Danas , 17-18.12.2005, Vikend dodatak  

Nenad Daković

Zabluda o dobrom nacionalizmu

Lažni odgovor na pitanje: ko sam ja

U beogradskom Domu omladine završen je ciklus predavanja o "dobrom nacionalizmu". U ovom ciklusu govorili su: Desimir Tošić, Milan Brdar, Slobodan Antonić, Đorđe Vukadinović, Miloš Knežević, Zoran Avramović, Slobodan Divjak i pisac ovih redova.

Ovu intrigantnu sintagmu o "dobrom nacionalizmu" prvi je, u eseju objavljenom pod ovim naslovom u "Zlatnoj gredi", upotrebio Milan Brdar i svi su je učesnici u ovoj javnoj debati, bez rezerve, prihvatili, izuzimajući autora ovih redova. To je prvi razlog zbog kojeg ponovo govorim o nacionalizmu, a drugi je neznanje i sporovi, koji još uvek traju oko nacionalizma. Nema sumnje, da je u pitanju najznačajniji društveni fenomen od XVIII veka do danas, tačnije od vremena Francuske revolucije, koja je postavila temelje savremene nacionalne države u Evropi.

Postoji empirijski i strukturni nivo ovog problema. Na empirijskom nivou vladajuće ideologije našeg vremena: konzervativizam, marksizam i liberalizam ne mogu još uvek bez saveza sa nacionalizmom. Ovaj "veliki prevrtljivac" neverovatno lako ulazi u ove saveze. Sa druge strane, bez njegovog "čarobnog poljupca" ne bi ni bilo moderne državnosti. To je ono što je "dobro" u nacionalizmu. Još je Hegel u "Osnovnim crtama filozofije prava", slaveći Francusku revoluciju, bio uveren da je uloga "trećeg staleža", ili "nacionalista" bila odlučujuća za konstituciju (ustavnu konstituciju) moderne države i njenu pobedu nad snagama starog režima i restauracije, koje je nazvao "životinjskim carstvom".

Ono što je karakteristično jeste stagnacija koja od tada prati ovaj problem. Mislim da je to još jednom potvrdila i ova serija predavanja. Jer, savremeni "demokratski", ili "liberalni" nacionalisti nemaju ništa novo da dodaju ovom Hegelovom uvidu iz XVIII veka. Kao da je nacionalizam ostao zaleđen, ili u hibernaciji, do današnjeg dana.
Doduše, liberali priznaju, i to je ono što ih razlikuje od konzervativaca, da nema ničeg "dobrog" u etničkom nacionalizmu, ili ideologiji "krvi i tla". Još uvek najdrastičnija emanacija ovog nacionalnog konzervativizma, svakako je pozdravna reč Radovana Karadžića "simposionu" koji je 1995. godine održan na "veljem gumnu Cetinjskog manastira" na temu "Filosofija i rat", koja je kasnije objavljena u zborniku "Jagnje božije i zvijer iz bezdana". Na ovom skupu učestvovali su i mnogi "uglednici" iz Beograda. Mnogi od onih koji su i danas u "Odboru za zaštitu lika i dela Radovana Karadžića", odbeglog haškog optuženika za ratne zločine, koji, kako vidim, i dalje objavljuje svoje stihove u Beogradu. Ali, vreme kao da je ovde stalo. U toj pozdravnoj reči, ili telegramu, Radovan Karadžić je poručio da "neprijatelj želi da satre sve što je srpsko..., ne samo skrivenu srpsku suštinu, nego i srpske ptice na granama... Nedavno smo imali akciju "Nacionalnog stroja" u Novom Sadu. Predsednik skupštinskog Odbora za bezbednost, nazvao je tom prilikom glavnu žrtvu ove nacističke orgije filozofa Milenka Perovića, koji je doktorirao kod Milana Kangrge u Zagrebu, moralnom krpom i - nikom ništa, Mirčić je i dalje predsednik ovog slavnog Odbora!

Naši demokratski liberali, što je po mom mišljenju teorijska kontradikcija, i dalje veruju da je nacionalizam "dobar" u ovoj "liberalnoj" verziji. Da pogledamo kako. Tzv. "liberalni nacionalizam" "prekida", na ustavnom nivou, svaku vezu sa ovim rđavim, etničkim nacionalizmom, ili primordijalnim nacionalizmom krvi i tla. Tako je nastao "državljanski nacionalizam", odnosno, nacionalizam koji se temelji ne na poreklu, nego na pripadnosti jednoj državi. Ja sam, recimo, Francuz ne zato što sam to po svom poreklu, nego zato što sam državljanin Francuske republike. Ali, "uz republiku ide i sukob", napisaće Žerar Role, poznati francuski liberal.

Uopšte, o nacionalizmu je napisano mnogo konfuznih, obimnih i dosadnih studija. Otkuda ova konfuzija? Verujem da postoje dva razloga za ovu konfuziju. Jedan je "prekid" između etosa (običaja) i nomosa (zakona), koji savremeni liberalizam praktikuje kao ustavno rešenje gorućeg problema sa etničkim manjinama koji je nedavno potresao, na primer, Francusku republiku. Tzv. liberalna država zato je samo najmanje loše rešenje problema savremenog multikulturalizma, a ne "dobro" rešenje, kao što to tvrde liberali. Nema "dobrog" nacionalizma. Zašto? Zato što nacionalizam nije samo "ideologija banalnosti", ili "sinteza različitih pripadanja" (Maluf) nego nešto mnogo složenije i opasnije. To je, kako je pišući o hitlerizmu rekao Emanuel Levinas - "ele-mentalno zlo". Jer, nacionalista, samo na pogrešan način, traži odgovor na pitanje ličnog identiteta. Zato, u izvesnim situacijama, ovaj identitet može da postane "ubilački", kako je pisao Amin Maluf, u istoimenom eseju. On ubija zbog identiteta, jer nema odgovor na pitanje: ko sam ja? Tako se u pitanju, ili u odgovoru "Ja sam Srbin!" (Hrvat...) krije ovaj strah da je odgovor, možda, lažan, ili privremen, da i nije odgovor, jer se "niko nije rodio kao Hrvat ili Srbin, nego se Hrvatom postaje a ne rađa", kako je to napisao Milan Kangrga. Mora da negde u dubini srca nacionalista to naslućuje. Uostalom, on samo misli da zna, a jedino oseća da je ovo ili ono. A o osećanjima ne vredi diskutovati. Zato se nacionalizam uvek iznova pojavljuje, u ovom ili onom obliku. Ali, on nikada nije "dobar", ni u najnaivnijim oblicima, pošto je to u osnovi, lažan odgovor na pitanje: ko sam ja?

Moja zamerka "demokratskom nacionalizmu" tiče se zato samo ove "stvari". Oni prodaju iluzije, kao u bioskopu. Jer, nikakva politika ne može da reši problem identiteta, pošto je iracionalno u osnovi nacionalizma. To nije iracionalizam, nego jedna realna pozicija. Nema ničeg dobrog ni u ovom "dobrom nacionalizmu".