Marinko M. Vučinić  

FUNDAMENTALIZAM SVETISLAVA BASARE

  „Pravilna moralna orijentacija nije tako prosta. U ličnim odnosima bolje je zaboraviti zlo no zaboraviti dobro. U javnom državnom životu veći je greh zaboraviti zlo no zaboraviti dobro. Srbi su narod koji je to često brkao i zbog toga tragično ispaštao“

  Sima Pandurović

Pojava svakog časopisa vođenog idejom da bude više od šljaštećeg, praznjikavog prigodnog magazina, posvećenog glamuru i životu na našoj estradi, ima poseban značaj u našem kulturnom i političkom životu. To je u ovim vremenima, nesklonim ozbiljnim raspravama i temama, ravno malom čudu. Živimo u vremenu velikih konfuzija, pometnje, u kojem preovlađuje, kako kaže Bauman, „bolno osećanje izgubljenosti i nejasnosti situacije, odsustvo vere u to da se ta nejasnost može razjasniti i sumnje da vremenom može postati još gušće; biće kao u močvari: što se žustrije budemo kretali, dublje ćemo u njoj tonuti. Ti glasovi zajedno izražavaju bolno osećanje bespomoćnosti“. Zato se i može reći da je prava retkost da se kod nas pojavljuje časopis koji ima jasno određenu ideološku, teorijsku i programsku poziciju.

          Nije slučajno što se urednik pokrenutog časopisa „Zemlja“ Svetislav Basara u uvodniku poziva na tradiciju „Vidika“, „Studenta“ i „Književne reči“ i duh beogradskog novog talasa, verovatno s namerom da njegov rukopis bude izraz te časopisne i društvene tradicije. U uredničkom pismu o namerama on govori o potrebi uspostavljanja dijaloga “jer u Srbiji paraliza komunikacija između političkih opcija dovodi do paralize političkog, ekonomskog i pravnog sistema, a nismo zakoračili u demokratski pluralizam, nego je na političkoj sceni nešto što bismo mogli nazvati pluralizam totalitarizama, tj. demokratske opcije koje isključuju jedna drugu. U Srbiji je ksenofobija podignuta na apsurdni stepen u kome je svako svakome stranac“.

        Ovo su osnovne programske i ideološke postavke koje su veoma jasno izražene u programskom usmerenju časopisa „Zemlja“ i dosledno sprovedene na njegovim stranicama posvećenim političkim ocenama i analizama. Ovu koncepciju o dve nepomirljive Srbije – endemski orijentalne i moderne, oslobođene mitoloških naslaga – Basara je veoma dosledno sproveo u politički intoniranim tekstovima. Tražeći dijalog i po cenu svađe, u časopisu je većina političkih ocena i analiza posvećena liku i delu Vojislava Koštunice i orijentalnoj i zatucanoj Srbiji, nespremnoj da se modernizuje, upristoji i odrekne pogubnog nacionalizma i populizma. Tako se ovaj časopis pridružio širokom krugu ideologa modernizma i srpskog orijentalizma i političkih delatnika i intelektualaca neopterećenih istorijom. Oni svoje političke i društvene pozicije grade upravo na stavovima o urođenoj i endemskoj antimodernosti srpskog naroda, njegovoj nesposobnosti da se oslobodi robovanju prošlosti, mitovima, anahronim istorijskim zabludama, sklonosti ka atentatima, otimačini i pljački. Po njihovom mišljenju, srpski narod i nema svoju osvešćenu istoriju zasnovanu na činjenicama, već je zarobljenik zabluda i predrasuda.

        Novica Milić u tekstu „Uvod u mizantropologiju“ veoma jasno ocrtava ovu poziciju: “Treba sebi priznati da čak i čitavi narodi mogu da imaju promašenu, naopaku povest. Ne vidim drugo u srpskoj nacionalnoj prošlosti do krvave nesreće, teške pogibelji, prečesta stradanja i ratove, uz periode mira u kojima se nastavlja razmetljiva nezrelost do sledeće još tragičnije prilike. Vidim samo, kad se okrenem unapred, desetak ili tome blizu pojedinaca koji su čudom svog dara i umećem da ga sačuvaju i izgrade uprkos svom nacionu, pokazatelj za to unapred“. A u uvodnoj političkoj analizi daje se sledeća ocena aktuelne Koštuničine vlade: “Najtačnija definicija vladavine Vojislava Koštunice je sekularizovani šamanizam i politička pornografija. Ona nije toliko katastrofalna i nasilna kao vlada Miloševića, ali samo zato što ni premijer ni njegova svita nemaju Miloševićevu petlju i energiju. Srbija sebi više ne može da priušti ni osrednje katastrofe poput ove vlade i ona mora da ode na ovaj ili onaj način. Ona će svakako pre ili kasnije otići. Biće potrebno, međutim, izvesno vreme da se sastruže slinav trag koji je ostavila iza sebe“.

