Prvi deo teksta

Nastavak 1.

Nastavak 2. teksta Slobodana Antonića: Stanje demokratskog poretka u Srbiji

* * *

Pitanje vladavine prava dovodi nas do još jednog krupnog problema demokratskog poretka današnje Srbije – do sprege kriminala i politike. Svako ko je i najpovršnije poznavao funkcionisanje Miloševićevog sistema znao je da je on počivao na sprezi vlasti, privrede i kriminala. Privreda je bila kriminalizovana a kriminal je bio možda i najvažnija privredna grana, pogotovo za dobar deo vladajuće elite. Kičma policije je, u Miloševićevo doba, bila povezana sa organizovanim švercom i kriminalom, koji su, opet, u sebe usisali najunosniji deo srpske privrede. Policija je bila umešana u većinu prljavih poslova – od šverca nafte, droge i cigareta do rasprodaje narodnih blaga strancima (drveta, bakra, žita, umetnina....). Recimo, šverc cigareta nisu držali nikakvi sitni preprodavci, koji su dovlačili po koji zamotuljak duvana iz okolnih zemalja. U njemu su glavnu reč imali, na jednoj strani, velika strana duvanska društva (poput British-American Tobacco), a, na drugoj, osobe iz vrha vlasti (poput Miloševićevog sina Marka). To je bio posao koji je donosio na desetine miliona dolara čiste zarade, a koji su obezbeđivali, i u njemu učestvovali, mnogi iz policijske elite. Takvih poslova je bilo pregršt, i oni su činili novčano središte srpskog društva.

Glavna spona između režima i kriminala bila je upravo tajna policija. Ona je bila država u državi i služila za kontrolu i privrede, i kriminalaca i političara. A onda se promenio režim. Umesto štićeničke i prestupničke privrede trebalo je uspostaviti poredak otvorene i tržišne ekonomije. Ali, kako to postići bez potpunog rasklapanja zatečenog ustrojstva u kome policija igra tako važnu ulogu? Kako razgraditi nađene sklopove moći, a ne podleći iskušenju da ih se jednostavno preuzme i za sebe iskoristi? Ono što je opšta ocena ovdašnjih analitičara jeste da taj, suštinski važan deo sistema još uvek nije do kraja demontiran.

“Za više od godinu dana nakon pada Miloševića, uloga policijskih snaga u ratovima u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu još uvek nije razjašnjena. Nije razjašnjeno apsolutno ni jedno ubistvo javnih ličnosti počinjenih za vreme Miloševićeve vladavine, a ni posle nje; ne sprovode se krivične istrage protiv onih za koje postoje osnovi sumnje da su umešani u ratne zločine; naposletku, i dalje se čuvaju imena onih policijskih grupacija i osoba koji su za vreme vladavine Miloševića bili zaduženi za protekciju različitih ekonomskih monopola. Tajni dosijei su otvoreni za javnost, ali ih javnost može pogledati pod ograničenim uslovima. Javnost takođe ništa ne zna o hijerarhijskoj, upravnoj i disciplinskoj kontroli unutar policije. Civilna kontrola policije još uvek ne postoji, a smene u policiji se dešavaju često, ali tako da javnost o razlozima tih smena ništa ne zna.

Nerazmontirani Miloševićev policijski aparat će, sasvim je izvesno, i dalje predstavljati probleme u konsolidaciji demokratskog poretka u Srbiji” (Pavlović, 2002).

Sporost u demontaži državnog kriminala verovatno da je bila posledica i izvesne nesposobnosti vlade i ministarstava da se nose sa tim ozbiljniim i opasnim zlom. Ali, veliku ulogu svakako da je igrala i jaka interesna sprega ljudi iz aparata vlasti, policije i mafije. I sam republički ministar policije, Dušan Mihailović u nekoliko navrata je priznavao postojanje mafije i njene napore da među političarima “nađe novog kuma”. Policijski general-major, Boško Buha, javno je upozoravao kako “mafija pokušava da se dodvori nekim političarima iz DOS-a, nudi im razne usluge, novac, čak i dosijea da kompromituju svoje političke protivnike” (Nedeljni telegraf, 19. decembar 2001, str. 10). A kada tako nešto kažu visoki službenici policije, onda bi se trebalo bojati da su u novoj vlasti već izrasli novi politički “kumovi”, i da već uveliko rade svoj posao.

