nastavak teksta

(pošaljite komentar)

Djordje Vukadinovic

BILANSI I POUKE SRPSKOG OKTOBRA

Rezime

U prvom delu clanka rezimiraju se medjunarodni, politicki, ekonomski i medijski ucinci prve godine dosovske vlasti, sa tezom sa su oni ne samo daleko ispod ocekivanja, nego i ispod nivoa onoga što je, uprkos svim objektivnim materijalnim i vremenskim limitima, bilo moguce ostvariti. Druga autorova teza jeste da dalje postojanje DOS-a, sa njegovom oksimoronskom strukturom i nacinom funkcionisanja, predstavlja najvecu prepreku što ovaj bilans nije povoljniji, iako, razume se, postojanju DOS-a imamo da zahvalimo što takve bilanse uopšte pravimo, tj. što je do promene uopšte došlo. Idealan kao organizaciona forma za rušenje Miloševica, DOS se, izgleda, pokazuje kao krajnje nepogodan instrument za vršenje demokratskih promena i otklanjanje posledica Miloševiceve vlasti. Autor zakljucuje da je tekuce politicko nadgornjavanje umnogome devalviralo vrednost politickih akcija glavnih aktera sukoba (narocito jednog od njih), ali da su njihovi politicki izgledi još uvek znatno povoljniji od šansi za realizaciju, navodno, zajednickog im modernistickog projekta.

Glavne reci: DOS, demokratija, oligarhija, podela vlasti, Srbija, Koštunica, Djindjic

1.Od oktobra dva putica

Kada je rec o teorijsko-publicistickoj refleksiji zbivanja u srpskom društvu nakon septembarsko-oktobarske promene vlasti i pada režima Slobodana Miloševica, jasno se uocavaju dve oprecne, podjednako (ne)zasnovane i pomalo iritantne tendencije. S jedne strane, mahom u centrima DOS-ovskog politickog i intelektualnog establišmenta, imamo samozadovoljni, post-revolucionarni optimizam, neku vrstu srpske verzije Fukujamine price o "kraju istorije", po kojoj su sa rušenjem Miloševica srušeni i poslednji ideološki ostaci Berlinskog zida u ovom delu Evrope, i sada (ne racunajuci par politicko-demografskih "sitnica" - poput, na primer, Kine ili islamskog sveta) principijelno više ništa ne stoji na putu covecanstva (i Srbije) u globalni neo-liberalni raj. Razume se, kao i u konkurentskim, teološkim i komunistickim verzijama ovog eshatološkog modela, put do eshatona uvek vodi kroz uska vrata, i, premda u principu neminovan, takodje neminovno zahteva krupne žrtve i bolna odricanja. "Ostaci starog poretka", "zaostala svest" i "mangupi (kocnicari) u našim redovima" pri tome su uvek dobrodošla i vazda funkcionalna "objašnjenja" razloga zbog kojih novi svet (nekad komunizam, danas vladavina prava, milijarde investicija, socijalno blagostanje) uporno kasni i zašto je put do njega tako trnovit.

S druge strane nalaze se radikalno nastrojeni analiticari, koji, nezadovoljni opštim pravcem i tempom promena, ili pogodjeni nekim konkretnim kadrovskim i politickim potezima, dolaze do zakljucka kako se "u suštini" ništa nije promenilo, da nije razbijena kriminalno-oligarhijska struktura vlasti, vec da su samo dojucerašnja vlast i opozicija, odnosno, da se poslužimo karakteristicnim izrazom Jovice Trkulje, "vozac i suvozac srpske nesrece" zamenili svoja mesta. Iako diskretni šarm jeresi, kao i radikalisticki patos "kritike svega postojeceg", ovu poziciju cine trajno privlacnom u intelektualnim krugovima, ona ipak predstavlja tek kontraproduktivno nalicje oficijelnog nekriticnog optimizma. Pre svega, da bi se uopšte u nekom informativnom i odgovornom smislu moglo govoriti o "radikalnom rezu", ili "stagnaciji" i "statusu kvo", neophodno je prethodno specifikovati kriterijume i analiticke ravni o kojima je rec. Naime, jedna je stvar ako su predmet razmatranja, na primer, makroekonomski pokazatelji, a sasvim druga ukoliko se stepen promena meri na mikroekonomskom, socijalnom, psihološkom ili kulturnom planu. Bez obzira što analiza nekih od ovih nivoa zahteva duži vremenski tok i složene istraživacke tehnike, cini se da kada stvar tako razložimo gotovo automatski dolazi do relativizacije oba suprotstavljena stanovišta i citava prica se premešta na jedino plodan plan proracuna i (pr)ocena konkretnih pomaka na konkretnom podrucju. Doduše, ne može se reci ni da je istina u nekoj (aristotelovskoj) "zlatnoj" sredini izmedju ove dve aprioristicke i pomalo dogmatski ušancene pozicije. Naime, dok su još koliko prošle zime zamerke na racun dominantnog tona i toka dosovske politike zaista mogle delovati kao sitnicavo akademsko zanovetanje "politickih voajera i kolumnista" (izraz Dragoljuba Micunovica), sada se tas ozbiljno nagnuo na drugu stranu i cini se da je potrebno sve više mentalnog napora radi uspostavljanja koliko-toliko pozitivnog bilansa srpske antimiloševicevske revolucije. Uostalom, krenimo redom.

