Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KULTURNA POLITIKA

Fenomeni masovne kulture

   

 

Maja Radonić

Hleba i igara, ali bez hleba

Izgleda da je pored političkih tok-šou programa na našim televizijama, kao specifičnoj podvrsti tok-šou  žanra, koja je izgleda redak domaći doprinos razvoju originalnih TV (pod)vrsta, no opstaje prvenstveno kao lokalni fenomen, još jedan žanr postao obavezan sastojak svake TV stanice, a to je kviz ili po srpski takmičenje. Tako je nekadašnje odmeravanje snage, hrabrosti, veštine i domišljatosti na megdanima i dvobojima, dobilo svoj postmoderni pandan, lišen stvarne opasnosti kao obaveznog sastojka drevnih duela, ali sa nekim novim, skrivenim, opasnostima, kojih učesnici očigledno nisu svesni. Budući da modernom čoveku, uveliko formiranom pod uticajem medija, sve što nije direktno opasno po fizički opstanak, deluje samim tim bezbedno i bezazleno, ne čudi tako veliko interesovanje za učešće u kvizovima, te i velika gledanost tih programa.

Ponuda kvizova je velika, kao na svakoj pijaci tu se može naći ''za svakog ponešto'' – od telefonskih uključenja u program, gde se učesnik ne vidi, već samo voditelj i ekran sa pitanjima, poput ''Zlatne žice'' na BK do brojnih varijacija na istu temu, zaključno sa kvizom 'Trostruka šansa'' na 3K, što je idealno za malo stidljivije učesnike, koji nisu voljni da se takmiče pred uključenim TV kamerama, a voljni su da dođu do neke od skromnih nagrada, pod uslovom da budu dovoljno uporni pri okretanju telefonskog brojčanika. Za ljubitelje starog dobrog odmeravanja opšteg obrazovanja, tu je klasična ''Slagalica'' na RTS, a odnos prema učesnicima je takođe klasičan, što će reći uljudan, bez provociranja, sa predvidivim, donekle usiljenim dijalozima voditeljke sa gostima i tu je uglavnom kraj relativno bezbednog terena za učesnike kvizova.

Kako je počela sveopšta evropeizacija naših programa i hvatanje koraka sa ''daleko odmaklim zapadnim zemljama'' (kuda odmaklim, u čemu, nije jasno objašnjeno), tako su nam pristigli licencni kvizovi, kao preteča licencnih rialiti-šou programa, a priče o preciznom ispunjavanju uslova koje licenca zahteva, punile su stupce naših novina, a voditelji su dobijali status zvezda i pre počinjanja emitovanja, što takođe spada u propozicije. Valja se samo prisetiti vrlo ambiciozne kampanje pri uvođenju kviza ''Milioner'' kod nas, koji je ispunio uglavnom sve uslove licence, osim smešne sume koju dobija eventualni pobednik (još se takav junak nije našao!) u odnosu na dobitke u drugim zemljama, a koja čak ni ne zvuči milionski, i koja je godinama na istom nivou, uprkos višestrukim povećanjima cena kod nas. No, to već spada u jednu drugu ovdašnju priču, legendarnu ''darežljivost'' ovdašnjih novopečenih bogataša i njihovu životnu devizu dostojnu Broja Jedan iz stripa ''Alan Ford''- uzimaj od siromašnih, jer njih je najviše.

Tu je stvar učešća u kvizu postala već ozbiljnija stvar, a da može da bude i avantura pokazao je kviz ''Ruski rulet'', gde učesnici propadaju u rupe kada dovoljno pogreše, a ne znaju tačno kada će to biti (kakav simulakrum suda i sudije), a da o zastrašujućem zatvaranju otvora nad glavom učesnika-dovoljne-neznalice-za-bacanje-u-rupu da i ne govorimo. Šta da se kaže o veselosti voditelja pred nečije propadanje u rupu, olakšanju na licima ostalih učesnika koji se nadaju da neće oni biti sledeći i naravno, velikoj gledanosti takvih programa, tj kvizova znanja, valjda. Ako neko hoće da ponudi socijalnu tezu kao odgovor na sva ova pitanja, tj da ljudi to rade da bi došli do nekog materijalnog dobitka zbog sveopšteg siromaštva, demantuju ih zaista skromne sume koje se tu mogu zaraditi, sve i pod uslovom da se nekome posreći da dođe do kraja igre i ispuni sve teško ispunjive propozicije.   Taman kad pomislimo da tu preovladava želja za prikazivanjem na čarobnom TV ekranu, demantuju nas izraz lica i stav često prestrašenih i stidljivih učesnika, za koje vam nikako nije jasno kako su naterali sebe da uđu u studio i izlože se toj veseloj igri ''a možda usput nešto i zaradim...''

