Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KULTURNA POLITIKA

Kulturna politika

   

 

Vanja J. Vučenović

Generacija bez prava na grešku

O mladima “sve najbolje”

U domaćoj javnosti su sve učestalije polemike i rasprave na temu prava omladine i definisanja njenog „posebnog“ mesta u društvu. Današnja omladina u Srbiji predstavlja starosnu kategoriju, koja je u bližoj prošlosti odrastala i stasavala zajedno sa ratovima, ekonomskim krizama i drugim dubokim društveno - političkim potresima i turbulencijama. Takve prilike su zasigurno ostavile mnoge štetne posledice i tragove, kako u socijalno-političkoj, tako i u psihološkoj „anatomiji“ mladih ljudi. Jedna od značajnih posledica pomenutih društvenih prilika se tako sastoji i u svojevrsnoj političkoj (voljnoj ili pak nevoljnoj) pasivizaciji mladih, kao i u njihovoj „ravnodušnosti“ u smislu odgovornosti za bilo kakav napredak države, čija je budućnost, iz ove perspektive, u najmanju ruku politički neizvesna.

Međutim, vidljiva politička indiferentnost se ne sme posmatrati kao pojava sama po sebi. Ona nije isključivo produkt mladalačke tvrdoglavosti i nekog osionog bunta, već i permanentne razočaranosti u deo političke „elite“ koja je vodila, ali i u onu koja danas vodi ovu državu. Sećanje na omladinu samo u nekoj predizbornoj stranačkoj euforiji, i „iskorištavanje“ iste u trenucima kada su argumenti snage (i sile) potrebniji od snage argumenata (politički mitinzi, revolucije), stvorilo je kod mladih (u određenom smislu) osećaj političke „ksenofobije“ i autističnosti. Isto tako, bahati i neodgovorni postupci pojedinih političara u strukturama vlasti i manje-više „parazitsko“ ponašanje većine narodnih poslanika, projektovalo je, čini se s pravom, kod mladih generacija shvatanje o politici i političkom delovanju kao o nečemu što je krajnje licemerno i nečasno.

U tom smislu, svaka priča o bilo kakvom doprinosu državi, njenim institucijama i nacionalnim interesima, nailazi kod istih na nerazumevanje i krajnju nezainteresovanost. Zato je u   glavama mladih ljudi nestala jasna granica između politikanstva i demagogije, s jedne, i vizije o ozbiljnoj, odgovornoj i državotvornoj politici, s druge strane, a što ima za posledicu političku „invalidizaciju“ mladih, kao i njihovo onesposobljavanje da se izgrađuju kao politički samosvesne i odgovorne ličnosti. Nasuprot tome, čini se da nametanje isključivih i „jedino ispravnih“ političkih opredeljenja, bilo od strane onih političkih grupacija koje sebe smatraju patriotskim, ili pak onih kojima su „puna usta evroatlantizma“ i neke daleko dostižne demokratije, dodatno utiču na svesno političko „otupljivanje“ i političku „degeneraciju“ mladih naraštaja.

Međutim, na štetnu depolitizaciju, a time i na deidentifikaciju mladih u Srbiji, a zarad postizanja nekih samo njima poznatih (očigledno) političkih interesa i ciljeva, izvesni uticaj imaju i određene nevladine organizacije čije je sedište gotovo po pravilu negde van granica ove zemlje. Posebno zainteresovane za sudbinu „neshvaćenog mladog sveta“ su one „exitovsko-njuejdžovskog“ karaktera, koje, inače „gadljive“ na politiku, ne propuštaju niti jednu priliku da mlade kroz pojedine „neobavezne“ muzičko-zabavne manifestacije dodatno  politički „prosvetle i edukuju“, i nametnu istima neki svoj sistem (pre svega političkih) vrednosti. Ovaj sistem vrednosti   zasnovan je na tezi da sve što je novo i savremeno, jeste automatski i „napredno i dobro“, a sve što je tradicionalno, staro i državotvorno - prevaziđeno i nazadno. U tom smislu, slavljenje (često „bolesnog“) egoističnog individualizma kao vrhovnog principa i negiranje osećaja zdrave političke akcije i zajedništva, neminovno ima za posledicu političku otuđenost mladih u onim stvarima u kojima se spontano nameće potreba za   njihovom osnovnom građansko-političkom odgovornošću i participacijom.

Tako nepoštovanje i „neposlušnost“ prema državi, njenim institucijama, pa i društvu uopšte, postaje vrlina sama po sebi. Jasno je da takvom ponašanju mladih u dobrom delu doprinose i neki ne baš dobronamerni uticaji koji dolaze „spolja“. U tom smislu se politička „rastrojenost“ današnje omladine ne može i ne sme određivati samo i isključivo „nepovoljnim“ unutrašnjim političkim okvirima u kojima se Srbija nesumnjivo kretala u poslednjih petnaestak godina.

