Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

PRENOSIMO

Prenosimo Danas

   

 

Jasmina Lukač

Intervju sa Aleksandrom Simićem

Ahtisari nema mandat da proglasi nezavisnost Kosova


Govoreći o diplomatskoj turneji premijera Vojislava Koštunice koja još nije završena, njegov pravni savetnik Aleksandar Simić, u intervjuu za Danas objašnjava, da je cilj diplomatske ofanzive Srbije da promeni način , kao i tok dosadašnjih pregovora o Kosovu. Prema njegovim rečima, krunu ovih aktivnosti trebalo bi da predstavlja Koštuničin nastup pred SB UN, kao i poseta Vašingtonu. Premijer bi trebalo da izloži srpsku platformu o autonomiji za pokrajinu, stavove o dosadašnjim pregovorima u Beču, kao i da istovremeno šire obrazloži predlog koji su on i predsednik Boris Tadić u formi pisma, uputli zemljama članicama Kontakt grupe, generalnom sekretaru UN, kao i specijalnom izaslaniku Martiju Ahtisariju 18. maja.
U tom predlogu, objašnjava Simić, traži se da se razgovori skoncentrišu na suštinska statusna pitanja, imajući u vidu dosadašnji neuspeh bečkog pregovaračkog procesa i da se vode na dva nivoa. Prvi je politički ili najviši nivo, a drugi bi bio vezan za četiri grupe pitanja - četiri stola, gde bi teme bile novi elementi ustavnog aranžmana, bezbednost, decentralizacija, kao i ekonomsko-pravna pitanja.

Premijer je gostujući na RTS izjavio da je ohrabren time što ga svetski lideri slušaju. Šta je to novo što oni čuju, a što dosad nije predlagala srpska strana?
- Novi element i ideja predsednika i premijera, jeste da dosadašnji način pregovara započet od dnevnih ili životnih pitanja, označen kao " razgovori o statusno neutralnim pitanjima", nije pokazao rezultate. I to nije samo naša ocena, nego je i ocena relavantnih sagovornika, izrečena u toku samih razgovora koji je predsednik Vlade imao, ali još više nekih uticajnih političkih ličnosti, da pomenem samo gospodina Solanu, koji je prilikom posete u junu mesecu, jasno stavio do znanja da je za njega bečki proces "gotov".
Naravno, ni na koji način ne želimo, niti nam je u interesu, da zanemarimo pitanja koja su bila u bečkom procesu. To su vitalna pitanja kada je reč o ostvarivanju ljudskih prava, pre svega Srba, ali i drugih nealbanaca u Pokrajini. Ali, isto tako, to su pitanja od životnog interesa za državu Srbiju, imajući u vidu njenu želju da se svi njeni građani, posebno oni koji je doživljavaju kao svoju, osećaju bezbedni. Naša inicijativa ne znači da bi ta pitanja bila zapostavljena, upravo suprotno, njima bi se dao odgovarajući značaj upravo tako što bi se podigao nivo odgovornosti pregovarača, time što bi rang pregovarača bio viši. Još važnije, tražio bi neophodnu ozbiljnost medijatora, odnosno specijalnog izaslanika generalnog sekreta UN Martija Ahtisarija i njegovih ljudi. Oni dosad, nažalost, nisu pokazali dovoljan angažman, a rekao bih, ni dovoljno poznavanje situacije na terenu.

Možete li tu kritku da argumentujete?
- Pozicije Srba i zvaničnog Beograda su jasne, kao što su i pozicije kosmetskih Albanaca vrlo radikalne i jasne, i očigledno je da između tih pozicija nema mnogo dodirnih tačaka. Ali, ako se vode ozbiljni pregovori koji imaju međunarodne implikcije, a kosovski problem od NATO intervencije ima međunarodne reperkusije, onda pregovarači moraju maksimalno da se angažuju i da daju sve od sebe, da bi se suprotstavljene pozicije dovele do zajedničkih dodirnih tačaka.
Naše čvrsto uverenje je bilo da su dodirne tačke moguće, a optimizam se i konkretno pojavio posle druge runde bečkih pregovora krajem meseca marta. Tada je albanska strana prihvatila principe da se stvore nove opštine u kojima bi Srbi imali većinu, da te opštine imaju dodatne nadležnosti, da mogu da se udružuju i imaju direktne veze sa republičkim institucijama. Međutim, kada se krenulo u razradu tih principa, pokazalo se da su razlike neminovne. Naš stav je bio da se detaljisanje ostavi za podgrupe sastavljene od eksperata iz institucija u Beogradu i Prištini, ali to nije prihvaćeno, već se radilo na jednom jedinstvenom papiru oko koga nisu, naravno, mogle da se usaglase dve strane. A onda je albanska strana počela da osporava i principe koje je prihvatila. Čini se da je tada ključni momenat za proboj razgovora propao.
Naravno, to ne znači da mi te razgovore nećemo nastaviti, ali mislim da je kompletan utisak bečkog procesa doveden u pitanje i mnogima je više ličio na predstavu nego na suštinske pregovore.

