Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Kulturna politika

   

 

Nikola Tanasić

Čija akademija nauka i umetnosti?

Cepanje države – cepanje SANU?

Pre nedelju dana u NIN-u je objavljen tekst besede akademika Dragoslava Mihailovića održane na sednici SANU, koji je, pogotovo u svetlu skorijih događaja u Crnoj Gori, naišao na nemalo odjeka u srpskoj javnosti. Niko nije propustio priliku da ovaj, po mnogo čemu samo prilog jednoj naučnoj debati unutar same Akademije, stavi u politički kontekst. Razdragani restauratori „srpske državnosti“ (u smislu državnosti Srbije) pozdravili su je kao doprinos intelektualne elite razračunavanju sa „pridošličkim“ elementima koji su, pod okriljem i zaštitom svih režima svih Jugoslavija, pa i SCG, „zaseli u fotelje“ u Beogradu i „podjarmili“ institucije Srbije (SANU kao jednu od njih) na vlastitu korist i korist „svoga naroda“. Sa druge strane, „došljačka“ populacija Srbije, pre svega ona poreklom crnogorska, kao jedan od najvećih gubitnika na referendumu na kome nije ni učestvovala, odbacila je ovu besedu kao najobičniji pokušaj zloupotrebe još jedne istorijske tragedije srpskog naroda za račun kadrovskog razračunavanja unutar same Akademije sa ljudima čiji autoritet nije „niti mogao, niti smeo“ da se dovede u pitanje ranije i drugačije.

Ova dva viđenja međusobno se isključuju, a sama su u sebi potpuno koherentna. Iza oba stoje ideološko-politički sukobljeni stavovi, koji za vlastite teze mogu podjednako naći podkrepljenja u rečima samog Mihailovića. Čini se, ipak, da je Mihailovićeva ambicija, ako se izuzmu očigledni nedostaci njegovog obraćanja, kao što su izuzetno loše (ili dobro?) odabran (politički) trenutak i izbor preterano zapaljive retorike, bila da iznese jedan teoretski stav koji treba da se uzdigne iznad dnevnopolitičkih razmirica i bude od koristi pre svega za državu Srbiju, ali iz za celi srpski narod. Ako se njegova beseda posmatra kao takva, to joj svakako daje na dostojanstvu, ali u prvi plan iznosi niz dvosmislenih i nejasnih stavova i tvrdnji, koje se, doduše, sasvim lepo uklapaju u gore oslikane političke kontekste, ali na čisto teoretskom planu kulturne delatnosti zbunjuju svojim protivrečnostima čak i laike iz šire javnosti.

Rat za Srbiju – iza doktrine srpskohrvatskog jezika

Gledana potpuno nezlonamerno, Mihailovićeva beseda obraća se problemu srpskog nacionalnog identiteta, ugroženog lingvističko-kulturološkom doktrinom jugoslovenstva i insistiranjem određenih segmenata srpskog društva na očuvanju jedinstva srpskohrvatskog jezika. Na istorijskom planu akademik interpretira sve Jugoslavije („Aleksandrovu“, „Brozovu“ i „Miloševićevu“) kao projekte sprovedene na štetu srpskog naroda. Tu on pre svega misli na srpski narod koji obitava u Srbiji koji je u jugoslovenski projekat uložio vlastitu državnost, jezik i kulturu, ne dobivši iz njega ništa, dok „drugi“ (a pod njima se nedvosmisleno misli na Hrvate, Slovence i bosanske muslimane, ali u najnovijem svetlu i Crnogorce) u njega nisu uložili ništa, ali su od njega dobili sve – uključujući države, kulture, pa eto, čak i jezike. On apeluje na bezrazložnost držanja ideološko-kulturnog nacrta koji je očigledno doživeo potpun poraz i ističe kako se ova doktrina, primenjena na nauku o objedinjenom jeziku Srba i Hrvata najviše ogrešila upravo o narod centralne Srbije, čija je jezikovnost zanemarena u odnosu na ijekavski govor koji je u Srbiji „manjinski“. Govor centralne Srbije u značajnim naučnim delima marginalizovan je do „dijalekta“ srpskohrvatskog jezika i kao da je više imao status etnološkog kurioziteta, nego živog jezika koji treba izučavati i čije bogatstvo treba čuvati u narodu.

