Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

PRENOSIMO

Prenosimo Danas: Polemika o demokratskom nacionalizmu

   

Slobodan Divjak

Antiliberalni autoritarizam i govor mržnje

Zaista mi je drago što je moj prijatelj Nenad Daković bitno evoluirao u svojim stanovištima. On, naime, prema vlastitim rečima, ne miri više ono što je nepomirljivo, tj. radikalni liberalizam i radikalni multikulturalizam, već obe ove, danas u svetu svakako glavne, idejne strategije naprosto odbacuje označavajući ih kao "strateški ćorsokak" u svim njihovim varijantama. "Multikulturalizam je, zaključuje on, slepa politička strategija, kao i liberalizam."

Međutim, i ovaj novi Dakovićev ekstremizam suočava se sa bar dva "mala problema". Jedan od njih je taj što bi on bio dužan da bar naznači najopštije obrise nečega što bi bila alternativna strategija ovim globalno-svetskim tendencijama. Pri tome je slaba vajda od upućivanja na trivijalna opšta mesta kao što su: "Jer, nema političkog odgovora na pitanje: ko sam ja. Zato samo pravi, dubinski napor da se pronađe ontološki uzrok nacionalističkog ludila i besa može biti lekovit". Jer, o tome da nema definitivnog odgovora na bilo koje suštinsko životno pitanje čovekove egzistencije, tj. da se ne može iznaći neki idealni sistem ljudskog života - postoji potpuna saglasnost među liberalima: pa ko još ne zna za liberalna načela da ljudi ne biraju između dobra i zla, već između manjeg i većeg zla, da liberalni sistem nije savršeni, najbolji mogući već samo najmanje loš sistem koji je otuda otvoren za samokorekcije, da u liberalnom institucionalnom kontekstu svako može da pravi dubinske introspekcije u sebe i da analizira druge i u društvenu realnost.

Liberalizam nije, po vlastitoj definiciji, metafizika konačnih sudova, istina i vrednosnih opredeljenja već traganje za onim institucionalno-formalnim ustrojstvom pod kojim svaki čovek može slediti vlastitu životnu filozofiju i moralne nazore, birati svoje identitete, (etničke, kulturne, nacionalne, transnacionalne). Nužan uslov uspostavljanja takvog ustrojstva jeste, uprkos naivnim stavovima Dakovićevim, "pravna redukcija identiteske složenosti" u cilju omogućavanja bogatstva identiteske složenosti u "svetu života". Na primer, američki državno-pravni identitet nije nimalo kulturno-etnički determinisan, tj. on radikalno apstrahuje od posebnih kulturno-etničkih identiteta svojih državljana, pa ipak se za Ameriku često kaže da je ona "svet u malom". Svuda tamo gde je pravni sistem u funkciji samo jedne jedine kulturne tradicije na delu je tiranija, despotija, tj. jednodimenzionalnost kulturnog i ideološkog tipa. Liberalno, tj. apstraktno shvaćena "pravna osoba" jeste spoljašnji, formalno-institucionalni zaštitini omotač empirijskoj osobi kao nosiocu različitih partikularnih identiteta. Ona omogućuje svakom pojedincu da slobodno bira svoj posebni identitet (etnički, kulturni, religiozni itd). Otuda nema nijednog liberala po kojem je nacija "dar koji se dobija rođenjem", tj. tzv. askriptivni identitet, jer bi se takvim shvatanjem nacije pojedincima osporilo pravo da sami biraju vlastitu naciju.

Drugi problem u vezi sa Dakovićevim napuštanjem i multikulturalizma i liberalizma sastoji se u tome što o n time odbacuje bitan deo svoga ideološkog kreda, tj. postmodernizam i dekonstrukcionizam, hteo on to ili ne. Naime, ne postoji nijedan iole ozbiljniji poznavalac postmodernizma i dekonstrkucionizma koji ne bi multikulturalizam ubrojao u te idejne tendencije: jer multikulturalizam insistira na "nesvodivoj razlici" i dekonstrukciji. To još jedino ne znaju naši samozvani liberali i multikulturalisti koji prate navedene tendencije na svetskom planu onoliko koliko ja pratim balet. Dakle, liberalizam se zalaže za "individualni multikulturalizam", tj. za koegzistenciju kulturno i etnički različitih pojedinaca, dok je u središtu pažnje multikulturalizma koegzistencija kulturno različitih kolektiviteta.

