ZAOKRET PREMA SVETU ILI... Politika 30 5 2006

Vladimir Vuletić

Iluzije nezavisnih

Nastanak još jedne države na kugli zemaljskoj nije pobudio veću pažnju svetske javnosti. Nasuprot tome, u regionu su emocije proključale. Višak emocionalnosti našao je oduška u još jednom događaju koji, racionalno posmatrano, ne zaslužuje veliku pažnju. Zaista, osim što će zakomplikovati život izvesnom broju smrtnika raspolućenog identiteta, takozvana nezavisnost Crne Gore nema suštinskog značaja za ključne globalne tokove, ali ni za Crnu Goru i Srbiju. Ono što, međutim, čitavom događaju daje na značaju jeste emotivni naboj, kao i pokušaji racionalizacije emotivnosti od strane političara i političkih komentatora. Daleko od toga da se grozim emotivnosti, ali, ipak, knjige uče da se homo sapiens izdigao iznad ostalih živih bića pre svega zahvaljujući razumu.

Pa da vidimo šta je razumno, odnosno racionalno u izdvajanju Crne Gore iz državne zajednice, kao, uostalom, i u raspadu čitave Jugoslavije?

Postavljajući ovo pitanje rizikujem da usled nedostatka sadržaja koji iziskuje odgovor, tekst naprasno završim. Na žalost „profesionalnih patriota”, ovde nije kraj. Jedini racionalan, tačnije suvislo izražen argument koji se u čitavoj kampanji za nezavisnost mogao čuti je da će inokosna Crna Gora brže ući u Evropsku uniju. S obzirom na to da niko ne zna šta će biti, racionalan zaključak mogao se doneti samo na osnovu onoga što je poznato. Svima je pak bio poznat stav EU da će se Crna Gora brže evroatlantski integrisati u sastavu državne zajednice.

Drugi, naizgled, racionalan argument, koji su podjednako zastupali zagovornici crnogorske i srbijanske nezavisnosti bio je da je državna zajednica nefunkcionalna. Paradoksalno je da su taj argument isticali upravo oni koji su bili zaduženi za dobro funkcionisanje zajednice. Dakle, nefunkcionalnost ma kog državnog oblika ne proističe iz njegove unutrašnje logike, već iz želje i sposobnosti političke elite da on (ne)funkcioniše.

Zamislimo se, uostalom, i nad samim pojmom nezavisnost. U doba sveopšte međuzavisnosti, on je sam po sebi logički nonsens. U najboljem slučaju, predstavlja racionalizaciju instinktivnog impulsa i propagandni poklič, odnosno verbalnu reakciju na, mnogima neizdrživu, ali objektivno rastuću globalnu međuzavisnost i kompleksnost. Iluzija da se u vreme globalizacije može, na teritorijalnom principu, postići nezavisnost samo vodi sve većoj zavisnosti sve manjih državnih entiteta.

Neracionalno je sada govoriti da je najracionalnije rešenje za napola podeljenu Crnu Goru bila upravo državna zajednica. Oni koji su za ,,nezavisnost” faktički su je uživali, a oni koji su za uniju imali su zadovoljenje na simboličkoj i formalnoj ravni. No, šta reći, iako u proseku viši, Crnogorci su pokazali da u proseku nisu pametniji od ostalih naroda koji ih okružuju. Pomama za teritorijalnom nezavisnošću, koju su inicirali kosovski Albanci, raspirili Srbi, a realizovali svi ostali zapadnobalkanski narodi mnogoznačno je unazadila ovaj, inače, ne baš prosperitetan region. Umesto da na pragu kosmopolitske ere profitiraju zahvaljujući bogatoj tradiciji življenja u različitim multietničkim zajednicama, epohalni trend popuštanja državnih stega ovi narodi su iskoristili da sami sebe učine zavisnijima nego što su bili u pozno otomansko, ili habsburško doba.

„Narod najstariji” trebalo bi da je najpametniji. Ali, avaj, izgleda da je onaj britanski psiholog-šarlatan, koristeći pogrešnu metodologiju došao ne baš do sasvim pogrešnog zaključka, bar kad je reč o nekima od nas sa ovih prostora. U prilog njegovoj tezi navodim da se ovih dana odasvud čuje: „Srbija mora da se okrene sebi”, ma šta to značilo. To može, na primer, značiti da se moramo preispitati, ili da moramo gledati svoja posla, ili da moramo voditi računa o sopstvenim interesima, ili da se moramo okrenuti sopstvenoj tradiciji, ili da moramo zbiti redove itd. Dakle, šta god značilo, čak i u nekom od ovih blagonaklonih tumačenja, ne prelazi granice parohijalne mudrosti.

Upravo je sada prilika da se Srbija okrene svetu, da potraži u svetu one koji su otvoreni za saradnju i da u saradnji s njima traži rešenja za budućnost u kojoj, ma koliko neprijatno zvučalo, nema izvesnosti. Poziv da se Srbija okrene sebi, jedva da je nešto više nego poziv da se, u bukvalnom i prenesenom smislu, vrti u krug.

(Autor je sociolog, docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu)