Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

PRENOSIMO

Prenosimo RTS

   

SVEDOK 26.april 2006.

Nenad Lj. Stefanović

Intervju sa Emirom Kusturicom

NENAD Lj. STEFANOVIĆ: Prema mnogim mišljenjima naš večerašnji gost je možda i najuspešniji kulturni proizvod sa ovih prostora. Ako bi se ovde tražilo petoro ljudi čija imena nešto znače u svetskim razmerama, a da pritom nemaju nikakve veze sa haškim poternicama i Karlom del Ponte, onda bi on svakako bio među prvih pet. Vlasnik je dve Zlatne palme za režiju sa Kanskih festivala, a od nedavno vlasnik je i prvog privatnog grada u Srbiji. Napravio ga je za potrebe snimanja svog poslednjeg filma "Život je čudo", napravio ga je od drveta, i napravio ga je na vrh brda, iako zna da u Srbiji mnogi ne vole da žive tamo gde ima mnogo promaje i sunca. On je ujedno i gradonačelnik tog svog grada i jedinstven gradonačelnik po tome što gradonačelnike obično biraju građani, a on u tom gradu ima pravo da bira s kim će da živi. Kao što i pretpostavljate, naš večerašnji gost je reditelj Emir Kusturica, čovek za koga njegovi prijatelji kažu da ne baca nijedan trenutak u svom životu. Za nekoliko dana počeće da snima svoj novi film koji će se zvati "Zavet", a još nije završio ni onaj prethodni o proslavljenom argentinskom fudbaleru Dijegu Maradoni. U međuvremenu stiže da se bavi i zaštitom prirode, arhitekturom, ambasador je Unicefa, a često se ukrca i u one antiglobalističke vozove u kojima se raspravlja o takozvanom novom ekonomskom fašizmu. I o tome ćemo večeras razgovarati. Da li je moguće biti antiglobalista a da ste pritom i sami poznati svetski brend.

Dobro veče. Izvolite.

EMIR KUSTURICA: Dobro veče. Hvala.

N.Lj.S.: Gospodine Kusturica, hajde da prvo objasnimo našim gledaocima kakva je ovo uniforma koju večeras nosite.

EMIR KUSTURICA: To je jedna ideja koja je nastajala dugo, u jednom zaboravljenom dijelu Srbije. Izgleda da ti zaboravi i teritorije koje su u jedno vrijeme deo ničije zemlje danas najbolje prolaze. Da li iz političkih ili ideoloških razloga ili nekih drugih, te teritorije ostaju zaštićene jer se tamo čovjek nije previše miješao. Odnosno kad prođete Kremansku visoravan i dođete do jednog tunela koji je nekad davno probijen i koji je nekad davno bio... zapravo to je granična teritorija između Bosne i Srbije, odnosno između Srbije i Bosne... do tog tunela prema zapadu, sticajem okolnosti, igrom istorije, taj teritorij je bivao zanemaren sa istorijskog stanovišta, ali sa prirodnog je bujao i to je po mom mišljenju jedan od najlepših predela; zbog toga sam i snimao svoj poslednji film tamo. I nekako se paralelno sa tim rađala ideja o završetku pruge, film je pomogao u završetku pruge, a prije toga su neki ljudi zaštićene vrste pokušavali da zaštite od istrebljenja, uspjevali su, i jesu i nisu, i onda je došao taj nesrećni nikl koji je trebalo tamo da se kopa...

N.Lj.S.: ... Da, to je trebalo da bude rudnik nikla...

EMIR KUSTURICA: Jeste. Kao i sve u ljudskom životu – taj paradoks da poumiremo od nikla mi smo zapravo uspjeli da zaštitimo i da napravimo od toga, od čitave teritorije, negdje oko 3.600 hektara, da napravimo park prirode...

N.Lj.S.: ... Hoćete da kažete vi ste tu umesto nikla pronašli lepotu.

EMIR KUSTURICA: Jeste, jer da je nikl došao onda bi i u Topoli stradali, ne samo tu, pošto su došli do ideje da uz nikl raste paradajz nesmetano, onda sam ja u jednom intervjuu spomenuo da je to zapravo niklovan paradajz, a takav ne poznajemo u evropskoj tradiciji. Mi smo se izborili da raste najobičniji paradajz koji u sebi sadrži sve ono što valja u toj zemlji, a valja svašta. Tako da je u stvari ovaj vuk, kućica i šuma u stvari simbol zaštite životne sredine, s tim što je ovo park prirode koji u sebi ima i kulturna dobra, tu je najduža pruga u Evropi, turistička, to je ta mokrogorska uskotračna pruga, i taj Drvengrad...

N.Lj.S.: ... Šarganska osmica

EMIR KUSTURICA: Jeste, šarganska osmica i Drven grad koji je jedini srednjovjekovni i simulirani grad od drveta.

N.Lj.S.: Neki Vaši prijatelji su mi rekli: Kusturica će verovatno tu uniformu nositi od sad pa ubuduće, do kraja života jer on želi da se posveti prirodi i zaštiti tog dela prirodnog parka. Je li to neka vrste poistovećivanja sa Vašim idolima? Znam da volite i Kastra i Če Gevaru, oni su ceo život nosili uniforme, je li to taj deo priče?

EMIR KUSTURICA : Meni je vrlo veliki problem kako da se odjevam, odnosno, ja sam od nemara stvorio stil. Još od srednje škole ovo je prvi put da dođem svezanih prtlji. Nekada, kad sam bio mlad to je bio znak: kad sam normalan raspetljane su, a kad kreće agresivnost ili kad moram da se branim vežem pertle. To je bio neki znak, kao ono iz "Doli Bel" odlaganje sata. Tako da sam ja imao objektivno problema sa odjevanjem, i kad sam shvatio da u stvari smisao života mogu da okrenem, zapravo taj pramac okrenem ka zaštiti prirodne sredine, i odluka da nosim ovu uniformu do kraja života je zapravo odluka vezana za ideju o mom životu u budućnosti. I praktično, kad čovek ima pet ovakvih uniformi onda nema dilema kad otvori orman ujutru da li da obuče jedno ili drugo, onda zna šta oblači.

N.Lj.S.: Ja sam malopre pomenuo Kastra i Če Gevaru a pominjali smo i prirodu, čuo sam da za nekoliko dana tu, na Mokroj gori počinjete proizvodnju sokova i da ćete proizvoditi pet ili šest različitih vrsta, jedan sok će nositi Kastrovo ime, drugi Če Gevarino, a ako sam dobro zapamtio jedan Titovo, jedan Dražino. Vi ste jagoda...

EMIR KUSTURICA: Ja sam jagoda.

N.Lj.S.: I otvoren je konkurs za šesti, čujem da su tu Maradona i Marks u igri i da Maradona nešto bolje stoji. Otkud ta imena i otkud ta kombinacija imena?