        Da li ovakvi stavovi mogu biti pretpostavka za prevazilaženje situacije u kojoj nema pravog i istinskog dijaloga, što bi trebalo da bude osnovni i uzvišeni programski cilj časopisa „Zemlja“. Način i ton političke analize kojoj su pribegli autori na stranicama časopisa na nivou su prizemnih i politikantskih pamfleta lišenih elementarne pristojnosti i stila i sigurno neće biti pravi doprinos uspostavljanju kvalitetne i argumentovane rasprave u našem duboko podeljenom, izbrazdanom društvu. U tekstiću „Sova“ stoji: “Iako epidemiološke službe izveštavaju da u Srbiji još nije zabeležena pojava ptičjeg gripa, tu pošast Srbija živi već pola decenije. Još od famoznog priviđanja sova, u kom je spakovana celokupna sudbina petooktobarske Srbije. Jer, malo je koja izjava, proklamacija ili saopštenje preciznije i jasnije plasirala političku strategiju od tog kadra u kom se Mačkaru priviđaju sove“. Mogu li ovako intonirane paškvile biti u funkciji uspostavljanja dijaloga i tolerancije u Srbiji? Ovakvi neodmereni tekstovi postali su već uobičajeni manir naših modernista koji u Koštuničinoj vladi vide oličenje sveg zla i nesreće, ocenjujući je kao vladu goru i od vlade Mirka Marjanovića i kao najveću prepreku modernizaciji Srbije. Prizemni ton ovih „političkih analiza“ objavljenih u časopisu pokazuje svu nemoć i ispraznost jedne dobro etablirane i profilisane političke grupacije koja do besvesti varira tezu o zarobljenosti srpskog naroda u tor antimodernizma, klerikalizma, populizma, orijentalizma, političke mitomanije i njegovoj upornoj i samoubilačkoj zatvorenosti u prošlost i nacionalizam.

       Ova, iznad svega, ideološka orijentacija posebno je došla do izražaja u programskom tekstu Svetislava Basare „Fundamentalizam debiliteta“. Da li to znači da postoji fundamentalizam koji nije debilan, budući da je svaki, u svom konačnom izrazu, odraz neke vrste političkog i ideološkog debilizma? Ovaj pretenciozni tekst zapravo daje osnovnu političku i ideološku potku časopisa, nastojeći da demonstrira kako izgleda na delu demitologizacija i prevrednovanje srpske prošlosti. Koja su osnovna polazišta ovog programskog teksta, u kojem Basara varira svoje već poznate i uveliko oveštale teze o bespuću i ispraznosti srpske tradicije i istorije? Po Basari, demitologizacija srpske istorije može se obaviti jedino ako se dokaže da je Srbija zemlja koja tapka u mestu već više od dvesta godina, nesposobna da se oslobodi svojih mitova i zabluda. Basara smatra da su Srbi neistorijski narod, anahron, veran svom varvarstvu i populizmu. “Put tokom koga smo ponešto stekli i gotovo sve to izgubili zato što ga u zbilji nikada nismo ni posedovali; put posle kojeg se nalazimo na pragu nestanka iz istorije, u koju često nismo ni privirili“. Iz ovog stava proističe i njegova ocena da su svi režimi u Srbiji bili katastrofalni i manje-više totalitarni.

       Privremeno demontiranje totalitarizma, bez jasne ideje šta posle, rezultiralo je sunovratom u pretpolitičko stanje poluvarvarstva. Naše „izglobljavanje“ iz istorije i vremena rezultiralo je, smatra Basara (u špenglerovskom poimanju vremena), u našem sadašnjem pozicioniranju u prvu četvrtinu 21. veka. Kao izraz apsolutnog negiranja srpske istorije bilo je nužno da se Prvi srpski ustanak u Basarinoj nihilističkoj interpretaciji predstavi kao klasični državni udar i preuzimanje vlasti od Osmanlija, i to bez ikakvih državnih vizija i ideala jer je ustanak, po ovoj interpretaciji, bio motivisan ekonomskim interesima, bedom stanovništva, vlastoljubljem vođa. Najzad, on je okončan kao surova pljačka i otimačina, čemu su Srbi, kako navodi, jedino i bili kontinuirano skloni u njihovoj tzv. istoriji.