Jedan od najznačajnijih pokazatelja snage mafije i njene povezanosti sa vrhom vlasti bio je slučaj ubistva Momira Gavrilovića, 3. avgusta 2001. godine. Pukovnik Gavrilović je sve do 1999. godine bio jedan od važnijih operativaca tajne policije. Tada je napustio službu i počeo da se bavi trgovinom, ali je i dalje ostao u vezi sa SDB i mafijom. Znao je mnogo, kako o ljudima iz Službe, tako i o njihovim vezama sa mafijom i aktuelnim političarima. Onda je poželeo da ponešto od toga ispriča jednom političaru – Vojislavu Koštunici. Ljudi iz predsednikovog kabineta su ga ujutro primili – uveče je već bio ubijen. Pet dana docnije, dnevnik Blic donosi vest da je Gavrilović, tokom posete Kabinetu, izneo izvesne činjenice “o sprezi aktuelne vlasti i glavnih ljudi organizovanog kriminala”. U sintagmi “aktuelna vlast” prepoznali su se ljudi iz Đinđićevog okruženja. Oni podižu pravu medijsku oluju, čije smo neke od glavnih protagonista već pomenuli. Koštunica i njegova stranka su napadnuti da su hteli iskoristiti jedno sumnjivo ubistvo radi ocrnjivanja političkih protivnika, glavni urednik Blica, Veselin Simonović, poziva se u policiju na saslušanje kako bi otkrio izvor vesti, a sam Gavrilović se proglašava najobičnijim probisvetom. Policija, umesto da pojuri ubice, drži konferencije za štampu na kojima Gavrilovića prikazuje kao krajnje problematičnog čoveka, koji se kretao “u kriminogenoj sredini”, i kog je, stoga, moglo da ubije bar pola beogradskog podzemlja. Treba li reći da, sve do danas, nije bilo ni jednog, pa ni najmanjeg napretka u istrazi? I da zato niko u Srbiji ne veruje da policija uopšte ozbiljno traži ubice?

Tako je ubistvo Gavrilovića lepo pokazalo svu snagu staro-novih struktura moći. Prvenstveno njihovu snagu da obezbede “zavet ćutanja”. Jasno se videlo kako se policija, vlast i deo medija trude da ovaj slučaj delom zataškaju, delom pretvore u “slučaj Predsednikovih ljudi” (onih koji su razgovarali sa Gavrilovićem), ili “slučaj Predsednikove žene” (preko koje je Gavrilović dobio pristup Koštunici). Od usklađenosti i snage tog orkestra, mora se priznati, čoveka je zaista podilazila jeza. Kao što je pozivanje u policiju Veselina Simonovića, izgleda, imalo poslužiti da se slobodna javnost egzemplarno nauči redu, tako je i ubistvo Gavrilovića, izgleda, trebalo poslužiti da opameti potencijalne prebege šta ih čeka ako se usude da ugroze klijentističku strukturu. Dirni u patrimonijalno-mafijaške krugove, koji su, po svemu sudeći, tako lepo preživeli 5. oktobar, i bićeš mrtav, osramoćen i prokazan.

* * *

I na kraju našeg popisa glavnih slabosti sadašnjeg demokratskog poretka u Srbiji valja pomenuti jačanje centrufugalnog rascepa u političkoj eliti. To je prvi Lipset-Rokanov rased, onaj koji postoji između centripetalnih i centrifugalnih sila nekog političkog prostora, tačnije između središnjih i oblasnih elita. (Lipset and Rokkan, 1967: 9-11). Tokom Miloševićeve ere taj rased je, donekle, bio u senci rascepa između autoritarnog i demokratskog tabora (Antonić, 1998). Sada, kada je Milošević oboren, on sve snažnije izbija u prvi plan. Pošto Kosovo, inače, već praktično funkcioniše kao zasebno društvo (tj. nezavisna država), glavni sukob se otvara oko položaja Vojvodine.

Kada je DOS, u jesen 2000. godine, preuzeo vlast, činilo se da će i pitanje Vojvodine lako biti rešeno. Pošto je u Srbiji konačno pobedila demokratija, mislilo se da će se od sad sve rešavati lakše i bez mnogo politizacije. Međutim, već u leto 2001. godine izbija oštar sukob između dela političke elite iz Novog Sada i iz Beograda. Miodrag Isakov, vođa Vojvođanskih reformista, Jožef Kasa, vođa Demokratskog saveza Mađara i Nenad Čanak, vođa Lige socijaldemokrata Vojvodine, 25. jula upućuju ultimatum ostalim liderima DOS-a da se do 3. avgusta donese odluka o “bitnom proširenju autonomije Vojvodine”. U protivnom, poručivali su oni, problem Vojvodine će biti “internacionalizovan”, a autonomaške stranke će “od međunarodne zajednice zatražiti svaku podršku osim vojne”.