EMIR KUSTURICA: Filmovi koje sam snimao čitav život, tek sam nedavno shvatio da su to zapravo bili biofilmovi. Jer kada bih poredio, a tako se na žalost danas mjeri sve, sa ishranom, kad bi se posegnuo rukom za filmom industrijske, ili proizvodom koji nas prehranjuje kao industrijski, s druge strane onim što je mnogo skuplje, dakle što proističe na neki način iz biorevolucije, onda bih poistovetio dva proizvoda. Sok koji na neki način poništava istorijske funkcije ali uvodi novu funkciju na svjetlost pozornice a to je ta neka biorevolucija, odnosno stanje koje bi bilo bolje kada bismo pili sokove koji su čisti, koji se ne pasterizuju, koji se proizvode prokuvavanjem na 90 stepeni, i da se asocijativno vežu za one likove iz istorije koji su uspjevali da učine mnogo.

N.Lj.S.: Dobro, vi ste jagoda, Maradona će biti jabuka. Šta je Tito, šta je Draža?

EMIR KUSTURICA: Draža je kupina.

N.Lj.S.: Otkud Draža u tom društvu?

EMIR KUSTURICA: Zato što je Draža istorijski lik koji je pogubljen od onoga ko je pobijedio i on je pripadao uslovno rečeno poraženom dijelu te vojske; međutim, 1943. Vermaht je, s tim što mi nismo tako učili u školama, on je izdao potjernicu i za Titom i za Dražom. Prema tome mi smo učili u školi da je Tito bio malina a da je Draža bio...

N.Lj.S.: ... Kupina...

EMIR KUSTURICA: Ne, ja sam dao draži taj epitet, jer mislim na kraju kad postaneš kupina to je nekako sklonost ka jednoj ideji koja je potpuno zanemarena. Dakle, ja sam učio u školi zvanično da su nacisti izdali potjeru za Titom a falila je jedna stranica na kojoj je bio i Draža. Dakle neko ko je revolucionisao ne u onom smislu u kojem mi možemo da određujemo da li je to dobro ili loše, ali koji je svakako bio na braniku ideje revolucije. E sad ako verujemo u tu modernu priču da su revolucije iza nas biorevolucije... Međutim, kad kažete Kastro, percepcije o tim ljudima, mislim da je i Milošević negde u tom krugu ljudi. Sporne istorijske ličnosti su sporne onda kada projektuju istoriju nakon određenih događaja i stavljaju na određeno mjesto. Međutim vrijeme je zaborav i spas za čovječanstvo, ali istorijske ličnosti se vraćaju. Kad sam sa Markesom poslednji put sedeo i pio viski u njegovoj kući u Havani, onda je meni rekao, pošto je u međuvremenu Markes postao prijatelj s Klintonom takođe i pokušavao da sredi nešto što se ne da srediti, rekao – da nije bilo Kastra, u Patagoniji bi se već odavno pričao samo engleski jezik. Što znači da neko ko s jedne strane izaziva... ko nije u modi, jer je politika manje-više postala kao i fudbal, nešto što se iznosi na vidjelo kroz reklamu, pa se kupuje ili odbacuje, tako i priča o tim tipovima, ako su završili svoju funkciji mislim da im je mjesto u mojoj proizvodnji sokova.

N.Lj.S.: A nije li to malo postalo i moda, neka vrsta istorijskog pomirnje, vi ćete to kroz malinu i kupinu da napravite, ali sada se izdaju partizanski kuvari, četnički kuvari...

EMIR KUSTURICA: To je pacifikovanje nečega što je gospodin Koštunica završio u Skupštini kada je dao penzije i četnicima i partizanima i mislim da je to pametno zato što su to ideološke barijere koje jednom narodu nisu potrebne, a na planetarnom nivou, a taj je meni mnogo značajniji, ja sam kako bih rekao, a to su već za mene rekli – umjereni nacionalista. Šta to znači? To je onaj koji vjeruje da je prije proizvodnje "hjundaia" ili "tojote" postojala jedna kultura a to je kultura samuraja i iščeznuće mene kao jedinke prije fizičke smrti može da se desi ako ja ne povjerujem da sam ja predstavnik jednog naroda koji ima svoju kulturu. Upravo stoga je mislim vrlo značajno da se u opticaj na svjetsko tržište izbacuju što je moguće više zaštitnih znakova naše kulture, i tu se u mnogome razlikujem od ovih naših mundijalista koji su, barem kad su nevladine organizacije u pitanju, izbor negativne selekcije koja je naslijeđena iz samoupravnog socijalizma i gde se ta bofl roba zapravo samo po svom starom sistemu ponude prenjela iz jednog sistema u drugi i stvorila nepovjerenje prema svojoj kulturi, tako da kad kažete nekom Draža vi kao da ste izgovorili crni đavo. Nekima kažete Tito, oni kažu kakav Tito. Tu postoji razum koji to mora na kraju nekako da uskladi.

N.Lj.S.: Kad već pričamo o kulturi, Vi ćete za desetak dana početi snimanje novog filma koji će se zvati "Zavet". Možete li ukratko bar da nam kažete šta je radnja tog filma?

EMIR KUSTURICA: To je priča o tradiciji koja je narušena činjenicom... taj film počinje u jednom selu u zapadnoj Srbiji gde se škola zatvara jer ima samo jedan đak. Taj jedan đak je naš junak, a njegov deda želi da umre, i šalje ga u grad da proda kravu, kupi ikonu i dovede ženu. Njemu ukradu kravu, što je logično kad dođe u grad jer grad je postao jedan prostor gde žive poniženi i, kako bi rekao (?)Encesberger gdje davno već divlja građanski rat samo još ljudima nije telefonirano, dakle to da mu je ukradeno je nešto normalno, da kupi ikonu je tradicionalno, a da se domogne žene tu već mora da prođe kroz lavirint i da obnovi priču da je svaki dobar zaplet ljubavni zaplet. Zaljubi se u djevojčicu čija majka do podne radi u obdaništu a uveče u javnoj kući. I rasplet je zapravo u odbrani te djevojčice i povratku na selo.

N.Lj.S.: Vi ste za potrebe Vašeg poslednjeg filma koji ste snimili "Život je čudo" napravili Drvengrad na Mokroj gori, gde danas živite. Za ovaj novi film koji radite takođe nekoliko kilometara dalje na susednoj planini pravite selo koje će takođe poslužiti kao neko da li etnoselo ili nešto slično. Režiseri obično sebi prave kulise od šperploča i kasnije se od toga založi neka vatrica. Vi kao da pokušavate da spajate arhitekturu i režiju, i te kulise za vaše filmove postaju kasnije mesta gde se realno živi.

