Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Reakcije oko teksta Zorana Ćirjakovića "Majka Druge Srbije"

   

Prenosimo NIN

Igor Ivanović

Titoisti a globalisti

Bura oko NIN-ovog feljtona o Latinki Perović samo je još jednom potvrdila zabrinjavajuću površnost “druge Srbije”. Jer, koliko god da se neko ne slaže sa sadržajem feljtona, mora mu priznati temeljitost i kauzalnost. Sa druge strane, odgovori na feljton deluju plitko i histerično, čak i ne pokušavajući da debatuju o ovom fenomenu i vremenu koje ga je iznedrilo, oštricu usmeravaju isključivo ka zaštiti lika i dela. Po ko zna koji put se potvrdila dominacija narodne mudrosti da “ne pada sneg da bi pokrio breg...”

Jer Latinka, kao živi spomenik jednog palog vremena, zaslužuje umerenije, ali i kvalitetnije pristalice, koje neće površnim brifing-obrazovanjem urušavati ono što joj priznaju i najljući protivnici: učenjačku predanost i duhovnu čvrstinu. Ruku na srce, to nije dovoljno čak i da joj najpristrasniji sledbenici priznaju političku težinu Milovana Đilasa ili pak spisateljski značaj Dobrice Ćosića, ličnosti sa kojima se podudarao njen partijsko-sudbinski put (da ne govorimo o gromadama kojima je komunizam bio stran kao što je Bora Pekić!). Ali svi se slažu oko jednog: Latinka je izborom da posle smene liberala prvo bude pritajeni knjiški tigar da bi onda devedesetih postala skriveni politički zmaj, neprestano pojačavala magnetno polje profesorske harizme.

Redak pedagoški talenat, kakav je pre nje imala Isidora Sekulić, omogućio joj je da regrutuje i oblikuje respektabilan broj učenika. Oni će vremenom postati njeno političko nasleđe, neka vrsta čuvara kulta, ali i večno ogledalo kroz koje će se prelamati Latinkin životni trud. Svejedno da li je reč o Sonji Biserko, Čedomiru Jovanoviću ili nekom trećem iz “druge Srbije”, svi zajedno biće rizik vrednovanja Latinkine sudbinske misije. To je i bila šifra za čitanje feljtona, autor je stvarajući skicu za portret velike profesorice, u stvari, oslikao njenu mrtvu prirodu.

Opšte je mišljenje da još od šešeljizacije Srbije, nije postojala tako isključiva i netolerantna grupacija kao što su takozvani liberali, koji uzgred budi rečeno sa izvornom idejom liberalizma (Fihte, Hobs, Tokvil) nemaju dodirnih tačaka. Otvorena agresivnost prema neistomišljenicima, kao i sektaška posvećenost, neke su od njihovih osnovnih odlika u nameri da po svaku cenu stvore sliku crno-bele Srbije. Ali gde leže koreni ovakvog grupnog ostrašćenog stava koji se, kao po pravilu, meša sa ličnom mržnjom? Delimično u činjenici da najveći deo “druge Srbije” ima direktnu komunističku prošlost, svejedno da li su bili omladinski funkcioneri ili deca partizanskih generala i visokih rukovodioca. Čak i kada se nisu do kraja slagali sa krutim očevima ili višim partijskim kolegama, izgradili su mentalni obrazac sastavljen od manihejske podele na crno i belo.         

Kolektivna nesvesna vizija, dizajnirana od malih nogu kroz filmove Veljka Bulajića i korpus vaspitanja utemeljen na očiglednoj partizanskoj laži, glavni su krivci za podsvesni virus straha koji ih je progonio čitavog života. Tako nalazimo opravdanje za svakodnevni programski vokabular baziran na negacijama. Sve ne valja, sve je crno, sve je trulo, sem njih samih. I kada retko govore u afirmacijama, to čine kroz potrošene fraze, apstraktno i isprazno. Zvuče neuverljivo kao Biljana Kovačević-Vučo, koja nakon desetina argumenata profesora Čavoškog u TV duelu, komesarski recituje tekst o političkoj korektnosti, ljudskim pravima i preispitivanju skorije prošlosti, na isti način kako se do pre dve decenije trabunjalo o bratstvu i jedinstvu, samoupravnom socijalizmu i Titovom putu.

Zato je frojdovski razumljiva njihova vizija EU kao neke četvrte Jugoslavije, zemlje liberalnog komunizma gde svi žive zagrljeni oko logorske vatre i svako uzima koliko mu treba. To bi bila vrsta konačnog priznanja i ideološke nekrofilije: šta bi bilo da se drug Stari pokajao i podržao “liberale”?

Ali pored ideoloških postoji i niz praktičnih razloga za transfer mekih komunista u tvrde liberale. Budžetska svest kao jedina alternativa u ličnoj egzistenciji nužno od čoveka vremenom stvara zavisnika od donatora. Bilo da je reč o ondašnjem megalomanskom kultu Titove ličnosti i dela, bilo da je reč o ovovremenom obožavanju svetske Sile, dobijamo još jednu potvrdu čuvene izreke da u „politici nema besplatnog ručka”. Zato je stvaranje slike o crno-beloj Srbiji samo delimično naručeno spolja, ono je i neslavnom logikom opstanka indukovano iznutra.

Ali gde leže koreni povremene patološke mržnje „druge” Srbije prema “prvoj”? Istorijski posmatrano, tokom prve polovine prošlog veka Kominterna je da bi proširila komunističko državno uređenje na Kraljevinu Jugoslaviju, lansirala parolu „da treba slomiti kičmu srpskom hegemonu”; deviza koju su još od rane mladosti prihvatili svi jugoslovenski komunisti i na koju su se prikačili mnogi srpski protivnici. Ona je postala temeljni ideološki stub u vaspitanju levičarskih generacija koje su vremenom poverovale da je samo slaba i “uska” Srbija garant stabilnosti u regionu. Istorija nas uči da ovakve ideje ne odumiru sa jednom generacijom i da otrov koji je ona popila u mladosti podjednakom jačinom deluje i na sledeće generacije. Tako se današnji liberali zalažu za najširu autonomiju Vojvodine, unitarnu Bosnu i nezavisno Kosovo i najveći autonomaši i najveći srbomrsci u Crnoj Gori su bivši Titovi generali i njihova deca!

Padom jednostranačkog društva u Srbiji raspao se veliki ideološki mit. Ipak, ostale su kao potkožne infekcije njegove potkulture i verne pristalice, svi podjednako štetni po društvo. Koliko god je za nacionalnu Srbiju neophodno da što pre sruši mit o Leki Rankoviću kao srpskom patrioti, toliko je za socijaldemokratsku Srbiju neophodno da to učini sa šezdesetosmašima, kao navodnim buntovnicima protiv komunizma. I liberalna Srbija ima pune ruke posla, na njoj je da raskrinka “Brozove liberale” kao tobožnje preteče demokratije! Svi zajedno su deo neslavne crvene prošlosti.

 

 

 
     
     
 
Copyright by NSPM