U ovom zahtevu svakako da je bilo i ponečeg racionalnog. Predizborni program DOS-a uključivao je i obećanje da će se Vojvodini vratiti sva prava koja joj po važećem Ustavu pripadaju. Sa izvršenjem tog obećanja se – uostalom, kao i sa mnogima drugima – nesumnjivo kasnilo. Međutim, “internacionalizacija” pitanja Vojvodine svakako da je bila pretnja koja poprilično nadilazi uobičajeno shvatanje i demokratije i elementarnog patriotizma. Zbog zaokupljenosti oko “afere Gavrilović”, početkom meseca, Predsedništvo DOS-a je o ovom pitanju stiglo da raspravlja tek 21. avgusta. Tada je odlučeno da se Vojvodini u najkraćem roku prenesu sve nadležnosti koje joj po Ustavu pripadaju, a da se konačan položaj Vojvodine reši u sklopu predstojećih ustavnih reformi. Naročitim zakonom, Vojvodini su vraćene nadležnosti u ukupno 24 oblasti (kultura, obrazovanje, službena upotreba jezika i pisma, javno informisanje, zdravstvena zaštita itd.). Nakon što je predlog ovog zakona potvrđen u skupštini Vojvodine, 14. decembra 2001, njega je prihvatila i Skupština Srbije ().

Međutim, autonomistička elita iz Novog Sada time nije bila zadovoljna. Njeno ekstremno krilo, predvođeno Nenadom Čankom (koji je inače i davao ton celome pokretu), nije želelo prostu autonomiju, tj. funkcionalnu podelu nadležnosti i odgovornosti između Beograda i Novog Sada. Njegova ideja je bila da se Srbija jednostavno podeli na dva dela, i da sve nadležnosti koje ima Beograd dobije i Novi Sad. Vojvodina bi postala država jednaka ostatku Srbije, a ove dve države bi, eventualno zajedno sa Crnom Gorom i Kosovom, obrazovale nekakav labavi savez. Prvi korak ka Vojvodini-državi bilo bi vraćanje “izvornog političkog suvereniteta”. To je značilo da Vojvodina, nezavisno od Srbije, donese svoj ustav, koji će odmah zatim biti potvrđen na vojvođanskom referendumu. Takva odluka je i donesena 12. novembra 2001, na sastanku autonomaških staranaka i srodnih NGO. U tu svrhu, skupština Vojvodine je, 14. decembra 2001, obrazovala i komisiju za izradu novog ustava Pokrajine, na čelu sa starim autonomašem, akademikom Aleksandrom Firom.

Tako se državna decentralizacija još jednom, ovde na Balkanu, počela pretvarati u umnožavanje države. Iz Čankovog ponašanja, uz to, videlo se kakav model decentralizacije on zagovara. Bila bi to tipična feudalna tj. neliberalna decentralizacija. RTV Novi Sad nije trebalo da postane javni servis, nezavisan od političara. On je samo iz ruku beogradskih političara trebalo da pređe u ruke novosadskih. Sudstvo nije trebalo da se osamostali i postane nezavisno. Ono je samo imalo da umesto beogradskoj egzekutivi odgovara novosadskoj. Građani nisu imali da budu oslobođeni brojnih državnih dažbina, i da onda sami, za ono za šta su zainteresovani, odvajaju novce. Oni su jednostavno sve namete, umesto birokratiji u Beogradu, sada imali da plaćaju birokratiji u Novom Sadu.

Ovim ambicijama autonomističke elite odlučno se suprostavio veći deo političke elite iz Beograda. Taj rascep je postao ozbiljan i lako, već u bližoj budućnosti, može da dovede do ozbiljnih političkih sukoba. Pokušaj da se, nezavisno od ostatka Srbije, donese vlastiti ustav i sprovede referendum “o vojvođanskoj suverenosti”, mogao bi da do temelja potrese krhki demokratski poredak. Takav pokušaj bi svakako u igru vratio većinu poraženih političkih snaga starog režima (SPS i SRS), i dodatno polarizovao postojeće demokratske snage.

