Nikola Tanasić

Handke protiv "istine" (II)

Pisac s onu stranu instrumentalizacija

S obzirom na ova četiri oblika instrumentalizacije, a bez zalaženja u analize samih događaja vezanih za pisca, na površinu isplivava nekoliko različitih vizija njegove uloge u njima, te najzad i nekoliko političkih dimenzija unutar kojih njegov slučaj može biti interesantan. Za jedne je on prosrbin, fašista, (neo)negacionista (revizionista?) i Miloševićev prijatelj, za druge je on prosto talentovan pisac koji je, prema vlastitom priznanju, „politički idiot“ koji nema preterano sluha i razumevanja za sve tokove krupnih političkih procesa i njihove ogranke na Balkanu, a za treće, on je lirski sledbenik Hajnea, Getea ili Šilera, iskren, neposredan i beskompromisan u borbi za pravdu i istinu. Kada se ove vizije prepletu, kada u njihov prilog počnu redati argumenti, a svoje mišljenje iskazivati političkim potezima, dolazi se do političko-ideološkog kovitlaca unutar koga se mogu locirati mnogi od gorućih problema današnjice zapada. Na globalno-političkom planu slučaj ovog pisca baca nas direktno u problem univerzalnih zakona i principa za sve narode planete, univerzalnih ljudskih prava za sve pojedinačne pripadnike tih naroda, i najzad univerzalne istine koja pripada jednoj objektivnoj povesti ljudskog roda. Na kulturno-političkom planu on ponovo otvara skoro zaboravljeno pitanje cenzure i politkorektnosti u umetnosti, kao što baca svetlo na previše prisan odnos između političkih (i ekonomskih) procesa sa umetničkim stvaralaštvom i vrednostima. Najzad, na jednom strogo dnevnopolitičkom planu, Handke vraća na scenu pitanje jugoslovenske krize, njenih uzroka i tekovina, te odgovornosti za krvoprolića i razaranja do kojih je došlo.

Ali, u jednom daleko značajnijem smislu, Handke je iznova postavio pitanje šta je pisac i koja je njegova uloga u jednom društvu. A to je učinio pišući svoja dela, a ne razmatrajući ih odvojeno od svog vlastitog umetničkog rada. Na tome on sam insistira odgovarajući na sve optužbe koje su protiv njega iznesene i sve etikete koje su mu tokom svog ovog vremena prišivane. Handke se u nekoliko intervjua i tekstova u evropskim novinama uhvatio u koštac sa sva četiri pola instrumentalizacije koja su gore naznačena, ali svakako najjednostavniji i najjezgrovitiji odgovor na sva pitanja koja su mu postavljena može se naći u kratkoj pesmi koju je na srpskom jeziku pročitao na oproštajnom skupu u Požarevcu, pesmi koja nije odavala poštu preminulom Miloševiću, koliko je prisutnima na trgu, kao i svim drugim njegovim „interpretatorima“ i „instrumentalizatorima“, nastojala objasniti šta Handke uopšte tu traži. Njegovi prefinjeni argumenti iz poznijih tekstova lako se mogu topički povezati sa ovom pesmom – pokazujući istovremeno koliko su se o Handkeovu ličnost i vlastiti integritet svi gore navedeni ogrešili, ali i u kojoj meri su istovremeno, sa druge strane, bili i u pravu.

O svetu i istini – požarevački stihovi

Svet i istina, dva centralna motiva pesme, igraju ključnu ulogu i u raspravi koja je o Handkeu usledila i koju smo gore ovlaš skicirali. Od pitanja da li je svet opšti i univerzalan, pa tako dostupan svima, ili predstavlja jednu društvenu instituciju u kojoj se članstvo mora zaslužiti dobrim delima i politkorektnim držanjem, zavisi i da li za Handkea ima mesta u jednoj svetskoj instituciji poput Komedi fransez ili mu sleduje jedna u svetu prestižna nagrada poput Hajneove. Od toga zavisi i to da li Srbi obitavaju u svetu (koji se u Srba od milošte obično zove Evropom), i kao narod sastavljen od ljudi imaju svoja nacionalna i ljudska prava, te kao takvi mogu ponekad biti i u pravu, a ponekad čak i nečijom žrtvom – ili su prosto nekakvi bednici koji izmećare po obodima sveta, nekakav polusvet koji stoga ima i polovičan tretman u svetu. Takav polusvet ima prava samo da čini ono što ga vodi ka punopravnom članstvu u svetu, a ostalo mu je zabranjeno, uz sankcije koje se ne moraju osvrtati na eventualni ljudski integritet, prava i slobode, jer ljudi žive u svetu, a oni koji su ostali van njega, u najmanju ruku jesu nešto manje nego ljudi.

