debate>>
cela
polemika
Slobodan
Antonic:
ODGOVOR
KRITIČARIMA
Dok
za četiri kritička osvrta verujem da zaslužuju da
budu raspravljena, dotle dva tipa argumentisanja mojih kritičara,
prvenstveno iz metodskih razloga, ne bih ozbiljnije uzimao u
obzir u daljoj raspravi.
Prvi
tip
argumentisanja
kakvo
izbegavam
tiče
se
iskrivljavanja
oponentovih
teza.
Tvrđenje
koje
se
želi
pobiti
najpre
se
toliko
nategne
da
postane
besmisleno,
a
onda
se
lako
izvrgne
ruglu
(ili
još
bolje
-
oponent,
kome
biva
pripisano
nategnuto
tvrđenje).
Na
primer,
Ćurgus
Kazimir
moje
suprotstavljanje
kontraproduktivnom
i
već
dosadnom
nametanju
pojedinih
tema
ovdašnjoj
intelektualnoj
i
drugoj
javnosti
predstavlja
kao
radikalsku
tvrdnju
da
se
o
tim
temama
ne
piše
drugačije
do
po
projektnom
zadatku.
Uopšte
ne
sumnjam
da
se
o
tim
temama
(od
srpskih
ratnih
zločina
do
pitanja
Roma)
često
misli
i
piše
nezavisno
od
finansijske
podrške
različitih
"briselskih
i
vašingtonskih"
fondacija.
I
naravno
da
o
njima
treba
misliti
i
pisati.
Ali,
ono
što
smeta
je
nametanje
tih
tema
našoj
javnosti
zbog
briselskih
i
vašingtonskih
fondacija.
Uveren
sam
da
se
time
čini
loša
usluga
i
samim
temama
i
našoj
javnosti.
Javnost
ne
može
da
ne
zanima
koliko
je
desetina/stotina
hiljada
evra
potrošeno
na
istraživačke
i
ostale
projekte
o,
na
primer,
položaju
Roma
u
Srbiji,
na
posete
inostranih
ekspertskih
timova
za
to
pitanje,
na
međunarodne
konferencije,
na
luksuzne
višejezične
publikacije,
na
visokodizajnirane
oglase…
A
rezultat?
Ako
javnost
greši
kad
pomišlja
da
samo
malobrojna
"fondokorisnička"
elita
i
domaći
i
strani
eksperti
žive
sve
bolje,
dok
ostali
Romi
žive
kao
i
pre,
i
ako
se
iznova
čuje
da
ovdašnja
javnost
nije
nimalo
zagrejanija
za
rešavanje,
na
primer,
"romskog
pitanja"
nego
ranije,
to
su
takođe
pitanja
koja
traže
odgovore.
Meni
oba
pitanja
deluju
razumljivo,
jer
se
mnogi
problemi,
pa
ni
pitanje
položaja
Roma
u
Srbiji,
ne
mogu
razrešiti
sami
za
sebe
i
izvan
okvira
drugih
gorućih
društvenih
problema.
Drugi
tip
argumentovanja
koji
bih
ubuduće
želeo
da
izbegnem
tiče
se
prebacivanja
rasprave
sa
iskaza
na
ličnosti.
Mislim
da
pitanja-komentari
poput:
koja
stranka
ili
intelektualna
grupacija
viri
iza
mene
(Stanojević),
ili
zbog
čega
sam
toliko
frustriran
(Ćurguz
Kazimir)
ne
vode
u
dobrom
pravcu.
Odavno
je
poznato
da
istinitost
nekog
iskaza
ne
zavisi
od
ličnosti
koja
ga
izriče,
niti
od
motiva
sa
kojima
se
izriče,
nego
isključivo
od
slaganja
iskaza
sa
činjenicama
(stvarnošću).
Hajde,
dakle,
da
govorimo
o
tome
-
da
li
moje
ocene
odgovaraju
stvarnosti?