Ovu činjenicu (a u kojoj meri je ona zaista činjenica bez sumnje će biti na adekvatan način raspravljeno unutar same Akademije), Mihailović potkrepljuje jednom istorijsko-ideološkom interpretacijom na koju on svakako ima pravo, ali koja, nepažljivim izborom reči, preterano vuče na gore pomenuto politikanstvo, kadrovsko razračunavanje, a na momente čak i na svojevrsnu unutarnacionalnu ksenofobiju i rasizam. Spuštajući se sa nivoa akademske rasprave o nadgradnji Rečnika srpskohrvatskog jezika SANU i lingvističkih modela koji su za njega poslužili, napuštajući pravedno zalaganje da jezik centralne Srbije ne sme biti marginalizovan unutar celine srpskog jezika, pa čak se udaljavajući od kontroverznih, ali čvrstih i zdravorazumskih primedbi na račun jugoslovenstva i srpskohrvaštine, akademik uplivava u mutne vode ad hominem argumenata protiv svojih kolega i nekih renomiranih srpskih naučnika, te krajnje emotivnih optužbi na račun „pridošlica“ koje su u XX veku uzurpirale Srbiju i sada je vuku u njenu vlastitu propast. Na to se nadovezuju nategnute interpretacije srpske istorije koje, previše mitologizovano, srpske nedaće u dvadesetom veku stavljaju u odgovornost manje objektivnim povesnim okolnostima, a više (kada se izuzmu Hrvati i Tito) odgovornosti pojedinaca koji su međusobno povezani – jugoslovenstvom i poreklom, koje je, u ovom ili onom kolenu, uvek crnogorsko.

Srbi, Srbijanci i „drugi“

Akademik Mihailović kao da celokupnu srpsku istoriju dvadesetog veka interpretira kao svojevrsnu zaveru „Crnogoraca, prekodrinskih i prekosavskih naroda“ (što su odrednice koje on koristi) da se domognu bogatstva Srbije i iskoriste je za svoje ciljeve. A ovi ciljevi, ako se pažljivo čita beseda, pokazuju se kao svojevrsno potvrđivanje rasnog, jezičkog i kulturološkog prvenstva dinarske populacije Stare Hercegovine (čitaj Crne Gore – iako se ta dva pojma značajno geografski razilaze), nametanje „nesrbijanske“ kulture i ijekavskog govora stanovništvu Srbije i najzad, kao kruna svega, „pridošlička“ okupacija SANU. Interpretacije ovih procesa na momente su fantastične – današnje poimanje Hercegovine kao srži srpskog jezika i kulture proističe iz, čini se, falsifikata, dodvoričkih preterivanja i natezanja značajnih srpskih naučnika za račun kralja Aleksandra, Karađorđevića i („kripto“)Crnogorca, a (p)održavaju ga članovi Akademije koji su sami poreklom iz Crne Gore, a pritom i članovi Krunskog saveta pomenute dinastije. Sa ovim cela rasprava nedvosmisleno klizi u vanlingvističke i vankulturne vode.

Međutim, u svom objavljivanju „tajnog rata protiv Srbije“, ustajući u odbranu svoje zemlje i naroda, Mihailović dopušta da mu promakne niz problematičnih tvrdnji koje, čini se, niti njemu služe na čast, niti štite Srbe i Srbiju od opasnosti za koje tvrdi da im prete.