1.1. Pre svega, mislim da se nesumnjivo može konstatovati znatan napredak koji je postignut na spoljnopolitickom planu.

Tokom nepunih godinu dana Srbija se vratila u svet, odnosno, primljena je, ili se nalazi pred prijemom u vecinu medjunarodnih politickih i ekonomskih institucija iz kojih je bila iskljucena tokom Miloševiceve vladavine. To je bez sumnje znacajan rezultat, ali je radi sagledavanja njegovog stvarnog dometa potrebno imati na umu da po stepenu integrisanosti još uvek daleko zaostajemo za svim zemljama iz neposrednog okruženja (Hrvatska, Bosna, Bugarska, Makedonija, Albanija), tako da, na žalost, ovaj streloviti uspon mnogo više govori o neverovatnim razmerama predjašnjeg sunovrata i izolacije, nego što daje povoda za neko narocito radovanje zbog postignutog.

S druge strane, cak ni ovaj nedvosmisleni uspeh nije prošao bez nekih nepotrebnih mrlja, sa cijim posledicama cemo se kao zemlja i narod tek suociti i koje su sa svoje strane verovatno još dodatno ubrzale i inace neminovno topljenje naših postoktobarskih kredita. Tu pre svega mislimo na saradnju sa Haškim tribunalom, te kontroverze povodom Miloševicevog hapšenja i izrucenja, a posebno na više nego zabrinjavajucu pojavu, koja je došla do izražaja u svim ovim slucajevima, da se spoljna politika i nacionalni interesi olako (i u suštini na jedan sasvim miloševicevski nacin) funkcionalizuju i instrumentalizuju zarad sitnog politickog interesa i lokalnog unutrašnjepolitickog obracuna. U takvoj atmosferi, umesto osmišljene i koordinisane strategije spoljnopolitickog nastupa, "saradnja sa medjunarodnom zajednicom" (otprilike kao nekada "zaštita ugroženog srpstva") postaje magicna formula sa ad hoc promenljivim sadržajem i figurira kao neka vrsta toljage u rukama zavadjenih strana(ka).

U besomucnoj trci za status "najfleksibilnijeg" i "najkooperativnijeg" domaceg politickog cinioca lako se dešava da pod nogama ostanu elementarni državni interesi i nacionalno dostojanstvo, koje je, samo na drugi nacin, lažno ih uzdižuci, prethodni režim vec dovoljno devastirao. Iskrivljeni prut se možda i mora ispravljati tako što se krivi na suprotnu stranu, ali teško da se na takav nacin može voditi državna politika, odnosno, teško da se posledice prethodnog autizma i inadžijstva mogu sanirati stihijskim i bezupitnim podastiranjem pred svakim zahtevom svakog zapadnog diplomatskog službenika i svake medjunarodne krizne grupe. Zato, relativno uskladjen i odgovoran državnicki pristup kosovskom problemu, a posebno problemu izlaska Srba na kosovske izbore, ostaje, za sada, najsvetlija tacka spoljnopolitickog (!?) nastupa dosovske vlasti, baš kao što i uzdržanost u Ujedinjenim nacijama prilikom glasanja o zabrani oružja sa osiromašenim uranijumom predstavlja u tom pogledu najtamniju i najsramniju mrlju.

1.2. Privredni pokazatelji, cak i po priznanju samih predstavnika vlade, inace po pravilu sklonih neodmerenoj samohvali, nipošto nisu ohrabrujuci.