U
tom
smislu,
argumenti
koji
zaslužuju
raspravu
su
sledeći:
1.
Intelektualci
nazvani
"misionarskom
inteligencijom"
ne
misle
isto
i
ne
mogu
se
svrstati
u
jedinstvenu
grupaciju.
Ovo
bi
bilo
sasvim
tačno
ako
ne
bismo
imali
kriterijume
grupisanja.
Naravno
da
ljudi
čak
i
najbližih
shvatanja
ne
misle
isto.
Čak
i
isti
čovek
ume
različito
da
sudi,
zavisno
od
vremena,
prilike
i
konteksta.
Meni
je
sasvim
jasno
da
se
pisanje
"Helsinške
povelje",
"Danasa"
i
"Republike"
ne
može
u
potpunosti
izjednačiti.
U
prvom
listu
je
najviše
ekstremnih
stanovišta,
u
trećem
najmanje.
Ipak,
intelektualci
koji
se
okupljaju
oko
ovih
listova
mogu
se
svrstati
u
istu
kategoriju
(koja
odgovara
određenom
sociološkom
modelu)
iz
dva
jednovremena
razloga.
Prvi
je
sličnost
njihovih
stanovišta.
Svakako
da
ne
misle
svi
oni
da
je
"naša
teorijska
misao
sva
u
nacionalizmu,
što
pokazuju
radovi
srednje,
mlađe
i
najmlađe
generacije
teoretičara",
ili
da
bi
sa
denacifikacijom
u
Srbiji
"valjalo
početi
od
ZABAVIŠTA".
Ali,
za
sve
njih
najvažniji
i
odlučujući
problem
u
Srbiji
danas
ostaje
-
srpski
nacionalizam.
Drugi
razlog
leži
u
diskurzivnoj
nekonfrontiranosti
ove
grupacije.
Kada
u
"Republici"
budemo
pročitali
prve
kritičke
opaske
na
"Helsinšku
povelju",
ili
obrnuto,
postaće
jasno
da
to
više
nije
-
grubo
uzev
-
jedna
diskurzivna
matrica,
ili
jedna
intelektualna
grupacija.
Dotle
nije
sasvim
neopravdano
da
se,
u
određenim
kontekstima,
tako
posmatra.
2.
"Misionarska
inteligencija"
uopšte
nema
veliki
uticaj.
Moja
formulacija
je
glasila
"priličan
uticaj".
To
bi
trebalo
da
bude
sredina
između
"veliki
uticaj"
i
"mali
uticaj".
Naravno
da
ova
grupacija
naše
inteligencije
ne
usmerava
nacionalnu
politiku,
niti
gospodari
javnim
mnenjem
(što
bi
bio
"veliki
uticaj").
Ali,
ona
ima
te
ambicije
i
marljivo
i,
rekao
bih,
sve
uspešnije
radi
na
njihovom
ostvarenju
(što
jeste
"priličan
uticaj").
Njen
glas
se
čuje
mnogo
dalje
od
granice
koju
čine
skromni
tiraži
pominjanih
listova.
Ne
samo
zato
što
pojedini
od
njih
bivaju
unapređeni
u
kolumniste
daleko
uticajnijih
glasila
("Politika"),
što
njihove
teme,
pa
i
oni
sami,
uživaju
podršku
uticajnih
stranih
činilaca,
već
i
zato
što
im,
povremeno,
vladajuća
politička
frakcija
daje
najširi
prostor
u
svojim
medijima
(tako
je
već
prilikom
prve
DOS
afere
-
afere
Gavrilović,
TV
Pink
u
svojim
glavnim
vestima,
21.
avgusta
2001.
godine,
do
tančina
iščitavao
komentar
Gordane
Logar
iz
"Danasa"
-
da
ne
pominjem
istu
televiziju
i
beskrajna
pisma
Nataše
Odalović
u
jednoj
drugoj
aferi).