EMIR KUSTURICA: Ja sam učio školu kod čoveka koji je predavao režiju ali je bio arhitekta, i shvatio sam zapravo da je arhitektura osnova tog duhovnog djelovanja koje se zove stvaranje filma, jer mnogi prave film. Ja se s njima mučim i mnogi koji rade te filmove sa mnom oni primjete do koje mjere se ja žrtvujem pa me zato i ne napuštaju, valjda se sažale, a ishodi tih filmova su stvari koje pored fikcije u poslednje vreme, tačno je, ideja da je zapravo razlika između fikcije i realnosti postala sve manje važna, iako su prividno ta dva pojma udaljena... onda sam shvatio zašto bi se rušilo nešto što se već izgradi, i to je kod poslednjeg filma eksplodiralo u jedan potpuno novi stvaralački pravac koji se zove stvaranje novog sela, pa iza tog novog sela ide skijalište, što ako nastavi da ide ovako mogao bih da napravim na granici Bosne i Srbije neki novi Njujork ili Babilon, gdje ljudi koji govore različite jezike... moja ideja je da se zapravo... moja ideja je konstruktivni svijet. Ja sam veoma nervozan u odnosu na autodestrkuciju i destrukciju i nemar koji se kod našeg naroda pojavljuje, i želim da mu pomognem, da objedinim destrukciju i konstrukciju u jedno.

N.Lj.S.: Počinjete da snimate novi film a još nismo čuli da ste završili onaj dokumentarni o Maradoni i stalno čujemo fali još 5-6 dana snimanja i nikako da se ta priča okonča.

EMIR KUSTURICA: Priča je samo o parčićima koji nedostaju, koji se tiču kontinuiteta njegovog... On je čovek koji po svim standardima nije moderan. On je kao ja negdje, odnosno ja sam prepoznao tu crtu, ne mislim ja da sam kao on ali sam na neki način prepoznao vrlo slične osobine, to je jedna impulsivnost koja je njega odvela, na žalost, do kraja u tome, pa je tu impulsivnost, kad je bio na vrhuncu slave pretvorio u nešto što je počelo da radi protiv njega. Međutim kad odrastete jednom u sirotinji, odnosno uz sirotinju, što je moj slučaj, a kad sam snimao film video sam da je i njegov, onda vaša pravila ponašanja i igra u kojoj vi učestvujete, bila ona filmska, fudbalska, ona zahtjeva stopostotnog čovjeka posvećena – a to može da zvuči malo demagoški – sirotinji i ideji opstanka te sirotinje. Tako da ja mislim da je ono što nemam još u filmu, ideja o čoveku koji je sa 18 godina imao ugovor River plate koji je bio mnogo veći po novcu od Boke džuniorsa, i on je odbio. I sad kad tu dilemu postavite današnjem mladom čoveku, dakle ovim manje-više da ih ne uvredim ali mnogi od njih liče na trkaće kokoši koji istrčavaju te svoje milijarde, dakle postoji jedan nivo tog filma koji ja hoću da napravim da ne bi ostao puka ilustracija, iako tu ima dosta duhovitosti, hoću da dotaknem još tu tačku koja osvetljava romantični period prošlosti kada je on, sad to malo zvuči smješno, potpisao najveći ugovor na svijetu, vrednost tog ugovora je bila sedam ili osam miliona za Napulj...

N.Lj.S.: ... Što danas dobijaju prosečni igrači.

EMIR KUSTURICA: A on je počeo svoju karijeru tako što je odbio veću ponudu i uzeo manju što je danas u vrednosnom sistemu u kojem živimo nezamislivo.

N.Lj.S.: Ali istovremeno kažete da kod Maradone cenite to što on nikada nije makao svoju nogu od tog geta, od te sirotinje, ali bi moglo da se obrne i drugačije da se kaže: pa dobro, a zar nije Maradona ušmrkao u nos bar jedno deset škola i pet bolnica kojima je mogao da pomogne tu istu sirotinju, i to onda deluje malo demagoški.

EMIR KUSTURICA: Jeste ako je kokain droga, onda ste u pravu. Ali to još nije dokazano. Od osam miliona Srba četiri miliona dnevno popije pola litra, a sirotinja su pritom, onda biste isto tako mogli da ih optužite. Drogi je posebno u Srbiji, a i u Argentini, pala cijena stravično, tako da ako prvo dokažemo da je kokain droga, što su Maradonine reči, i kad dokažemo da je to tako, to je nevolja psihičke prirode, a ne... da je bio konstruktivan kao Bekam on bi se prodao Pepsi koli pa bi umnožavao bogatstvo, pa bi razmišljao unapred, a ovako je razmišljao o prekjuče.

N.Lj.S.: Ali mnogi isto misle da bez obzira na igračku veličinu, da je on u Argentini zaista bog, jer koliko sam čuo postoji Maradonina crkva, ima svoje sveštenike, svoje anđele, svece. Za mnoge je ipak bio momak koji je bio zgodan za gledanje onoga što zna da radi sa loptom ali ne i za ugledanje, ne neko ko bi mogao da bude primer. U tom filmu se govori i o njegovom traganju za harmoničnom porodicom koju nikad nije ostvario. Maradona je sejao decu gde god je igrao, gde god je... nije baš mnogo mario za tim stvarima.

EMIR KUSTURICA: Ima jedna anegdota koja tumači svijet onih koji okušaju aplauz. Kad su jednom glumcu rekli: idi u penziju i pecaj ribu, on je rekao: idem da pecam ribu ali je problem što ribe ne aplaudiraju. Tako ako govorimo o Maradoni koji je izašao na pozornicu na kojoj je začudio svijet svojom vještinom, koja je uistinu bila mađioničarska, ja mislim da od fudbalera koji se pojavio na svjetskoj sceni nije nikad bio jedan takav, i on je zapravo kao i svi ljudi koji su jednom oprobali taj aplauz bio raspet između... Ja sam bio recimo gost njegove televizijske emisije. Vještina kojom on usklađuje...

N.Lj.S.: On ima svoj šou ...