Proizvodnja opada, troškovi života dramaticno rastu, inflacija je vec u septembru premašila predvidjeni godišnji nivo, strane investicije u privredu su cak manje nego u poslednjoj godini Miloševiceve vlasti… Neko ce možda reci: "Svaka tranzicija je bolan proces" i upozoriti da se cena zakasnelih reformi jednom mora platiti, ali nevolja je što reforma ovde zapravo nije ni otpocela, a cena se vec uveliko placa. Pri tom, visoki socijalni troškovi kojima se ne nazire kraj, kombinovani sa vladajucim "ortodo(k)snim" optimizmom i nerealnim obecanjima (ogromne donacije koje se mere milijardama dolara, još vece investicije, skora kandidatura za ulazak u Evropsku uniju itd.) neminovno vode ka kolektivnoj frustraciji, hlapljenju reformskog entuzijazma i nespremnosti na participaciju u tranzicionim naporima. Takvu spremnost je, uostalom, teško i ocekivati u situaciji kada su cetvoroclanoj porodici u Srbiji za hranu i racune mesecno potrebne izmedju 3 i 4 prosecne plate. Istina, ovaj poslednji podatak potice iz sindikalnih izvora, dok je racunica vlade, razume se, mnogo povoljnija (2,5 plata), ali igre brojki teško mogu prikriti cinjenicu da vecina stanovništva živi teško, a neke kategorije cak i znatno teže nego pre. To što inflacija za 2001. navodno, nece preci 40 procenata ne znaci mnogo gradjanima suocenim sa višestrukim povecanjima cene hleba, mleka, komunalija, struje i telefonskih usluga, dakle, svega onog osnovnog, od cega ljudi žive i bez cega ne mogu.

Pri tome, narocito je zabrinjavajuca pojava, koja je inace bila zaštitni znak i starih vlasti, da nivo optimistickih izjava o velicanstvenim nacionalnim, privrednim itd. perspektivama koje tek što nisu pocele da se ostvaruju progresivno raste sa zaoštravanjem unutrašnjih politickih prilika, a doslovno eksplodira pred mogucnocu bilo kakvih izbora, koji se uvek doživljavaju kao najveca pretnja stabilnosti i nadolazecem ekonomskom procvatu. (Covek ponekad prosto ne može a da se ne pomisli kako bi možda bilo najbolje da se izbori u Srbiji sasvim ukinu, ili bar suspenduju na neodredjeno vreme, kad ionako samo ometaju reforme, a ne koriste nikome - osim "politicarima željnim vlasti".) Uprkos ironicnom tonu, opisano ponašanje, zapravo, uopšte nije za šalu, vec odslikava možda najvece iskušenje i najgori simptom nove dosovske vlasti. Precesta i politikantska (zlo)upotreba reci kao što su "reforma", "modernizacija", "demokratija" veoma lako bi mogla, pogotovo na Balkanu, stvarima koje se tim recima oznacavaju naneti otprilike istu onakvu štetu kakvu je, u prethodnom periodu, srpskom nacionalnom interesu donosila Miloševiceva neprestana briga za "srpski narod" i "srpsko Kosovo".

1.3. Pravna regulativa nedopustivo kasni.

Sem seta poreskih zakona i nesrecnog zakona o ekstraprofitu (u medjuvremenu je usvojen i kontroverzni zakon o radu), svi neophodni, odavno najavljivani i navodno vec pre oktobra pripremljeni zakoni nikako da se pojave. Zakon o privatizaciji, zakon o univerzitetu, zakon o informisanju, zakon o sudovima, zakon o duvanu i niz drugih, na celu sa vrhovnim zakonskim aktom - Ustavom Srbije - morace da sacekaju drugu (da li poslednju?) godinu dosove vlasti. U medjuvremenu, vlada se uredbama, odluke koje duboko zadiru u sferu zakonodavne vlasti donose se od slucaja do slucaja, s pozivanjem na "hitnost situacije" i "buducnost naše dece".