Mislim
da
su
-
za
intelektualce,
ne
političare
-
ovi
ljudi
veoma
uticajni
i
moćni,
a
kao
ilustracija
može
da
posluži
i
sledeće.
Kada
je
u
"Vremenu"
objavljen
moj
ogled,
koji
je
toliko
ražestio
Ćurgus
Kazimira
i
druge,
od
troje
iskreno
zabrinutih
prijatelja
mogao
sam
čuti
sledeće
rečenice:
"Ti
si
baš
hrabar",
"Ne
znaš
na
koga
si
udario"
i
"Tek
ćeš
videti
s
kim
imaš
posla".
Moji
prijatelji
verovatno
preteruju.
Ali,
da
se
moj
kritički
ogled
odnosio
na
bilo
koju
drugu
intelektualnu
grupaciju
u
ovoj
zemlji
(pogotovo
na
onu
koju
pominje
Ćurgus
Kazimir)
siguran
sam
da
bi
takvih
reakcija
bilo
mnogo
manje,
ili,
što
je
najverovatnije,
ne
bi
bilo
nijedne.
(Možda
se
tu
negde
zapravo
krije
poriv
koji
me
je
naveo
da
takav
tekst
napišem?)
3.
U
zemlji
pritisnutoj
nacionalizmom
ne
može
se
kritikovati
kritika
nacionalizma
a
sam
se
objektivno
ne
naći
na
nacionalističkoj
poziciji.
Prvo,
opet
ću
reći
kako
ne
mislim
da
je
-
bez
obzira
na
sve
nacionalističke
ispade
-
srpski
nacionalizam
u
ovom
trenutku
glavni
problem
ove
zemlje.
Etno-rasističkih
ispada
ima
svuda,
pa
i
u
zemljama
primerene
demokratije.
U
SAD
su,
nakon
11.
septembra,
spaljene
mnoge
džamije
i
napadani
mnogi
muslimanski
kvartovi.
Ni
danas
osobama
sa
arapskim
imenom
ili
izgledom
nije
najprijatnije
da
lete
po
SAD.
Ali,
nešto
se
ne
sećam
ocene
da
je
"američki
nacionalizam"
glavni
problem
SAD.
Mislim
da
je,
u
političkom
i
društvenom
smislu,
srpski
nacionalizam
u
ovoj
zemlji
devedesetih
godina
doživeo
veliki
poraz.
Nije
sasvim
nestao,
ali
više
nije
gorući
društveni
problem.
I
ne
može
se
dalje
pacifikovati
ni
žalopojkama
niti
prizivanjem
hajke
na
nacionaliste,
već
jedino
ozbiljnom
demokratizacijom
i
modernizacijom
društva
(molim
videti
moju
studiju
o
modernizaciji,
na
sajtu
www.nspm.org.yu).
U
tom
smislu,
ne
može
biti
svejedno
ni
sa
kojih
pozicija
se
napada
nacionalizam.
Kritika
kritike
komunizma
ne
znači
automatski
da
ste
vi
komunista,
jer
se
komunizam
može
kritikovati
bar
sa
četiri
pozicije:
nacističko-fašističke,
tradicionalno-autoritarne,
socijaldemokratske
i
liberalne.
Meni
su
u
našim
najglasnijim
"post-5.oktobarskimg"
kritikama
nacionalizma
zasmetali
onaj
ne-liberalni
pa
i
anti-liberalni
prizvuk,
kao
i
neshvatanje
stvarnih
problema
ovoga
društva.
Zato
sam
o
tome
i
progovorio.
4.
Izneta
kritika
ideologije
"misionarske
inteligencije"
i
sama
je
ideološka.
Tačno
je
da
moja
kritika
podrazumeva
izvesne
vrednosti
i
da
mi
je
liberalno
stanovište
bliže
od
drugih
pozicija.
Ipak,
vrednosni
okvir
nije
dovoljan
da
bi
se
nečije
razmišljanje
nazvalo
ideološkim.
