Aleksandra Kostić

OVACIJE ZA STEREOTIP O DEŽURNOM NEGATIVCU

Autori i producenti kažu da se to dogodilo spontano, takoreći slučajno, ali pošlo im je za rukom da budu prvi koji su za neki "projekat" – ovaj put filmski – dobili podršku, što će reći novac, iz svih krajeva takozvane bivše Jugoslavije, i to što od privatnih producentskih ili sličnih kuća, što od nadležnih ministarstava. Ta podrška, uz, dakako, malo postprodukcije, tonske i montažerske, u vrhunskim uslovima mađarskih i austrijskih studija, te, ipak, i finansijsku injekciju od Euroimage , centralnog tela EU za takve poslove, iznedrila je film "Karaula". I upravo je ta (pre)široka podrška uslovila, gotovo u potpunosti, ono što se događa(lo) u tom filmu i oko njega.

Ekipa stvaralaca i tehničara je bila nacionalno mešovita, i poreklom s ovih prostora. Na čelu je slavni režiser Rajko Grlić, koji je, otišavši iz zemlje 1991. godine (nakon što je završio producentski posao na poslednjem filmu "velike Jugoslavije", Virdžini režisera Srđana Karanovića), izgradio, po svemu sudeći, značajnu akademsku karijeru, da bi se nedavno vratio u Hrvatsku i mnogo uradio za tamošnju kulturnu scenu svojom Imaginarnom akademijom u Grožnjanu i osnivanjem Motovunskog filmskog festivala. Drugi važni kreator je Ante Tomić, hrvatski romanopisac i kolumnista, dosta čitan i u Srbiji, ili, preciznije rečeno, pisac čija su dva romana objavljena i ovde i čije kolumne čitaju oni koji žele da budu obavešteni o "intelektualnom životu" u neposrednom susedstvu. Noseće uloge u filmu imaju Sergej Trifunović i Splićanin Toni Gojanović, još uvek student glume, te Emir Hadžihafizbegović, predstavnik Bosne, Makedonka Verica Nedeska u ogranku ljubavnog zapleta, te Bogdan Diklić, srpsko pojačanje s krilnih pozicija. Iz Slovenije su došli "scenci", a sjajni tehničari i tonci su iz Makedonije. Film je snimljen na "stvarnoj" lokaciji, kraj Ohridskog jezera, čiji prizori imaju svoju ulogu u filmu, i na jednoj pijaci u Bitolju. "Pozadinci" su bili Albanci (u filmu još uvek u starom žargonu – Šiptari), koji se, osim kao finansijeri iz Prištine, pojavljuju i kao nevidljivi pokretač priče, najpre kao sablasna izmišljotina koja se sebično zloupotrebljava, a zatim kao fiksacija srpske ubilačke paranoje.

Odgovarajući na pitanje čiji je to zapravo film, odnosno ko će reći da je njegov kada jednog dana dobije neku međunarodnu nagradu, Ademir Kenović, producent i "duša" čitavog projekta, rekao je: Svi će reći kako je to njihov film, svako će ga doživeti kao svoj.

U tom duhu je, dalje, "Karaula" imala premijere u svim većim gradovima na pomenutom području, i to u roku od dve nedelje, u drugoj polovini marta, da bi odmah zatim svuda ušla u redovan bioskopski repertoar.