U Srbiji je prakticno razrušena piramida sudske vlasti. Da li zbog nemogucnosti usaglašavanja koalicionih partnera, da li zbog necijeg interesa da se takvo stanje što više prolongira, Srbija prakticno nema Ustavni sud, a i Vrhovni funkcioniše na ivici kvoruma i legitimiteta. (Stanje je slicno i u Ustavnom sudu Jugoslavije.) Nacelo podele vlasti je sasvim narušeno, a parlament marginalizovan. Radikalska opstrukcija, u koju svi mesecima upiru prstom, ne može biti nikakav alibi za takav odnos, tim pre što je nakon usvajanja novog, znatno restriktivnijeg Poslovnika prostor za nju sveden na minimum. Previdja se, medjutim, da najveca opstrukcija srpskog parlamenta vec duže vreme uopšte ne dolazi iz opozicionih, vec iz dosovskih redova i ogleda se kako u masovnom odsustvovanju sa sednica koje cesto moraju da budu odlagane, tako i u krajnje bahatom odnosu prema predlozima skupštinske manjine, te odsustvu svake želje za raspravom i suceljavanjem argumenata.

To što sadašnja opozicija ima hipoteku gotovo decenijskog ignorisanja svega što je na bilo koji nacin bilo povezano sa delovanjem ondašnje opozicije, ne bi smelo da bude nikakvo opravdanje. Princip odmazde je pravno i moralno neprihvatljivo nacelo, pogotovo u društvu koje pretenduje na to da bude demokratsko. Ako je bilo osnova za lustraciju ili neki drugi vid sankcionisanja bivše vlasti, odnosno, nekih njenih predstavnika, onda je to trebalo sprovesti odmah, a ukoliko osnova za zakonsko sankcionisanje niije bilo, ili se pak iz bilo kog razloga od toga odustalo, onda se opoziciono pravo mora poštovati i priznavati. Ovako, neprestana sklonost ka kriminalizaciji opozicije, uz više-manje neskrivene pretnje tipa: "Budete li previše talasali, mi možemo okrenuti i drugi list", predstavljaju (još jedan) rdjav element kontinuiteta nove vlasti sa Miloševicevom i Brozovom erom, nespojiv sa pretpostavkama otvorenim društva.

1.4. Medijska slika je, opet, posebna prica.

Gotovo je dirljivo nesvatanje uloge i smisla postojanja nezavisnih medija i kriticke javnosti koju ispoljava nova dosovska elita. Kao da su te demokratske "trice" bile poželjne i potrebne samo za vreme borbe protiv Miloševica, kada smo "mi" bili opozicija, odnosno, "gradjani" i "narod" koji se buni protiv diktature, dok danas, kada smo "mi" (što ce reci, "gradjani" i "narod") na vlasti, nema više potrebe za tim romanticarsko-demokratskim zanovetanjima. Sve zapravo neodoljivo podseca na, svojevremeno, standarnu boljševicko-titoisticku "argumentaciju", po kojoj je kod nas radnicka klasa na vlasti pa je onda besmisleno i nemoguce da se ona buni i štrajkuje protiv same sebe. (S druge strane, za "neprijatelje slobode", "demokratije", "socijalizma", ili vec cega god, ionako ne treba ostavljati previše slobodnog medijskog i politickog prostora.) Pošto je, dakle, 5. oktobra "pobedio narod", svako ugrožavanje tada uspostavljenog poretka predstavlja se kao krajnje nelogican cin, ili cak opasna antinarodna i antidemokratska rabota. Iznenadjujuce je koliko i zabrinjavajuce da ovaj jeftin sofizam u svako doba nadje svoje iskrene pristalice - i to ne samo u redovima onih na vlasti.

Ne radi se, doduše, o pokušaju totalne društvene kontrole, niti otvorenoj medijskoj represiji, premda, pogotovo na lokalnom nivou, ni takvi pritisci nisu iskljuceni. Medju nesumnjivim tekovinama oktobarskog prevrata cesto se pominju barem dva momenta: navodno, kako god se stvari odvijale, niko nas više nece bombardovati (1) i vlast, kakva god bila, više nece smeti otvoreno da progoni medije (2). To, medjutim, nipošto ne znaci da se postmiloševicevska Srbija preko noci izmetnula u medijski raj. Naprotiv. Pomenuti poremecaj strukture i ravnoteže razlicitih sfera vlasti u korist one izvršne (što je takodje element kontinuiteta sa prethodnim periodom, s tim što težište moci više nije na predsedniku vec na vladi) imao je za posledicu to da su gotovo svi javni ("društveni") mediji u zemlji na ovaj ili onaj nacin (p)ostali - vladini. Osim toga, u narucje vladi, više ili manje dobrovoljno, pohrlilio je i citav niz privatnih medija, ciji su vlasnici svoje medijsko-poslovne imperije, frekvencije i monopole sticali zahvaljujuci svom pripadništvu i tesnoj saradnji sa vrhom prethodnog režima. Kao zalog svoje lojalnosti oni su novoj vlasti doneli ne samo svoje resurse vec i specifican mentalitet, kao i osobeno shvatanje medijsko-politickog delovanja.

