Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Komentari povodom cnogorskog referenduma / Prenosimo Politiku

   

Politika 29 5 2006

Čedomir Antić

Eksploatatori krize

Dogodilo se očekivano. Propala je Državna zajednica Srbija i Crna Gora, nastavak Miloševićeve neuspešne državotvorne politike i plod raznih kompromisa DS i DSS sa DPS i SNP. Bez obzira na državno-pravni kontinuitet, javnost Srbije danas u svom odnosu prema čitavom petnaest godina otvorenom pitanju srpsko-crnogorskih odnosa oseća samo teret poraženog i rezignaciju ogorčenog. Takva osećanja su prirodna, ali i – neumesna.

Politika koju je zvanična Srbija tokom proteklih šest godina vodila prema Crnoj Gori bila je u svojim osnovama pogrešna. Pored činjenice da srpski narod tokom protekle decenije nije imao svoju istinsku međunarodno priznatu državu i maticu, srpskom narodu u Crnoj Gori bivša ali i sadašnja vlast nametnula je jedan veliki i besmisleni teret. Umesto da se bore za ravnopravan status i sva ona kulturna, prosvetna, ekonomska i politička prava koje imaju drugi narodi u njihovoj zemlji, Srbi u Crnoj Gori bili su tokom proteklih godina taoci državne zajednice koja nije bila ni zajednica ni država. Kao što je devedesetih godina 20. veka srpski narod na Balkanu bio talac jugoslovenske države protiv koje je bila većina njenih građana i svi ostali njeni narodi, tako je i srpski narod u Crnoj Gori bio zaštitnik jedne loše državne zajednice. Boreći se za SRJ i kasnije za državnu zajednicu, politički predstavnici Srba u Crnoj Gori i zvanična Srbija propustili su da se izbore za poštovanje prava Srba u Crnoj Gori. I dok je režim Mila Đukanovića, zaklanjajući se iza crnogorske državne ideje, izbegavao odgovornost za sve ostale posledice svoje politike i protiv Srba ujedinio ostale građane Crne Gore, Srbi su kao narod bez prava na jezik, kulturu, nacionalni savet i procentualnu zastupljenost branili jednu državnu tvorevinu koja je bila birokratska, nedemokratska, mrtvorođena i u suštini koristan izvor moći i novca za svaku vlast u Crnoj Gori.

Državna zajednica nije propala zbog želje crnogorskih vlasti da se otcepe od Srbije, već iz njihove potrebe da opstaju zahvaljujući krizama. Politička eksploatacija krize u odnosima Srbije i Crne Gore više nije bila moguća zbog čega su crnogorske vlasti posle mnogo godina nevoljno zatvorile i ovu krizu. Ne treba sumnjati da će uskoro otvoriti neku sledeću. Trebalo bi samo da se postaramo da vlasti Srbije sledeći put ne pokažu ovoliku naivnost i spremnost da im u svakom pogledu idu naruku.

Zašto nam se to dogodilo? Zašto su demokratske vlasti načinile istu grešku kao i njihovi prethodnici?

Mislim da je odgovor sadržan u nezrelosti i sitnom političkom računu. Crnogorsku dijasporu u Srbiji, sa časnim izuzecima, ne brine mnogo stanje nacionalnih ili ljudskih prava preostalih Srba u Crnoj Gori. Ideja političke veličine i neprirodna ravnopravnost Srbije i Crne Gore bili su dovoljni da nahrane njihove političke ambicije i zadovolje im sujetu. Uostalom, na Terazijama niko ne može da vam odredi kojim ćete jezikom govoriti, ne možete izgubiti posao iz istih razloga kao nikšićki profesori, ovde više ne ubijaju vlasnike dnevnih novina, ne kupuju lične karte i ne izbacuju s posla ako glasate.

Ipak, posle poraza koji je nametnut srpskom narodu u Crnoj Gori još uvek postoji mogućnost da nanesena šteta bude ispravljena. Pre svega, Srbija mora da zaustavi dalje izdržavanje Đukanovićevog režima. Srbi u Crnoj Gori više nikada ne treba da se bore protiv nekoga, već isključivo za nešto. Dakle cilj Srba u Crnoj Gori treba da bude priznanje njihove nacije, uspostavljanje političke, ekonomske, prosvetne i kulturne ravnopravnosti.

Protiv Mila Đukanovića treba da se bore ili da ga brane građani Crne Gore, a ne Srbi, Crnogorci, Bošnjaci, Muslimani ili Albanci. Dokle god može da se sakrije iza čitavog naroda, jedan autokrata je politički neranjiv. Zar nas tome nije podučila karijera Slobodana Miloševića?

Srbija mora da deo novca, koji je preko nezasluženih zdravstvenih i prosvetnih prava i troškova činovništva i diplomatije do sada ulagala u Đukanovićev režim, usmeri ka svom narodu u Crnoj Gori. Srbi u Crnoj Gori nemaju svoje škole, nemaju svoja kulturno-umetnička društva, nemaju svoje novine, u njihovim krajevima vlada ekonomska beda, a njihovi intelektualci nemaju drugog izvora finansiranja do vladajućeg crnogorskog režima. Sada, međutim, srpska država nikoga ne treba da plaća da je voli, mi treba da podržavamo legitimna prava i opšti interes naših sunarodnika u Crnoj Gori. Cilj ne treba da nam bude nečija lična korist, već isključivo opšte dobro. Moramo takođe da se čuvamo da ne radimo na štetu bilo koga, osim onih koji na obespravljenosti srpskog naroda ostvaruju nekakvu političku korist.

 

 
 
Copyright by NSPM