«prevrat»
ili
«državni
udar»
koristile
lakoćom
poetskih
vizija;
Mladić,
Karadžić,
Šljivančanin,
Radić
–
ne
samo
da
su
bili
glavne
teme
u
mnogim
listovima,
već
i
unapred
branjeni
kao
«mudri»,
«časni»,
«dostojanstveni»,
«patriotski
orijentisani»,
«zaslužni
za
srpstvo»
(dodati
po
ukusu
i
posoliti
Gotovinom
i
Norcem).
Taj
galijamatis:
anti-Đinđić,
anti-Reforme,
anti-Evropa,
anti-Hag
pretvoren
je,
vrlo
brzo,
u
pro-Koštunica,
pro-Legija,
pro-Crvene
berete,
pro-Republika
Srska...
Jer,
pročitajte
šta
ovih
dana
kaže
Koštuničin
pulen,
Đorđe
Vukadinović,
urednik
tog
famoznog
časopisa
«Nova
srpska
politička
misao»
koji
misli
sledeće:
«Čini
se
da
su
mnogi
poslednje
događaje
jedva
dočekali
da
bi
uspostavili
problematičan
znak
jednakosti
između
kriminala
(koji
jeste
metastazirao
u
prethodnoj
deceniji),
ratnih
zločina
(kojih
jeste
bilo),
integralističkih
težnji
i
borbe
Srba
van
Srbije
(koji
jesu
instrumentalizovani),
patritizma
(koji
jeste
besomučno
zloupotrebljavan),
neprijateljskog
stava
prema
NATO
i
Haškom
tribunalu
(koji
jeste
dodatno
raspirivan)
-
i
Miloševića,
koji
se,
opet,
nesumnjivo
koristio
svim
prethodnim
radi
održanja
na
vlasti.
Od
svega
pomenutog,
samo
po
pitanju
kriminala,
neposrednih
ratnih
zločina
i,
recimo,
pro-evropske
orijentacije
u
Srbiji
postoji
jasan
društveni
konsenzus
i
zato
je,
upravo
zarad
očuvanja
tog
konsenzusa,
opasno
kačiti
na
njega
previše
toga,
a
pogotovo
Karlu
Del
Ponte,
Kosovo
i
‘transantlanske’
integracije.
Čak
i
ako
zahvaljujući
opštoj
pojmovnoj
konfuziji
i
vanrednom
stanju
takav
manevar
trenutno
prođe
bez
ozbiljnije
reakcije,
to
dugoročno
neće
doneti
željenu
stabilnost,
već
samo
nove
kolektivne
frustracije
koje
su
plodno
tle
svakog
ekstremizma…”.
Tko
je
razumeo
–
razumeo
je:
opasno
je
podržati
Haški
tribunal
jer
je
«problematičan
znak
jednakosti»
između
onih
koji
su
ubijali/klali/silovali
po
Bosni,
Kosovu
i
Hrvatskoj
i
onih
koji
su
se
izjašnjavali
kao
«patrioti»!
Intelektualno
do
jaja!
Konačno,
da
sve
bude
u
DSS-stilu,
javio
se
Slobodan
Samardžić,
doskorašnji
savetnik
dr
Voje-Legije-Kalašnjikova,
da
upozori
javnost
da
su
pokojnom
Stamboliću
«posvećeni
komiteti
i
odbori,
kao
i
događaji
vezani
za
njegovu
sahranu,
dobili
veliki
medijski
prostor».
Samardžić,
u
perverznom
nekrofilskom
raspoloženju
–
možda
zbog
desetine
sova
s
kojima
je
kolektivno,
satima,
šutio
u
Koštuničinom
stanu
–
optužio
je
vlast
da
«politizuje»
vanredno
stanje
i
da
udara
na
«prirodna
patriotska
osećanja
građana».
Umesto
da
Stambolić
bude
predmetom
«kriminalističke
obrade»,
kaže
Koštuničin
ideološki
ljubavnik,
postao
je
predmetom
«političke
obrade»,
s
ciljem
da
se
Srbija
«odvede
u
osamdesete
godine,
pre
Osme
sednice».
Pljuvati
mrtvog,
tek
otkopanog
Stambolića,
savršeno
je
sukladno
Koštuničinoj
ponudi
za
koncentracionu
Vladu
petnaest
minuta
nakon
ubistva
Zorana
Đinđića:
preko
leševa
do
Vlasti,
nego
šta!
A
vanredno
stanje
(koje
podržava
preko
70
odsto
građana
Srbije,
nikad
sigurnije
i
nikad
mirnije)
samo
je
dobrodošli
povod
za
fašističku
histeriju
koja
se
pod
pseudointelektualnim
plaštom
(Vukadinović,
Antonić,
Samardžić,
Koštunica)
vodi
za
one
iste
ciljeve
koje
su
odavno
postavili
Šešelj
&
Milošević:
Srbija
do
Pizde
Materine!
Jer,
tamo
gde
su
Legija
ili
dr
Kalašnjikov
ili
Mikelić
ili
Ceca
ili
Pavković
ili
Svekoliki
Ratni
Zločinac
–
tamo
je
Zemlja
u
kojoj
nema
vanrednog
stanja
i
gde
cveta
limun
žut!
I
gde
dr
Voja
Koštunica,
s
oružjem
u
ruci,
može
slobodno
da
se
smeje!
Ako
je,
u
međuvremenu,
naučio
što
je
smeh!
hronika
vesti (arhiva)