Batić Baćević

Veliki brat u maloj zemlji

Jedan ugledni zvaničnik jedne ugledne nevladine organizacije nedavno se vratio sa dužeg godišnjeg odmora i doživeo mučki atentat na svoj moždani sistem i lični integritet. Tokom odmora nije pratio omiljene medije iz devastirane i zabludele otaybine, pa je i sam primetio da se kod njega nešto čudno događa – sasvim je malo nedostajalo da se, usred bela dana i pred mnoštvom svedoka, srdačno pozdravi sa jednim istaknutim članom Srpske akademije nauka i umetnosti, a sam Bog ga je spasao da ne uđe u pravoslavnu crkvu iz koje su dopirali zvuci ženskog hora i to, o Gospode, ruskog. Već očajan, pobegao je kući kako bi u udarnom terminu pogledao poučnu emisiju na svojoj omiljenoj televiziji o katarzi, i pomirenju, te se uz pomoć najumnijih glava druge Srbije vratio na pravi put.

Ali umesto smirenih, tolerantnih poruka Biljane Kovačević-Vučo, Sonje Biserko ili Nadežde Gaće, koje nam govore da se ipak nije sve udavilo u klerofašizmu, naš junak je mogao samo da nemoćno gleda čudan sociološki poduhvat u kojem grupa od 12 mladih ljudi čini bukvalno sve kako bi neko od njih ušao u veliko finale. Devojke koje lupaju jaja i ubacuju ih u gaće momka, koji zatim otkopčava pantalone i laganim pomeranjem zadnjice simulira seksualni odnos, da bi zatim, nekoliko minuta kasnije, u trenucima dokolice, zubima elegantno pokušavali da skinu šortseve takmičara, dok ih publika razdragano prati uzvicima av-av-av, samo su deo neke velike analize B-92 posrtanja srpskog društva i sigurno će uslediti neki veliki zaokret, neka izuzetna poenta koja objašnjava tu provalu prostakluka na elitnoj televiziji, pomislio je junak, dok je grčevito menjao kanale ne bi li se uverio da je to njegov kanal. Ali do kraja tog televizijskog čuda nije bilo ni naravoučenija, ni raspleta, niti velikog razjašnjenja. Festival banalnosti, skučenih psihologija, presečen velikom količinom prostakluka. Ni tada naš junak nije gubio nadu pa je pokušao da se raspita ko je Srbiju, koja se jedva oporavlja od julovske kretenizacije društva, usrećio ovakvim projektom, da bi saznao kako je taj poduhvat finansirao i izveo jedan od najambicioznijih političara demokratske, moderne Srbije. Tu je već građanski, kosmopolitski i evropski duh izgubio volju. Onako bezvoljno se u toj kući pogleda neka emisija sa kanala Animal planet ili Nacionalne geografije, koje govore o malim tajnama u životinjskom carstvu.

Ugledni predstavnici demokratske, reformske Srbije, koji su do sada, s manje ili više prava, oštro napadali “javni servis evropske Srbije” zbog emisije „48 sati svadba” ili su sasvim opravdano analizirali maligni uticaj ružičaste televizije – sa svim njenim karnevalima neukusa i silikonskim pevaljkama – na razvoj civilnog društva, odlučili su da prećute ovaj veliki medijski protivprirodni blud. Još se nije našao heroj koji bi se usudio da napravi paralelu između dve vrste neukusa i primitivizma, iako je svakome jasno da je „Veliki brat” istinski šampion u raznim kategorijama. “Najgledaniji i najkontroverzniji rialiti šou na svetu ‘Big brother' uskoro i kod nas. Špijunka je mrtva – živeo televizor”, najavljivao je ugledni beogradski nedeljnik Vreme veliko medijsko osveženje, koje kao prvi cilj svog postojanja navodi “povratak osnovnim ljudskim nagonima”.

Iako je serijom “Veliki brat” Veran Matić uspeo da od B-92 napravi autentično ruralno lice Srbije, što će možda ražalostiti neke njene osnivače i najvernije gledaoce, nema nikakve sumnje da će taj program biti najgledaniji i najuspešniji medijski poduhvat ove medijske imperije. Taj paradoks možda nešto govori o slabosti njihovih prosvetiteljskih napora ili o moći srpskog primitivizma, ali sasvim sigurno ukazuje da je mnogo osporavani Željko Mitrović, osnivač i vlasnik ružičaste televizije uspeo da od čitavog medijskog prostora napravi veliki, ničim neoivičen “rialiti šou”. Njegova moć ne ogleda se u tome što je oko sebe uspeo da okupi stare drugare iz Miloševićevog vremena (Vučelić pre svega), nove reformske prijatelje (Čedomir Jovanović i Beba Popović), radikale (svi u vrhu) i glavnog blagajnika Srbije (Mlađan Dinkić), niti je njegova moć vidljiva u tome što je izgleda uspeo da dobije neke rezervne nacionalne frekvencije. Željko Mitrović je postao medijski gospodar Srbije jer je svoj koncept uspeo da nametne i jednoj i drugoj Srbiji, jer je uspeo da gotovo svi ozbiljni ljudi pomisle kako je Veran Matić zapravo njegov siromašni rođak iz provincije koji je sa zakašnjenjem shvatio kako se pravi televizija. Čovek koji veoma lako dovodi u emisije Vesnu Pešić i znamenite folk umetnike Kebu i Miru Škorić, sigurno ima ozbiljne razloge da bude prezadovoljan – RTS je, doduše, uspeo da postane gledaniji od Pinka, ali je gotovo izvesno izgubio stratešku bitku od Mitrovićevog koncepta koji sada zastupaju sve druge televizije. Džeri Springer i društvo mogu da biraju na kojoj će nacionalnoj televiziji prikazivati svoje potresne programe.

Temeljni problem srpskog društva nije u tome što će gotovo svim medijima uskoro vladati razni prostakluci čiji će nazivi na engleskom jeziku zvučati nešto uglađenije i evropskije. Sadržaj tih najpopularnijih emisija će svakako vređati ukus svakog građanina koji je uspeo da pročita neku knjigu nakon „Vlaka u snijegu”, ali ti građani dugo neće shvatiti da “Veliki brat” jeste glavni simbol tržišne ekonomije i zapadnog društva, kao što neće shvatiti da se Srbija, pre nego što upozna istinske prednosti takvih društava, izgleda upoznaje sa njihovim najvećim sunovratima. Tržišna ekonomija jeste najbolja, ali ona podrazumeva povlađivanje najnižim ukusima. Kapitalizam jeste najefikasniji sistem, ali u tom sistemu nisu svi kapitalisti. Jedina ozbiljna nepravda u tom jednostavnom svetu jeste što će na kraju mediji, koji su se najviše borili za promenu sistema, pasti kao prve žrtve novog sistema.