        Stotine vrednih naučnih knjiga i studija objavljenih o karakteru i toku ovog ustanka pada u vodu pred naletom prosvećenog i osvešćenog nihiliste Basare, koji nemilosrdno ruši sve naše predrasude, mitove i istorijske arhetipove. Radovi Leopolda Rankea, Stojana Novakovića, Vladimira Ćorovića, Mihajla Gavrilovića, Lazara Arsenijevića, Slobodana Jovanovića i Radovana Samardžića ne znače ništa, jer je Basara konačno i neopozivo proniknuo u tajnu nepostojeće srpske istorije i tek je on zaista uspostavlja, rušeći sva naša dosadašnja znanja i naučne uvide i rezultate. Pokušavajući da sruši najtvrdokornije i najozloglašenije srpske istorijske mitove i obmane, on upada u klasičnu zamku jer stvara novu mitološku sliku o srpskoj istoriji kao ustajaloj baruštini endemskog orijentalizma, u kojoj se odvijaju samo pljačke i nasilje, a nesmetano haraju varvari. U istom tonu je i njegovo karakterisanje i obeležavanje vodećih ličnosti ustanka, koje su, izuzimajući Vuka Karadžića koji je samo hohštapler, klasični zlikovci i balkanski makijavelisti, čije su ruke umrljane krvlju. Pritom, Basara nam ne otkriva ništa novo što već nismo znali o vođama Prvog srpskog ustanka iz tekstova i zapisa Vuka Karadžića. Ova zakasnela otkrića o nepočinstvima i surovostima ustaničkih vođa, i to ne samo Karađorđa i Miloša, koje nam tako slavodobitno i herostratski saopštava Basara predstavljaju opšta mesta naše istorije. Nisu to nikakva fundamentalna saznanja na kojima Basara gradi svoju prevratničku sliku, za sada samo naše novije istorije. I sâm uvid u istorijske spise Vuka Karadžića može nam pokazati da je i Vuk, „svat neznatne pismenosti“ (kako ga Basara opisuje), pisao o tim događajima i vođama bez velikog ulepšavanja i mitologiziranja. U čuvenom Vukovom pismu knezu Milošu najbolje je i nakritičnije predstavljena priroda njegove despotske i nasilničke vladavine. Basara samo pokušava da ocene Vuka Karadžića dovede do apsurdnosti, tvrdeći da se upravo Vuk priključio Milošu na poslu „cementiranja“ novog orijentalnog despotizma. Ipak, Basara pokazuje i malo samilosti i razumevanja za Vuka jer on, bez obzira na to što se drznuo da u našu tadašnju književnost uvede svet i jezik prostaka, guslarskih pesama, pošalica i prostačkih umotvorina, za razliku od Karađorđa i Miloša, ipak nije ubica.

        Potpuno je apsurdan i neutemeljen Basarin pokušaj da, govoreći o večitoj seljačkoj gladi za uvećanjem poseda kao izrazu teritorijalne ekspanzije, predstavi kao istorijski i politički legat nešto što će Milošević sažeti u rečenici: „Ako ne znamo da se bijemo, znamo da se tučemo“. I to će biti nacionalni program tokom svih ovih decenija, sa izuzetkom perioda SFRJ kada je bio zabranjen, da bi potom stostruko ojačan uskrsnuo na razvalinama postkomunističke Srbije.

         Tako, u stvari, izgleda predstava srpske tek uspostavljene istorije u tumačenju zagovornika prosvećenog apsolutizma Svetislava Basare. Kao viševekovna kaljuga zločinstva, nasilja, varvarskih i pljačkaških pohoda i otimačine u kojoj se valja srpski narod, koji je i u 21. veku samoubilački zadojen pseudoistorijom i mitologijom skrpljenom od slepačkih pesama, narodnih umotvorina, pošalica i guslarskih zapomaganja. I to bez saznanja šta se zapravo zbilo u našoj prošlosti.

         Međutim, imamo zaista srećnu okolnost što se Basara poduhvatio zadatka i poslanja da nam konačno razveje sve naše istorijske mitove, iluzije i obmane i da uspostavi jedino prihvatljivu verziju srpske istorije. U stvari, ova istorija pre Basare nije ni postojala jer srpski narod nije ni stupio u istorijsko vreme ostajući zarobljen u predistorijsko doba, jedino sposoban da ostane neprosvećeno varvarsko pleme sklono nasilju i orijentalnim podvalama i smicalicama. “Bez uporišta u stvarnoj istoriji, ispod debelih naslaga pseudomitova, mi smo izgubili sposobnost percepiranja svetskoistorijskih tokova i zato uvek iznova završavamo kao gubitnici. Čak i kada se igrom slučaja nađemo na pobedničkoj strani.“ Desi se i Srbima, kaže širokogrudi Basara, da ponekad budu na pobedničkoj strani, ali i tada to nije rezultat borbe za slobodu i nacionalni opstanak, već se srpski narod, tek sticajem okolnosti i srećnog slučaja, obreo i u Prvom i u Drugom svetskom ratu na pobedničkoj strani. I ćorava koka ubode zrno, kako bi se reklo prostačkim i govedarskim jezikom Vuka Karadžića.