Posle pocetne zbunjenosti novi vlastodršci su se relativno brzo privikli na novo okruženje. (Tim pre što za dobar deo njih ono i nije bilo narocito novo, s obzirom da je barem trecina clanova predsedništva DOS-a iza sebe vec imala duže ili krace iskustvo u saradnji sa Miloševicevom vlašcu.) Pukotine unutar dosovske koalicije, koje su se pojavile odmah po dolasku na vlast i širile munjevitom brzinom, dodatno su podstakle i ubrzale medijsko-politicku perestrojku. Naziruca politicka kriza i sa njom nastupajuca polarizacija doveli su do povecane tražnje upravo onih politickih vrlina i osobene vrste "profesionalizma" koji su godinama bili zaštitni znak pomenutih medija. Neki od pocetka (Pink, Telegraf, Studio Be), a neki nakon kraceg kolebanja (BK), svi su se ubrzo postrojili na zadacima promocije "reformskog kursa" republicke vlade, koja je, opet, sa svoje strane, doprinela njihovoj ekspresnoj rehabilitaciji. Kao što su doskora bili na celu borbe za nacional-patriotsku stvar, tako su se sada preko noci obreli u prvim redovima bitke za reformu i demokratiju. Stari gresi brzo su izcileli pred novim izazovima i specijalnim zadacima. Beskompromisni kao i uvek, pri tom neoptereceni suvišnim moralnim dilemama, oni su se, štaviše, u tom pogledu pokazali kao zahvalniji od (bivših) opozicionih medija sklonih kritickom zanovetanju, isticanju svojih zasluga, držanju za rec i preozbiljnom shvatanju prica o demokratiji.

Što se pak ovih, donedavno opozicionih i više-manje nezavisnih medija tice, i oni, pritisnuti materijalnom neizvesnošcu, s jedne strane, a sa druge, psihološki nepremni da se ozbiljnije angažuju u kritici "svojih", teško uspevaju da opravdaju i održe vlastiti kriticki renome. Da i ne govorimo o tome da, naviknuti na relativno jednostavno crno-belo pozicioniranje za vreme Miloševica, izgubivši velikog Protivnika koji ih je godinama inspirisao i pružao im razlog postojanja, mnogi od njih naprosto ne mogu da se orijentišu u haoticnim prilikama sadašnjeg pluralizma, koje iziskuju ne manju hrabrost ali drugacije forme novinarskog delovanja (više istraživanja - manje parola i komentara) i drugu vrstu angažmana.

Na osnovu svega recenog, moglo bi se zakljuciti da su izjave kako se u medijskoj sferi prakticno ništa nije promenilo, tj. da su režimski mediji ostali režimski, dok su nezavisni i dalje nezavisni, samo delimicno tacne i, bez obzira na rezignirani ton kojim se izricu, zapravo isuviše optimisticke. Iz toga, medjutim, još uvek ne sledi da je "medijska situacija gora nego ikad", kako to vole da isticu nostalgicne pristalice starog režima. Nema sumnje da je danas mnogo manje tabua i tajni, i prakticno sve bitne informacije i stavovi, doduše, uz specifican medijski "spin", ipak dospevaju do javnosti. Ali isto tako treba priznati i to da je ovaj napredak još uvek nesistemski i da zapravo uopšte nije plod nekog narocitog "demokratskog otvaranja" nove vlasti, vec mnogo više predstavlja nenameravanu, tako reci, "kolateralnu" posledicu cinjenice da nova vlast nije jedinstvena. Drugim recima, tokom sve oštrijih razracunavanja izmedju vladajucih "partnera", oni nastoje da u javnost plasiraju sve što bi, po njihovoj proceni, moglo da naškodi rivalskoj opciji, te tako, na mahove i tendenciozno, na videlo ispliva i nešto koalicionog prljavog veša. Dakle, javnost tu nije nikakav konstitutivni cinilac, korektiv i sudija u politickoj areni, vec se više koristi kao kao puki transmiter i povremeno orudje u politickom obracunu koji se inace vodi daleko od ociju javnosti. No, valjda je i to neki sitan napredak u odnosu na vremena jednoglasja?

nastavak teksta

hronika vesti (arhiva)