Endrju Dž. Bačević

U šta realisti veruju?

(The Realist persuasion)

Brent Skokroft, uvek lojalni i samozatajni savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika Džordža Buša Starijeg, krajem prošlog meseca je izazvao mnogo pažnje kada je u Njujorkeru objavio tekst u kome je otkrio kako je duboko razočaran spoljnom politikom sina svog starog šefa, predsednika Džordža V. Buša. U žargonu spoljne politike, Skokroft bi bio nazvan "realistom". Džefri Goldberg iz Njujorkera, autor Skokroftovog portreta, kaže da realizam počiva na "ideji kako Ameriku treba da vode strateški interesi, a da su moralni obziri, u najboljem slučaju, od sekundarnog značaja."

Goldberg je još i blagonaklon - realisti poput Skokrofta su često optuživani da potpuno zanemaruju moralna pitanja. Zbog takve percepcije realizam odavno prate neprijatne konotacije, i to ne samo među liberalima koji se s puno entuzijazma trude da ublaže sva svetska zla, već i među neokonzervativcima koji žele da oslobode sve ugnjetene. Levičarski kritičari optužuju realiste za uskogrudost, bezosećajnost i cinizam. Desničari u realizmu vide jedva nešto više od izgovora za izolacionizam.

Međutim, kada je reč o moralnim pitanjima, optužbe na račun realista promašuju. Događaji iz posthladnoratovske ere su nas podsetili da vešto vođenje državnih poslova neće izbeći moralne zamke ako se oslanja na idealizam - bilo u levo-liberalnoj varijanti koja naglašava humanitarni intervencionizam, bilo u neokonzervativnoj varijanti koja zahteva korišćenje američke moći za promociju američkih vrednosti. Ako išta čini, zahvaljujući idealizmu one postaju još opasnije.

Dobre namere, ako nisu praćene razboritim razmišljanjem, lako mogu da dovedu do velikih nevolja, i praktičnih i moralnih. U Somaliji su napori da se hrana dostavi ljudima koji su umirali od gladi završila time da su opkoljeni američki vojnici pucali na žene i decu. Na Kosovu je zaštita kosovskih Albanaca zahtevala saradnju sa teroristima i bombardovanje centra Beograda. U Iraku je grandiozno zamišljeni sveti rat koji je trebalo da iskoreni zlo i omogući da sloboda zavlada čitavim svetom za rezultat imao mučenje i zlostavljanje zatvorenika, hiljade civilnih žrtava, i nešto što neodoljivo podseća na haos. Ako uzmemo u obzir ova dostignuća dobročinitelja, onda možda ima razloga da se još jedan pogled baci na realizam.

Postoji, naravno, svesno amoralni vid realizma na starom kontinentu i njegova linija vodi od Meterniha do Bizmarka u XIX veku, a na naše obale ju je doneo Henri Kisindžer. Ali, postoji i tipično američka tradicija realizma koji ne zanemaruje moralna pitanja. Ta domaća varijanta, formulisana u radovima poznatih intelektualaca XX veka poput istoričara Čarlsa Birda, diplomate Džordža Kenana, novinara Valtera Lipmana i teologa Rejnolda Nejbora, nudi osnovu za ozbiljno bavljenje moralnim pitanjima koja nameće međunarodna politika.

Ta, uglavnom zaboravljena američka realistička tradicija koju Skokroft pokušava da vaskrsne, mogla bi postati korisni vodič za Amerikance koji žele da SAD izvuku iz moralne močvare u koju je Bušova adminsitracija zalutala.

Šta je suština ove tradicije? Najpre, realisti politiku vide kao neprekidnu borbu za moć. Predsednik SAD može biti najmoćniji čovek na svetu, ali on ne može da promeni prirodu politike kao što ne može ni da izbriše prvobitni greh. Stoga realisti smatraju da je "svetski mir" puka himera. Spasavanje sveta je božji zadatak. Obaveza državnika je da izbegne kataklizmu i da postavi neke granice brutalnosti kojoj je ljudska vrsta sklona.