Osnovni problem ove besede jeste u tome što Mihailović krajnje arbitrarno preskače sa domena „srpskog naroda“ na domen „naroda Srbije“, sa Srba na „Srbijance“, jasno ih odvajajući na jednoj, a poistovećujući na drugoj strani, i to najčešće tamo gde to poistovećenje vodi njegovim zaključcima. Tako on ističe razumno načelo da „ nijedan narod koji vodi računa o drugima, a prema sebi je nebrižljiv – ne može opstati“. Ovo se da lako rastumačiti u kontekstu Jugoslavije u kojoj je srpski narod po mnogima preterano vodio računa o interesima Hrvata, Slovenaca, muslimana i Šiptara, što mu se obilo o glavu u skorijim istorijskim događajima. Ali Mihailović nastavlja sa: „jedina srpska zemlja na Balkanskom poluostrvu koja ima sposobnost da kako-tako štiti čitav srpski narod upravo je Srbija“. Odjednom se pokazuje da oni „drugi“ o kojima se vodilo računa nisu bili samo Hrvati i Slovenci, već i Srbi iz Bosne i Crne Gore, a da onaj ko je vodio računa nije bio, kako se dalo pretpostaviti, srpski narod , već država Srbija (sa svojim stanovnicima, naravno). „Jedino u Srbiji živi narod koji je nužan za opstanak svih Srba i on se ne može zameniti nikojim drugim“, nastavlja on, nakon što je rekao da bi „Srbi mogli da prežive sve druge gubitke, ma koliko oni bili tragični, osim gubitka Srbije“.

Teško je razlučiti o kakvim je gubicima reč, ali po svoj prilici se mislilo na zatiranje kulture, jezika i imena srpskog naroda – otprilike onako kako je to viđeno u prvoj polovini devedesetih u Hrvatskoj, ili kako se danas može videti na Kosovu i Metohiji. Ako se misli na to, onda se akademikove reči imaju tumačiti kao da „nestanak Srba u Srbiji povlači nestanak Srba u ostalim zemljama“, što je svakako tačno. Ali iz toga Mihailović poručuje „drugim“ Srbima da Srbija mora prvo da se pozabavi svojim poslovima, što je i za njih same najbitnije, a ako nije moguće drugačije, ona za vlastitu korist ima da žrtvuje i njihov opstanak, i to zato da bi sutra došla u priliku da taj njihov opstanak štiti?! Jer zaista, ako se Srbi van Srbije moraju žrtvovati zarad opstanka Srbije (jer „sve se može izgubiti, osim Srbije“ i jer je „jedino narod u Srbiji nužan za opstanak svih Srba“), teško da se to može pravdati njihovim opstankom . I ako opstanak Srba van Srbije nije nužan za opstanak svih Srba, znači li to da Mihailović „Srbima“ smatra samo svoje „Srbijance“?

Jezička zbrka

Šta je još Mihailović spreman da žrtvuje za Srbiju? Pre svega srpskohrvatski jezik, čije održavanje on pripisuje još jednom crnogorskim, pa i prekodrinskim elementima, nekakvoj „vukovskoj manjini“ koja navodno govori njime, samo u „ocrnogorčenoj“ redakciji, kako se on poetski izrazio. Da bi srpski narod (ili narod Srbije?) najzad progovorio srpskim jezikom, Mihailović poziva na priznavanje činjenica „izvdvajanja hrvatskog, bošnjačkog (koji populacija koja ga „govori“ naziva u stvari „bosanski“ – prim N.T.) i crnogorskog jezika iz srpskohrvatskog“. On ovo obrazlaže „činjenicom da su se u istoriji novi jezici izdvajali iz starih“. Međutim, „činjenica“ da su francuski i španski jezik nastali iz latinskog, a velikoruski, beloruski i ukrajinski iz staroruskog teško da može objasniti fenomen ljudi koji su celog svog života govorili srpski jezik, a onda se odjednom opametili i spoznali da su ne samo oni, već i njihovi preci od pamtiveka u stvari govorili „bosanski“, odnosno „crnogorski“ jezik. Razlaganje srpskohrvatskog, t.j. hrvatskog ili srpskog jezika („ili“ u smislu inkluzivne disjunkcije) na isključivo srpski i isključivo hrvatski , uprkos činjenici da par stotina hiljada ljudi koji danas žive u Srbiji ili se vraćaju na svoja ognjišta u Hrvatsku, srpskim jezikom zovu ono što se stoprocentno poklapa sa onim što Hrvati zovu hrvatskim jezikom, može se još uvek tumačiti kao istorijski kuriozitet. I Srbi i Hrvati uneli su vlastite jezikovnosti u projekat srpskohrvatskog jezika i, ruku na srce, hrvatski jezik je u tom projektu znatno više postradao (mada je Hrvatima to „povijest kompenzitala“ na druge načine), ali se koliko-toliko može govoriti o njegovom kontinuitetu, a o srpskohrvatskom kao o „fazi“ njegovog razvoja, kao što je srpski imao slavjanoserbsku fazu. Ako oni sada žele da nastave graditi vlastiti jezik odvojeno od Srba – prosto im bilo. Preko toga se još da preći, ma koliko nekima od nas to izgledalo besmisleno. Ali priznavanje „bosanskog“ i „crnogorskog“ jezika, od čega su odustale čak i međunarodne institucije koje nemaju veze sa lingvistikom (poput Haškog tribunala), priznavanje dvaju jezika čije je izmišljanje predmet podsmeha i sprdnje diljem Evrope i šire, čini se, ipak nije dostojno jednog srpskog akademika.