EMIR KUSTURICA: Da, i mislim da je blaga neurotičnost koja se vraća zato što izdržati komunikaciju je najteži psihološki zadatak koji svi mi imamo, i on je tu emisiju vodio kao Erih fon Karajan, on je usklađivao pet elemenata takvom brzinom da ne možete da verujete. Dakle, u pitanju je jedan ogroman talenat koji jednom kad se navukao, a mislim da je to gore od kokaina, kad se čovek navuče na slavu to je... navuče se na jedan ljudski sastojak koji je gori od svih drugih. Njegov povratak... Moja sreća i sreća za taj film je što sam ja bio paralelna stvarnost Maradoninom povratku na noge, a sad se on vratioi skoro na onu visinu na kojoj je bio recimo kad je dao Engleskoj ona dva gola. Skoro. Međutim tu ima jedan element koji nas zbližava kao ljude i kao narode. Mnogo paganskog ima u Latinskoj Americi. Kad je u pitanju njegova crkva, zanimljiva je struktura te crkve, ta crkva je više jedna ideja između entuzijazma dvojice momaka iz Kordobe koji su u stanju da daju gol sa penala tako što se zatrče pa lijevu ispruže napred a desnom preko lijeve pete daju gol, i koji su jako dragi i koji vjeruju u to, s jedne strane oni guraju crkvu, slave njegov rođendan, a s druge strane jedan momak koji drži jednu malo sumnjivu kuću i koji je pristao večeri u kojoj se slavi Maradonin rođendan, umjesto "Ave, Marija", pjeva se "Diego, Diego, kerido", ("dragi Dijego"), izlaze ljudi u apostolskim tunikama na binu, nastavljaju da pjevaju, a onda se iza njih pojavljuju plesačice koje skidaju iste takve tunike i onda se to pretvara u jedan plesni koncept religije, dakle neka prethrišćanska, odnosno pretpaganska faza... Takav je fudbal igrao i takav je čovjek.

N.Lj.S.: To ćemo verovatno sve videti na filmu, a da se vratimo sa Maradone na Mokru goru i na taj Vaš novi način života. Ima mnogih koji smatraju da ste Vi pobegli na planinu, da u grad dolazite samo kada morate, kada obavljate neki posao. Ima opet onih koji kažu: "Ne, on je tamo otišao da napravi nešto da bi privukao ljude da dođu tamo", i s te strane možda su u pravu ako je tačan podatak koji ja imam: više od 100.000 ljudi je prošle godine obišlo Vaš Drvengrad na Mokroj gori.

EMIR KUSTURICA: Najbolje je tu priču napisao jedan dobar novinar, pokojni Cerović koji je imao jednu rečenicu: "Odakle god krenete to je daleko". S tim što je to uslovno danas, pošto možete da dođete helikopterom pa je blizu. On je mislio na te razne drumove koji se slijevaju i koji vode ka Mokroj gori. Ja sam par puta, pošto se čovek izražava televizijski, moderno, kad smo razgovarali između dvije reklame pa ste me pitali: Zašto ste napravili taj grad? A ja sam rekao: "Zato što sam izgubio jedan drugi, u kome sam rođen". Nije totačno, to je šala. To je zgodno za televiziju, a to je suštinski netačno. Sve što sam ja u svom životu radio nastajalo je spontano. Jedno brdašce koje sam gledao za vrijeme snimanja i gledao kako me fascinira planinski vijenac od dve-tri planine koje zaokružuju prostor koji je kao neko ostrvo, i pošto je tu u blizini slana voda, ja sam povjerovao da je tu nekad bilo more, izmašto da jeste, i da je to bilo ostrvce, a da su druge planine takođe bila ostrva i onda sam pomislio zašto da ne stavim tu jednu kuću. Pošto to nisu kuće koje se grade planski, to su kuće koje postoje i koje su u srpskom narodu nastale tako što su iz dolina brzo rasklapane kad ide vojska, premještane u brda, i kad ode vojska one su vraćane, pa sam rekao ako je to baš tako lako, zašto ne bih stavio jednu. Onda kad sam vidio jednu, rekao sam možda bih mogao da formiram jednu ulicu koja me opet podsjeća, kad sam išao s roditeljima u Dubrovnik na more, prolazili smo pored onog filmskog grada na Ivanjici, ne znam da li više postoji, koji mi je ostao u sjećanju kao najveća fascinacija, a to je bio jedan drven grad na nekom brdu, a to je u stvari bio grad u kome su se snimali kaubojski filmovi. I onda sam ja korak po korak gradio taj film i kako je vreme odmicalo sve sam više bio prijatno iznenađen činjenicom da stvaram nešto što ni sanjao nisam prije toga.

N.Lj.S.: U tom divnom tekstu koji je napisao, na žalost pokojni, moj kolega Stojan Cerović, ima jedno vrlo zanimljivo zapažanje. On je Vama rekao da mu se čini da ste se Vi tu nekako na prvi pogled opredelili za jedan monaški koncept života, i da tu ima i glamura, i to sada monaški glamur nije logično, ali zaista na prvi pogled kad se dođe tamo ima nečeg monaškog, a onda vidite i bazen, i džakuzi, i sve te stvari.

EMIR KUSTURICA: Jeste. To je možda neki trag iz djetinjstva, često su ljudi mislili da se ja bavim ozbiljno modom, pa čak kao sad kad sam se pojavio u ovoj košulji u Španiji, pitao me je čovjek ko me odjeva, da to sad nije Armani ili neko drugi. Tako da sam u svom životu nailazio na ta čuda od odjeće, a moram da priznam da sam, kad je moj otac radio u Izvršnom vijeću Bosne i Hercegovine od druga koji je bio direktor "Borca" u Travniku, i to je bila 1971. godina, prvi put dobio one koje su sad moderne, trapez pantole, i od tada sam s vremena na vrijeme studirajući u Pragu uvijek negdje volio da imam neki predmet koji je malo moda, ali sam u isto vrijeme šokirao činjenicom da sam imao potpuno džiberske cipele i nešto što nije bilo u skladu s tim što je zadato da bude moderno. Tako možda i taj grad. Međutim, on je koncipiran tako da on ne može da bude previše mondenski.

N.Lj.S.: Jeste li ga koncipirali tako da se tu najzad skrasite? Vi često kažete: uvek su me terali sa nekog ognjišta i morao sam često da se pomeram.

EMIR KUSTURICA: Jednom se to desilo, desilo se u Sarajevu, mi smo imali porodičnu kuću u Visokom, to je jedna kuća koju su izgradili, to je jedna slovenačko hrvatska porodica, to je po majčinoj strani moje žene, koji su došli tu s prugom i koji su bili učitelji, prosvetitelji, to su posle Dejtona muslimani srušili. I moram da vam kažem, ja sam manje-više te kuće zarađivao, imao po svijetu, jednom kad se to desi, pitanje prostora postaje vrlo relativno, ali pitanje poistovećenja moralnog i estetskog, što je na neki način u tim kućama meni najjače. Buđenje na 700 merata nadmorske visine uz višak kiseonika je vrlo inspirativno za nekog ko je svoj život proveo praktično kao Ciganin po onim trejlerima, jer ako uzmete u obzir da sam snimio 8 filmova, snimio sam ih i više ali osam igranih, ja sam svoj život proveo po hotelima i možda je to sad ta ideja grada koja može da me usidri, i zadrži, ideja koja bi mogla da promeni tu priču o promjenama.

N.Lj.S.: Sami ste malopre pomenuli Sarajevo, i Vama nikada nisu oprostili što ste...

EMIR KUSTURICA: ... Srbin...

