odgovor na tekst: Nenad Daković, "Kome ti kralja", Danas, 21-22. januar 2006.

Slobodan Divjak

U mraku su sve krave crne

Osnovno obeležje autoritarnog redukcionizma kao takvog jeste neizdiferencirani pogled na svet. Utoliko je to pogled iz mraka u kojem su, kako bi to rekao Hegel, "sve krave crne". Tipičan primer takvog autoritarnog "daltonizma" je Dakovićev neanalitički i neizdiferencirani odnos prema patriotizmu. Naime, Daković sve vidove patriotizma nastoji da postavi na istu ravan. Za njega su, u suštini, etnički patriotizam i ustavni patriotizam jedno te isto, pošto je i ustavni patriotizam, ma koliko da je to fundamentalna liberalna kategorija, navodno potencijalno zločinački. Rezultat takvog pristupa datom problemu jeste beskonačan niz apsurda, jer onda morate u isti koš da strpate i nacističke ideologe i liberale, kakvi su bili "očevi utemeljivači" Amerike (Džeferson, Medison i drugi) i ostali gorostasi liberalne misli.

To je, ukratko rečeno, suština Dakovićevog autoritarno-represivnog odnosa prema problemu patriotizma. Svi državnici i političari ovoga sveta trebalo bi da iz Dakovićevog pristupa izvuku pouku da u predizbornim kampanjama treba da ubeđuju svoje glasače da se odreknu svoje zemlje jer će samo tako demonstrirati svoju odlučnost da raskrste sa svim formama patriotizma. Jedini je problem u tome što ga nijedan zapadni i nezapadni državnik i političar neće poslušati.

Za razliku od toga, moj odnos prema naznačenom problemu jeste sledeći: kao što se nijedan građanin ne može primoravati na bilo koji oblik patriotizma, tako se nijedan vid patriotizma ne može zabranjivati ukoliko se on ne kosi sa liberalnim načelima jednakog uvažavanja svih građana, bez obzira na njihovu kulturnu i etničku pripadnost. Ne vidim kako bilo ko može takvo stanovište dovesti u vezu sa autoritarizmom i etničkim šovinizmom. Jer, iz te perspektive, ja mogu ne samo nepatriote i kosmoplite već i Mađare, Srbe, Amerikance, patriote, konzervativce, demohrišćane, rojaliste, sve one koji prihvataju pravila igre parlamentarnog sistema posmatrati u podjednakoj meri kao ljude. Svako, po svom nahođenju, može izabrati šta će od svega toga da bude. Nasuprot tome, Daković mora pod znak pitanja staviti ljudskost onih koji se izjašnjavaju kao patriote, ma kakvog tipa taj patriotizam bio. Isto tako, on one kojima je stalo do svog etničkog porekla mora posmatrati kao nedovoljno emancipovane u ljudskom smislu.

Ne treba biti previše vidovit da bi se predvidelo čemu bi to vodilo kada bi kojim slučajem "dakovićevština" došla na vlast, bez obzira na to što sam uveren da su Dakovićeve namere, pri svemu tome, doista plemenite. Ali, put u pakao popločan je dobrim namerma.

Nije teško uočiti da je Daković u svom poslednjem odgovoru praktično izbegao raspravu o problemima koji su suština našeg spora: razlika između kulturno-etničkog i državno-teritorijalnog shvatanja nacije i u, vezi sa tim, etničkog i liberalnog nacionalizma, odnos između liberalizma, multikulturalizma i postmodernizma, naracije i nacije, problem manjinskih prava. Posebno je ostao dužan da naznači koncepciju koja bi bila alternativa liberalizmu i multikulturalizmu i njihovim kombinacijama.

Svoju nedovoljnu upućenost u ta pitanja on nastoji da nadomesti gomilom diskvalifikacija moje ličnosti koje nemaju nikakvo utemeljenje u realnosti.

Ako Daković napiše: "Ja treba da budem čovek, a ne Mađar ili Srbin", to onda, po svim pravilima logike, znači da on smatra da Mađari i Srbi nisu ljudi ili bar ne u dovoljnoj meri. I to jeste govor mržnje. Utoliko moje pitanje nije bilo da li su Srbi ljudi, kao što mi podmeće Daković, već da li su Mađari, Srbi, Romi itd. ljudi? Daković je iz svega toga izvukao samo Srbe da bi se stekao privid kako ja reagujem samo kada neko oduzima status čovečnosti Srbima, a ne i pripadnicima drugih, manjinskih etnosa. Možda Daković nije mislio onako kako je napisao, ali iz napisanog se ne može izvući drugačiji zaključak od onog koji sam ja izvukao. Osim ako se nad ljudima ne izvrši lobotomija.