Handke ovu podvojenost jasno percipira i njegova ljubav prema raznoraznim „čistilištima“ na obodima sveta provejava kroz njegova dela, pogotova ona koja se tiču Srbije i Jugoslavije. U svojoj kratkoj pesmi on oštro povlači crtu između sveta , koji mora biti opšti i univerzalan, i takozvanog sveta, samoproklamovane zajednice koja se nameće za vrhovnog sudiju i krajnji kriterijum civilizacije, kulture i ljudskosti. Takozvani svet sebe proglašava za svet, ubeđujući tako ljude i narode da moraju da vlastitim radom i ponašanjem steknu nešto što se inače stiče rođenjem. Partikularni svet sebe proglašava za univerzalnog, iako nemaju svi pravo da u njemu žive.

Na početku pesme, distinkcija nije jasna. Handke piše:

Svet, takozvani svet

Zna sve iznad Jugoslavije,

Srbije.

Svet, takozvani svet

Zna sve iznad Slobodana Miloševića.

Takozvani svet zna istinu. (1)

Čini se da se univerzalni svet relativizuje i utapa u jednoj najobičnijoj medijskoj slici, u jednoj samoreklami. Ovi stihovi se mogu čitati prosto ironično – takozvani svet, takozvana „Međunarodna zajednica“ postavlja sve kriterijume, donosi sve sudove, poznaje i utvrđuje istinu. U Handkeovoj pesmi, istina se nigde ne relativizuje – otuda ironična nota. Takozvani svet, sa pravom, ili iz ogromne sujete i hibrisa, smatra da je istina nešto jasno i neosporno, i da je onakva kakvom se njemu ukazuje. Iz poznavanja istine proističe i činjenica što srpski narod (ili preciznije, svi stanovnici Srbije i okoline koji tog 18. marta nisu izašli na ulicu sa šarenim balonima) nužno mora biti svrstan u polusvet – njegove mane i gresi su veliki i poznati, i tek kroz iskupljenje i vlastitu transformaciju oni će moći, paralelno sa spoznajom istine očigledne svima na zapadu, i da postanu ljudi, deo sveta. Ali Handke nastavlja:

Zašto takozvani svet je danas odsutan,

I ne samo danas,

I ne samo ovde?

Takozvani svet nije svet.

Pitanje je paradoksalno – kako svet može biti svet, a da ga negde nema? Handke tu preseca, čineći distinkciju jasnom – ono što se danas naziva svetom, to je samo takozvano , to je prosto prazna fraza. Potreba za „ulaskom u svet“, dokazivanjem da se „pripada svetu“ politička je igra na tuđem terenu, po tuđim pravilima. Svet ne može biti odsutan, jer su svi ljudi podjednako uvek u njemu, u svako doba i na svakom mestu. Takozvani svet može biti odsutan samo zato što u stvari nije svet, već nešto što se time naziva . Još '96. godine, kada je parola „Beograd je svet“ odjeknula u Srbiji i na zapadu, mogla se uočiti ova podvojenost – čim su organizatori protesta osetili potrebu da Beograd nazovu svetom, da se bore za njegov status (dela) sveta, bilo je jasno da se mora govoriti o nekom partikularnom, isključivom i ograničenom nazovi-svetu , ili Handkeovom takozvanom svetu. Marketinški trik koji se dalje morao sprovesti bio je da se zaboravi šta ta reč zaista označava i da se iz svesti pojedinca izbaci svet kao blago koje njemu pripada jednako kao i bilo kome drugom, da mu se ono kao takvo njegovim pristankom oduzme samo da bi kasnije skupo platio da mu se vrati.