Ali jezička zbrka se tu ne završava. Boreći se za ravnopravnost govora centralne Srbije sa ostalim govorima koji sačinjavaju srpskohrvatsku grupu (a to je, čitalac se seća, tema i povod Mihailovićeve besede), Mihailović se poziva na činjenicu da povlašćeni, ijekavski govor jeste govor manjine u Srbiji i ističe da se njemu treba posvećivati neuporedivo manje pažnje nego do sada (s obzirom da je „Srbija na prvom mestu“). Na drugim mestima on kaže da je opstanak Srbije i njen vlastiti identitet ključan upravo zbog opstanka identiteta ostalih srpskih zemalja, a na kraju besede zaključuje kako mu „nije ni na kraj pameti da srpski književni jezik ugura u neki srbijanski dijalekatski gunj“. Međutim, kada se govor one „manjine“ okarakteriše kao „ocrnogorčeni srpskohrvatski“, implicira se da on svakako nije „srpski književni jezik“, a njegovim govornicima, koji su svoj jezik oduvek zvali srpskim, ostavlja se mogućnost ili da „progovore“ hrvatski, „bosanski“ ili „crnogorski“, ili da sami proglase vlastiti jezik (imaju za to isto osnova kao i muslimani i Crnogorci – na ruku im idu iste „istorijske činjenice“) ili da, što se i dešava u Srbiji, sami progovore tim „srbijanskim dijalektom“.

Srbija van Srbije

Dileme Srba u Bosni, Hrvatskoj, a sada i u Crnoj Gori, bolne su i stvarne. Sa jedne strane su ugroženi od strane svojih komšija koji vlastiti jezik i kulturu proglašavaju nezavisnim od srpskog imena, a sa druge od svoje braće u Srbiji koja smatra da „Srbija mora da gleda svoja posla“. Srećom, njihov nacionalni identitet je staložen i nepokolebljiv (što u istoriji nije uvek bio slučaj sa svim njegovim delovima – na to se, valjda, odnosi Mihailovićeva sintagma „poluistorijski delovi našeg naroda“), ali njihov govor i kultura, ako se za nju ne zauzme Srbija sa svojim društvenim i kulturnim institucijama, osuđena je na propast. Potpisniku ovih redova rečeno je jednom prilikom da svoje pisanje mora da očisti od „zapadnih“ dijalektizama ili, ako mu je tako lakše, „može slobodno predati rad u potpunosti na hrvatskom“. Besmisleno je navoditi da preko milion ljudi u i van Srbije koristi jezik i izraze koji ne potpadaju u njene „dijalekatske gunjeve“, pa ipak ti ljudi smatraju da sa ništa manje prava mogu zahtevati da se njihov jezik zove srpskim.