Mesto odigravanja filmskih susretanja svih naših nacija je vojnička karaula na makedonsko-albanskoj granici, a trenutak je 1987. godina. Priča je, kako se čini u prvih sat vremena (od ukupno sat i po filma), gotovo obična, vojnička. Onakva kakve poznajemo iz pojedinih epizoda domaćih zabavnih serija nedeljom uveče – sin ode u vojsku, preko veze ili nekim lukavstvom pokušava da se dokopa mesta ćate ili muzičara da ne bi morao da se valja u blatu, sreće različite ljude i upoznaje razne mentalitete sa (ex)yu prostora. Tu su momci iz unutrašnjosti, snažni, spretni, malo priprosti ali dobri u duši, pa onda intelektualci, obrazovani ali i smotani, neprilagođeni i fizički slabašni, i konačno, oficiri, obično najpre grubi i glupi, da bi se u ključnom momentu otkrilo njihovo nežno srce i ljudska čestitost... i tako teku vojnički dani, broji se krupno i sitno. Na sledećem "premazu" ređali su se nacionalni klišei, prikazani s manje ili više iznijansiranosti i simpatija, ali uglavnom u okvirima koje su postavili tekstovi tipa "Šovinistička farsa".

Tih prvih sat vremena "Karaule" zaista jeste, kako i stoji u zvaničnoj najavi, komedija; možda pomalo "gorka", često se i to dodaje, ali ipak komedija. No, budimo iskreni, kako vam zvuči tvrdnja da se komedija o JNA, danas, 2006. godine, istovremeno i s uspehom prikazuje u Beogradu i u Zagrebu? Da smo u stanju da makar približno slično reprodukujemo ono što je bilo benigno i smešno u vojsci i državi kakva je ovde postojala, da se zajedno poigramo klišeima koje poznajemo iz svoje dojučerašnje zajedničke istorije, da li bi onda postojala ona većina na obe strane, neophodna da bismo jedni drugima uradili ono što smo uradili...? Ako postoji neko osećanje koje bi možda, u nekoj optimističkoj viziji, moglo sve animozitete da ublaži i ukaže na zajedničku tačku pogleda u prošlost, onda je to osećanje nostalgije – ta specifična vrsta fiksiranja na ono za šta imamo snage da u prošlosti vidimo u svetlim bojama. Ali, nostalgija bi u ovom slučaju morala da bude jugo-nostalgija – a to je upravo ono osećanje koje se nužno proteruje i potire kada se rasplamsava plamen entuzijazma za stvaranje novih, drugačijih i sada jedinih mogućih i legitimnih država, poredaka i pogleda na istoriju.

Rajko Grlić: "Ne osjećam nikakvu nostalgiju prema nijednom režimu, ni onom bivšem, ni ovim sadašnjim, jednostavno, nisam takav čovjek i teško bih trošio Kodakovu traku na nekakvu nostalgiju. S druge strane, mislim da smo svi mi pristali na te političke crno-bijele situacije ili naočale u kojima je “ono prije” bilo ili strašno ili fantastično. “Ono” je isto bio život. Ljudi su živjeli svoje živote, imali svoje žene, djecu, ljubavnice, pili svoja vina, sve se događalo isto kao i u svakom životu." ( Oslobođenje , 17. 03. 2006, povodom novinarske premijere filma u Sarajevu)

Ako, dakle, nije nostalgija - šta god da Rajko Grlić podrazumeva pod tim terminom - šta je onda ta vesela vojnička pripovest od par godina pre krvavog raspada te vojske, zemlje i života koji smo poznavali?

Grlić: "...ali meni je ovdje bilo stalo do priče o ljudima - ko su bili ljudi u koje je taj rat tako lako ušao, šta je to socijalizam učinio da pretvori sve te ljude u žrtve i krvnike, kako se sve to dogodilo? Htio sam objasniti sebi u kojoj sam to zemlji živio" (isto). "Kako je rat nastao iz svakodnevnog života i čije mentalne strukture su se tako brzo i lako promenile?" (Grlić u intervjuu Blicu , 14. 03. 2006)

Ili drugačije rečeno: nije nostalgija, već je alegorija. Nije lako golicanje nečeg lepog što se još moglo naći u sećanju, pa makar to bili glupavi mladalački nestašluci kojima se prkosi krutim oficirima, ne, to je velika metafora o jednom svetu čija je moralna i svaka druga nakaznost morala dovesti do tragičnog ishoda. Poslednjih pola sata filma sve to razotkriva, na vrlo brutalan način. Standardni stereotipi postaju otelovljenja predstavnika različitih strana koje će ubrzo da se u ratnom piru pretvore u okrutne dželate i nevine žrtve. U filmu, naravno, nema rata, ali ima tragedije u kojoj je svako odigrao ulogu koju su mu tvorci filma namenili u stvarnim zbivanjima. I u tom trenutku, nažalost, pada u vodu sve ono što bi se moglo dobro reći o ovom filmu.