Za
to
je
potreban
drugi
važan
element
-
dogmatičnost,
otpornost
na
uticaj
stvarnosti
na
uverenja.
U
tom
smislu
mogu
da
kažem
kako
ne
mislim
da
društveno
i
lično
iskustvo
tokom
protekle
decenije
nije
uticalo
na
mene
da
izoštrim,
a
u
nekim
tačkama
i
da
sasvim
promenim
svoje
poglede
na
srpsko
društvo.
Svako
ko
uporedi
moju
prvu
knjigu
("Srbija
između
populizma
i
demokratije",
1993)
sa
poslednjom
knjigom
("Zarobljena
zemlja",
2002)
u
to
lako
može
da
se
uveri.
Ali,
voleo
bih
da
mi
se
navede
društveno
iskustvo,
društveni
događaj,
koji
bi
našu
"misionarsku
inteligenciju"
razuverilo
od
ubeđenja
da
je
srpski
nacionalizam
i
dalje
glavni
problem
ovoga
društva,
da
je
ovo
društvo
sa
"defektnim
elitama"
i
nacionalizmom
kao
"nacionalnim
mentalitetom",
zbog
čega
je
reč
o
"demokratski
insuficijentnom"
društvu.
Možda
se
takav
događaj
nije
zbio,
ali
da
li
se
on
uopšte
može
zbiti?
I
da
li
se
može
zbiti
a
da
istovremeno,
u
suštinskom
smislu,
ne
znači
razaranje
i
nestanak
čitavog
društva?
Na
kraju,
ukazaću
i
na
duh
pisma
gospodina
Stanojevića
u
kojem
on
protestuje
što
se
novac
"nas,
poreskih
obveznika"
(ovo
nije
citat,
već
stil)
troši
na
naučne
projekte
u
okviru
kojih
je
nastao
"Antonićev
tekst…
paradigma
kukanja
desnog
nacionalizma"
(ovo
jeste
citat).
To
je
upravo
ono
o
čemu
sam
u
ogledu
govorio
-
o
tom
višku
gorljivosti,
toj
zaslepljenosti,
toj
povici
za
represijom…
To
je
onaj
isti
ideološki
obrazac,
uveliko
poznat
iz
nedavnih
vremena
-
"na
šta
se
troše
pare
radničke
klase?",
ili
kasnije
-
"na
šta
se
troše
srpske
pare?".
To
je
ta
ista
logika
represije
koja
bi
-
zarad
"idejne
borbe"
-
ukidala
projekte,
gasila
časopise,
"čistila"
Univerzitet…
Samo
što
ovoga
puta
ta
"velika
ideja"
nije
ni
komunizam,
niti
nacionalizam,
već
antinacionalizam.
Nasuprot
tome,
smisao
mog
pisanja
upravo
je
upozorenje
da
i
ova
najnovija
"velika
ideja",
ne
otvori
li
se
za
kritičko
promišljanje,
okošta
li
kao
puki
"izam",
i
samo
li
se
upari
sa
odgovarajućom
političkom
moći,
može
da
napravi
jednako
veliku
pustoš
u
našem
društvu
kao
i
prethodne
dve.
Na
nama
je
da
se
to
ne
desi.
Slobodan
Antonić
Beleska
o
autoru:
Slobodan
Antonic
(Beograd,
1959)
diplomirao
je
(1982)
i
magistrirao
(1988)
na
Fakultetu
politickih
nauka.
Doktorsku
disertaciju
izradio
je
i
odbranio
na
Odeljenju
za
sociologiju
Filozofskog
fakulteta
u
Beogradu
(1995),
gde
je
danas
zaposlen
kao
docent
opste
sociologije.
Objavio
je
knjige
Izazovi
istorijske
sociologije
(1995)
i
Zarobljena
zemlja:
Srbija
za
vlade
Slobodana
Miloševica
(2002).
hronika
vesti (arhiva)