N.Lj.S.: ... Što ste otišli iz Sarajeva. Istovremeno je ovde deo neke, hajde tako da kažem, elite zamerao što ste ostavili Sarajevo. Govorimo večeras i o uniformama, mislite li da je tu problem bio što su u tom građanskom ratu naša prezimena uglavnom služila kao uniforme, i što su mnogi mislili da bi po Vašem prezimenu Vama pripadala neka sasvim druga uniforma od one za koju ste se opredelili.

EMIR KUSTURICA: Pa to je jedno krajnje komplikovano a na drugi način vrlo jednostavno pitanje. Kao što je postavka recimo velike Srbije jedan apsolutno neadekvatan pojam onome što je Srbija ikad bila, jer je velika Srbija ako ćemo po mjerama onoga šta može da bude velika, jedina bila pod Titom koji u svakom slučaju nije stvarao veliku Srbiju. Samo je Britanija velika, sve drugo je manje-više malo. Tako da ta izmišljotina koja u stvari... treba da zaustavi ruski uticaj na Balkanu koji se zove velika Srbija i koja kao navodno ima uporište u Načertaniju Ilije Garašina gde nema ni pomena o tome da nešto može biti veliko, jer Srbija je manje-više republika kroz koju kada prolazite morate da se plašite da ubacite u petu brzinu jer ćete izleteti iz nje. Prema tome, da ona bude velika to je jedna fikcija. To koriste ovi koji je koriste. Tako da je i moja priča u Sarajevu pred rat bila uglavnom pomiriteljska. I moj najveći greh u Sarajevu je bio u tome, iako ne može da se locira, oni se muče sa tim dosta, i muče se retroaktivno, od poslednjeg potencijalnog učestvovanja Tanovića, mladića koji je napravio jedan film, i drugi film, dobio Oskara, i trebalo da bude u Kanu, pa su izmislili da sam ja onemogućio da on uđe tamo, pa sve do pred rat, dakle idemo introspekcijski unazad, nema tu nekog validnog razloga zašto jedna odluka da neko bude nešto što želi, i da kaže ono što misli, da treba da kaže a da pritom nema čak i ono što bi oni možda želeli da bude, da sam ja huškao nekoga na nešto, nego da se vratimo Andrićevoj definiciji te priče, koji kaže u jednom trenutku: "Njihove su ljubavi tako daleko" – misli i na Srbe, i na Hrvate, i na muslimane u Bosni – "a mržnja tako blizu. Pa tako jedni gledaju prema Moskvi, drugi gledaju prema Istanbulu, a treći gledaju prema Vatikanu". Moram da priznam da taj anahroni jezik, jer to kad govorimo danas to zvuči anahrono, i možemo da ne povjerujemo u to, ima u čovjeku uvijek neki sastojak koji se lako pali, a da bi se on upalio tu je morao neko mnogo ozbiljniji od nas samih da nam proslijedi tu ideju da mi možemo možda i da se potučemo i da se pobijemo upravo na toj osnovi u kojoj jedno prezime znači jednu uniformu. Zato je ova uniforma ljekovita. Ona bi mogla da bude pravac koji se zove biorevolucija ili zaštita prirode.

N.Lj.S.: Vi ste malopre rekli "Zamerali su mi što sam Srbin" . Prošle godine ste se, iako su to privatne stvari i izbegavam da govorimo o njima, ali su svi svetski mediji primetili da ste se krstili u Herceg Novom i da ste dobili drugo ime – Nemanja. I to je takođe nešto što...

EMIR KUSTURICA: ... Izaziva...

N.Lj.S.: ... Što Vam zameraju. Prošle nedelje je ovde bio gost gospodin Aleksa Đilas koji je u jednoj knjizi koju je nedavno objavio citirao jednu bosansku izreku da je u Bosni sasvim sigurno u kojoj će se veri neko roditi, a da nikada nije sasvim jasno u kojoj će umreti i da je to možda još manje jasno za nečiji nacionalni identitet.

EMIR KUSTURICA: U mom slučaju stvari su vrlo jasne. Dok je moja majka bila živa ja nisam to hteo da uradim, jer ja duboko vjerujem da je stvar opstanka ukorijenjena u stvar ljudskog identiteta. Identitet religiozni uopšte ne znači, a to samo kod nas upravo zbog ovog što smo doticali ranije, postaje sporan. Međutim u svjetskim razmjerama identitet je vrsta odbrane od propadanja. Prema tome, pitanje koje sam ja ispitao vrlo lako i koje bih ja najradije da bude rešeno kao što je kod Danaca i Holanđana, moje antropološke mjere, boja mojih očiju, visina i moj stas upućuju otprilike na to da sam ja kao i mnogi drugi, ali moje uvjerenje i uglavnom ideja o tom završnom djelu moga života, da ne bi bilo nedoumice i da se ne bi otimali oko toga gdje ću ja biti sahranjen, ja sam htio to da riješim na vrijeme i na neki način izvršim reintrodukciju onoga što je moje porijeklo, a ništa više od toga, jer to u svijetu, pošto je svijet moja pozornica, to u svijetu ne znači mnogo. To u svijetu lociraju kao jednu usputnu činjenicu, ali mnogo je važnije od svijeta to što ja osjećam i to u šta ja vjerujem.

N.Lj.S.: Ono što je kod vas takođe veoma zanimljivo jeste da ste često na sebe navlačili gromove. Vi nikada niste bili blizu mesta na kojima se odlučivalo o ovim našim košmarima i raspadu zemlje, ali su Vas veoma visoko držali na lestvicama zla, ili oni koji su odgovorni za zlo koje nam se dogodilo. Kako Vi to tumačite?

EMIR KUSTURICA: To su crnogorski plaćenici, ovi mladići, Nikola... U čemu je problem? To je isto pokojni Cerović primjetio kad su mene optužili da sam Miloševićev... da sam "dželatov šegrt", pa su i tuženi, i sad je to negde u procesu razvlačenja lopte na sredini terena. Tad je spomenut zbir neistina koje su mene katapultirale na mesto gdje ja inače nisam bio, niti sam ja o nečemu... ja sam samo žestoko govorio o onome što sam vidio, a posebno kad je Bosna u pitanju tu sam bio veoma umjeren. Ja sam stradao jer se nisam pretvorio u bojovnika. Kad je počeo rat u Sarajevu govorio sam: "Ljudi, nemojte da se tučete s tom armijom, jer to je bila naša armija, ako uđete u tuču s njom dobićete batine..." Dakle, ja sam bio kriv jer nisam krenuo u boj protiv te armije, ili protiv Srba, ili protiv Hrvata. Ja nisam ispunio očekivanja ne u smislu u kome bi svaki građanin ovog svijeta to pozdravio, šaljući pomoć prijateljima, pokušavajući i izvlačeći mnoge iz ratnog vihora. Ja nisam zadovoljio tu opciju "Mila mi je Bosna pa makar bila ko zgrada predsedništva".

