Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KULTURNA POLITIKA

Kulturna politika

   

 

Saša Gajić

SP U NEMAČKOJ 2006: DUH VREMENA

Mada je Svetsko prvenstvo u fudbalu završeno pre skoro tri nedelje, jednomesečno takmičenje najboljih nacionalnih sastava, makar i smanjenim intezitetom, i dalje zaokuplja pažnju ljubitelja „najvažnije sporedne stvari na svetu“. Neki u tome vide još jednu potvrdu da je fudbal najveći opijum za mase, dok drugi, poput islamista, u njemu vide sredstvo da  se odvuče pažnja vernika od Boga i svetskih teskoba i legitimiše jedan nepravedan poredak sveta (Gadafi je tako fudbal nazvao „savremenim ropstvom“).

 

O upotrebi fudbala u druge svrhe imali smo prilike da se uverimo i prilikom prepucavanja evropskih i naših zvaničnika oko toga „ko je kriv za poraz od Argentine“  a „ko se nije ni plasirao“ u završnicu Svetskog prvenstva. Videli smo kako su mlade afričke nacije kroz navijanje za Ganu težile afirmaciji sopstvenog identiteta, evropski „stari narodi“ našli prostor za kanalisanje patriotskih strasti, a Iran npr. da potvrdi ispravnost puta islamske revolucije.

 

Bez obzira na preterivanja i politička poentiranja, fudbal je uvek bio (i ostao) mnogo više od igre. Svetska prvenstva u fubalu uvek su u velikoj meri odslikavala trenutno stanje u svetskim odnosima, tj. ono što filozofi nazivaju „duhom vremena“. U vreme  pred Drugi svetski rat fubal je odslikavao sukobe totalitarnih i demokratskih nacija; u hladnoratovskoj epohi, pored sučeljavanja blokova, ponajviše želju ka reafiramciji evropskih i latinomameričkih nacionalnih država.... Šta nam o stanju sveta govori ovaj, nedavno završeni mundijal?

 

Kao prvo, srušena je lažna predstava o „fubalskoj svetskoj hijerarhiji“ koja se razlikuje od poretka globalnog sveta, prema kojoj je Brazil „usamljena supersila“ kojoj su evropske sile u opadanju (Francuska, Nemačka i Italija) jedini potecijalni takmaci, dok su zemlje Trećeg sveta, kao rezervoari „igračkih sirovina“ istovremeno i potencijalne sile  u usponu. Naprotiv, u svetu fubala je kao i u svetskoj politici – fubalska i svetska lopta se vrti oko evroatlanskih super–struktura ( u politici između SAD i EU, a u fudbalu unutar EU). Svi ostali predstavljaju, u manjoj ili većoj meri, sirovinsku bazu fudbalskih talenata.

 

Dok je svetski klupski fubal odavno pretvoren u takmičenje sportskih nadnacionalnih korporacija (Liga šampiona kao savršeni primer), Svetsko prvenstvo se sada pretvara u simulaciju starog, nacionalnog fubala iz prošlih vremena. Sa njim se identifikuju patriotske strasti, kroz njega se kanališe u javnoj sferi  ozloglašeni nacionalizam – on se kroz fubal, na kraju, i i banalizuje i pacifikuje. Ovo Svetsko prvensto bilo je pravi vatromet „strogo kontrolisanog“ i usmeravanog nacionalizma, naročito unutar evropskih naroda.

 

Međutim, jačina fubalskih reprezentacija, kako događaji već decenijama pokazuju, nije uzrokovana jačinom nacionalnog sentimenta koji prati reprezentacije, već jačinom države i organizacije koja stoji iza fubala. Krah istočnoevropskog fubala u Nemačkoj

(uključujuči i ukrajinski koji se provukao do četvrtfinala) pokazuje odsustvo države, a ne nacionalizma, koga ovde, kao i uvek, ima na pretek.

 

Svetsko prvenstvo u Nemačkoj predstavlja trijumf konzervativnog pristupa u fubalu (koji je zacario na SP 1998) i kolektivizma superstruktura u koje su ugrađeni brendovi pojedinih „fubalskih starova“, tj. nadmoć organizacije nad pojedincem i smrt individualnosti. Simptomatično je da ovo SP nije porodilo ni jedni pravu novu zvezdu, već  su se najbolje pokazali stari „fublaski brendovi“ uklopljeni u timsku igru. Južnoamerički fudbal, koji se od propasti „herojske“ brazilske reprezentacijeiz '82 predvođene Zikom, trudio da se modernizuje i postigne balans evropskog timskog kolektivizma („mašinerija“) i individualističke lepršavosti, na ovom prvenstvu je doživeo krah. Brazil se, paradigamatično, potpuno „izgubio“ protiv „francuske mutitkulturne mašine“, dok se tehnički sjajna Argentina,  na trenersko-taktičkom nivou (katastrofalni potezi trenera koji je izveo Rilkemea i Krespa) pokazala nedorasla mehanicističkoj taktici „pancera“.

 

Činjenica da Zidanov crveni karton zarađen reakcijom na rasističku provokaciju Materacija  privlači više pažnje od same finalne utakmice, govori više od kvalitetu fubala, nego što nam pruža nadu da u „dehumanizovanom“ fubalu, makar i kroz incidente, još progovara emotivno i iracionalno. Naprotiv. Zidanov „oproštajni gest“, racionalan u trećesvetski getima iz kojih je ponikao a kojim se brani porodična čast po svaku cenu, samo pokazuje kako fukncioniše savremeni korporativni fudbal koji se hrani „mladim mesom“ iz trećesvetskog predgrađa, uzgred podižući neke od njenih pojedinca na tron slave. To nije herojski čin, jer u svetu profita, osim ovakve retke odbrane časti, herojstva više nema.

 

Rušenje Ronaldinjovog spomenika u Brazilu pokazuje da su to shvatili i brazilski navijači. Insprisani pojedinci, „heroji“ koji u jednom trenutku nadahnuća mogu da preokrenu meč i postanu „veći od života“ kakvi su bili Pele ili Platini, u globalizovanom fudbalu, ma koliko željeni, više ne postoje. Poslednji, a možda i najveći od njih, bio je Maradona.

 

 

(objavljeno u „Politici“ 27.07.2006.)

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM