Jovan Nenadov

Postovani gospodine Milanovic

Povod za ovo pismo je Vas dopis «Handke i verbalna dijareja» (Vreme, br. 807, 30.06.06.), odgovor na clanak Katarine Röhringer-Vesovic, «Napukli svet», iz prethodnog broja Vremena.

Idimo redom. Vi pocinjete sa krajem clanka autorke pri cemu ste ispreturali smisao recenica i dosli do zakljucka – ne, samo «pretpostavljate» ! – da ce po rehabilitaciji Handkea biti rehabilitovan i Milosevic, njegov branjenik. A Milosevic nije Handkeov branjenik – «branjenik» je, ako hocemo, Srbija - cime Vasa konstrukcija gubi smisao, ukljucujuci i Vase moralisanje.

Kao usput ste preskocili «napad iznebuha» na Biljanu Srbljanovic. A nije napad na Biljanu kao licnost vec kritika onog sto je pisala u Liberasionu / Standardu. Vi ste dali svoj sud - “napad iznebuha”, itd. – i napustili, potom, za Vas klizavo polje – ono sta je B.S. pisala.

Vi, medjutim, napadate licnost : “(…) njega se zaista iskreno gnusam kao jednog potpuno amoralnog coveka, koji je (…) dolazio diktatoru na kanabe i milovao ga po nevinoj rucici”.

Da li bi mu bila olaksavajuca okolnost da ga bar nije “milovao po nevinoj rucici”? A kakav bi bio Vas stav o “slucaju Handke” da nije dolazio “na kanabe”- a niste citali Handkea?

Prelistajte malo ko je u to vreme sve dolazio Milosevicu, na kanabe, i kakve su sve izjave davali o njemu. I porazmislite zasto su ta Evropa i Amerika cutale u danima kada je Srbija tri meseca derala djonove i razlupavala serpe i lonce, ocekujuci pomoc – bilo kakvu!

Milosevic im je jos bio poptreban - da odradi posao na Kosovu.

Od 1995. godine pa nadalje, Handke je desetak puta dolazio u Srbiju, cak i za vreme Nato-bombardovanja. Sa Milosevicem nije se sreo – nijedanput! Vasa prica o “kanabetu i rucici”- “dok su gladni kopali po kontejnerima” - je izmisljena. (Da dopunimo: Handke se prvi i jedini put video sa Milosevice godinama kasnije, u Hagu, posto se nasao na listi od 1'600 svedoka odbrane).

Vi smatrate “da je ono sto se Hndkeu desilo” nije cenzura. I nije, jer komad nije skinut sa repertoara zbog njegovog sadrzaja vec zbog coveka koji ga je napisao, zbog njegove politicke «nepodobnosti». A to je Makkartizam - pur!

Direktor Komedi Fransez ima prava da pravi repertoar ali ne « makazama » svog politickog misljenja, jer to je drzavno pozoriste a ne njegovo privatno (su)vlasnistvo. Vase uporedjenje sa pravom redakcije Vremena da odluci sta ce da objavi – ne drzi vodu: Vreme je privatno vlasnistvo a ne drzavno.

«Zbog ovakvih pozicija ovo pozoriste vrlo bogate tradicije svrstava se u one kulturne institucije vrlo mracne proslosti, koje su u vreme diktature udaljavale sve umetnike koji su predstavljali trnu oku». Elfrida Jelinek («Pisac i njegovo delo», Vreme br. 803).

Gradska vlada Diseldorfa nema de facto prava – i ta prava nemaju veze sa ljudskim pravima - da odlucuje o dodeli nagrade (« 50'000 evra od nemackih poreskih obveznika ») jer o tome odlucuje ziri. Ako se odluke zirija ne postuju – cemu onda ziri ? Koji bi iole pametan covek – u jednom drustvu koje sebe naziva demokratskim i liberalnim - radio u nekom ziriju znajuci da zadnju rec imaju politicari/gradski oci? Da li mozete zamisliti redakciju/vlasnike NIN -a koji bi nakon odluke zirija za Ninovu nagradu kazali «ne moze, nama se taj laureat ne svidja» ?

Izmedju 16 kandidata ziri se odlucio za Hankea dvotrecinskom vecinom (NZZ, Cirih, 06.06.2006.). Gradska vlada ima de jure pravo da neda pare, ali ce onda tesko moci da nadje sledeci ziri – sa znanjem da ce lokalni mudraci uvek biti pametniji.

Ginter Grasu (Günter Grass) je 1960. godine dodeljena nagrada – od nezavisnog zirija ! - grada Bremena za literaturu, cemu se usprotivio gradski Senat, prebacujuci da je Grasov roman Limeni dobos (Blechtrommel) pornografski. Da bi se takvi konflikti sprecili, osnovana je Fondacija za dodelu te nagrade : grad daje pare ali nema prava – ni de jure – da se mesa u odluke zirija (Intervju sa G. Grasom, Die Zeit , Hamburg, 14.06.2006.).

«Heine – uostalom kao i Gete – bio je sve do smrti privrzenik Napoleona. (…). Prema danasnjim merilima (…) mogao bi i Heine da bude osudjen” (Gras, ibid).