Ako u prethodnom slučaju nešto može da bude i zabavno, jer ipak se svi učesnici dobrovoljno prijavljuju za učešće, prolaze neke testove i propozicije da bi došli do pulta ispod kog je potencijalna rupa, znači pokazuju jasnu i upornu volju da učestvuju u ovom vidu ''zabave miliona'', gotovo potresno (da, potresno) mogu da deluju kadrovi kviza ''Hoćeš – nećeš'' na 3K, gde slučajni prolaznici za eventualnu nagradu od 1000 dinara pristaju da sebe izlažu često neukusnim poniženjima pred kamerama. Tako možete da vidite kako jedan skromno obučen mladić, kakvih je na svakom koraku u ovom gradu, normalnog ponašanja i pameti, pristane da natrpa u usta celu jednu kiflu i preko nje izgovori neku rečenicu koju su mu zadali šefovi od 1000 dinara, tj voditeljski par, a da tu rečenicu treba da razume i ponovi opet neki slučajni prolaznik koji pristane da pomogne ''srećnom'' učesniku! I to treba da ponovi 3 puta! Za 1000 dinara! Ili da popije popriličnu količinu vode u određenom roku bez pomoći ruku, a za devojke takođe postoje zanimljivi zadaci – da odglume orgazam pred kamerom, na ulici i nađu još tri pomoćnice koje to isto hoće da urade sa njom, dok ih voditelj ''podstiče'' rečima – Hajde, uverljivije malo, jače, potrudi se. I ima ih uvek, na žalost, i ne deluje da se baš dobro zabavljaju pri tome, pre deluje da se malo stide i žure da što pre to obave i dobiju te, za njih očigledno jako velike pare.

Gledanje ovakvog programa ostavlja gorak ukus u ustima, ali sudeći po tome da dugo opstaje na ekranu, izgleda da mnogi pronalaze nešto zanimljivo u tuđem ponižavanju pred kamerama, ali da je zanimljivo i sebe dobrovoljno izložiti poniženju pokazao je još jedan licencni kviz, ''Najslabija karika'' na BK TV. Okupljajući učesnike pod neizrečenim sloganom, parafrazom pokliča iz ''Komunističkog manifesta'' – ''Mazohisti svih (srpskih i ostalih) zemalja, ujedinite se!'', nametnuo je ozbiljna pitanja o tome otkud toliko interesovanje za učešće u takvom kvizu, kao i gledanost istog, jer dobrovoljni i voljni odlazak na (mal)tretman kod Sandre Lalatović, koja je propozicije kviza o hladnom engleskom odnosu prema učesnicima, uz određenu dozu ironije, shvatila više nego doslovno, te u želji da bude veći papa od pape, u ponižavanju učesnika višestruko nadmašila ostale kolege. Ovo ne pišem na pamet, jer sam zbog objašnjenja ''tako mora, to su uslovi licence'', odgledala originalnu BBC verziju kviza, kao i susednu, hrvatsku verziju, i pored suzdržanosti i nešto smislene ironije kod engleske koleginice i još manje ironije kod susjede, nisam uočila ništa slično performansu koji izvodi Lalatovićka, pod sloganom ''ništa ljudsko nije mi blisko''.

Ovde se ismevanje (Šta ste po zanimanju? – Moler. - Zar to nije dosadno? – Paa, nije.. Šta je tu zanimljivo? – Razne boje se koriste...- I vama to zanimljivo?- Jeste. - Ako vi tako kažete...), ponižavanje (Odakle ste?- Iz Nove pazove.- Jesu li vas u toj Pazovi ičemu naučili?) vređanje (Vi mašinski inženjer? Ja mislim da nemate ni maturu), smatraju delom ''igre'' i svi bez reči pristaju na to. Zarad čega?