         Svetislav Basara nije usamljen u ovakvom shvatanju novije srpske istorije. Nedavno je u listu „Die Zeit“ njegov kolega po peru Bora Ćosić na istovetan način pisao o našem vojničkom kultu i srpskim žrtvama u Prvom svetskom ratu. „Najpre je 1914. godine neurotični srpski patriot Gavrilo Princip pucao u jednu trudnu gospođu na ulici Sarajeva. Potom je golema austrougarska sila nasrnula na sitnu Kraljevinu Srbiju kao da je zagazila u Patagoniju, jedanaest hiljada pobijenih civila, beše takođe neurotski odgovor za sarajevsku smrt njihovog nadvojvode i ubistvo njegove supruge. U zemlji Srbiji već više od stotinu godina postoji kult muški, vojnički, posebno oficirski. Imati časnika u porodici bila je doista njena čast, tako su zidovi naših građanskih kuća bili popločani hiljadama portreta ovih uštogljenih muškaraca sa ufitiljenim brkovima. Njihove ženske drugarice bile su dovoljno dobre da ovim junacima, pošto se vrate iz vojne, operu noge.“ Za očekivati je da će Bora Ćosić veoma brzo postati jedan od viđenijih saradnika časopisa „Zemlja“ jer se u potpunosti uklapa u programsku koncepciju, čija je glavna svrha da pokaže da Srbi nikada nisu ni bili u stanju da budu deo civilizovanog i istorijski profilisanog sveta.

         Nijednom reči Svetislav Basara nije pomenuo postojanje kritičke istoriografije, ustanovljene radovima Ilariona Ruvarca u 19. veku, kao ni istrajne težnje naših eminentnih istoričara raznih generacija i pravaca da obave temeljno prevrednovanje naših istorijskih zabluda i mitova. Zato Basara kuca na široko otvorena vrata i njegova namera prevrednovanja naše novije istorije izgleda kao groteskni i tugaljivi pokušaj okasnelog samozvanog barbarogenija. Još je Dositej Obradović pre 202 godine u „Sovjetima zdravoga razuma“ izneo načeo kritičke istoriografije: „Ništa mi na svetu nije milije i ljubaznije od mojega roda – no koliko ga više ljubim, toliko sam mu više dužan pravdu i istinu predstavljati i govoriti. Ljubezni srpski narode, vreme je već za živog boga, vreme da počnemo slobodnije i razumnije misliti. Dokle ćemo tuđe pogreške osuždavati, a naše skrivati i opravdavati. Niko se neće na vijek vijeka ispraviti i poboljšati druge ukoravajući. Varvari varvare i neučeni naučene nikada nisu u dobar poredak doveli“.

          Tako Basara izgleda kao zakasneli Herostrat. Kao čovek spreman da simplifikovano i u suštini ideologizovano shvatanje istorije iskoristi za svoje politikantske tirade o agilnom nastavljaču Miloševićevog dela Vojislavu Koštunici, o polukolonijalnom i poluvazalnom statusu Srbije sa ubijenim Đinđićem kao Karađorđem i Koštunicom kao karikaturom Miloša, o aktuelnom satrapu Koštunici, o endemskom orijentalizmu, stanju kretenizma i debiliteta, o zemlji u kojoj se neguje kult ratnih zločinaca.

          Cela ova priča o uspostavljanju nove slike stvarnosti i prevrednovanju srpske istorije samo je ideološki podtekst za politički obračun sa Koštunicom. Tako se namera iskazana u uvodniku „Zemlje“ o dijalogu i ambicioznom pokušaju da se preokrene naše mitologijom i predrasudama natopljeno shvatanje istorije i stvarnosti skončala u najbanalnijem politikantstvu i prizemnoj pseudoanalitici.

          Sećanja radi, bilo bi dobro, pošto će u časopisu verovatno biti objavljivana podsećanja na knjige koje su objavljivali naši političari i pisci, kao što je to učinjeno u slučaju Vojislava Koštunice, da Basara objavi i delove iz časopisa „Međaj“ u kojima je vodio idilične i inspirativne razgovore sa Dobricom Ćosićem. To bi bilo interesantno svedočanstvo o doslednosti čoveka koji se poduhvatio zadatka da nam oglasi novi početak jer „ukoliko hoćemo da preživimo, ovde se mora promeniti sve: Ustav, zastava, himna, pravopis, lične karte, registarske tablice... Doslovno sve. Ukoliko ne krenemo iz početka, ubrzo ćemo se naći na kraju“, kaže Basara na završetku ovog teksta. Istorija je i inače prepuna krvavih svedočanstava o tim novim i epohalnim počecima i samozvanim prorocima koji su objavljivali da donose jedinu istinu o istoriji, mentalitetu i političkoj sudbini jednog naroda.

13. mart 2006. godine,

Beograd