Vi pisete: “Kao neko ko se upravo bavi ljudskim pravima, mislim da imam pravo da cenim doprinos Handkea jednom boljem i pravicnijem svetu”. Imate pravo, kao i svaki drugi pojedinac, ali nemate nikakvu prednost: niste citali Handkea a sumnjam da ste mnogo procitali od onog sto je jos pre deset godina pisano o “slucaju Handke”. Jer, inace, ne bi ste postavljali pitanja na koja smatrate da nema odgovora – a ima, samo ne tamo gde ih Vi trazite.

«Na Handkea su se obrusili i oni koji nisu procitali nijedan njegov redak i koji su svoje misljenje o njemu formirali na osnovu glasina i histericnih kampanja». Vim Venders, filmski reziser (Politika, 03.06.2006.).

Vi smestate Handkea u krug “jedne nadobudne, nazovi levicarske, nazovi antiglobalisticke intelektualne elite, koja misli da biti intelektualac znaci imati misljenje o svemu i biti uvek u pravu”. Cega sve tu nema - a nema ni veze sa «Handke i Srbija».

Italijanski pisac Claudio Magris objasnjava stav Peter Handkea, kako ga on vidi:

«To je reakcija na jednostranu informaciju kojom se neprestano ukazuje na zlocine Milosevicevih ljudi, ali se presucuju oni koje su pocinili vojnici Hrvata Tudjmana i Muslimana Izetbegovica, iako brojni i surovi, ali koji, za razliku od ovih prvih, nisu prodrli u zapadnu svijest» (Frano Cetinic : Nazovi Nato radi umorstva. Vreme/B92, 1999.).

Claudio Magris je bio kontrahent Handkea, preko Corriere della sera, zbog najave ovog da ce napustiti katolicku crkvu nakon sto papa Pavle II, u svojoj uskrsnjoj poslanici, nije osudio Nato-napad na Srbiju (ibid).

Zbog ucesca Nemacke u akciji Milosrdnog andjela, Handke je, u znak protesta, vratio knjizevnu nagradu Georg Büchner, koju mu je 1973. dodelila Nemacka akademija (ibid).

U obrazlozenju diseldorfskog zirija stoji da Handke, kao sto je to cinio i Hajne, “svojeglavo sledi put otvorene istine” (Politika, 02.06.2006.). Put otvorene istine! Sa onima koji smatraju da je istina konacno poznata te “zatvorena” izlisna je diskusija. Takve istine su nam i dosle glave.

Handkeov putopis Eine winterliche Reise zu den Flüssen Donau, Save, Morava und Drina objavljen je kao feljton u Süddeutsche Zeitung -u, pocetkom januara 1996. godine, uz redakcijski naslov Gerechtigkeit für Serbien (« Pravda za Srbiju »). Taj naslov simbolise sadrzaj i pledoaje pisca u tom eseju i njegovim stavovima u potonjim pisanjima i diskusijama. « Pravda za Srbiju », pravda kao i za sve druge – i nista drugo. (“Ja nisam tamo otisao da bih saucestvovao u mrznji”, rekao je Handke. Die Zeit , 02.02.1996.).

I to je, posredno, zalaganje i za ljudska prava, koje mu Vi osporavate. Uz to imate i cudno vrednovanje “hrabrosti”, uslovljeno dogadjajima i licnostima koje, eto, nisu/jesu hrabre - po Vasem subjektivnom sudu.

Vasa «mala tirada protiv Handkea» bila bi to jedna manje ili vise kakvih je sve vec i bilo, da nije recnika, njenog sadrzaja i naglasavanja da ona, tirada «proistice iz osnovne moralnosti». I tu nista ne stima.

Recnik je neodmeren, raspojasan i ostrascen, ne recnik dijaloga i rasprave vec pre recnik mrznje – posto se Vi «iskreno gnusate jednog potpuno amoralnog coveka». (Zbog onoga sto je pisao, i jos uvek pise vec deset godina, ili zbog rucice i cveta?).

Sadrzaj je pun nepotrebnih konstrukcija, nategnute i slabo odrzive argumentacije kao i postavljanje sporednih koloseka koji ne bi trebalo da su predmet rasprave – Pravda za Srbiju.

Moralnost? Vi igrate fals kartama – nametanje tema (sporedni koloseci) da bi onda napadali zasto Handke o njima nije pisao, itd. (*) – pri cemu Vam je glavni adut peti kec, onaj iz rukava (Handke na kanabetu kod Milosevica, u godinama kad su “gladni kopali po kontejnerim”).

(*) Tako optuzujete neke ljude, koji “Handkea pretvaraju u proroka, nosioca istine i borca za ljudska prava”. Takve promocije, medjutim, nema , pa je Vasa osuda, “nedostatak elementarnog intelektualnog postenja” kod tih ljudi – hitac u prazno.

Ne pisem Vam da bih branio Handkea, to su ucinili vec mnogi pre mene, jos i pre deset godina, a i daleko veceg kalibra od mene. Ta odbrana bi, uostalom, kod Vas bila besmislena.

Pisem Vam zbog onog sto “nista ne stima” u clanku jednog publiciste Vaseg formata koji uz to istice da se “upravo bavi ljudskim pravima”. A ljudska prava su univerzalna a ne selektivna prava.

S postovanjem