Prvi deo teksta

Nastavak 1. teksta Slobodana Antonića: Stanje demokratskog poretka u Srbiji

Nastavak 2.

* * *

Naravno da Đinđić nije bio jedina reformistička snaga na političkoj pozornici Srbije. Tu su, najpre, bili ljudi iz G17 Plus, jedne nestranačke grupe ekonomista koji su se svojski trudili oko tržišnih reformi. Uz guvrenera Dinkića, toj grupi su pripadali i potpredsednik Savezne vlade, Miroljub Labus, i republički ministar finansija Božidar Đelić. Labus, na koga je faktički spala uprava saveznom administracijom (pošto su premijeri iz crnogorskog SNP bili krajnje nefunkcionalni), beše najzaslužniji za liberalizaciju trgovine i uspešne pregovore sa međunarodnim novčarskim ustanovama. Sa druge strane, Đeliću je pripadala zasluga za valjanu budžetsku reformu i dobre poreske zakone. Premda je Đinđić rado pripisivao njihove uspehe sebi, javnosti je bilo jasno da ekonomisti iz G17 Plus ipak predstavljaju zasebnu reformsku snagu, i mnogo više su vrednovali njihov rad nego delovanje samog premijera Điđića.

Uz to, i Koštuničin DSS posedovao je izvesne reformatorske potencijale. Elita iz DSS-a jeste, pored grozničavog Điđića, ostavljala utisak usporenosti i neodlučnosti. Mnogo su više govorili o pravdi i legalizmu nego o ekonomiji i reformama. To je bilo otuda što je vođa stranke, Vojislav Koštunica, kao pravnik, procenjivao da se uspešne društvene reforme ne mogu svesti samo na brzu privatizaciju. On je verovao da je za demokratsku tranziciju od ključne važnosti i izgradnja postojanog sistema vladavine prava. Želeo je da se pravni sistem što pre reformiše. Ali i da se sa vladavinom prava ne odlaže dok sve reforme ne budu gotove, već da se sa “pravnom državom” počne odmah, naravno, u meri u kojoj je to moguće.

Zanimljivo je da je u tome naišao na snažan otpor ne samo izvršne vlasti, već i pro-Zapadne elite. Đinđićevska administracija se žalila da postojeći zakonski okviri, nasleđeni iz Miloševićevog sistema, nisu dovoljno široki za “razmah reformi”. Evo kako je to objašnjavao savezni ministar policije i potpredsednik Demokratske stranke, Zoran Živković.

“Šest, sedam meseci postoji šuma i lavirint zakona koji isključuju jedan drugi. Bilo šta da da donesete što bi zakonski poboljšalo situaciju je protivustavno. Ustav Srbije je protivustavan. Nesaglasan je sa saveznim Ustavom. Neki kažu da su se u DOS-u podelile dve struje. Jedna je konzervativna koja je legalistička, koja želi da se uradi sve po zakonu, ali onda ne bismo uradili ništa. Šverc goriva ne bi bio sprečen, da se gledalo sve što je po Ustavu, mnoge druge stvari koje su urađene na ivici ustavnosti bi čekale. Ni jedna promena se ne bi videla da je rađeno baš sve knjiški, po Ustavu” (Danas, 18-19. avgust 2001, str. III).

Ocenu da su Ustav i zakoni loši i protivurečni i da ih treba primenjivati samo ako nisu u suprotnosti sa “interesima društva”, podržao je i deo sudske elite. To su bile uglavnom starije sudije koje su pravosuđe, izgleda, i dalje shvatale u ranijem duhu “svrsishodnosti” i “celishodnosti”. “Svrsishodnost” je značila da se ne treba baš dosledno držati zakona (“kao pijan plota”) već da bi Ustav i zakone trebalo “rastegljivo” i “kreativno” tumačiti, u skladu sa nesumnjivim društvenim interesima.