Realisti, što ne iznenađuje, cene stabilnost pošto vide da je haos verovatna alternativa. Ali, to nije izgovor za nedelovanje i pasivnost kada smo suočeni s udaljenim zlom, već pre razlog da se bude skroman u postavljanju ciljeva i da se razvije senzibilitet za moguće, a neželjene posledice. Realisti smatraju da je čista glupost verovanje da će globalizacija (kako kaže Bil Klinton, samo ponavljajući tvrdnje Toma Fridmana, neoliberalnog kolumniste Njujork tajmsa ) proizvesti sveopštu harmoniju, ili da će američka odlučnost (kako kaže Džordž Buš, ponavljajući reči Bila Kristola, urednika neokonzervativnog Vikli standarda ) "transformisati" Bliski istok. Amerikanci, piše Nejbor u svojoj knjizi Ironija američke istorije (The Irony of American History, 1952) umišljaju da mogu da budu "tutori ljudske vrste na njenom putu ka savršenstvu." Ali, ljudske stvari ne poznaju savršenstvo. "Možemo doneti katastrofu i sebi i svetu", upozoravao je on, "ako zaboravimo da su čak i najmoćnije nacije... uvek istovremeno i tvorci istorijskih procesa, i njihovi proizvodi".

Slično tome, realisti odbijaju da SAD gledaju kroz ružičaste naočari. Zato znaju da je "američki ekskluzivizam" zamka. Oni odbacuju tvrdnje o američkoj nevinosti - oni ne veruju da je, kako Nejbor piše, "naše društvo toliko puno vrlina da samo zlonamerni ljudi mogu kritikovati naše postupke".

SAD su postale jedina svetska supersila ne zahvaljujući svojim superiornim vrlinama, već zato što su nadvladale u krvavom nadmetanju koje je trajalo čitav jedan vek. Među glavnim takmacima bila su i tri gnusna zločinačna poduhvata: Treći Rajh, Sovjetski Savez i Maova Kina. SAD su izašle kao pobednik zato što su se ujedinile sa Staljinom protiv Hitlera, a onda sa Maoom protiv Staljinovih naslednika. To nisu potezi jedne nacije koja je nevina.

Kada neko tvrdi, kao što to čini Džordž Buš, da su SAD drugačije od svih drugih velikih sila tokom istorije, što znači da se u svojim postupcima ne vode proračunima kako doći do što više moći i zadovoljiti vlastite interese, onda to Amerikancima pruža izgovor da se ne upuste u ozbiljno razmišljanje koje to sile zaista motivišu američko ponašanje. Realisti smatraju da je to veoma opasna tendencija. Uloga nafte u oblikovanju američke politike pruža dobru ilustraciju.

Bilo bi previše pojednostavljeno reći da je predsednik Buš zbog nafte izvršio invaziju na Irak. Ali, da nema široko prihvaćenog uverenja da je jeftina energija neophodna da bi se očuvao američki način života, SAD uopšte ne bi ni ušle u bliskoistočni lavirint, pri čemu troškovi iračkog košmara koji ne prestaje čine tek prvu stavku u računu koji će samo nastaviti da raste. Realisti smatraju da nacija, koja je ozbiljna u moralnom smislu, mora da se bavi stvarnim, a ne zamišljenim izvorima nevolja koje nas muče.

Isto tako, realisti sa zabrinutošću gledaju na ideologiju. Nejbor, arhetipski liberal-antikomunista, 1952. je primetio da je Hladni rat suočio SAD sa "zlom izvorno ne mnogo različitim od njenih sopstvenih". Nejbor je ciljao na iluzije iznikle iz onog što je nazvao "snovima o upravljanju istorijom", snovima koji su vladali s obe strane Gvozdene zavese. Viši zvaničnici u Vašingtonu nisu bili ništa manje uvereni od članova sovjetskog Politbiroa da za njih istorija više nema tajni i da oni sami mogu i da odrede njen tok u budućnosti i da doprinesu da ona stigne do svog cilja.

Nejbor bi bez sumnje smatrao da je ironično što su SAD danas ponovo sukobljene s neprijateljem koji je vođen "iluzijama izvorno ne mnogo različitim od njenih sopstvenih". Vođe Al Kaide objavljuju kako je volja Alahova da se obnovi kalifat i svuda pobedi islam. Predsednik Buš, s istim žarom, u govoru o strategiji državne bezbednosti 2002. godine objavljuje kako postoji "samo jedan održiv model za nacionalni uspeh", i da čitav svet mora da prihvati demokratski kapitalizam.

Ne treba izjednačiti ta dva stanovišta, dovoljno je primetiti kako oba počivaju na veoma neobičnim pretpostavkama. Realista bi savetovao da se manje dogmatski iznose predviđanja o tome šta je svrha istorije. Iskustvo iz poslednjih par milenijuma nas uči da postoji mogućnost da nas iza nekog ugla čeka iznenađenje. "Putevi napretka su se", primećuje Nejbor, "pokazali kao mnogo zavojitiji i mnogo manje predvidivi nego što su to u stanju da razumeju navodni menadžeri istorije".