N.Lj.S.: Ali mnogi Vam zameraju to što ste u jednom trenutku mislili da je Milošević dobra prilika za nas.

EMIR KUSTURICA: Ja ne da sam u jednom trenutku mislio, ja sam uvjeren i dan-danas da je Milošević bio u početku neminovna pojava koja se na žalost sticajem okolnosti, kao i sve velike ideje pretvorila u svoju suprotnost, tako da je priča o Miloševiću promjenljive vrijednosti kao što su i mnoge druge priče u našim životima.

N.Lj.S.: Vi ste mu uglavnom naknadno zamerali to što se ponašao kao neko ko je bar u onim nastupima išao tako kao vladar koji ima iza sebe 250 miliona stanovnika i dve atomske bombe. Niste nikada govorili o nekim drugim, možda i krvavim tragovima koji su ostajali iza njegove politike, više ste mu zamerali taj stil, tu jednu nerealnost.

EMIR KUSTURICA: Zato što je uslovnost te krvi jedno iskustvo koje ja imam a vi nemate. Meni je u Visokom nuđeno pred rat, odvođen sam na par mesta, pošto mi je ime Emir da kupim jeftinije oružje, i onda sam se začudio kako jedan tako mali grad može da ima takve rezerve oružja – gledao sam stotine i stotine, da ne govorim hiljade kalašnjikova koji su već bili raspoređeni pred rat. Prema tome, ta krv o kojoj govorite ona je uslovno rečeno stvar koju je generisao Milošević. On je bio na takvom položaju gdje je to klizište na kojem su stajali svi on bio jedan od onih koji su to generisali. I vidite kako postoji neki vasionski red stvari, kako kosmička osa prolazi kroz određene ljude – on je umro nevin, govorim pravno, da li je on kriv za ono za šta mnogi tvrde da jeste, vjerovatno jeste, ali postoje faze u kojima i Milošević, kao i svaki drugi čovjek, čini ono što je dobro, pa čini ono što nije dobro, a vidite u njegovom slučaju čak ni to nije dokazano.

N.Lj.S.: A Vojislava Šešelja niste smatrali dobrom prilikom za Srbiju. Sećam se da ste ga 1993. godine izazivali na dvoboj.

EMIR KUSTURICA : ... Jesam.

N.Lj.S.: ... Vatrenim oružjem...

EMIR KUSTURICA: ... Ili rukama...

N.Lj.S.: ... Kažu da ste vešti na pištolju, kažu da dobro...

EMIR KUSTURICA: ... Baratam...

N.Lj.S.: A Šešelj je tada rekao da odustaje od tog dvoboja jer ne želi da ubije jednog umetnika. Šta beše taj povod za taj dvoboj...

EMIR KUSTURICA: Povod za dvoboj.... ali samo da kažem nešto drugo što je sad važnije. Vojislav Šešelj je čovek koji je u Hagu ne znam kako i zašto je odveden odadve, ali mislim da je to vrlo slično onome kada je bio u Titovom zatvoru. Šta god sam ja tad... izazivao Vojislava Šešelja na dvoboj jer me je iritirao činjenicom da identifikuje Srbiju kao Hrvatsku, odnosno on je tražio da se iz Skupštine isteraju Hrvati. To je meni jako zasmetalo zato što je to meni počelo da liči na Tuđmana, odnosno to je počelo da liči na nešto što... a ja nisam uzimao u obzir da Miloševiću vladajući Srbijom jako odgovara da postoje ljudi koji su mnogo rigorozniji i rigidniji u nekim nacionalnim pogledima u očuvanju nacije ili u uništenju drugih pa da on bude umjereniji. Ja vrlo često u svom životu o tim stvarima nisam vodio računa. Ali isto tako, kao što sam ga tada izazivao, sad mogu da kažem da je čovek za koga jednostavno u Hagu ne postoje dokazi i to je moram da priznam jedan istorijski gaf držati...

N.Lj.S.: A šta mislite o onima koji su danas na vlasti. Ne tako davno dali ste intervju francuskom "Figarou" i kad su vas zamolili da opišete državu u kojoj živite rekli ste da je to država bez granica i bez ikakvih perspektiva.

EMIR KUSTURICA: Dodao bih jednu drugu stvar...

N.Lj.S.: ...Bez ikakvih poliltičkih ideja. I to ste rekli.

EMIR KUSTURICA: Ne znam kako su to prenijeli, pošto se ja čuvam tih strogih definicija, pošto ja nisam politički analitičar, ja sam neko ko vidi mnogo stvari: Da li je logičan put u kome Dnevnici svako veče počinju sa Titom pa da se dođe do Vojislava Koštunice s kojim ne počinju Dnevnici. Ja mislim da je to evolucija. Kolika god Srbija bila, kakve god njene granice bile, granice Srbije i Crne Gore, kakav god bude rasplet ja moram da kažem da tu postoji nešto što meni jako odgovara. Kad se setim noćne more od Dnevnika u kome sam svako veče znao gdje je Tito bio, šta je Tito uradio, to se prenijelo na Miloševića. Prema tome, kad sve to smotamo u istu priču taj moj intervju "Figarou" može da završi s novom idejom: da je neko ko je danas na vlasti uspeo da donese oko 300 zakona, evo napravio je ovu televiziju koju povremeno gledam, koja ima jedan spektar koji zadovoljava i za koju ste mi rekli da bi u budućnosti trebalo da bude bliži onoj prošlosti u kojoj je bila jako dobra televizija, gde je bilo mnogo više obrazovnog programa i gde smo bili ispred evropskih televizija, ako je rezultat te politike da je ideja o očuvanju i identitetu živa, ako je ideja o tome da ne rasprodamo baš sve kolike god nam granice bile, a ja se sjećam da je to zemlja koja nema riješeno pitanje Kosova i nema riješeno pitanje Crne Gore, pa je utoliko to zemlja koja nema jasnu političku ideju i budućnost. A što se tiče moje procene, vratiću se... Ja sam veoma srećan što imam predsednika vlade kojim ne počinju Dnevnici.

N.Lj.S.: Gospodine Kusturica, Vi za sebe umete povremeno da kažete da ste kočničar u civilizacijskim kočijama koje jure nizbrdo. Pre nekoliko meseci ste bili, ne znam u kojoj funkciji, u jednom vozu koji nije jurio nizbrdo, to je bio neki protestni voz u Argntini, u kojem je osim Vas i Maradone bio i predsednik Venecuele Hugo Čavez i Vi ste rekli da je to bio voz, ili neka vrsta protesta onih koji se ne daju. Objasnite našim gledaocima kome se to ne date.