Jedan od dokaza da bi se sudbina srpske omladine trebala neizostavno posmatrati i u svetlu izvesnih političkih „pretenzija“ određenih međunarodnih  „centara moći“ na ove prostore, govori i stav nekih inostranih autora kao što je Bžežinski. Prema njima, a zarad dostizanja „poželjnog“ društveno-političkog stanja, neophodno je sprovesti „višedimenzionalnu“ akciju koja bi, između ostalog, podrazumevala i „ubrizgavanje“ svojevrsnih društveno-kulturoloških „infuzija“ u „telo“ nekadašnjih jugoslovenskih naroda. To, u određenom smislu, podrazumeva i prethodnu relativizaciju i razgradnju osnovnih temelja na kojima počiva jedno društvo, putem insistiranja na sumnjivim merilima vrednosti, gde će se poštovanje sopstvene tradicije, kulture, države i društva uopšte činiti i smatrati suvišnim i bespotrebnim. Ne treba biti previše mudar da bi se zaključilo da su upravo mladi ljudi, već ionako „smoreni“ zbiljom nepopularnih ali i često, kako naši političari kažu, neminovnih tranzicionih „dubokih rezova“, glavna meta tog i takvog  projekta čija je dobronamernost pod znakom pitanja.

Quo vadis omladino?

S druge strane, kada govorimo o „sudbini“ mladih ljudi, zanimljivo je pomenuti i rezultate istraživanja Centra za proučavanje alternativa, opisanih i objavljenih u knjizi „Mladi zagubljeni u tranziciji“. Rukovodilac ovog istraživanja, Srećko Mihailović, ističe da je profesionalna orijentacija mladih pre svega ka ekonomiji, te da novu generaciju pre svega zanima - novac. Tako su potpuno nepopularna zanimanja koja iziskuju bilo kakav mukotrpan rad, a ne donose brzu zaradu. Mihailović dalje ističe da niko (od mladih) neće na "njivu i u fabriku“ (izvor - „Večernje novosti“). Isto tako, neki pokazatelji govore da čak svaki drugi mladi čovek u Srbiji svoju perspektivu vidi izvan svoje zemlje, a da je, na primer, u devedesetim godinama zemlju želelo da napusti u proseku dve trećine mladih. Na „prvu loptu“ moglo bi se jednostavno zaključiti da čak ni demokratska Srbija XXI veka nije uspela udovoljiti „neshvaćenoj“ srpskoj mladosti, onoj mladosti sastavljenoj od „individua“ koje su najčešće  svu odgovornost za sve svoje lične propuste i promašaje vezivali, a neretko i danas vezuju, isključivo za svoju „nedoličnu“ državu.

Međutim, da li je baš sve tako jednolično, kako na prvi pogled možda izgleda, ili se pak takvim nastoji prikazati? Da li baš svaki problem leži u državi, odnosno, da li se odgovornost za baš za svaki problem (u ovom slučaju - mladih) može pripisivati društvu ili državi kao takvoj? Naime, primetna su stalna nastojanja različitih „pokreta“ koji se na ovaj ili onaj način „bave“ tematikom da se „problemi“ mladih (posebno oni u tranziciji) prikažu i definišu kao izolovani i „specijalni“ društveni fenomeni u odnosu na celinu „tegobne“ tranziciono-demokratske (političke) stvarnosti.

Neretko se problemi omladine toliko (pre)naglašavaju da se stiče utisak da je upravo ona jedina „ugrožena vrsta“u društvu, a da svi ostali društveni problemi nisu vredni bilo kakve pažnje ili pomena. Sve bi možda i  bilo u redu, da se na taj način mladima pružaju određena zdrava rešenja za postojeće tranzicione probleme. U naletu svih političkih poteškoća i iskušenja kroz koje ova država prolazi kako na unutrašnjem tako i na međunarodnom planu, više je nego potrebna visoka i snažna politička svest o zajedništvu i političkom delovanju mladih, pogotovo u pitanjima od nacionalno–državnog i optšedruštvenog interesa.