Realisti u američkoj tradiciji oprezni su i kada je reč o moći. S jedne strane je veličaju, a s druge vide da je to osetljivo dobro. Trezveni državnik vrlo pažljivo koristi moć. Realisti znaju da je "veličina" prolazna. Evropska istorija od 1914. do 1945. godine svedoči o tome kako nekoliko arogantnih i kratkovidih političara može s lakoćom da razori ono što je sticano vekovima i kako to može imati stravične posledice.

Odlučni da mudro postupaju kada imaju moć u rukama, realisti pažljivo prate šta se može, a šta se ne može postići korišćenjem te moći, a naročito vojne sile. Oni se slažu sa Kenanom, glavnim arhitektom hladnoratovske strategije ravnoteže moći, koji je u knjizi Američka diplomatija (The American Diplomacy, 1950) napisao da ne postoji "opasnija iluzija... od zamisli o potpunoj pobedi". Rat je povremeno neizbežan. Ali realisti žele da upotreba sile bude poslednje sredstvo i zato su toliko razočarani Bušovom doktirnom preventivnog rata.

Rat do izvesne mere može biti svrsishodan, ali realisti smatraju i da je ono što je u njemu korisno proizlazi iz negativnog - jer rat i nije ništa drugo do smrt i uništavanje. Na političkom planu on mo že umanjiti moć protivnika, može ga iscrpeti, ukloniti ili zaplašiti. Ali voditi rat u cilju širenja demokratije - što Amerika, kako kaže predsednik Buš, čini u Iraku - ima smisla koliko i izazivanje šumskog požara kada želite da izgradite selo: nećete daleko stići, a troškovi će biti enormni.

Visina troškova je važna zato što su resursi ograničeni. U formulisanju spoljne politike, realisti naglašavaju značaj "solventnosti". Lipman, koji je kasnije u životu odbacio svoje mladalačke vilsonijanske iluzije i postao realista, dosta je značaja pridavao toj temi. Važno je da država u svom angažovanju ne prekorači granice koje joj postavljaju njeni vlastiti resursi.

Da je živ, Lipman bi sigurno bio uveren da je ova administracija osuđena na bankrot. Predsednik Buš je objavio vremenski neograničen rat terorizmu, ali nije izvršio mobilizaciju, pa čak ni povećao vojne snage. Ali zato je smanjio poreze i nagovara nas kako da koristimo godišnje odmore. Posledica: ušli smo u crveno, naš dug prema ostatku sveta raste, vojska je suočena sa zadacima koji prevazilaze njene moći, a dobijamo uveravanja da će na kraju sve izaći na dobro. Realisti su sumnjičavi.

Kada u politici stvari krenu naopako, kao što je svakako slučaj sa iračkom avanturom gospodina Buša, onda realisti nisu skloni da traže žrtvenog jarca. U sred afere vezane za tajnog agenta Plejma, pojavila se tendencija da se za irački debakl okrivljavaju oni zvaničnici Bele kuće čije su navodne laži omoguće predsedniku Bušu da jednu takvu laž ponudi i narodu koji ništa nije posumnjao.

Realisti nisu tako spremni da skinu krivicu sa građana koji žive u demokratiji. U Đavoljoj teoriji rata (Devil's Theory of War), o kojoj je pisao krajem tridesetih godina, Čarls Bird je ismevao rašireno mišljenje da je američka spremnost na rat posledica mahinacija koje sprovode nekakvi mračni zaverenici. "Rat nije delo demona", pisao je Bird, "on je naše delo, nešto za šta se pripremamo, namerno ili nenamerno, onim što činimo za vreme mira".

Rat u Iraku 2003. godine nije izbio iz čistog mira već je bio kulminacija niza loših političkih poteza - u šta ubrajam i "namigivanje" Sadamu Huseinu tokom osamdesetih godina. I sve se događalo pred očima američke javnosti. Ako danas krivicu svalimo isključivo na Buša, to ne znači da se u budućnosti Bušove greške neće ponoviti. Realista bi predložio Amerikancima da potragu za krivcem započnu time što će se pogledati u ogledalu.

Objavljeno u: The Boston Globe, 6. 11. 2005.

Andrew J. Bacevich je profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu Boston i autor je studije ''The New American Militarism: How Americans Are Seduced by War '' (2005)  

Prevod: Aleksandra Kostić