Politika 8 6 2006

Zoran Avramović

Hajkanje Handkea

Prisustvujemo jednoj nesvakidašnjoj poteri većeg kruga evropskih intelektualaca na Petera Handkea. U tom krugu vladajućeg mišljenja postmoderne Evrope međusobno se ispomažu pisci, filozofi, novinari, političari, a ima mesta i za ponekog pisca koji piše na srpskom jeziku. Šta je taj čovek zgrešio? Zašto je uznemirio javno kulturno i političko mišljenje evropskih prestonica? Da li je priča o Peteru Handkeu priča o ličnom udesu? Nije. Ne, bar u njenoj osnovi. To je priča o civilizaciji koja je u toku, koja nastaje. A zatim, govori i o nama samima: kako to da pisca koji je izazvao gnev intelektualne Evrope zbog svog stava o Srbima ovde u Srbiji mnogi nezainteresovano prate? Mirno naša duhovna javnost prima i reči jednog nabeđenog filozofa iz grada svetlosti o „srpskom fašizmu”. Baš tako! Ako je neko filozof on bi morao da misli, a ne da deli etikete.

Dakle, šta je to strašno učinio Handke da bi ga kalvarisali u kulturnoj i političkoj javnosti evropskih metropola?

Ništa, osim što je politički mislio o Srbima drugačije od velike ili najveće većine u javnosti o kojoj je reč. Evo, skoro će deset godina kako ovaj književnik, usamljen u svom nastupanju, piše i govori suprotno bujici onog mišljenja o Srbima koje je pustilo duboki koren u glavama misleće i umetničke Evrope. Njegovo oružje je reč. On misli, ne po srcu, jer nikakve srodničke povezanosti sa Srbima nema, već po osnovu razloga. Teško mu je da prihvati nešto što nije u skladu s iskustvenim činjenicama niti logičkim pravilima. Njegova istina nije zasnovana na pristrasnim novinskim izveštajima, plaćenim feljtonima, ili saopštenjima vlada koje uvek saopštavaju ono što ide njima u prilog. On putuje, posmatra, zaključuje, bez suflera i neizbežnih sveznalica.

Takva „pojedinačnost” u mišljenju o jugoslovenskim ratovima i Srbima kao narodu strahovito je uzburkala većinski „duh vremena” u Evropi. Pojavio se neko ko je progovorio drugačije i izazvao je konsternaciju. Šta učiniti s njim?

Da je neko drugo vreme, platio bi, zacelo, glavom. Ali, ovo je vreme demokratije i ljudskih prava. I onaj jedan koji misli drugačije od svih – ima pravo na postojanje. Zakoni ga štite, ali nema zaštite od „tiranije većine”. Taj duh preovlađujućeg ili homogenizujućeg javnog mišljenja postaje prava pretnja savremenoj slobodi čoveka. Valjak takvog masovnog, uniformnog mišljenja može da pregazi svakog, pa i usamljenog pisca. Sve što nije u skladu sa mišljenjem o „zločinačkim Srbima” mora se ispeglati čelikom.

Horska osuda političkog mišljenja pisca nije dovoljna. Mora se kazniti i njegovo književno delo. Niko još nije uspeo da zabrani piscu da piše, ali je uspevalo sprečavanje objavljivanja teksta ili igranje na pozornici. Upravo je tako nešto zadesilo Handkea. I to u gradu svetlosti, u kome cveta umetnost i kultura, u kome se prvi put u istoriji čula deklaracija o slobodama i pravima građana. U odbranu lepote stali su neki odvažni umetnici. Odmah je odgovorila velika većina onih koji su kritikovali onoga koji je na strani „srpskog fašizma”. Našla se među potpisima i ruka sa ovih prostora. Tek da se ne izostane.

A srpska intelektualna javnost?

Ona posmatra predstavu. Ko zna šta se misli u pojedinačnim glavama? Za sada je očigledno nemešanje. A Peter Handke hrabro izlazi na megdan velikoj većini i ne da se slomiti. Ovde je, izgleda, hrabrost izgubila cenu, ili joj je cena opala. Možda ćemo poverovati u tako nešto kao što je Handkeova zabluda, kao njegova greška, njegov ćef. Ima u Srbiji još uvek i onih koji veruju da slobode ima ako dopušta razlike i da pravde ima ako se uvažava jednakost. U proteklim ratovima na prostoru bivše jugoslovenske države bilo je i ratovanja za svoje nacionalne i državne ciljeve, kao što je bilo i zločina. I jednog i drugog je bilo na svim stranama. Peter Handke govori o tome. A unisona intelektualna Evropa htela bi da ratna zbivanja prenese u budućnost kao podelu na pravične ratove nesrpskih naroda i ratne zločine Srba. Reč protiv takve slike bliske prošlosti na ovom delu Balkana odjeknula je kao bomba u homogenizovanom mišljenju napredne evropske inteligencije. Šta bismo radili i mislili da se nije dogodila?