Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Reakcije oko teksta Zorana Ćirjakovića "Majka Druge Srbije"

   

 

Milenko Marković

Kome zvona zvone?

Da se radi o standardima uobičajene kritike, NIN-ov feljton bi, bez sumnje, mogao da bude dragocen podsticaj demokratskoj debati o srpskoj istoriji i sudbinskim pitanjima zemlje. Nažalost, nije. On je, po metodi, misaonoj strukturi, ne kritika ad argumentum, već napad ad hominem, ne poziv na debatu već na hajkanje. Zato ovo nije odbrana Latinke Perović već osnovnog demokratskog prava da niko ne može biti prokazivan zbog drugačijeg mišljenja.

Čime se potpisnik navedenog napisa služio? Intervjuisano je, kaže se, deset sagovornika, “kolega, saboraca, ličnih i porodičnih prijatelja” Latinke Perović. Pa zar za debatu ne bi bilo daleko korisnije da su se oglasili idejni i politički protivnici? Korištena je “obilna građa”, kaže se. Izvode se dalekosežni zaključci i političke kvalifikacije o ličnosti i stavovima na osnovi citata izvučenih iz konteksta.

A šta je na meti “kritike”? Mogu se nazreti bar dva povezana cilja. Jedan da se ublaži i koriguje predstava o miloševićevsko-ćosićevskoj nacionalističko-osvajačkoj politici i rezultatima, a drugi da se stvori širi idejni i politički prostor za stabilizaciju vlasti “umerenog nacionalizma” i “legalizma” Vojislava Koštunice.

Čitav napis prožet je idejom da su zla kob Srbije dva para ekstrema: Šešeljev nacional-boljševizam i Latinkin staljinistički liberalizam, pa ultranacionalizam Dobrice Ćosića i „građanski ekstremizam” Latinke Perović. Ti ekstremi, kaže se, guraju Srbiju “s one strane normalnosti”. Ona bi bila normalna zemlja da nije ne toliko Šešelja, koliko Latinke. Ona je odgovorna za aktuelnu “bipolarnost Srbije”, jer je davala materijal da se Srbija predstavlja u lošem svetlu. Tako sročena optužba čini Miloševića sporednim ako ne i nabeđenim krivcem. Nisu ratna politika i srpski zločini stvorili lošu sliku o Srbiji, već oni koji insistiraju na potrebi da se Srbija suoči sa zločinima počinjenim u njeno ime. Doista, providan pokušaj da se odgovornost sa inicijatora rata i zločina prebaci na osvedočene borce protiv rata i nacionalizma..

Naručiocima pamfleta smeta savet biračima: “kad pobedite nacionalizam, biće vam bolje”. Smeta im kad se kaže da “Srbija nema budućnost dok se ne suoči sa zločinima”. Pobeda nad nacionalizmom je “biti ili ne biti” srpskog naroda. Izuzev ako anonimni kritičari ne misle da srpski nacionalizam i nije tako crn.

Što se tiče drugog para ekstrema, Dobrica-Latinka, kaže se, da između njih “ima razlika, i to ogromnih, ali i sličnosti, i to brojnih”. Ali im je zajedničko da su “dva idejno bankrotirana pola srpske intelektualne elite”. Prvo, čudna je teorijska novina da se između “ultranacionalizma” i “građanskog ekstremizma” stavlja znak jednakosti. Šta bi toliko štetno moglo da bude po Srbiju u “građanskom ekstremu”? Da li što se “građanski ekstremisti” protive teokratizaciji države, politički motivisanim zabranama pojedinih medija, rehabilitaciji kvislinga i kolaboracionista iz Drugog svetskog rata, ili, možda što   zahtevaju da se u temelje srpske države ugrađuju vrednosti antifašizma?

Nije onda slučajno što se na Dobričino “bankrotstvo”   gleda nekako sa manje odbojnosti nego na “ekstremno građanstvo”. Dobrica Ćosić, navodno, nepravedno je ispao gubitnik, jer je “verovao da Srbi mogu obnoviti svoj identitet tek kad se ujedine u srpskoj državi”.

Ne može se, međutim, antiratni i antinacionalistički pristup rešavanju srpskog pitanja, koji je duboko i naučno i politički utemeljen, stavljati na isti tas sa Ćosićevim (čitaj Miloševićevim) ratnim rešavanjem srpskog pitanja. Nastojanja da se Ćosićeve ideje predstave u naivno-romantičarskom svetlu, objektivno su pokušaj da se na svu tragiku “Velike Srbije” prebaci ružičasti veo zaborava. Zato je logično što se u obimnom satanizujućem tekstu ne pokušava reći kakvog su karaktera u poslednjim ratovima bili “balkanski frontovi”. Umesto toga, insinuira se antisrbizam “građanskih ekstremista”, koji su, navodno, u vreme rata odbacivani u Srbiji, dok su uživali simpatije u drugim republikama.

Na tom tragu je i pokušaj da se Druga Srbija, to jedino svetlo u mraku Miloševićevih ratovanja, navuče na koncept “umerenog nacionalizma”. To se čini na osnovi nekih unutrašnjih neslaganja, koja su svojstvena svakom demokratskom pokretu.

Toj svrsi poslužio je i privid teorijske kontroverze o “sudaru patrijarhalnog i modernog” u društvenoj istoriji Srbije. O tome svakako postoje različita mišljenja, što je nauci i primereno. Ali nije primereno da se naučno zasnovana stanovišta ne osporavaju naučnim argumentima, već političkim diskvalifikacijama, kao što to čine anonimni “kritičari” iz NIN-ovog feljtona. Oni će za Latinkin prikaz modernizacije u Srbiji reći da je u funkciji antisrpstva. Takvo nekorektno interpretiranje (izvan konteksta, bez navodnica i bez izvora), zvuči kao politička optužnica. „Kritičari” se, međutim, ne usuđuju da kažu nešto o tome kako se taj sudar patrijarhalnosti i modernizma reflektovao u tragizmu nove istorije Srbije. Zašto se, na primer, moglo desiti da se Srbija nakon rušenja Berlinskog zida nađe na začelju zemalja koje su u demokratskim tranzicijama?   Najzad, kako može naučno delo, koje nije naučno osporeno, da bude politički štetno po narod, kao što anonimni “kritičari” govore o istoriografskom delu Latinke Perović.

Skoro je neskriveni politički cilj ove paskvile da se destruira moguća politička alternativa koju oličava Liberalno-demokratska stranka Čedomira Jovanovića, da se prekine nit koja povezuje Đinđićevo nasleđe i reformsko-evropski kurs Srbije, jer se verovatno procenjuje da bi jedna takva alternativa mogla da bude realna pretnja očuvanju aktuelne vlasti.

 
 
Copyright by NSPM