Hoteći da stvori utisak da sam nedovoljno upućen u savremene rasprave o naciji i nacionalizmu, Daković me podseća da ovo nije vreme Hegela već doba u kome naracija određuje naciju, a ne obrnuto. Ali, on time demonstrira svoju nedovoljnu obaveštenost. Prvo, Hegel jeste metafizičar, ali nije liberal već antiliberal. Naprosto, ne postoji nijedan liberal koji bi svojatao Hegela, jer je utemeljivač liberalizma Džon Lok koji nije sistemski mislilac i koji je, za razliku od Hegela, zastupao stav da pojedinac prethodi društvu a ne obrnuto. Gotovo svi moderni ustavi zapadnih zemalja, osobito američki, pisani su u lokovskom a ne u hegelovskom duhu. Drugo, teza da naracija određuje naciju eminentno je multikulturalistička i u njoj svakako ima deo istine pošto je nacija u kulturno-etničkom smislu do određene mere veštački konstrukt (nacija kao "imaginarna zajednica", kako bi to rekao Benedikt Anderson).

Daković isto tako hoće da kod čitalaca stvori dojam da ja imam odbojan stav prema posebnim kulturnim i političkim pravima manjina, i pored toga što sam dosad napisao mnoštvo tekstova u kojima tvrdim da su ta prava "istorijska realnost" koju treba priznati na ovim prostorima (uostalom, o tome sam govorio i u Domu omladine u prisustvu Dakovića). Ja samo, za razliku od Dakovića i njegovih istomišljenika (Sonja Biserko, Nenad Prokić, Nataša Kandić), insistiram na onome što je nepobitno. Zahtevi za ta prava ističu se u ime etničkog poimanja nacije (recimo, Mađari ne traže ta prava niti ih mogu dobiti na osnovu toga što su naprosto ljudi, već na osnovu toga što sebe interpretiraju kao pripadnike osobene kulturno-etničke skupine, koja ima svoju distinktivnu tradiciju i kolektivnu istoriju). Otuda zagovornici prava manjina ne mogu sebe predstavljati kao radikalne kritičare kulturno-etničkog poimanja nacije, ukloliko neće da budu tretirani kao osobe koje su u zavadi sa elementarnom logikom. Zahtevi za manjinska prava samo su pokazatelj aktuelnosti kulturno-etničkog poimanja nacije. Svuda tamo gde su ti zahtevi izrazito manifestni otvara se potreba za kombinacijom građanskog i kulturno-etničkog modela nacije, dakle za kombinacijom upravo onih modela koje Daković hoće da pošalje na "đubrište istorije". Uz to, upozoravam da manjinska prava, upravo zato što počivaju na etničkom principu, ne moraju uvek imati integrativnu funkciju: štaviše ona, ukoliko pređu određenu tačku, mogu voditi homogenizaciji, getoizaciji i samoizolaciji manjina i, u krajnjoj liniji, etničkom nacionalizmu koji isto tako može ubijati i činiti zločine.

Dakovićeva tvrdnja "Ja treba da budem čovek a ne Srbin ili Mađar" zaprepašćujuće je autoritarna, represivna i uvredljiva za sve one koji u demokratskim sistemima imaju pravo na slobodno izjašnjavanje o tome ko su i šta su. To je zapravo eklatantan primer napada na slobodu izjašnjavanja ljudi o vlastitom razumevanju svoga identiteta. Jer, implikacija takvoga pristupa je da oni koji za sebe kažu da su Mađari, Srbi, Hrvati, Romi itd. nisu ljudi. Nečuveno, zlokobno i tužno. Svako ima pravo da bude kosmopolita, ako to želi, ali niko ne sme primoravati ni Srbe ni Mađare da budu kosmopoliti, ukoliko oni to ne žele.