Kada se ovlaš čita Mihailovićeva beseda, čini se da se on upravo za to zalaže – za jačanje i reafirmaciju jezika i kulture Srba iz Srbije da bi oni na svojim plećima mogli izneti i ostale. Ali Mihailović istovremeno zahteva reformulaciju jezičke doktrine srpskog jezika koja bi ispravila silna istorijska i savremena „crnogorčenja“. On upozorava, na primer, na mogućnost da predmet osnovnog zanimanja društvene i jezičke nauke može „pasti van granica Srbije“. Zašto je to problem? Ako Kosovo sutra „padne van granica Srbije“, da li će biti problem što ga naš narod smatra za svoje duhovno središte? I da li će se i to morati revidirati? Još jednom Mihailović se poziva na istorijske okolnosti koje nemaju veze sa željom i voljom srpskog naroda da bi samo omogućio nedvosmisleno utemeljenje kulture i jezika Srbije.

Ali uprkos svemu, ono što najteže pada Srbinu iz Crne Gore, Hercegovine, Podrinja ili Krajina, svakako način na koji se on osvrće na njih. Oni su „povlašćeni dinarci“ koji „smatraju da su mnogo važniji od Srbijanaca“, oni se sa Srbijancima „nadgornjavaju kao sa najgorim neprijateljima“, „vodeći računa jedino o foteljama u koje su uskočili“. Verujući da je Mihailović svoju besedu izrekao iz brige za srpski jezik i kulturu, a nevezano za činjenicu ko sedi u foteljama Akademije, mora se skrenuti pažnja na neistinitost ove tvrdnje. „Pripadnici našeg naroda rođeni preko Drine i Save, a koji danas žive u Srbiji“ najvećim svojim delom su izbeglice koje su u proteklih petnaest godina previše bile zauzete vlastitim preživljavanjem da bi uskakale u bilo kakve fotelje. Srbija ih je dočekala kao prava majka, pokazavši zaista da ne vodi računa samo o sebi, i taj svet to zna da poštuje. Oni, kao i Srbi koji su pretekli van granica Srbije takođe nemaju ni najmanje antagonizma prema matici i njenom narodu, i to su više puta jasno i nedvosmisleno stavili na znanje. „Blatnjavi i smrdljivi srbijanski opanak“ oni ni najmanje ne preziru, već ga naprotiv smatraju za simbol celog srpskog naroda, odajući mu svakako više poštovanja nego što se to čini u Beogradu, a često i u krajevima odakle je potekao. Srbi rođeni van Srbije, ako uopšte za sebe misle da su rođeni van Srbije, uglavnom Srbiju vole mnogo više nego zemlje u kojima sticajem okolnosti, ponajmanje svojom odgovornošću, danas žive.

Ali akademiku Mihailoviću, čini se, ne samo da oni nisu po volji, već ni one „tri četvrtine“ Akademije (a moguće je, i Srbije) koje „ne potiču odavde“, prepune, prema Mihailoviću, potpuno iracionalnog obožavanja vlastitog rodnog kraja. Koliko su te primedbe neumesne nema potrebe ni govoriti, tim pre što bi svako sa razlogom očekivao od Mihailovića da se, ako bi kojim slučajem emigrirao u Čikago (odakle nije potekao), nastoji uključiti u sve kulturne tokove nove sredine, a da mu pri tome ni jedan kraj na svetu ne bude lepši od rodne Srbije.

O srpstvu i srbijanstvu

U svojoj besedi, Dragoslav Mihailović pokazao je jasno i rafinirano razlikovanje pojmova „srpsko“ i „srbijansko“, ali je SANU za njega ipak ostala Srpska akademija nauka i umetnosti, a ne Akademija nauka i umetnosti Srbije . I između ova dva pojma može se razapeti sva kontroverznost njegovog izlaganja. Zalažući se za „opstanak celog srpskog naroda“, on je sve Srbe koji ne priznaju pravo prvenstva onima koji su imali čast da su „rođeni“ i „potekli“ iz Srbije preporučio „ustanovama koje imaju kod kuće“ (očigledno misleći na institucije današnjih republika Hrvatske, BiH i Crne Gore – a kako one tretiraju Srbe, poznato je). Jadikujući zbog „nadgornjavanja“ prekodrinaca i prekosavaca sa Srbijancima, on sam uvodi podele i donosi sudove na osnovu porekla, govora i omiljene srpske kraljevske dinastije. Boreći se za ravnopravnost jezikovnosti centralne Srbije unutar doktrine srpskog jezika, on proglašava „bošnjački“ i „crnogorski“ jezik bezmalo za istorijsku činjenicu, a neekavske govornike u Srbiji marginalizuje i omalovažava.