EMIR KUSTURICA: Ja sam bio svedok, teško sam ja mogao da budem protagonista pošto ne govorim španski, ja sam bio neko ko je snimao film, ali sam naravno, kako bi rekli kad uhvate nacisti nekoga pa kažu simpatizer, nije bio učesnik, tako da se ja nadam ako bude neka nova svjetska politika koja će antigolabilste da hvata, ja bih još uvijek ... u toj situaciji sam bio simpatizer. Ovakva je situacija. Za Latinsku Ameriku to je bio veliki dan, da li u pozitivnom ili negativnom bio je veliki dan. Zato što je to bilo buđenje jedne ideje koja nije uspjela sedamdesetih i osamdesetih kada je Sjeverna Amerika uspostavljala vojne diktatorske fašističke režime za koje znamo da su regrutovani iz onih grupa nacista koje su oni propustili i uvukli u svoj sistem i slali ih dole. Čitava Latinska Amerika je danas lijevo, i moram da priznam da se ta ideja o ljevici i desnici sve više gasi i sve se više pretvara u novu podjelu svijeta gdje je ideja o globalizmu kao o neminovnom procesu koji je stari Rim započeo, i oni koji su protiv toga, dakle koliko je Latinska Amerika jednom nogom u prošlosti ona se nije dala. Naši gledaoci, pošto manje-više ne gledaju, pošto treba da ispunjavaju standarde kapitalizma, dobro je recimo jedno paralelno znanje. Meksiko koji je bio jedina država predstavljena od svog predsednika koji nije bio na toj strani, iako ne predstavlja većinu, kažu da će u Meksiku biti izbori i da će biti oduvani ovi koji su sad na vlasti, on je jedini pristao da se ustroji kao zemlja koja prihvata globalističke tendencije i da se kapital koji dođe iz Sjeverne Amerike instalira, otvori 30 hiljada radnih mjesta, a viškovi odlaze nazad, u Sjevernu Amriku. To je čitava priča i u Srbiji i u svim zemljama, i u Hrvatskoj. Sve što dođe sa strane ono otvori radna mjesta, a mi znamo da se domaćinstvo održava tako što viškovi stvaraju budućnost. Bez viškova nema ni domaćinstva, nema ni domaćina. I taj voz je prosto bio rečeno bio voz u kome su se vozili ljudi koji vjeruju da narodi i cjeline po svetu zavređuju da im ostane malo više viškova nego što ovi koji upravljaju sa tih pet-šest korporacija žele da učine.

N.Lj.S.: Ali vi tako malo putujete tim protestnim vozom, govorite o nekom ekonomskom fašizmu, rušite vlade, pominjete Buša, i onda se vratite u Vaš Drvengrad. Ili na koncertu "Zabranjenog pušenja", orkestra u kome svirate, u Argentini pozovete pred sto hiljada ljudi, klince, i pitate ih: "Da li hoćete da vas povedem u revoluciju? i oni vam oduševljeno odgovore "Da", a Vi se opet vratite tamo na ... sedite u bazenu....

EMIR KUSTURICA: Ne u bazenu, malo u bazenu, više u sauni, potrošite otrove. Rekao sam, to može nekome da zvuči, kad sam bio kod Maradone poslednji put, pričali smo o svjetskim nepravdama, i on mi je rekao da je pokojnom papi Jovanu Pavlu rekao da je on ubica i da on ima za to podatke, da je on kriv za 150.000 ubijenih u Africi jer su kondomi koje je trebalo humanitarna organizacija tamo da odnese bili direktno zabranjeni, i prema toj procjeni tih 150 hiljada je umrlo zato što papa nije dao da odu kondomi tamo iz raznoraznh razloga. Prema tome, sama činjenica da se upoznajete sa nekim stvarima je jedna djelatnost koja vrši ponovno upoznavanje sa idejom revolucije. Nije ona neophodna, ona je dobra da se ljudi podsjećaju da ima voz koji kaže viškovi, pa vratio se ja u saunu ili u podrum, to je činjenica, viškovi kojima raspolažu korporacije trebalo bi da budu ravnomernije raspoređeni. Onda se pojavi predstavnik grupe "U2" koji ruča sa Bušom i ode i vrati se i kaže srećan je što je otpisao Africi dugove. Africi koja inače ne može da vrati dugove nije potreban Bono da ih otpiše, jer ona nije u stanju da ih vrati. Zašto ja to radim? Svijet je pun bezvrijednih ljudi, i što ih bude više sve će teže biti. Obezvređivanje na principu bogato je 1,5 posto stanovništva, ili milijardu i po ljudi na planeti nemaju pristup vodi. U informatičkoj revoluciji kakva vlada vrlo je važno da ljudi druge ljude obavještavaju o tome da postoje takvi. Taj moj povratak u saunu je zapravo vraćanje mjestu gdje mogu da sakupim dovoljno snage i da ljude upoznajem sa svim stvarima koje se tiču mene i njih. Ja nemam prevratničke ideje. Kad ja kažem "hoćete da vas povedem u revoluciju" a oni kažu "hoćemo", to je jedan mali test, a onda ja kažem "dobro, vratiću se iduće nedelje ako budem imao vremena". Dakle, to je takođe jedna vrsta poigravanja koja tu temu uvodi na scenu. I koja ne želi da je vrati na onaj način na koji je Če Gevara radio kad je shvatio da mora da ide u Afriku, pa da iz Afrike diže revoluciju i da završi u Boliviji gdje mu je došao kraj. Moja ideja je više edukativna i ona je zapravo i uokvirenjem u taj grad dobila jedno mjesto odakle će biti generisana.

N.Lj.S.: Vi ste antiglobalista?

EMIR KUSTURICA: Alterglobalista.

N.Lj.S.: Alterglobalista. Vi i Vaši filmovi ste odavno postali svetski brend. Vaš poslednji film i ovi prethodni prikazivali su se u više od pedeset zemalja, sami ste rekli da ste i sve ono što ste napravili na Mokroj gori, taj grad, napravili tako što je to došlo sa tih svetskih kasa, gde su se Vaši filmovi pojavili na jednom globalnom tržištu, da li onda dolazimo do toga da uspešna borba protiv globalizma zahteva da nju vode oni koji su i sami neka vrsta globalnih marki, ili globalnih simbola?

EMIR KUSTURICA: Samo jednu stvar ste zaboravili da kažete. Kad je neko globalna pojava i kad ga lansiraju korporacije, to je onda neko ko pripada tom sistemu. Svaki od mojih filmova je bio na tragu onoga što je u zapadnom svijetu, kojem ja pripadam dobrim dijelom svog intelektualnog bića, moji filmovi su bili predstavljeni od uistinu nezavisnih distributera. Prema tome, sve što je inkasirano unapred ili kasnije dolazilo je od onih koji se bore protiv korporacija.