No, ovakav pristup ne treba da čudi, pošto iz Dakovića katkad progovori marksistička ideologija "udruženog čovečanstva" unutar kojeg više neće biti ni država ni nacija, pa prema tome ni Amerikanaca, ni Engleza, Nemaca, Hrvata itd. Jer on na jednom mestu svoga teksta izlaže kritici stanovište da je "nacija ili država večna". Daković kao da je pomalo "turistički" prošao kroz liberalnu literaturu jer liberalima spočitava ono što se njima najmanje može spočitavati dovodeći ih u kontekst etničkog nacionalizma i tribalizma. Međutim, upravo su liberali ispisali najdublju kritiku etničke zaslepljenosti i tribalističkog samozatvaranja. Model "otvorene države", princip jednakih prava za sve ljude, bez obzira na njihovu rasnu, versku, kulturnu i etničku pripadnost i kosmopolitski pogled na svet dela su liberala, dakle onih koje Daković prezire i mrzi.

Između pojmova etničkog nacionalizma i neetničkog liberalnog nacionalizma postoji samo terminološka sličnost, dok im je sadržaj potpuno različit. Stavljati znak jednakosti između njih, kao što to Daković čini, isto je što i stavljati znak jednakosti između recimo nacističkog ideologa Karla Šmita i liberala Džona Stjuarta Mila i Isaije Berlina koji su, po samorazumevanju, bili liberalni nacionalisti (liberalne patriote). Takva besmislica bola bi oči svakome ko je upoznat sa delima i životom navedenih ljudi. Savremena istraživanja javnog mnjenja pokazuju da oko 70 odsto Amerikanaca, pri odgovoru na pitanje zbog čega ste ponosni na vašu zemlju, navodi poznate liberalne političke principe tzv. Američkog kreda. E, to je, dragi moj Dakoviću, elemenat tzv. liberalnog, građanskog, ustavnog patriotizma ili, ako se hoće, nacionalizma. Brkati to sa etničkim nacionalizmom je nonsens prvoga reda. Kamo sreće da je kojim slučajem bivša Jugoslavija imala slično političko ustrojstvo i da su njeni građani u tom postotku bili ponosni na njega. Nikad se ne bi raspala. Zašto sve države ovoga sveta imaju osobene zastave i himne, ako je svaki oblik patriotizma potencijalno zločinački? I utopistički humanizam, koji ne priznaje elementarne realnosti ovoga sveta, može biti izvor najbrutalnijih zločina.

Primeri koje on u svom tekstu navodi kao ilustraciju zločinstva na etničkoj osnovi ne pogađaju nimalo liberalizam jer se oni nalaze u drečećoj kontradikciji sa liberalnim principima. Navodeći ih, Daković polemiše sa nekim drugima a ne sa liberalima niti sa mnom. Poznato je da ja nikada nisam podržao niti režim niti etnonacionalističku strategiju Slobodana Miloševića. Isto tako, generalizujući i vadeći iz književnog konteksta zaključnu rečenicu romana "Dekartova smrt": "Umiru samo gospoda!", Daković je obesmišljava i čini medveđu uslugu njenom autoru Radomiru Konstantinoviću, čiji sam inače poštovalac. Naime, ova metafora koja ima svoje mesto u pomenutom romanu dobija u Dakovićevoj interpretaciji perverzni prizvuk. Jer u ovome našem sumornom svetu ne umiru samo gospoda, već i obespravljeni Kurdi, izgladneli Afrikanci, getoizirani Romi, žrtve "aparthejda" i etničkog nacionalizma. Deluje mi krajnje izopačeno da obezvređujemo smrt onih kojima je oduzeto sve: ljudsko dostojanstvo, pristojan život, elementarna ljudska prava. Ako me zbog ovakvog stava Daković isključi iz svog gospodstvenog reda - baš me briga.

 

 
     
     
 
Copyright by NSPM