I da li je pregovarački tim Srbije uspeo da ubedi međunarodnu zajednicu u neophodnost drugačijeg vođenja pregovora?
- Prvi signali su govorili da pismo Tadića i Koštunice Kontakt grupa nije najbolje dočekala. Međutim, njihovi argumenti su u osnovi prihvaćeni. Ali, naravno, Kontakt grupa to nije javno saopštila, jer bi značilo da istovremeno stoji naša ocena i o radu Ahtisarijevog pregovaračkog tima. Ali kroz ideju koja je sada sve prisutnija, a to je da će Ahtisari sazvati na visokom nivou razgovore posle 15. jula i da će oni u osnovi sadržavati metodologiju koju su mu predložili Tadić i Koštunica, mi možemo da zaključimo upravo suprotno. Dakle, da su ne samo članovi Kontakt grupe, nego i sam specijalni izaslanik shvatili da je za njihov posao, ali još više za njihov kredibitlitet, od suštinske važnosti prihvatanje srpskih predloga kao konstruktivnih. I kao predloga koji pregovarački proces, da kažem pod navodnicima, "spasavaju". Još uvek nam nije jasno dokraja, u kom će se okviru pregovori na najvišem nivou voditi. Mislim da će ključni značaj imati nastup premijera u SB UN. On će izložiti naše poglede kako razgovori treba da budu vođeni, kojom metodologijom i tempom. U tom smislu, razgovori koje je imao sa šefovima država Kontakt grupe, posebno sa ruskim predsednikom Putinom i britanskim premijerom Blerom, kao i razgovori koje će imati u Vašingtonu, doprinose da taj proces bude ozbiljan i dovede do određenog rezultata.

Znači li to da je srpski predlog potpuno prihvaćen?
- Ne mogu u ovom trenutku da kažem da su predlozi naše strane u potpunosti prihvaćeni ili da je naša diplomatska aktivnost u potpunosti dala rezultate, to će pokazati bliska budućnost. Ali ono što je jasno to je da više nema te samouverenosti, pre svega kod samog Ahtisarija i njegovog pregovaračkog tima, da je u njegovim rukama sve, uključujući i metodologiju i rokove, ako hoćete i ishod pregovora. Ta početna i vrlo pogrešna predstava koju je Ahtisari i njegov tim imao u samim razgovorima, jeste u dobrom delu, usudio bih sa da kažem, pretežno promenjena. Sam pregovarački proces od strane medijatora moraće da bude mnogo ozbiljnije shvaćen. Ta ozbiljnost neće se ogledati samo u tome što se već nagoveštava da neće biti letnje pauze, nego da će pregovarački proces morati da bude tako strukturisan da mu se znaju pravila i relativno jasni rokovi.

Kako komentarišete stavove Majkla Polta, američkog ambasadora u Beogradu, dakle predstavnika vodeće sile, da je nezavisnost jedna od opcija, a Rezolucija 1244 samo jedna od stotina rezolucija Saveta bezbednosti UN.
- Ne kažem da takva rezolucija možda ne bi mogla lako biti doneta. Ali dok se ne donese, poštujemo postojeće rezolucije. Ne zaboravite: SRJ, posle toga SCG, na kraju Srbija, je uslovljavana, zašto da ne kažem i ucenjivana zahtevima Haškog tribunala, koji je nastao isto tako na osnovu jedne rezolucije SB UN. Kao pravnik smatram da se sud ne može osnivati rezolucijom SB, ali s obzirom na to da je ona važeća, bez obzira što je protivustavno terati ili nagovarati naše građane da dobrovoljno odlaze u Hag, mi je moramo poštovati. Ako je mi poštujemo, onda i drugi moraju poštovati šest drugih rezolucija koje govore o očuvanju teritorijalnog integireta i suvereniteta Srbije. Dok se takvo stanje ne promeni, ne možemo hipotetički razgovarati o budućem stanju. Neka promene Rezoluciju 1244 ti koji kažu da mogu, pa ćemo razgovarati o novoj pravnoj situaciji...
Predlog o suštinskoj autonomiji Pokrajine se pravno ne može osporiti, on se osporava situacijom na terenu i željom Albanaca za punom nezavisnošću. Ali to nema pravno, kao ni u evropskom iskustvu, utemeljenje, da nacionalna manjina dobije nezavisnost. Albanaca u Srbiji ima manje od 15 osto, a uzmimo primer Makedonije, gde su Albanci četvrtina stanovništva a opet niko im ne priznaje zahteve za nezavisnost. Sa druge strane, to što su Albanci spremni da ginu za nezavisnost Kosmeta znači da se nasilje u modernom svetu isplati. To isto tako nije evropsko iskustvo, niti evropski standard.

Antrfile

Krvavost rata nije argument za promenu granica

U prilog nezavisnosti postoji i argument iz bliske prošlosti, a to je da su Albanci vodili rat protiv ove zemlje i da su protiv njih izvršeni i zločini.
- Albanci nisu vodili rat protiv ove zemlje. Protiv ove zemlje su rat vodile NATO snage, ali ne za teritoriju i prekrajanje granica, nego zbog kršenja ljudskih prava. To smo, recimo, razjasnili i u Rimu u susretu sa ministrom spoljnih poslova D'Alemom, koji je bio predsednik italijanske vlade u vreme NATO intervencije. Na pitanje predsednika Koštunice je li to bio rat za teritoriju ili za ljudska prava, i D Alema je odgovorio za ljudska prava. Bilo je još takvih razgovora. Još krvaviji rat je, naprimer, vođen u Hrvatskoj i Bosni, pa se nisu promenile teritorije tih država. Krvavost rata nije razlog za prekrajanje granica. Demokratski i evropski način rešavanja etničkih sukoba su ljudska prava, a ne stvaranja novih država. Ako u Bosni nije stvorena nova država, ako u Hrvatskoj nije stvorena, neće biti ni na Kosovu. Obrnuto, ako se na Kosovu stvori nova država, postavlja se pitanje novih država u regionu i u BIH i u Hrvatskoj.

 

 

 
 
Copyright by NSPM