Naspram te perspektive, Handke postavlja sebe kao ograničenog čoveka, pisca koji beleži svoja zapažanja i ništa drugo, a koji oko sebe vidi jedan univerzalni svet u kome je eventualna univerzalna istina nešto skriveno i zakukuljeno, daleko od svakog prostog saznanja ili diktata. On odbacuje ograničeni, partikularni svet u kome je „istinu“ jedino moguće znati, i to sa lakoćom. Ali slobodu izbora on ostavlja svakom pojednicu, koji traba da se rukovodi za onim što mu je lično najbliže i najracionalnije, čime opravdava i vlastiti izbor da se nađe na skupu u Požarevcu. Tako on svoju pesmu završava stihovima:

Ja znam da ne znam.

Ne znam istinu.

Ali gledam.

Slušam.

Osećam.

Se sećam

Zašto sam blizu Jugoslavije,

Blizu Srbije,

Blizu Slobodana Miloševića.

Šta je pogrešno pročitano

Handke tako daje odgovor na sve primedbe koje su protiv njega iznesene i problematizuje sve interpretacije njegovog čina koje su gore razmatrane. On nije došao kao „pristalica Miloševića“ i „borac za istinu“ koja je u stvari na srpskoj strani, jer on je previše dobro svestan vlastitih ljudskih mogućnosti, ali i balkanskih prilika, da bi bio spreman da se otvoreno založi za bilo kakvu, ili bilo čiju istinu. Sa druge strane, on ne može ni da snosi odgovornost za „negiranje istine“ koja je opštepoznata i opšteprihvaćena u svetu, jer ni sebe ni događaje na koje se ta istina odnosi ne smatra delom tog sveta (u čemu mu taj svet ide na ruku izbacujući njega iz svojih pozorišta, knjižara i kulturnih tokova, a srpske žrtve iz svojih medija, prava i ljudskog saosećanja). Ta istina je partikularna univerzalna istina , opštevažeća samo za one koji je prihvataju, odobravaju i diktiraju.

Svi oni koji su Handkea proglasili za „Miloševićevog pristalicu“ i „tiraninovog prijatelja“, ogrešili su se tako o njega jer se ovaj zatekao nad Miloševićevim odrom ne zato što je nešto bolje znao i li razumeo od svih cenzora na zapadu, već prosto jer ga je njegova savest kao potpuno nemušta i slepa sila dovela do toga da je bliže Miloševiću nego Anri-Leviju i bliže srpskom narodu nego samoproklamovanom svetu koji vlastitu sliku održava fizičkom eliminacijom svega što mu nije po volji. Njegovi cenzori stoga mogu da ga odbacuju, kritikuju i satanizuju sa punim pravom, jer on ne može umesto njih dovesti u pitanje njihovu univerzalnu istinu – on njih može samo opomenuti na gdekoju krivo pročitanu rečenicu ili izjavu, i zamoliti da ipak, pre nego što ih spale, pročitaju njegove knjige, jer to što u njima piše možda ipak nije toliko neprihvatljivo.

Šta Handke znači za Srbe

Što se tiče srpske javnosti – ona se, sudeći prema Handkeovim nastupima, o njega još i najmanje ogrešila. Biljana Srbljanović, sa svojih nekoliko hiljada istomišljenika, nikako ogrešiti se nije ni mogla – ona je Handkea temeljno proanalizirala kao Srpkinja i pisac, konstatovavši da niti poznaje Srbiju (jer Srbija, njih nekoliko hiljada, u stvari je deo sveta), niti mu njegov književni dar dopušta da ne snosi moralnu odgovornost za svoje političke poteze. Najzad, Srbljanovićka tu nema nikakvih dilema – ona je istinu spoznala i nema razloga niti potrebe da se o bilo čemu, poput Handkea, „pita“. Poput Anri-Levija, ona je u pravu – ono što ona zove Srbijom i srpskim narodom (a to su uglavnom građani onog Beograda koji je svet) Handke prema vlastitom priznanju ne poznaje. Srbija i srpske zemlje koje je on upoznao padaju van Srbljanovićkinog i Levijevog vidokruga, van sveta, brige i odgovornosti. Utoliko ona vesela povorka i nema problem sa Handkeom zato što je srpska , već zato što je svetska i odgovornost za nerazumevanje pisca pada isključivo na kovače istine koju su oni prihvatili.