A moglo bi se reći sledeće: sjajna produkcija (što u prevodu znači vizuelna "uglačanost", naročito fotografija Slobodana Trninića, autora fotografije i u filmu Virdžina), upravo na nivou da se može lako uporediti s vrhunskom evropskom produkcijom, te je u tom smislu "Karaula" konkurentan film na tom tržištu.   Zatim, primereno uverljiva gluma, naročito Hadžihafisbegovića i Trifunovića, profesionalno obrađen i snimljen ljubavno-erotski segment s Vericom Nedeskom, i tako dalje.

Naime, da bi se laka visokobudžetna polu-sentimentalna komedija pretvorila u alegoriju ratne drame počinjeno je dramaturško nasilje. Dva glavna lika, Beograđanin i Splićanin, u srećnom standardnom spoju urbanih dečaka za koje je služenje vojske muka i nevolja od koje beže slušajući rokenrol muziku, iskradajući se u grad, i radeći sve što znamo da se obično radilo, u poslednjih pola sata naglo i nemotivisano postaju crno-beli par u kome je sve pozitivno koncentrisano u liku Splićanina, a sve ono suprotno u liku Beograđanina. Sitni i naizgled površni gestovi i naznake iz prvog dela filma odjednom dobijaju ulogu simobličkih "gromada" koje treba da nekako opravdaju i objasne naknadno ponašanje junaka, ali rekli bismo da u tome ne uspevaju.

Nažalost, pokazuje je se da je tajna podnošljivosti priče o JNA u krajevima u kojima je ona simbol bezumne sile koja se iživljava nad civilima upravo u tome što - ako se čita kao odgonetka toga zašto je i kako došlo do strašnog rata - vrlo precizno raspodeljuje krivicu i nevinost po novoustanovljenim klišeima koje možemo, bez bojazni da ćemo se u pojednostavljivanju ogrešiti o predložak, okarakterisati na sledeći način: Bosanac je žrtva (i Srba i Hrvata), nemoćan, ali i prilično "jednostavan" (smemo li reći primitivan?), karijerista, ali zapravo nesposoban i naivan. Srbin je podlac i zlikovac, ne naivan već prevejan i sračunat, a u odsudnom trenutku i prekomerno zao, osvetoljubiv i nasilan.   Hrvat je dobrodušan i dobronameran, otmenih manira i osećajan. Dopunsko preciziranje: drugi hrvatski lik, ne onaj Splićanina u tumačenju Tonija Gojanovića, nervozan je i nebitan lik Zagrepčanina koji samo želi da ode kući i da prestane da ga se zamajava glupostima, dok su "dopunski" Srbi: 1. vojnik sa idejom kako bi možda najbolje rešenje bilo da čitavom državom vlada vojska, po svojim merilima i pravilima, vojnik koji u završnici, opsednut (imaginarnom) šiptarskom pretnjom, direktno ubija "svoje" i 2. visoki oficir koji živi izvan vremena i prostora, opsednut hortikulturom, vlastitom promocijom i čovek koji se na prvi pogled zaljubljuje u Miloševića. (Posebna zanimljivost je prilog Jurice Pavličića, kolumniste Jutarnjeg lista koji u svojoj kolumni u tim novinama od 1. 4. 2006, i što je preneseno na oficijelni sajt filma, priča o sećanjima na svoje služenje vojske na Ohridu pod direktnom komandom potpukovnika Ratka Mladića; naime, Mladić je po njegovim rečima bio opsednut cvećem, i "vojne novce i resurse je koristio da iz Kanade, Indonezije i Afrike nabavlja rijetke eukaliptuse, sekvoje i sekulente." Tu leži inspiracija za lik "Radeta orhideje", pomenutog Srbina 2 koga glumi Bogdan Diklić.)

