Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

PRENOSIMO

Prenosimo Danas

   

 

Nataša B. Odalović

Opšte dobro

Selektivnost i patološka pristrasnost prema «našima» (ko god da su «naši») definitivno će nam doći glave. Ukoliko imamo ambiciju da ikada postanemo normalno, građansko, nezlobivo društvo, naše Vjeruju ne može biti u kletvi "Da komšiji crkne krava". Takođe, ne možemo reagovati selektivno, samo kada smo lično ugroženi, a očekivati da «nas» svi podrže onda kada je to «nama» potrebno. Navešću dva različita, ne toliko posebna, koliko ilustrativna, primera.

Najpre manje važan, ali znakovit primer je dijametralno suprotan odnos različitih društvenih grupa (medija, javnih ličnosti) prema susretu Koštunica - Putin. Dok jedni bez ikakvih čvršće utemeljenih razloga precenjuju i uzdižu učinke ove posete, drugi je isto tako neprimereno sasvim nipodaštavaju. To što unapred možemo da pretpostavimo ko kako reaguje, situaciju samo čini žalosnijom. Niti je uticaj Rusije mali u međunarodnim okvirima, niti je njen predsednik Putin neka minorna politička figura. S druge strane, nije sporno da, kada je reč o budućem statusu Kosova i Metohije - kao što je bivalo povodom nekih bolnih pitanja u vezi sa Srbijom - zaokupljena vlastitim interesima Rusija neće gotovo ništa konkretno pripomoći. Ili će deklarativno pomoći, minimalistički, opet u zavisnosti od svojih potreba i problema. Ipak, ne zbog Koštunice, već zbog naše države koja je iovako, naravno krivicom političkih elita, bez jasnog identiteta i rđavo kotirana u svetu ; zbog nas, građana Srbije, na svaki način frustriranih stanjem u zemlji, svako dobronameran trebalo bi da preispita učinak opšteg dobra, pre nego što s nipodaštavanjem oceni bilo koji kontakt državnih predstavnika Srbije (takvih kakvi su) s bilo kojom stranom državom. Bilo da je reč o SAD, Rusiji, Kini, zemljama EU, etc.

Drugi primer, o kojem je već bilo poprilično govora, tiče se reagovanja predsednika G17 Plus na uvrede izrečene ministarki Ivani Dulić - Marković, a od strane radikalskog poslanika. Nesporno i već elaborirano, činjenica da neko sa skupštinske govornice izrekne uvredu po bilo kojoj, a naročito nacionalnoj osnovi, nedopustiva je i predstavlja skandal bez presedana. Ali, o čemu je reč kada stranka čija je Ivana Dulić - Marković ugledna funkcionerka zahteva zabranu SRS u slučaju kada vređa «njihovu» ministarku, dočim je do sada ćutala, a sa SRS je u koaliciji na lokalnom nivou? Ili, možda, nije? I li, šta znači kada se predsednik G17 Plus Mlađan Dinkić sada naknadno dosetio da je i predsednik Srbije dobio isti kvalifikativ od radikala i to znatno ranije, kada niko nije reagovao. Dinkić najavljuje da će se uskoro sresti predstavnici G17 Plus i DS. Baš lepo. Ali, ako su sada došli konačno do nekog sporazuma o saradnji, nije li malo žešća hipokrizija da zbog toga sada «zabranjuju» SRS, ubacujući joj u korpus grehova i uvredu koju su još onomad uputili predsedniku Tadiću nazivajući ga, takođe, ustašom? Nekako uvek, pred kraj neke Vlade (setimo se slučaja i načina pada vlade Zorana Živkovića), kada se iz funkcije guvernera ili ministra finansije iscrpu sve mogućnosti, čelniku G17 Plus odjednom dođe iz dup-lerice u gla-dnu godinu da bi valjalo promeniti kurs! Svaka čast Dinkiću, rekli bi ljubitelji ultramakijavelističkog pristupa, ali cilj ipak ne opravdava sva sredstva. Na kraju, stiče se ružan utisak da je u čitavoj ovoj priči tačno samo jedno, a to je da je Ivana Dulić - Marković najgrublje uvređena u Skupštini Srbije. I tačno je to da smo svi mogli da vidimo po načinu na koji je ona sama komentarisala taj događaj,da jeste, u ljudskom smislu, bila najdublje povređena. Sve ostalo je samo epizoda u «Pustolovinama» ultrapragmatičnog, selektivnog, ne baš principijelnog i nimalo samokritičnog ministra finansija. I još nešto, nikako ne mislim da su svi ljudi u G17 Plus podjednako krivi za ovu epizodu. Nikada, od kada je formirana ta stranka, nisu svi bili podjednako krivi za učinke njenog delovanja. Jasno je, stoga, kako su uvek baš najbolji kadrovi G17 Plus izvlačili deblji kraj. Imajući u vidu neke vrlo kvalitetne ljude iz te stranke, nije nemoguće da i oni uskoro postanu nepodobni.

Od svih definicija lepote oduvek mi se najviše dopadala ona, ako se ne varam Kantova, prema kojoj je lepo samo ono što se bezinteresno dopada svima. Parafrazirajući tu, za naše pojmove strogu definiciju, a vraćajući se uvodnoj rečenici ovog teksta, ali i njegovom konačnom cilju, rekla bih da je, takođe, i jedino dobro (Dobro) samo ono koje se bezinteresno sprovodi uvek i zarad opšte koristi, a ne radi lične dobiti. S tim da se kao takvo jasno može i percipirati od strane većine ljudi.

 

 

 
 
Copyright by NSPM