Srboljub Bogdanović

Prijatelj po meri

U kratkom periodu od referenduma u Crnoj Gori, znači u pet nedelja Boris Tadić je već drugi put posetio Podgoricu, ili je ovaj put to bilo Cetinje, sada u okviru “regionalne turneje” koja je obuhvatila i druge zemlje ex-Yu. Smisao posete je valjda kao i one prve, koja je usledila odmah nakon referenduma, da pošalje poruku o regionalnoj saradnji, dobrosusedskim odnosima i tome slično. Valjda će Boris Tadić jednoga dana, kada ne bude više na vlasti, napisati memoare pa ćemo tako doznati da li se glupo osećao u stavu mirno dok je muzika intonirala narodnu pesmu koja je, Crnoj Gori proglašena za himnu. Tim više što – ekskluzivno doznajemo – predsedniku Srbije “Bože, pravde” nije potpuno po ukusu, više bi voleo Dositejevu “Vostani Serbie”.

U čemu bi, dakle, mogao biti problem što je predsednik Srbije posetio susednu Crnu Goru i išao da širi prijateljstvo sa bliskim narodom. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog onog velikog broja njenih stanovnika koji su iskazali želju da žive u zajednici sa onima iz države u kojoj je Boris Tadić predsednik. Problem je, dakle, u sledećem: nema drugog načina da Srbija održava dobre odnose sa Crnom Gorom osim tako što će da održava dobre odnose sa njenim rukovodstvom. A to rukovodstvo sačinjavaju Filip Vujanović i Milo Đukanović, arhiprotivnici onih koji su bili za zajednicu sa Srbijom.

Crnogorski i predsednik i premijer, istina, daju uveravanja o potrebi najvećeg prijateljstva i najbližih odnosa sa Srbijom, sve u najboljem skladu sa duhom moderne Evrope. U praksi, u Crnoj Gori traje antisrpska kampanja, u šta se svakodnevno uveravaju imaoci kablovske televizije koji mogu osmotriti nove verzije zajedničke istorije Srbije i Crne Gore koje se emituju na crnogorskoj državnoj televiziji. Može se mnogo naučiti o nedaćama koje je Crne Gora pretrpela od Srbije i da Crna Gora, uglavnom, većeg neprijatelja od Srbije nije imala.

Rečju, događa se ono što se i predviđalo da će se dogoditi – očevi Nove Crne Gore jasan državni identitet mogu izgraditi samo potenciranjem različitosti u odnosu na Srbiju i srpsku istoriju – i tako dobijamo antisrpsku kampanju i istorijski revizionizam koji je odavno već pripremljen u aktivnostima dukljanskih akademija i ostale ekipe koja je svoje mesto na sunčanoj strani našla zahvaljujući državnim projektima Đukanovića, Vujanovića itd.

Boris Tadić, znači, ako hoće da izgleda kao da radi nešto u pravcu regionalne saradnje i da izgleda kao realan i pragmatičan političar, treba da igra Đukanovićevu igru. Da igra ulogu u novokomponovanom državnom teatru Mila Đukanovića, teatru čija se scenografija i kostimi sastoje od srpskih nacionalnih znamenja, ali se ništa u toj predstavi ne dopada onima koji se kao Srbi izjašnjavaju u Crnoj Gori, a bogami i u Srbiji.

Crnogorski lideri, štaviše, igraju na kartu podele u aktuelnoj srpskoj političkoj strukturi, pa je tako uloga dobrog dečka rezervisana za Tadića, a negativac je, razume se, Vojislav Koštunica. U Srbiji postoji konsenzus oko toga da je Koštuničino držanje i držanje funkcionera njegove stranke posle referenduma bilo rigidno i neartikulisano; pa ipak, ništa što je Vojislav Koštunica rekao nije moglo poslužiti kao opravdan povod da ga Filip Vujanović po ko zna koji put prozove za hegemonizam, a prozvao ga je samo zato što je rekao da u procesu razdvajanja Srbije i Crne Gore neće biti potrebne usluge Evropske unije. Dobro, nije bilo taktično ni mudro takoreći i Vujanović je samo iskoristio priliku da pošalje još jednu poruku kako je on primeran evropski đak, a Koštunica nije, ali to je samo priča o tome kakvo je društvo u kojem je viđen Boris Tadić poslednjeg vikenda juna.

Paradoks se sastoji u tome da, još od devedesetih i docnije, Đinđićevih vremena, stranke tadašnje srpske opozicije nisu mogle imati bliske odnose sa strankama koje danas čine (pro)srpski blok u Crnoj Gori. Nikada nekoj unionističkoj stranci nije uspelo da pronađe partnera u Srbiji. Za analizu je pitanje zašto je to tako bilo, tek, lideri srpske opozicije bili su bliži Đukanoviću, koji je tada tek započinjao svoj antisrpski zaokret, pa je ta personalna bliskost opstala, pa možda čak i ideološka bliskost, ukoliko, razume se, tu ima nekakve ideologije. Prilikom ove posete (za razliku od prethodne, majske) Tadić nije imao susret sa liderima opozicije, što je loše iz dva razloga: čitav koncept nove Đukanovićeve države je zasnovan na shvatanju opozicije kao nečeg drugorazrednog u političkom životu, i drugo, ta opozicija de fakto predstavlja, pored ostalih, jednu trećinu građana Crne Gore koja se izjašnjava kao Srbi.

Treba ipak reći da je Tadić iskoristio priliku da se založi da državljanstvo Srbije dobiju svi oni u Crnoj Gori koji to žele, što je zahtev koji, kraj sve priče o krvnom srodstvu Srba i Crnogoraca, srpska vlada nije uspela da formuliše.

Ne dovodeći, dakle, u pitanje da su dobri odnosi sa Crnom Gorom apsolutno neophodni – a da jedini put za to jeste preko njenog političkog rukovodstva, ko god to bio, pitanje glasi ko ima interes od Tadićevog glumljenja idile u odnosima i ko treba da ima koristi od Tadićeve promoterske akcije za letovanje u Crnoj Gori. Odgovor je jasan, poruka glasi: to što se u Crnoj Gori vodi antisrpska kampanja ne treba da vas spreči da dođete da ostavite svoje pare. U stvari, svoje licemerje u odnosu na Srbiju Đukanović i Vujanović mogu sasvim lepo da “legalizuju” tako što će odnos prema njoj uspostaviti na dva koloseka. Jedan, prema Tadiću, na kome će saopštavati sve koliko lepe toliko prazne rečenice o prijateljstvu i regionalnoj saradnji, i drugi, prema Koštunici, odnos prema Srbiji koja je kriva za nacionalizam i hegemoniju, koji će biti dobrodošao krivac da se na njega upre prstom kada god se pojavi neka nedaća na unutrašnjem planu. Boris Tadić u poseti Crnoj Gori nije izgledao kao čovek koji to uzima u obzir. Ili mu to i ne smeta.