Državna celina svakako nije prva u liberalnoj paleti vrednosti. Ali, svakako nije ni poslednja. Rasturanje države vrlo često vodi ne do većih sloboda, već do umnožavanja autoritarizama. Stoga je kadikad, bolje držati se onoga što se ima, nego se nerazborito prepuštati slepoj nadi da će stvaranje nove države rešiti naše probleme. Srbija je konačno postala demokratska. Ne bi bilo dobro ovu tekovinu tek tako protraćiti samo radi nadanja da će se naša lokalna politička elita samodisciplinovano zaustaviti pre nego što maksimalizuje moć.

* * *

Dosadašnje razmatranje pokazuje da su glavne slabosti današnjeg demokratskog poretka:

1.      Izdeljena elita (fragmented elite), tj. postojanje snažne antireformske, pa i nedemokratske političke elite (prvenstveno iz SPS, SRS i SSJ).

2.      Neodređeni državni okvir, što praktično znači blokadu ustavne reforme.

3.      Ambivalentan odnos prema vladavini prava, kako od strane vladajuće elite, tako i od strane dela društvene elite.

4.      Izrazita dominacija izvršne vlasti na račun druge dve grane vlasti.

5.      Nedovoljno osamostaljena javnost, tj. zavisnost medijske elite od političke.

6.      Regeneracija klijentističkih struktura, i s time povezan opstanak sistemskog kriminala.

7.      Produbljivanje centrifugalnih rascepa, posebno na relaciji Novi Sad – Beograd.

Do rešenja prvog problema mora se doći u jednom dužem političkom procesu. Dalji pad rejtinga političkih snaga staroga režima u biračkom telu podstaći će postepeno reformisanje njihovih stranaka, ili ih osuditi na tavorenje na marginama političkog života. Sa druge strane, duže prebivanje u ustanovama poretka može dovesti do izvesne “demokratske socijalizacije” demokratski ambivalentne političke elite. Svakako da je od ključnog značaja sposobnost demokratskih elita, koje su u većini, da održe stabilnost političkog poretka. Izvesni ekonomski uspesi, koji bi se postigli u dogledno vreme, još više bi smanjili opasnost od autoritarne restauracije.

Rešenje drugog i trećeg problema valjalo bi posmatrati zajedno. Čim se razreši pitanje državnog okvira, moći će se pristupiti donošenju novog ustava, i time otkloniti sve nedoumice oko poštovanja pravnog sistema. Međutim, izuzetno je važno na koji način će biti donet novi ustav. On mora biti istinski temeljni društveni ugovor, i obezbediti saglasnost što većeg dela elite, ali i stanovništva. Najbolji način za to jeste Ustavotvorna skupština. Današnja skupština Srbije nema stvarni mandat da donese novi ustav. Ona je, 23. decembra 2000, izabrana na osnovu jednog političkog pitanja – treba li Miloševićev autoritarni sistem zameniti demokratskim. Dve trećine građana je odgovorilo da treba. Ali DOS-ova dvotrećinska većina u parlamentu nije vlasna da odgovori na sasvim drugo političko pitanje – kakav demokratski sistem ima da se uvede. Za to je potrebno ponovo pitati narod. Najbolje – kroz izbore za ustavotvornu skupštinu. Oni bi predstavljali iznošenje konkretnih ustavnih projekata pred birače i njihovo opredeljivanje isključivo prema tim projektima. Maksimalni konsensus bio bi obezbeđen odredbom o dvotrećinskoj većini potrebnoj za izglasavanje novog ustava, a dodatni referendum još jednom bi potvrdio saglasnost naroda sa usvojenim ustavnim projektom.

Četvrti, peti i šesti problem takođe valja uzeti zajedno. Upravo je izvršna vlast nosilac one vrste moći uz koju se najlakše “lepe” klijentističke strukture – od onih u medijima, do onih u podzemlju. Stoga je od izuzetne važnosti dalje osamostaljivanje drugih grana vlasti. Legislativu treba osloboditi ukidanjem izuzetno autoritarnog izbornog zakona, koji poslanika svodi na taoca svog partijskog vođe. Tek osamostaljena skupština može istinski demokratski da nadzire rad vlade. Judikaturu valja osloboditi tako što će se, nakon ustavnih promena, ukinuti biranje sudija u skupštini, i stvoriti samostalna pravno-sudijska tela koje će birati i razrešavati delioce pravde. Bez zbilja nezavisnog sudstva nema ni vladavine prava, niti uspešnih ekonomskih reformi. Za sabijanje egzekutve u njene prave okvire potreban je snažan pritisak demokratske javnosti. Ovaj pritisak se mora vršiti bez obzira na simpatije koje se mogu gajiti prema “reformskom kursu” aktuelnog premijera. Srbija ne sme da ponovi grešku Slovačke, i njeno iskustvo sa gvozdenim kancelarom, Vladimirom Mečijarom (Fish, 1999).

