Batić Baćević

Ustaše iz kabineta

Bećković: A kad na vašem mitingu, kad se izgovori Boris Tadić, kad se izgovori Vojislav Koštunica, kad se izgovori Vuk Drašković, kad vaše pristalice viču – ustaše, ustaše, jesu oni vas nešto pogrešno shvatili ili su vas dobro razumeli? Da li vi verujete da su oni ustaše? I da li vam je neprijatno kada to čujete i da li biste im rekli – čekajte, nešto se nismo dobro razumeli, nisam to mislio...

Nikolić: Ne mogu to da im kažem kad su potpuno u pravu. Dugo sam imao tu dilemu, jedan od mojih najbližih saradnika je na mitingu u Kragujevcu pre možda sedam godina rekao – te ustaše, i onda je meni bilo malo... Posle mitinga ja mu kažem – kako mogu da budu ustaše kad su iz Beograda, a on kaže – šefe, polako, kad bude opredeljivanje između Srba i Hrvata oni će da se opredele za Hrvate. I mi smo sad negde u toj poziciji.

Bećković: Koštunica je ustaša?

Nikolić: Nisam ja čuo... kad biste Koštuničino ime samo izgovorili ne bi vikali – ustaše, ali kad biste Tadića izgovorili, vikali bi, a kad sastave Koštunicu uz Tadića, šta će onda, s kim je onakav je, tako da onda dobije što zaslužuje.

Bećković: Čekajte, Boris Tadić je ustaša?

Nikolić: Potpuno.

Bećković: I ne osećate se glupo kad to izgovorite?

Nikolić: Zašto?

(Izvod iz emisije Utisak nedelje, lica su autor emisije Bećković Olja i Nikolić Tomislav, lider najpopularnije stranke u Srbiji, a ustaše su predsednik države, predsednik vlade i ministar spoljnih poslova.)

Nije prošlo ni 24 časa od pomenute emisije, a Skupština Srbije je već jednoglasno demonstrirala jedinstvo oko kosovskog pitanja što je za društvo samleveno u razmenama teških reči i lakog morala između samoproglašenih patriota i oklevetanih ustaša moralo da predstavlja neku vrstu teške halucinacije ili šoka koji razara temelje političkog društva u Srbiji. Svejedno je taj čin prvog srpskog jedinstva ostao u senci sedmog hapšenja Ratka Mladića, Evrope koja tvrdoglavo odbija da uvede sankcije i ptičjeg gripa koji nikako neće da stigne u Srbiju. Ali ta provala mržnje i upotrebe dopola sahranjenih stereotipa iz onog rata samo ukazuje u kojoj meri je Srbija ostala zaglavljena između sopstvenih zabluda, zapadnog shvatanja balkanske istorije i ovdašnjih zapadnjaka koji misle da je istorija nauka koja na Balkanu zapravo ne postoji.

Radikali su, dakle, posle odlaska Vojislava Šešelja u Hag veoma uspešno napravili plastičnu hirurgiju sopstvenog imiya i istovremeno sačuvali sve Šešeljeve pristalice. Ali sve to ublažavanje retorike, prilagođavanje novim okolnostima, angažovanje američkih savetnika koji su, izgleda, istovremeno pomagali ružičastoj televiziji i bivšim Đinđićevim prijateljima koje danas ne priznaje ni Zoranova porodica ni Demokratska stranka, nije previše pomoglo srpskim radikalima pod zapadnim stetoskopima. Oni su i dalje ostali glavni simbol Srbije koja se ne odriče zločina, a prihvata svakog haškog optuženika pod svoju zaštitu. U toj radikalskoj igri nipošto ne treba zanemariti činjenicu da je cvet srpskih liberala gotovo panično reagovao kada su nekadašnji Šešeljevi puleni pokušavali da promene kurs, noseći kompjutere Islamskoj zajednici u Beogradu, sarađujući sa vojvođanskim Mađarima i govoreći da i oni žele da uđu u Evropsku uniju. Cvet srpske demokratije je tada odlučio da, umesto da ih u potpunosti uvuče u politički sistem, objasni kako je glavni cilj srpskog društva zapravo sprečavanje dolaska radikala na vlast. U tome su se ponašali skoro kao Miloševićevi propagandisti – od sramnog izmišljanja informacija koje govore kako je lider radikala ubijao starce u selu Antin, preko dobijanja stana od kluba Partizan koje je ipak dobio pokojnik koji se zvao isto kao lider radikala, do činjenice da niko od velikih humanista u Srbiji ne kaže da nije u redu što Šešelj tri godine čeka u Hagu da mu uopšte počne suđenje. Ta vrsta liberalnog ekstremizma i unutrašnja, mnogo puta demantovana partijska borba za Šešeljevo nasleđe samo je pomogla prvom čoveku radikala da objasni kako je čovek koji je pobedio na predsedničkim izborima zapravo ustaša. Na drugoj strani, Vlada Srbije i njeni lideri nikako nisu smeli da prećute tu vrstu uvrede predsednika bez obzira koliko se sa njim ne slagali, jer takav napad na demokratski izabranog predsednika nije zabeležen u poslednjih sto godina evropske istorije. Na trećoj ili, ako baš insistiramo, prvoj strani u poslednjih sto godina zapadne demokratije nije zabeleženo da se premijer i članovi demokratski izabrane vlade sistematski optužuju za podršku ubistva   premijera, dočim se te sitne, simpatične i ničim nesputavane kvalifikacije o klerofašizmu ovdašnje vlasti doživljavaju kao mala noćna muzika za srpsku demokratiju.

Teške reči i još teže optužnice, koje ponekad deluju kao da se oslanjaju na surove i veoma inspirativne narodne poslovice (spava kao zaklan, il' pukovnik il' pokojnik) samo upućuju da se sadašnja Srbija približava izlazu iz dugog tunela gde će već biti potrebno pronaći dobrog i pouzdanog krivca. Nije se još našao niko ozbiljan koji bi rekao da Srbija treba sada i bezuslovno da zamoli Zapad da je oslobodi Kosova, ali je tačno da isti Zapad, kada je reč o Kosovu, još nije obavešten da Milošević više nije predsednik Srbije. Ta sitnica, to banalno pitanje što su preostali Srbi na Kosovu u prisustvu zapadne demokratije lišeni elementarnih ljudskih prava i što im je spaljeno stotinak crkava, samo pomažu srpskim radikalima da konačno dođu na vlast. Prostački govor mržnje o ustašama samo otkriva banalnu činjenicu da su radikali bili i ostali na vlasti kada je njihov gazda Milošević pustio NATO da okupira Kosovo pod zastavom UN. Ali ta sasvim jednostavna pitanja – zašto zapadni svet nikako ne shvata da se Milošević nalazi u Hagu, kako prihvatiti rezultate pregovora o Kosovu ako se u njima gaze sva pravila međunarodnog prava, govore da ulazimo u vreme u kojem niko neće smeti da prihvati odgovornost za bilo koju političku odluku. Pošto nam je manevarski prostor dramatično sužen, u njemu ima mesta i za velike izdajnike.