Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

DEBATE

Opstanak zajednice SCG

   

 

Zoran Stanojević

Filmska afera: Špegelj ili Severina

Film o ubeđivanju Mašana Buškovića da glasa za nezavisnu Crnu Goru, koji u Crnoj Gori popularno nazivaju «Zeta film» (radnja se odvija u Buškovićevoj kući u Golubovcima odnosno Zeti) mnogi porede sa tajnim filmom koji je KOS snimila 1991. godine, gde je glavni akter bio general Martin Špegelj. Takvo poređenje teško može da opstane. Najpre, Špegelj je 1991. godine bio ministar odbrane Hrvatske, a svojim sagovornicima na filmu objašnjavao je da neistomišljenike treba fizički eliminisati. Sve to u atmosferi koja je već opasno mirisala na skori rat. Autorstvo nad filmom KOS nikada nije poricala, naprotiv, na tome se baziralo poverenje u njegovu autentičnost.

S druge strane, u crnogorskom filmu akteri su tri niska partijska poverenika od kojih jedan, doduše, ima živopisnu biografiju. Dakle, sa stanovišta visoke politike, ni prineti Špegelju. Mašana ubeđuju da glasa na referendumu, niko nasilje ne pominje, niti ga ko ucenjuje, jedina zaista sporna stvar je obećanje da će mu vlada platiti račun za struju.

U tom smislu ovaj film više liči na jedan drugi amaterski film iz Hrvatske, onaj Severinin. Teško je poverovati da ovih dana aktivisti obeju strana u Crnoj Gori ne idu po kućama obećavajući sve i svašta, ali do javnosti je stigao samo jedan video dokaz o tome. Slično je i sa Severinom, mnoge pevačice, glumice i uopšte žene iz javnog života radile su verovatno isto što i ona, možda i na sličnim mestima, ali eto, njoj je snimak «utekao».

«Špegeljev» film ostavljao je mučan utisak, izazivao je nesigurnost i strah. Crnogorski film iznervirao je samo one koji se osećaju direktno pogođenim (kao i kod Severine, zar ne?) dok su se ostali gledaoci pre svega lepo zabavljali. I nasmejali. Da li ste ovih dana sreli nekoga ko vas zabrinutog izraza lica pita šta se ovo događa u Crnoj Gori, misleći na film? Ili ste film i sami, uz osmeh, prepričavali?

Da bi se celoj priči dodala ta neophodna ozbiljnost, najpre se insistiralo na sličnosti sa aferom Špegelj,   a potom se priča okrenula na to ko je film snimao, ko ga je montirao, ko ga je režirao, ko je bio rasvetljivač, ton-majstor itd. Kao i kod Severine (postajem dosadan) za ovaj film bila je dovoljna jedna mala, jeftina digitalna kamera kakve se danas lako i svugde mogu kupiti. Mogao ju je postaviti bilo ko od prisutnih, a ostaje da se vidi zašto mu je taj snimak trebao i zašto je potom odlučio da ga prosledi strani koja sada njime maše. Otkrivanje neke šire ili dublje zavere „unionista“ pomoglo bi učesnicima filma, ali i onima koje optužuju da na taj način kupuju glasače (independistima), da skrenu pažnju sa neprijatnih pitanja, čak i da izvuku neki politički profit.

Učesnici filma se sada optužuju za „povrede slobode i opredeljenja pri glasanju“ i izazivanje „panike i nereda“, mada nije lako utvrditi gde su osnove za to. Koliko se u filmu vidi, aktivisti su rečenog Mašana pokušali da podmite (ili možda prevare) ne uskraćujući mu slobodu glasanja, a izazivanje panike i nereda može se povezati samo sa predviđanjem da bi FK Zeta mogla biti reprezentativni predstavnik Crne Gore u Kupu šampiona.

Ovaj film dovodi u pitanje i opus nekih crnogorskih umetnika poput pokojnog Živka Nikolića (Čudo neviđeno, Lepota poroka) i Milana Karadžića (Đekna još nije umrla...). Ono što su oni pisali i pripremali godinama, nekoliko nasumice izabranih sredovečnih građana Crne Gore nadmašilo je u polusatnoj čistoj improvizaciji i to na osnovu vrlo skromnog predteksta, doduše uz malu pomoć rakije. A još su filmovi Živka Nikolića svojevremeno kritikovani kao neopravdano sarkastični na račun Crne Gore i njene tradicije, iako se on trudio da ih koliko je to moguće ublaži. Da je on ili neko drugi „iz glave“ napisao ono što stoji u transkriptu razgovora rekli bi mu da je zlonameran i zao ili da je sad stvarno preterao u karikiranju.

Zabavna ili ne, ova priča odnosno film ima samo jednu ozbiljnu tačku, a to je onaj Mašanov račun za struju. Ukoliko se ispostavi da ga je platio neko drugi, a ne Mašan, onda je vrag odneo šalu. Ako račun nije plaćen, neizvesno je šta će se dalje sa strujom u toj kući događati. Trebalo bi je isključiti zbog velikog duga, ali ko bi sada to smeo da uradi kada bi to bilo protumačeno kao odmazda jednom „poštenom čoeku koji se ne prodaje“? Da je nikada ne plati, opet, nije red, niti bi takav minus bio dobar ulog za buduću državu, zajedničku ili nezavisnu, svejedno.

Dakle, kakav god bio ishod referenduma, računi i dugovi će morati da se podmire i to je suštinska poruka ovog filma.

 

 

 
     
     
 
Copyright by NSPM