Politika 8 6 2006

Dragoljub Žarković

Namenska proizvodnja uvreda

Znate svi onu narodnu o pametnom, budali, stidu i ponosu. E, ona se ne odnosi na Srpsku radikalnu stranku. Oni nisu budale, ali se ponose budalaštinama. Ta vrsta barapske pameti najubedljivije je oličena u izjavi genseka ove družine Aleksandra Vučića, koji kaže da će za verbalni delikt uvek sa zadovoljstvom da odgovaraju.

Pošto su neodgovorni za sve drugo, jer drugog u njih više i nema, njihovo zadovoljstvo je zbilja ogromno i rekao bih da im je to jedino zadovoljstvo. Tako se nekada ozbiljna i opasna stranka pretvorila u neku vrstu namenske proizvodnje verbalnih uvreda: psovki, kleveta i podmetanja.

Stranačka taktika i strategija polaze od cinične računice da u Srbiji ima onih koji ujutro ne vole sebe, a preko dana ama baš nikoga. Kontinuirana istraživanja javnog, izbornog mnjenja govore da je takvih tridesetak odsto od polovine izborne populacije, što i nije mnogo kad se sve uzme u obzir, a posebno radikalski doprinos u jurišima združenih snaga na svaku bolju srpsku tradiciju, pametnu politiku i razumna rešenja.

Kada ste poslednji put čuli da su radikali napravili, predložili ili organizovali bilo šta pametno – hajde, neka bude i glupo – ali, da to bude konkretno i da ostavi vidljivije društvene tragove nego što su tragovi od pljuvačke na tuđem licu.

Mogu da ih zamislim kako na sednicama svog Glavnog odbora štrikliraju ljude planirane za verbalni odstrel, konsultuju sopstveni priručni rečnik uvreda, u izdanju „Velike Srbije”, osoben po tome što nije sastavljen po azbučnom redu, jer je u rečniku prvo slovo latinično U, pa se posle razmile da sprovode politiku na terenu.

Kad smo već kod terena, valja zapaziti da ih kao neke relevantne snage nema nigde u fantomskim srpskim zemljama u čije se ime stalno zalažu i lažno se kao dušebrižnici predstavljaju. Na poslednjim izborima u Crnoj Gori, na kojima su se usudili učestvovati, osvojili su manje od dve hiljade glasova, a Šešelja su još onomad spakovanog u ćebe izneli s bečićke plaže i vratili ga nama, u Srbiju. Od tada i Toma Nikolić letuje u Grčkoj. Srpske stranke iz Hrvatske hvataju se za ono malo glave što je tamo preostalo kad god radikali dobiju reč, jer nanose štetu srpskim interesima. Kako ih pamte u Republici Srpskoj vidi se po tome što ih nigde nema u realnom političkom životu, a u Šumadiji u principu prolaze kao što su prolazili u Crnoj Gori, dakle – nikako.

Ostala su im rubna područja gde su se nakrcali ljudi iz epicentra tužne srpske propasti, i veliki, mahom lumpenproleterski gradovi gde se buvljačka industrija zapatila i kao filosofija i ideologija, gde osećaj osujećenosti proizvodi osvetničku želju da loše bude onima kojima ide bolje, pa ćemo, zbog toga, glasati za radikale.

Neobična je to stranka koja se hvali sopstvenom veličinom a miri se sa tim da nikada neće biti na vlasti i ne čini ništa da dođe na vlast. Da sam, kojim slučajem, član Srpske radikalne stranke, pitao bih rukovodstvo kako je mogućno da smo pojedinačno najjača stranka u Srbiji a da nam se program stranke niti vidi, niti sprovodi i izvukao bih zaključak da taj program opstruira vođstvo kome je dobro i ovako, jer, reklo bi se, njima ništa ne nedostaje – ni pare ni srpske zemlje.

Od svih radikalskih ideja vidi se jedino radikalno pljuvanje i psovanje a to je nekako vašarska politika, podizanje galame da bi se ćutalo o pravim pitanjima koja se mogu uputiti rukovodstvu stranke.

Umesto da šire sopstveni kaoalicioni potencijal, oni ga sužavaju. Svesno se marginalizuju i ne vidim tu nikakvu dobru stranačku računicu, osim ako nisu umislili da će država brže propasti nego što oni propadaju, da će beda sustići zlo i da će se okititi vladarskom titulom u poslednjem stadijumu srpskog raspadanja.

Dobro, i to je neka računica, ali gde je tu rodoljublje?