Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KULTURNA POLITIKA

Kulturna politika

   

 

Aleksandar Lazić

Najdosadnija sporedna stvar na svetu

Kao vlasnik nekoliko vrednih rezultata u praćenju fudbalskih utakmica (ove godine sam, uspavavši se na dve od tri posmatrane, već postavio lični rekord), osetih potrebu da iznesem svoje viđenje histerije koju ta igra nosi. I da doprinesem rušenju nekoliko mitova.

Prvi mit fudbal hirotoniše u "najvažniju sporednu stvar na svetu"; iako dotično pikanje lopte ima masu poklonika, možemo ga, u najboljem slučaju, staviti u rang onoga što je dvorska luda pružala kraljevima: onemogućavanje razmišljanja o sebi. Činjenica jeste da prosečan fanatik ne može da digne glavu od trostrukih prenosa, kombinovanih decom-ženom, zločestom bešikom, obrocima i (opciono) poslom, ali nikakve važnosti tu nema: samo nepatvorena dosada. (Od fudbala su dosadnije samo emisije o fudbalu – svejedno idu li uzvodno ili nizvodno. ) Neposredna posledica te dosade jeste da je beda ljudskog bivstvovanja najuočljivija posle loše fudbalske utakmice.

Drugi mit govori o neslućenim mogućnostima muških koji ne gledaju fudbal da smuvaju nešto žensko; nastao je dodavanjem nepokretnosti muškog fudbalskog dela na sumnjive teorije verovatnoće. Lično smatram da je ovo veća podvala nego prva; to odgovorno izjavljujem jer sam, kao pasionirani neljubitelj, tri puta učestvovao na ovom nezvaničnom šampionatu koji donosi fudbalsko prvenstvo, i to bez upisivanja u listu strelaca. Uostalom, razmislite da li vam se neko žensko biće pohvalilo da je svoga muža upoznalo dok je ex-dečko gledao fudbal?!

Treća stvar fudbalske mitologije vezana je za našu tzv. nadarenost za ovu igru. (Godinama nas je na to ložio Pele – uvek je nešto računao na nas kao favorite iz potaje – ovog prvenstva ga ne primetih jer se možebiti nije snašao koju reprezentaciju/državu treba da pohvali.) A istina je sasvim drugačija: suština fudbala nekompatibilna je s našim genetskim kodom. Fudbal je igra za 19. vek – ogromna (stepska?) prostranstva, ništa ne znače ni minuti a kamoli sekunde; poslednja (vremenska) stavka je znakovita – u ostalim kolektivnim sportovima moguće je prelomiti stvari u poslednjim sekundama, što odgovara našem kampanjskom mentalitetu.

Četvrti mit kaže da je naša fudbalska reprezentacija ureknuta; a biće da je jedan od onih koji su nas obajali bio i sam drug Tito. Ovu tezu najrečitije obrazložio je početkom ovog milenijuma stanoviti Milovan Dejanović, niški "putnik kroz vreme", a donela istinoljubiva "Zona sumraka": "Naša reprezentacija je pod prokletstvom još iz Titovog vremena. Ono se navuklo na naš tim na Svetskom fudbalskom prvenstvu u Nemačkoj 1974. godine... Uz pomoć crne i vudu magije su nas pobedili i Holanđani sa 6:1. Šestica je satanin broj i zato su nam i dali toliko golova; zašto recimo nije bilo 5:1 ili 7:1?" Evo, sad je bilo 1:0 – nismo pobedili Holanđane ali smo bili daleko i od jedne šestice (u mreži) a kamoli od tri.

11. jun 2006.

 

 
 
Copyright by NSPM