Ponižena, zanemarena i obespravljena Srbija, u čekaonici pred kapijama sveta, sa druge strane, Handkea je krivo razumela samo utoliko ukoliko ga je tumačila kao apostola neke druge istine koja će potući onu naširoko oglašenu i opšteprihvaćenu, bilo kao saučesnika u izgradnji jedne druge partikularne istine po zapadnom modelu (od strane Srba koji prihvataju zapadne forme, ali ne i sadržinu), ili borca za vaspostavljanje prave, univerzalne i samonikle istine, koja bi važila za sve podjednako, a koja bi, shodno široko rasprostranjenom verovanju među Srbima, njihovom narodu bila znatno naklonjenija od ove industrijske.

Ovakvi Srbi Handkea vide kao „svog čoveka“, „brata Srbina“, a njegovo protivljenje proklamovanoj istini zapada vide kao autentično slovenski ili balkanski napor da se vrši služba pravim, „istinskim“ vrednostima. Kada Austrijanac govori o ovim prostorima, bilo u svojim delima, bilo u svojim intervjuima, ne može promaći njegov istančani senzibilitet, njegov „vid, sluh i njuh“ za život i običaje Balkana, ali pogotovo upravo za taj srpski, slovenski ili pravoslavni opsesivni idealizam koji uvek insistira na stvarima kakve treba da budu, a nikada kakve jesu. Svakako je da su Srbi u Handkeovom srcu stekli simpatije i zato što su se u kovitlacu ratnih interesa i krupnih političkih igara uporno zalagali za ideale – ideale slovenstva (oličene u srpskoj državi SRJ), ideale bratstva (jedino se u srpskoj novijoj istoriografiji jugoslovenski ratovi nazivaju „građanskim“ i „bratoubilačkim“ – Hrvati i bosanski muslimani sa svojih teritorija nisu proterivali „građane“, niti „braću“, već „okupatore iz Srbije“), pa najzad i ideal istine, na koju se svi u Srbiji toliko rado pozivaju, a koja je samom Handkeu ipak nepristupačna. Utoliko on nikada nije Srbima bio saborac, sapatnik i saveznik, jer koliko god on dobro upoznao ovo podneblje, koliko god mu, na Andrićevom tragu, bilo jasno da se bosanski pokolji mogu razumeti samo u prizmi lepote bosanskog krajolika, a da je ćutanje i ignorisanje ovde snažnije od najteže izgovorene reči ili parole, on je ipak samo pronicljiv, produhovljen i dobronameran posmatrač događaja oko sebe. On Srbiju možda bolje i istančanije oseća od Srbljanovićke i njenog šarenog karavana prosvećenih, ali to i dalje ne znači da je u njoj nešto više od gosta, namernika-putopisca, dobronamernog i ljubopitljivog stranca sa zapada.

Naravno, vrlo je verovatno da biti predmetom simpatija jednog Petera Handkea, biti izvorom njegove lične fascinacije i građom za ne jedno njegovo literarno delo – a vrednost njegovog književnog genija najmanje je dovođena u pitanje čak i od njegovih najljućih kritičara – to svakako vredi više od članstva u bilo kakvom svetu, ma kako on sebe zvao. I kao što Handke nekako oseća da je bolje biti neznalica i zbunjeni pesnik nego zastupnik istine u kojoj nema mesta za sve žrtve, sve jauke i sve ljudske suze, kao što on naslućuje da je možda bolje biti uz nekakvu malu, uniženu i odbačenu Srbiju nego uz veliki, ugnjetalački i isključivi svet – tako i Srbi možda mogu osetiti da ni oni nemaju šta da traže od istine koja služi kao povod da se jednom Handkeu izbacuju drame iz pozorišta i knjižara, a uskraćuju pravedno stečene književne nagrade. Jer, zašto bi bilo ko poželeo da bude deo sveta u kome nema mesta za jednog Handkea?

Beograd, 5. VII 2006. g.

1. Gramatičko-leksičke nepravilnosti potiču od Handkeovog slabog poznavanja srpskog jezika – ali su ovde ostavljene u originalu kako ih je zapisao sam Handke, što ima daje čak i specifičnu poetsku težinu. Radi lakoće čitanja, dodata je samo osnovna interpunkcija