Nije sasvim jasno, to bi morao neki ''jungovac'' dubinski da izanalizira, jer ako je zbog nagrade, tj. para, dobici i nisu neki značajni, postoje drugi kvizovi u kojima su nagrade veće, pitanja lakša, a voditelji se ponašaju relativno normalno (neki moraju da budu čak i napadno ljubazni i nasmejani). Šta tolike ljude navodi da se dobrovoljno prijavljuju za učešće, a kada ''ispadnu'' iz igre, skrušeno priznaju kako jesu bili najgori ili najgluplji, kako je samo još jedan bio približno glup ili zbunjen kao i oni i kako su zaslužili da ispadnu, ali drugi put ko zna...Kritika i samokritika, te divne tekovine nakaznog komunizma, ostavile su očigledno dubok trag u dušama naših ljudi, te zamenile tradicionalni obrazac pokajanja i priznavanje sopstvenih stvarnih grešaka, ('' jao mene do Boga miloga, gdje pogubih od sebe boljega..'') i preokrenule ga u   samoponižavanje, osećanje krivice za sve i svašta, mazohističko preuzimanje stvarnih i umišljenih ''grešaka'', klečanje pred raznim neprijateljima, silnicima i nazovi ''autoritetima'', kao što je i voditeljka pomenutog kviza.

  Pristajemo li mi to da se delimo na ''pobednike'' i ''gubitnike'', smatramo li da smo životinje u svetskoj areni koje se bore svim sredstvima da nekog pobede i izbace iz ''igre'', jer ''ako neću ja njega, on će mene'' i slične maksime koje smo počeli masovno da usvajamo? Da li na ovom našem svetu postoji još neki sistem vrednosti a da nije zasnovan na zapadnoj protestantskoj etici? Imamo li mi još uvek svoj sistem vrednosti proveravan kroz vreme ili ne, a ako ga imamo, uspevamo li da se po njemu vladamo?

Šta nam još govori popularnost svih tih kvizova kod nas, a posebno onih gde se učesnici na ovaj ili onaj način izlažu stvarnim poniženjima, bez obzira da li su toga svesni ili ne? To nije ništa novo, reći će teoretičari medija, takvi programi se odavno prikazuju u svetu, tržište diktira sve novije i surovije igre pred kamerama, pa ne znamo da li će se neko čuditi ako za nekoliko godina budemo imali rialiti-šou borbu na smrt recimo, uživo, pred kamerama, sa sve sponzorima spektakla? Ljudi žele svojih pet minuta slave, pa šta košta da košta, reći će drugi i svi će biti u pravu donekle. Problem je u tome što slepo preuzimanje određenih uzora i modela od onih čiji stil života želimo da podražavamo, ne vodi ka željenom cilju, u našem slučaju – uređenom društvu i državi, solidnom standardu, već samo simulaciji određenog načina života, preko površnog imitiranja nuzprodukata takvih društava oličenih i u ovakvim TV programima za masovnu zabavu, namenjenih, kako im i ime govori čoveku mase, a ne ličnosti.

Pitanje je takođe - da li je moguće usvojiti tuđi sistem vrednosti, a ne izgubiti sebe, da li se može pobeći od sebe, svog porekla i dubinskog nasleđa, da li je ikada ikome to uspelo? Teško, a i zašto bismo to činili, zašto da nekritički usvajamo svaku šarenu lažu koju nam svet nudi kao pravi sjaj? Pretvaramo li se time u nesretne domoroce Južne Amerike koje su konkvistadori pokorili staklenim perlama, ogledalcima, alkoholom. Zarad kojih to ''dragocenosti'' želimo da promenimo sebe do neprepoznavanja – koka-kole, mek-donalda, masovne kulture, lakih droga, keš kredita, izbeljivača rublja i zuba, možda uskoro i savesti?   Šta dajemo u zamenu? (cena prava sitnica, reći će neki, jer to smo dobili zabadava) - naše misli, naše vreme, naše talente, malo savesti, malo stida i na kraju i slobodu izbora. Sve neprocenjivo dajemo za bezvredno - ko još tako trguje? Samo neko ko je obmanut ili samoobmanut.

Ako nastavimo da usvajamo moral zabave kao jedno od temeljnih merila nekog novog sistema vrednosti, po kome je sve što je zabavno ujedno i dozvoljeno, čak i poželjno, nastavićemo očigledno da igramo raznorazne debilne nagradne igre pred kamerama, a i bez njih, bez imalo svesti da to nije tako bezazleno a ni zabavno, kao što se na prvi pogled čini, a ostaće skrivena od naših očiju i jednostavna istina koliko je to razorno za ljudsko dostojanstvo, samopoštovanje i integritet ličnosti. Izbor je ipak na nama – da li ćemo biti slabe ili jake karike u tuđim igrama, ili nećemo ući u igru, odlučujemo samo mi, još uvek.

                        

 

 
     
     
 
Copyright by NSPM