Daković mi u maniru "tolerantne" teorijske rasprave pripisuje etikete kao što su "povampireni nacionalista", "potencijalni zločinac", ne hajući pri tome mnogo za činjenicu da ja nikada nisam napisao nijednu rečenicu koja bi se mogla interpretirati kao etno-nacionalizam niti sam ikada podržao bilo koju nacionalističku euforiju. Ako Daković misli da ovi moji iskazi ne odgovaraju istini, neka navede bar jednu moju pronacionalističku rečenicu iz bilo kog perioda mog života. Daković to sigurno neće učiniti iz prostog razloga što takva rečenica ne postoji.

Da li je možda kažnjivo u Dakovićevoj "zemlji slobode" pohvaliti one poteze sadašnje vlade koji Srbiju približavaju Evropi (Studija o izvodljivosti, početak razgovora o pridruživanju, početak razgovora o Kosovu, odlučnost da se pitanje Haga skine sa dnevnog reda) samo zato što Dakoviću Koštunica nije po volji i što bi on Koštuničinu stranku, kao previše patriotsku, verovatno ukinuo? Ja sam javno podržao i Demokratsku stranku i predsednika Tadića zbog njihovog konstruktivnog odnosa prema rešenju "kosovskog pitanja".

Dakovića nisam označio kao "utopijskog humanistu" već sam samo naznačio da se i u ime utopističkog humanizma mogu praviti brutalni zločini. I to je naprosto tačno. U ime tzv. komunističkog internacionalizma koji je zagovarao odumiranje "nacije" činjeni su zločini koje neki upoređuju sa nacističkim. To ne znači da odbacujem realistične oblike nadnacionalnog institucionalnog povezivanja država kojim se prevazilaze određena obeležja klasičnih država-nacija. Ja sam, naime, bez ikakvih rezervi za Srbiju u Evropskoj uniji.

Prstom ne upirem ni u koga, pa ni u Sonju Biserko, Nenada Prokića i Natašu Kandić. Ja sam samo istakao da se moja interpretacija manjinskih prava razlikuje od njihovih. Ništa više. Nisam im osporio pravo da zastupaju svoju koncepciju tih prava.

Potpuno mi je strana svaka pomisao o hapšenju ljudi zbog njihovih političkih uverenja. Tako sam se ponašao i u socijalizmu, te nemam nameru da u parlamentarnom sistemu menjam svoje stavove prema tom pitanju. Dakoviću bi bilo bolje da, pri pominjanju "žandarskih gestova", porazmisli malo o svojoj sklonosti da olako optužuje ljude, i onda kada za to nema nikakvog pokrića. On je sve učesnike u raspravi u Domu omladine situirao u kontekst "potencijalnih zločinaca", uključivši i Desimira Tošića koga je isto označio kao "demokratskog nacionalistu" i koji zbog toga ne može biti dovoljno gospodin da bi mogao da umire kao čovek. Optužbe za zločinstvo, etnički nacionalizam i nacizam koje on deli "šakom i kapom" daleko su teže od oputužbe za govor mržnje. Poznato je da mu akademik Ljubomir Tadić, koji je u privatnom životu veoma tolerantan čovek, više ne pruža ruku zbog težine optužbi koje je javno izrekao na njegov račun. Kada bi se kojim slučajem prihvatila Dakovićeva tvrdnja da je propovedanje svakog patriotizma propovedanje zločinačke ideologije, zatvori ovoga sveta ne bi mogli da prime toliko velik broj ljudi, jer je realno poći od pretpostavke da u svim državama pretežu oni koji su, po samorazumevanju, patrioti.

Liberalizam se ni u kom slučaju ne može dovesti u vezu sa hitlerizmom, kako to očito misli Daković, jer su nacisti nakon dolaska na vlast ukinuli upravo liberalno-demokratski sistem u Nemačkoj i liberalno učenje. Levinasovo pitanje "Da li je liberalizam dovoljan za autentično dostojanstvo ljudskog subjekta" deluje mi trivijalno, jer takvo dostojanstvo čoveku ne može obezbediti do kraja nijedan sistem niti teorijsko uverenje, posebno ne Levinasovo. U suprotnom bi se zastupao hilijastički i eshatološki stav o mogućnosti uspostavljanja idealnog društvenog sistema. Uz to, jedna je stvar pristupati liberalizmu na Levinasov način, a sasvim druga stvar govoriti da je liberalizam "slepa ulica", kao što to čini Daković. Nijedan vozač ne bi ulazio u ulicu za koju zna da je slepa.

Na kraju bih Dakoviću preporučio da izađe iz "mraka autoritarnog redukcionizma" kako bi stekao sposobnost diferenciranog pogleda na svet koji će mu omogućiti da sazna da sve krave nisu crne. Moji roditelji, poreklom iz Like, gde ima mnogo krava, pričali su mi da ima i šarenih. To je preduslov za liberalnu toleranciju. Crno-bela slika sveta karakteristična je za moralizatorski i ideološki fanatizam koji nikada nije donosio ništa drugo sem "gneva pravednika" čije su ruke na kraju priče uvek bile ogrezle u krvi i zločinu.