Neke od tih sudija bile su žrtve Miloševićevog režima, i samo su želele da ubrzaju obračun sa starim poretkom. Verovali su da taj obračun najefikasnije može biti obavljen upravo revolucionarnim sudstvom ili zakonodavstvom. Jedan od tih sudija bio je član Vrhovnog suda, Zoran Ivošević. Kada je vraćen na dužnost, predložio je (skupa sa ministrom pravde, Vladnom Batićem) zakon o sudijama po kom bi jedne noći (tačnije 31. decembra 2001), svi sudovi u Srbiji bili raspušteni a jedna posebna komisija (u kojoj bi se, naravno, nalazili on i ministar pravde) izvršila bi novi razmeštaj sudija po ponovo uspostavljenim sudovima. Tako bi, recimo, nepodobne sudije viših sudova, sa sedištem u Beogradu, dobile premeštaj u neki niži sud, recimo u Surdulicu. A ako im se to ne sviđa, tim bolje - jedan ili sto nepodobnih sudija manje. Ustav je, međutim, u članu 100. stav 4, izričito zabranjivao premeštaj sudija bez njihove saglasnosti. Ivošević je, stoga, dao sledeće “kreativno” tumačenje Ustava. Taj član, po njemu, pretpostavlja situaciju da postoji sud iz kog se sudija premešta. U ovom slučaju, međutim, takvog suda nema jer su svi sudovi ukinuti! Otuda ne može biti ni saglasnosti, niti nesaglasnosti. Sudija mora biti raspoređen da bi bio sudija, a ako on to ne želi, time mu automatski prestaje sudska funkcija! (Ivošević, 2001:33). Zahvaljujući otporu Koštuničinog DSS-a, ova verzija zakona o sudijama nije prihvaćena.

Takve sudije često su nastupale u javnosti, podržavajući administraciju u njenom radu “na ivici zakonitosti i ustavnosti” (kako reče ministar policije). Sudija Ivošević je voleo da objašnjava kako “pravnik ne primenjuje samo propise, on mora da oseća i duh vremena” i kako se “ne može govoriti o pravu nezavisno od politike”. To znači da zakone ne treba primenjivati doslovce, već da “jednu normu treba primeniti onako kako je bolje za sve ljude ove zemlje”. “Ne možemo se zaklanjati iza prava pojedinca, a da pri tom žrtvujemo prava čitavog naroda”, pojašnjavao je svoje stanovište Ivošević (svi navodi iz lista Danas, 15-16. decembar 2001, str. iv-v). Liberalna javnost je odmah reagovala na ovu apologiju pravnog voluntarizma i anarhije. “Ovakva izjava je poslednja stvar koja bi se očekivala od sudije Vrhovnog suda u jednoj zemlji koja pretenduje da izgrađuje liberalnu demokratiju sa vladivinom prava” (Đurković, 2001). Međutim, titule i stare zasluge činile su svoje, ostavljajući izvesan utisak na deo javnosti.

Konačno, podršku radu “na ivici zakonitosti i ustavnosti” – zapravo podršku otvorenom kršenju Ustava i zakona – davali su i pojedini pripadnici tzv. trećeg političkog sektora (“NGO elita”). Kao “zaslužni borci” protiv Miloševićevog režima, oni su i nakon 5. oktobra zadržali nešto od ranijeg moralnog oreola i uticaja na javnost. Ponašali su se kao svojevrsni “čuvari revolucije”. I kada je postavljeno pitanje treba li poštovati ustav i zakone ili ne, oni su uglas povikali: Taman posla! Pa to su Miloševićev ustav i zakoni! To bi bilo isto kao da se nova nemačka vlast, 1945, pita treba li se držati Hitlerovih pravnih normi. Držati se starih zakonskih pravila znači obnoviti stari poredak. A ko to zagovara nije ništa drugo do novi samodržac, novi Milošević! (za primere vidi u: Antonić, 2001:10).