Takva vrsta razračunavanja sa prošlošću, takav način da se razume u kojoj smo mi to zemlji živeli i zašto je sve moralo da završi tako kako je završilo, nije nešto ni neočekivano ni novo. Svaka strana ima svoju priču koju želi iznova da priča i sebi i drugima, da pokazuje i kaže - ovo su loši, ovo su dobri, evo, tako je to bilo. I naravno, retko kada tako parcijalna priča može da bude uverljiva. U ovom slučaju neuverljivost leži i u tome što u prve dve trećine filma nema onog htonskog zadaha koji nagoveštava užas, nema onog potmulog bata paklenih sila koje čekaju da izbiju na površinu dana. "Švejkovska vizura" Tomićevog romana i Grlićevog filma ne nosi u sebi tu pretnju i dubinu. Ili, da kažemo drugačije, da je u "Karauli" prikazano zaista nešto od "izvora, onoga od čega je sve počelo", i "vremena koje polako priprema na nevreme koje će doći" (Grlić u intervjuu Blicu , 14. 03. 2006), onda bi se na osnovu mnoštva filmova o američkoj vojsci moglo zaključiti da je severna Amerika kontinent najstravičnijih građanskih ratova i međusobnih pokolja crnaca, belaca, latinoamerikanaca itd.

"Karaula" je, međutim, otišla i korak dalje. U pričanju svoje priče o našoj tragediji ona je, naizgled kolateralno - a nama se čini da je to možda najvažniji momenat - radila na dekonstrukciji nečega što je možda bio poslednji "pozitivan" i "neukaljan" stereotip o Srbima, stereotip koji se, da je bilo sreće, na neki način možda mogao očuvati. Nizom zahvata autor nas ubeđuje da barata upravo tim klišeom, što ide čak do scene gde Beograđanin i njegov splitski drug sede na obronku planine gde se nalazi karaula, oslonjeni leđima o leđa, i na vokmenu slušaju pesmu "Maljčiki" grupe Idoli. Ova scena je direktno simboličko povezivanje s najlepšom i najcenjenijom referencom urbanog Beograda – novim talasom. Bio je to stereotip o urbanom beogradskom mladiću koji ne želi da ima ništa s prljavim vojevanjem, s velikim nacionalnim pričama, neko ko je trebalo da bude simbol Otpora i studenskog Beograda, ko je nosio parolu "Srbija je svet", ko "više voli da guzi, nego da puzi"... dovitljiv, oštrouman, "drugarčina" i "zajebant". Neko od onih sedamdeset posto mladića koji se nisu odazvali vojnim pozivima za vreme rata. Dakle, taj neko, upravo takav u prvih sat vremena "Karaule" zapravo je, kažu nam tvorci ove priče, puka laž i obmana. Ne ruralni Srbin s kamom u ustima i flašom u ruci, bradat i ukrašen kokardom, niti manijak koji naređuje da se pohara, spali i zakolje, već onaj koga se možda poneko seća sa neke žurke u Beogradu u koji se dolazilo zbog "dobrgo zezanja". Ali - taj urbani Beograđanin je zapravo mnogo gori od ovih neprikrivenih zlikovaca. Tako se ruši i poslednji zabran mogućeg pozitivnog osećanja i sećanja na istočne prostore. Sve je bila laž i prevara. Svi su oni (u duši) isti.

Bilo bi lepo da "Karaula" ne mora da se gleda na taj način. Onda bismo rekli – dramaturški nedosledno, neopravdan obrt u liku glavnog junaka, nemotivisani i nategnuti potezi da bi se došlo do završne katarze. A ovako, gledajući film kao alegoriju o nacionalnim odnosima na ovom tlu, s tugom moramo reći – još i danas je svejugoslovenski film o svima nama moguć, izgleda, samo kao čistilište za lik Srbina kao oličenje regionalnog zla.