Umesto da se „problemi“ omladine posmatraju u svetlu neophodnosti jačanja političke svesti i odgovornosti kod iste, a u smislu učestvovanja i angažovanja u političkoj „sudbini“ svoje zemlje, rade se neke druge, dugoročno i dalekosežno posmatrano pogrešne i pogubne stvari. Ponekad se mladi tretiraju samo kao „nosioci prava“, ili   kao („ničim izazvane“) „zaslužne ličnosti“, „invalidi (ne)rada“, čiji svaki zahtev, bio on osnovan ili ne, mora biti uslišen, a nikako  da se od omladine zauzvrat zatraži odgovornost u bilo kom smislu ili pogledu. Tako najčešće upravo oni koji zastupaju „mladi svet“ i njegove potrebe svojim postupcima rade upravo protiv njega, „otupljujući“ njegovu svest i „demobilišući“ volju istog za svaku društveno korisnu akciju, i to po pravilu plasiranjem pogrešnih predstava o tome šta je dobro a šta nije dobro za mlade. U tom pogledu postoji neki čudan i neshvatljiv trend da se mladima odobrava skoro svaki potez, te da se svaka nepromišljenost, pa makar ona imala i dugoročno štetne posledice po političku budućnost ove zemlje, pravda mladalačkim „ludilom“ i preko potrebnim emocionalnim pražnjenjem.

Neka društvena istraživanja i analize pak ukazuju da su inercija, nedostatak inicijative i apatija najčešće kvalifikacije kojima se danas opisuje mlada generacija. I pored te   žalosne činjenice, intrigantne su (ali i problematične) sve veće pretenzije tih i takvih mladih ljudi da su oni upravo ti koji treba da se nađu u prvim „borbenim“ redovima tranziciono-političkih zbivanja i odlučivanja, a što sada nije slučaj. Sva očekivanja i nastojanja u ovom pravcu bi se možda i mogla uzeti kao potpuno opravdana i ispravna, kada bi se zaista radilo o omladini koja „zna šta hoće“, ali isto tako, i koja zna šta neće i ne želi. Stvarnost i činjenice ukazuju na nešto sasvim suprotno.

Današnja (većinska) mladost uglavnom „fantazira“ između dve jasno suprotstavljene i idejno sukobljene „virtuelne“ (i istovremeno nesuštinske) Srbije. Sudbina mladih je tako, u određenom smislu, „raspeta“ između „palanačke“ pink - grandovizije, sa jedne, i modela neke „nedodirljive“ urbano-egzitovske nadmenosti i „izabranosti“ tipa B92, sa druge strane. Pored dobro poznate podele na „dve Srbije“ u političkom svetu onih koji sebe nazivaju odraslim (a što često nema veze sa političkom zrelošću), tako postoji i svojevrsna dihotomija odnosa u društvenom „saobraćanju“ mlađih generacija. Ova više kulturološka podela ima značajne reperkusije i na planu političke izgradnje i sazrevanja mladih individua. Ona na perfidan (a često teško primetan) način određuje i opredeljenost   trajnih i suštinskih političkih stavova mladih vezanih za budućnost sopstvene države, naroda ili tradicije. I „pink grandomanizacija“, kao i neka daleka i nedodirljiva „elitizacija“ mladosti tipa B92, predstavljaju nestalne kategorije, koje svojim sumnjivim društvenim merilima vrednosti posredno ili neposredno „sahranjuju“   potencijalno zdravu političku svest koja može da izraste unutar mlađih naraštaja. Obe, na sebi svojstven način, od mladih ljudi stvaraju svojevrsne „postmoderne menadžere“ nekog dalekog, bajkovitog i „ružičastog“ sveta (u kojemu mi zasigurno ne živimo) i na taj način onemogućuju iste da se suoče sa istinskim životnim problemima, a čije rešavanje uistinu iziskuje požrtvovanje i odricanje kako na ličnom planu, tako i na nivou društva, odnosno države.

I pored svega gore rečenog  bi bilo pogrešno shvatiti da je „mazanje očiju“ omladine moguće bez njihovog manje ili više prećutnog pristanka, i u izvesnom smislu – odobravanja, ili pak   posmatrati ovaj svojevrsni „inženjering“ nad mladima kao (u svemu) silom nametnute kulturne i političke obrasce ponašanja. Budućnost mladih je pre svega u njihovim rukama i zavisi, u najvećoj meri, od gotovosti i spremnosti istih da prepoznaju prave vrednosti na kojima se temelji jedno zdravo društvo, odnosno jedna nacija. Živeti u nekom uverenju da će sve „probleme mladih“ rešiti neko drugi, bez njihovog aktivnijeg društveno-političkog angažovanja i zdrave društvene inicijative, najopasnija je zamka u koju mogu zapasti oni koji se identifikuju sa sintagmom „budućnosti Srbije“.

S druge strane, očekivanje spram „srpske omladine“, da konačno svesno sagleda realnost života u Srbiji možda predstavlja „preveliki teret“ koji ona nije u stanju da ponese u ovom trenutku. Ipak, jedno je sigurno. Osobenost savremenih, kako međunarodnih tako i unutrašnjih političkih prilika i procesa, je da one ne znaju za „milost“ i ne opraštaju greške, posebno još ako je reč o generaciji bez, prema svemu sudeći, prava na iste.                      

 
     
     
 
Copyright by NSPM