Pošto je Koštunica neprestano apelovao na pridržavanje Ustav i zakona, deo pro-Zapadne elite ga je proglasio konzervativcem, antireformatorom, poslednjim čuvarem Miloševićevog sistema i “ajatolahom-legalistom” (kako napisa Ljubodrag Stojadinović, u Politici, 13. avgust 2001, str. 6). Stvari su, međutim, bile mnogo složenije od ove manihejske slike. Miloševićev pravni poredak uopšte nije mogao da se poredi sa Hitlerovim. Za razliku od nacističke Nemačke, Srbija je imala ustav, i to sasvim pristojan ustav. Isto tako, Miloševićevi zakoni, čak i oni najozloglašeniji (poput Zakona o informisanju ili Zakona o univerzitetu), bili su daleko od zločinačkih i rasističkih zakona Hitlerove Nemačke. Problem sa Miloševićevim režimom nisu bila kriminalna pravna pravila, već njihov fasadni karakter. Ustav i zakoni su bili samo demokratske kulise, koje su se odbacivale kada god bi to bilo celishodno, i na površinu bi izlazilo pravo lice režima – zločinačka samovolja jednog autoritarca i njegove klike.

U tom svetlu treba posmatrati i 5. oktobar. On nije bio, poput ostalih revolucija, nezakonita smena vlasti. On je bio nastavak 24. septembra, kada je, baš u ustanovama starog poretka, iskazana izborna volja građana. Tako je 5. oktobra autoritarni režim nateran da se pridržava onoga što mu je, inače, služilo samo kao lažna iskaznica – izborne demokratije. Moglo bi se reći da je, 5. oktobra, politički poredak promenjen stavljanjem u dejstvo delova pravnog ustrojstva koji su postojali ali koji nikada nisu radili (niti su uvedeni da bi radili). Na taj način, Petooktobarski prevrat ne samo da nije ukinuo, već je do kraja udelovio (aktivirao) sveukupni pravni poredak. Time je opasnost od postrevolucionarnog bezvlašća, neprava i nezakonitosti bila svedena na najmanju moguću meru.

Naravno da sva pravna pravila Miloševićevog režima nisu bila ni demokratska, niti preterano pravedna. Ali, pošto su najgori zakoni (o informisanju i univerzitetu) odmah stavljeni van snage, nije bilo stvarne potrebe ugrožavati takvu vrednost kao što je pravna sigurnost samo zato što, recimo, Ustav daje nešto veća ovlašćenja predsedniku Republike od uobičajenih, ili zato što Zakon o prekršajima daje pravo administraciji da izriče mandatne kazne. Kao što uči znamenita Radbruhova formula, pravna sigurnost je u toj meri elementarna vrednost za svaki pravni poredak da bi je svagda trebalo pretpostavljati čak i najbenevolentnijem nepoštovanju normi, izuzev kada je reč o očigledno zločinačkim zakonima.

“Sukob između pravde i pravne sigurnosti mogao bi se rešiti na taj način da pozitivno pravo, koje obezbeđuju propis i moć, ima prednost i onda kad je sadržinski nepravedno i nesvrsishodno, osim u slučaju kada pozitivni zakon u toliko nepodnošljivoj meri protivreči pravdi, da zakon kao ‘neispravno pravo’ mora odstupiti pred pravdom” (Radbruch, 1980/1946: 288).

Pošto su Miloševićeve norme bile daleko od zločinačkih, i pošto je 5. oktobar zapravo “oživeo” demokratske i pravdotvorne strane pravnog poretka, nije bilo razloga dovoditi ga u pitanje zbog nekakve imaginarno savršene decizionističke (tj. revolucionarne) pravde. Stoga je, po mom mišljenju, Koštunica imao pravo kada se suprotstavio daljem erodiranju pravnog poretka. Naročito je to bilo važno onda kada se iza tog erodiranja krila namera izvršne vlasti da sebi da odrešene ruke. Jer, kakav je to demokratski poredak u kome, recimo, ministar policije procenjuje kada će se i koji “Miloševićev” zakon poštovati a kada ne; u kome taj isti ministar policije procenjuje kada će se boriti sa “šumom i lavirintom zakona” a kada će sve to manuti i raditi po svome; u kome ministar policije procenjuje kada će poštovati Ustav a kada će ići “ivicom ustavnosti”? Nije trebalo biti osobito oštrouman pa videti do kakve bi erupcije samovolje i bezakonja to moglo da dovede.