Prelistavajući dostupne kritike, nailazimo na lak otpor u Hrvatskoj gde kritičari uglavnom negoduju zbog toga što se, najpre, uopšte poteže priča o čudovištu JNA pre izbijanja domovinskog rata i što se sugeriše da je možda, za ponekog, u služenju vojske bilo malo i opuštenosti i lagodnosti, i što to možda može da izazove, ipak, trunke nostalgije. S ove strane, pak, čujemo samo izraze zadovoljstva zbog uspešnosti prvog zajedničkog poduhvata, njegove profesionalne izvedbe i slično. "Snimljen u visokoj produkciji, režijski vođen rukom majstora, u svakom svom segmentu vrhunski urađen, ostavio je snažan utisak na profesionalnu publiku, koja je do poslednjeg imena na dugoj špici sedela kao prikovana za stolice" (Vesna Milivojević, Glas javnosti 16. 03. 2006, povodom novinarske projekcije u Beogradu) . A uvek benevolentni Milan Vlajčić će u "Karauli" videti samo " lako satiričnu priču s ukusom vedre apokalipse" ( Blic , povodom premijere 22. marta).

Nismo naišli na bilo kakav komentar sadržine filma. Niti komentar raspodele karakteristika među likovima, odnosno nacijama. Verovatno bi svaka primedba u tom smeru nekom mogla zazvučati kao pokušaj „širenja istine“ o „nama“. Ali, jedno je teza o srpskoj krivici – dakle, ne samo odgovornosti, već i krivici – za sve što se poslednjih petnaestak i više godina događalo na ovim prostorima, i o toj tezi se može razgovarati na ovaj i onaj način, u različitim medijima. Ali, drugo je kada se ta teza uzme kao gotova stvar i polazna tačka za dalju "obradu" kojom se ona dodatno ojačava i učvršćuje, kao recimo u slučaju ovog filma, poništavanjem simboličkih planova na kojima ta krivica nije jasno upisana. O tome bi se smelo, pa i moralo nešto reći.

Situacija je, međutim, bila takva da je Grlić sa ekipom filma putovao iz mesta u mesto prateći premijerna prikazivanja i "svuda nailazio samo na ovacije". Tako je bilo i u Sava Centru, pred 4. 000 gledalaca, kojom prilikom je ovdašnji ministar kulture Dragan Kojadinović, u ime institucije koja je finansijski pomogla film i u ime ovdašnje države, izjavio "da narodi bivše Jugoslavije poslije svega mogu i moraju da sarađuju, jer iza sebe imaju mnogo toga što je dobro i pozitivno", pošto su ti narodi nekadašnje Jugoslavije "dobri narodi, sa puno kreativne i pozitivne energije", a film pokazuje, premda ne eksplicitno, šta se dešava kada se ta energija pretvori "u nešto sasvim drugo" (prenesno iz Nezavisnih novina, 23. 03. 2006). Kao što je u Hrvatskoj eventualno moguće gledanje prvog dela filma kao nostalgičnog putovanja "pokriveno" insistiranjem na alegoričnosti i "pravilnoj" podeli uloga, tako je u Srbiji eventualno primećivanje da je film alegorija o ratu u kojem su Srbi nesumljivo i isključivo zlikovci "zataškana" insistiranjem na JNA-juga-nostalgiji koja se ovde prihvata kao nešto nezanimljivo i ni u kom pogledu politički provokativno. Posle premijere u Beogradu, ekipa je "Plavim vozom" otputovala za Novi Sad. Na odredištu ju je sačekala grupa "pionira" sa crvenim maramama i karanfilima. Tako je izgledao srpski hepening tim povodom. Svakome svoje. Možda u tome i ima nekakve pravde.