Svakako nema sumnje da akademik želi samo dobro kako državi Srbiji, tako i celom srpskom narodu, a da pod tim dobrom smatra s pravom ono po državu i narod najvažnije – bogatstvo kulture i snažan vlastiti identitet zasnovan na vlastitom jeziku i tradiciji. Negove reči su u tom pogledu sasvim nedvosmislene. Ali ono što je izazvalo buru reagovanja u srpskoj javnosti nisu bile te njegove reči, već optužbe na račun vlastitog naroda, potpirivanje plemenske i rasne (?!) netrpeljivosti među braćom razdvojenom granicama koje nisu sami povlačili i sitne dnevnopolitičke parole koje možda nije bio ni svestan da iznosi.

U poslednje vreme, javna glasila u Rusiji usvojila su za narod te zemlje naziv „Rusijanci“. Pod ovim imenom se, pored Rusa, kriju i Osetini, Jevreji, Kalmici, Tatari, Čuvaši, Kozaci itd. – više od stotinu različith naroda sa svojim jezicima i kulturama. Sa druge strane, procenjuje se da oko 25 miliona Rusa nisu „Rusijanci“, prosto zato što ih je istorija bacila van granica matice zemlje. I dok je prvo jedan politički korektan naziv za sve stanovnike ruske države, koji se neopravdano često smatraju Rusima, drugo je naziv jednog naroda sa svojim jezikom, kulturom i tradicijom. Utoliko se vodi računa da se državne ustanove Rusije, koje se pre svega moraju starati o svojim vlastitim građanima, razlikuju od ruskih nacionalnih ustanova , koje vode računa o Rusima, ma gde živeli. Da to mora važiti i za Srbe i Srbiju, svakako je jasno. Srbija je zemlja koja se sa ponosom može pohvaliti nizom etničkih grupacija koje su se, bez obzira na sve balkanske peripetije, vekovima sačuvale na njenoj teritoriji. Mnoge od ovih grupacija imaju svoje matice van granica Srbije i prirodno od njih očekuju da se o njihovom nacionalnom identitetu brinu sa više pažnje i požrtvovanja od same Srbije. Isto to prirodno treba da očekuju i Srbi. Akademik Mihailović smatra da jezičko nasleđe Srbije pred SANU mora imati prioritet u odnosu na nasleđa drugih srpskih zemalja. Ali ako pod tim nije mislio da govor Mađara, Slovaka, Albanaca, Hrvata i Rumuna, koji ne čine beznačajne zajednice u Srbiji, pretpostavi govoru Crnogoraca, Hercegovaca i Krajišnika, onda svakako nije jasno šta je imao na umu i o kojoj i kakvoj Srbiji je govorio.

Kada se sve to razmotri, čini se da je ipak jedino logično da „S“ u SANU ostane da stoji za „srpska“ – određujući Akademiju kao kulturno telo svih Srba ma gde se nalazili, koja ima da odaje dužnu počast svim narečjima srpskog jezika, bez obzira gde se nalazila zajednica koja ih koristi. S obzirom da će Srbi iza granice uvek gledati na Beograd kao svoje duhovno i kulturno središte, sasvim je prirodno da potpadnu pod jurisdikciju jedinstvenih srpskih duhovnih i kulturnih ustanova, kada već ne mogu pod jedinstvenu srpsku državu.

Beograd, 9. VI 2006. g.

 
 
Copyright by NSPM