Predsednik Koštunica možda nije imao sluha za ekonomiju i “polit-ekonomski menadžment”. Ali, ne može mu se ne priznati da je shvatao značaj pravne države i nezavisnog sudstva za uspešnost društvenih reformi, pa i onih ekonomskih. Jer, uistinu, koliko će ozbiljnih investitora doći u Srbiju i uključiti se u tendersku privatizaciju ako je druga ugovorna strana takva vlada koja kontroliše sudstvo? Ko će rizikovati da se, već prilikom prvog nesporazuma (a oni su kod tenderske prodaje učestali), druga strana odmah obrati “svome” sudu i tako svaki spor reši u svoju korist? Ko bi se ozbiljan upustio u poslovanje sa kompanijama – vladinim štićenicima koje lako, baš zato što su vladini štićenici, mogu da dobiju svaki sudski proces? I uopšte, ne govore li primeri zemalja uspešne tranzicije, poput Mađarske ili Češke, da je privrednom usponu ipak prethodilo izvesno uspostavljanje pravne države i nezavisnog sudstva?

Treba se podsetiti da je u Srbiji, međutim, sve do usvajanja seta sudskih zakona, koji je predložio Koštuničin DSS, egzekutiva suvereno vladala judikaturom. Ministar pravde, Vladan Batić, objavljivao je spiskove “sudija za odstrel”, tj. delilaca pravde koji su morali napustiti službu. Njegov novembarski spisak imao je 187 imena, a novine su prenosile procene o mogućem otpuštanju ukupno 700 od 2.500 srpskih sudija (Danas, 14. decembar 2001, str. iii Dodatka o pravosuđu). I doista, do kraja 2001. godine otpušteno je više od 200 sudija (Danas, 21. decembar 2001, str. 5). Mnoge od tih sudija jesu bile kompromitovane služenjem Miloševićevom režimu. Ali, ta čistka se obavljala baš po pravilima autoritarnog Miloševićevog režima, u kome je ministar pravde bio gospodar sudske elite. Zbog toga je bilo dosta negodovanja u javnosti, a čak su i advokatske komore morale ustajati u odbanu nekih od razrešenih sudija (Danas, 11. decembar 2001, str. 5). Tek novim zakonima o sudovima donekle je potisnuta suprematija egzekutive, ali je, što je takođe karakteristično, stupanje na snagu odredbi koje su otežavale razrešenje sudija odloženo za 1. januar 2002. godine.

Sve u svemu, moglo bi se reći da je deo naše medijske, akademske i “NGO” elite podosta pogrešio kada je odricao Koštunici i njegovoj stranci baš svaki reformatorski potencijal. Time ne samo da je data šansa Đinđiću da uspostavi mopol nad modernizacijom i reformama. Time su potpomagana i nastojanja kako Đinđića, tako i istinskog antireformskog bloka (SPS, SRS i SSJ) da unište čitavu ovu treću, “umereno-reformrsku” političku opciju. Koštunica možda nije imao dara za ekonomiju – premda je često, u svojim nastupima, naglašavao važnost liberalizacije tržišne privrede i značaj povezivanja sa Evropom. Ali, Koštunica je imao dara za drugu vrstu modernizacije, ništa manje značajne od ekonomske - za reformu pravosuđa i uspostavljanje vladavine prava. Zaslepljeno favorizovanje Premijera i isto tako zaslepljeno odbacivanje Predsednika bacilo je poprilično nepovoljno svetlo na sposobnost naših “pro-Zapadnih” elita da razumeju stvarne probleme i ciljeve tranzicije.  

Nastavak 2.