I rešavanje sedmog problema zahteva vreme. Ustavnom reformom, koja će izvršiti liberalnu decentralizaciju i funkcionalnu regionalizaciju, saseći će se objektivni koreni nezadovoljstva položajem Vojvodine. Zbiljskim osamostaljivanjem medija, onemogućiće se manipulacija javnim mnenjem od strane političkih ekstremista (Nenad Čanak) koji su, sticajem okolnosti, zaposeli funkcionalno i simbolički značajne položaje (predsednik skupštine Vojvodine). Konačno, novi pokrajinski izbori, sprovedeni srazmernim načinom, otkloniće raskorak između stvarnog (malog) udela ekstremne političke elite u biračkom telu Pokrajine i njene (pre)zastupljenosti u organima vlasti. Time će biti olakšan dolazak kako do nacionalnog konsensusa, tako i do konsolidovane demokratije.

Uopšte, česti i pošteni izbori, uz poštenu javnost, trebalo bi da budu ono čistilište koje će Srbiji omogućiti do dođe do istinski demokratske elite i do demokratskog poretka. Bolje je zbog izbora izgubiti i “tri ili četiri meseca od reformi”, a doći do stabilnog poretka, nego rizikovati da se refomatorski monopol postepeno pretvori u režim “autoritarne modernizacije”. A svo dosadašnje iskustvo nas uči da je od takvog režima na kraju uvek bilo veoma malo modernizacije, a veoma mnogo autoritarizma.

Navedeni radovi

Antonić, Slobodan (1995): “Demokratija i politička elita u Srbiji”, Srpska politička misao, Vol. II, No.4, str. 51-72.

            (1998) “Stranački i društveni rascepi u Srbiji”, Sociologija, Vol.XL, No.3, str. 323-356.

            (2000): “Priroda poretka u Srbiji u poslednjim godinama Miloševićeve vlasti”, Sociologija, Vol. XLII, No. 4, str. 585-616.

            (2001): “Četiri boljke srpske demokratije”, Prizma, avgust, str. 9-16. Beograd: CLDS.

Higley, John and György Lengyel (2000). “Elite Configurations after State Socialism”, in Elite after State Socialism: Theories and Analysis, eds. J. Higley & G. Lengyel, pp. 1-21. Lanham, Boulder, New York, Oxford: Rowman & Littlefield Publichers, Inc.

Diamond, Larry (1996). “Is the Third Wave Over?”, Journal of Democracy, No.3, pp.20-38.

Fish, M. Steven (1999). “The End of Meciarism”, East European Constitutional Review, Vol. 8, No. 1-2, pp. 47-55.

Đurković, Miša (2001): “Kreativno tumačenje prava”, Politika, 17. decembar 2001, str. 6.

Ivošević, Zoran (2001): “Čekajući reformu sudstva”, Prizma, avgust, str. 23-34. Beograd: CLDS.

Lipset, Seymur M. and Stein Rokkan (1967). “Cleavage Structures, Party Systems and Voter Alignments. Introduction”, in: Party Systems and Voter Alignments: Cross-National Perspectives, ed. S.M.Lipset and S. Rokkan, pp. 1-64. New York: The Free Press.

Pavlović, Dušan (2002): “Političke prognoze za 2002. godinu” (rukopis).

Radbruch, Gustav (1980): “Zakonsko nepravo i nadzakonsko pravo”, u Filozofija prava, str. 281-293. Beograd: Nolit.

Sekelj, Laslo (2001): “‘Reformsko‘ osvajanje vlasti”, Danas, 21-22 juli, str. iii.

Vukadinović, Đorđe (2001): “Srpski rišelje ili Ostap Bender”, Vreme, br. 552, 2. avgust, str. 31-33.

Kraj teksta

Nazad na početak teksta