N.Lj.S.: Pre nekoliko godina bili su neki masovni antiglobalistički protesti u Sijetlu, i onda je jedna od kamera uhvatila momka koji je razbijao izlog sa "Nike" proizvodima, a "Nike" je bila jedna od omraženijih firmi zbog iskorišćavanja rada po Aziji, a istovremeno momak je na nogama ima "najki" patike. Zato sam Vas to pitao – da li uspešna borba protiv globalizma podrazumeva da i sami budete...

EMIR KUSTURICA: Morate imati... uspješan život je onaj koji pred sebe postavi ozbiljnu ideju. Problem sa "Nike" ili bilo kojom korporacijom će biti u rukama drugih a ne... i moja je ideja vrlo precizna "Nike" čija je centrala u Masačusetsu koji je postao bankrot grad, ona slavi ono što se zove nacionalni sindikalni pokret, ona jača azijski ne zato što ga voli nego što je jeftiniji. Prema tome, moja ideja o tome je vrlo precizna, ne znaju mnogi ljudi kad obuku brendirane patike da su one stvorene na pravdi ili nepravdi, ali kad dođe do njih, to je ja mislim kod nas vrlo teško shvatanje da nemaju ljudi onu platu koju su imali za vreme Tita, još uvek ljudi žive u iluziji da im to pripada. Po novom receptu svjetskom, oni gube tu poziciju u svakom pogledu. Ako Amerikanci u Masačusetsu ne dobijaju da proizvode "nike" nego ih dobijaju azijati koji su brojniji i jeftini, onda se to zove jedna vrsta nepravde koja stiže i Amerikance, ne samo nas.

N.Lj.S.: Da se vratimo još sam malo na svirku. Ja sam pomenuo koncert "Zabranjeno pušenje" u Argentini, i tamo ste doživeli ovacije, bilo je 100 hiljada ljudi, ali su ovde kasnije stigli neki zvižduci jer je u pauzi bilo nečeg što se ovde prevelo kao stih "Ko ne voli Radovana ne video Đurđevdana" i

EMIR KUSTURICA: To je Radovana Trećeg, Duška Kovačevića.

N.Lj.S.: Zato što su mnogi i ovde i u Sarajevu protumačili da se radi o nekom drugom Radovanu.

EMIR KUSTURICA: Pa čak da se radi i o njemu, to je jedna ideja starija od kaubojskih filmova. Ja sam odrastao u Sarajevu i petkom u 23 uveče su se prikazivali kaubojski filmovi, i kao veliki poklonik kaubojskih filmova uvijek sam navijao za one koji su progonjeni a nikako za progonitelje, jer ih je i Holivud nekako dizajnirao tako da čovek više voli i lakše se poistovećuje sa onim kome su za petama oni koji su brzi, ružni, itd. Pa čak i da nije Radovan Treći, to bi bila reintrodukcija stare ideje o kaubojskim filmovima gdje čovjek teško može da bude sa policijom koja goni lopove ili kradljivce ili prestupnike jer se emocija obično veže za ove druge.

N.Lj.S.: Vi to sad kao da navijate malo za moderne hajduke i one koji beže od velike sile...

EMIR KUSTURICA: ... Za stare...

N.Lj.S.: Ali u tim vestern filmovima bilo je i dobrih i rđavih i zlih... To je jedna dimenzija bežanje od moćnih...

EMIR KUSTURICA: Veliko je pitanje ovi progonitelji, da li su oni dobri. Ako uslovno kažemo da su ovi dobri što ih proganjaju ili nisu, ali je sigurno ta holivudska kaubojska ideja nešto čemu sam ja mnogo privrženiji od ideje da ovi moderno naoružani, brzi, obično ovi što ih istovaruju na nekim ostrvima, pretovare ih, stave im one šljemove pa su sad oni kao dobri a ovi divljaci ne valjaju. Ja ću se držati starih kaubojskih filmova jer im vjerujem mnogo.

N.Lj.S.: Da se za sam kraj razgovora vratimo na Mokru goru. Kada se dođe u Vaš Drvegrad onda se vidi da glavna ulica nosi naziv Ulica rzavskih bregova. I mnogo toga je u znaku Andrića. Restoran "Kod Ćorkana", ako sam dobro zapamtio...

EMIR KUSTURICA: ...Lotika...

N.Lj.S.: Ima i "Anika", poslastičarnica. I dosta toga podseća na Andrića. Vi ste devedesetih sanjali da snimite film "Na Drini ćuprija" i to je nekako ostao neostvaren projekat, a s vremena na vreme obnovite tu priču da biste voleli to da uradite.

EMIR KUSTURICA: Ja sam htio to da radim, međutim kad sam napravio "Andergraund" čini mi se da sam napravio odgovor, jednu verziju koja je, rekao bih, modernije izražavanje Andrićevim jezikom, čak paradoksalnije, čak više korištenje jednog rableovskog, markesovskog jezika koji takođe ima kod Andrića "Na Drini ćuprija". Takođe, "Na Drini ćuprija" je trostruk. To je pisac koga bosanski muslimani mislim pogrešno ne vole, koga ovde... postoji tendencija "dobar je kao pisac ali ne valja kao čovek" , to je jedno tako modernističko poimanje stvarnih vrednosti koje je efemerno i koje nema snagu, ne može da se održi. Utoliko je moja fascinacija Andrićem, ne lično pošto ga nisam poznavao, nego njegovim djelom ogromna. Rekao sam vam ranije, kad su me optuživali da nisam htio da primim kao predsednik žirija, a ja uopšte nemam te ingerencije, Tanovićev film u Kan prošle godine, on je za mene ili neko drugi rekao: "Kusturica je veliki umetnik ali je jako loš čovek". A onda sam mu ja u kragujevačkoj televiziji odgovorio da je jako dobar čovjek ali da je kao umjetnik nula. To su špekulacije koje obično vrijeme demantuje.

N.Lj.S.: Kada ste snimali Vaš za sada poslednji film "Život je čudo" rekli ste da je to Vaš poslednji film. Koliko ćete još poslednjih filmova snimiti?

EMIR KUSTURICA: Ne znam, to je za mene dosta razumno, za ovako ostrašćenog čoveka da kaže poslednji film. Vjerujem da ću snimiti još par filmova. Pošto sam bio sa Markesom da radim .?.. .. patrijarha, imam jednu drugu ideju, zapravo da po ideji pokojnog Duška Trifunovića napravim jednu priču o Adamu ledolomcu, čovjeku koji mijenja klimu u jednom kraju pa ga svi slave, onda kad se klima promjeni toliko pa nema kiše uopšte, onda počinju da ga tuku. Ima par zanimljivih priča koje bih želio da odradim...

N.Lj.S.: Gospodine Kusturica, hvala Vam što ste bili gost Javnog servisa Srbije.

EMIR KUSTURICA: Hvala i Vama.

 
     
     
 
Copyright by NSPM