Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KULTURNA POLITIKA

Kulturna politika

   

 

Saša Gajić

EXIT 06: JEDAN KORAK NAPRED

Ovogodišnji, šesti po redu Exit festival održan na Petrovaradinskoj tvrđavi, napokon je počeo da pokazuje znakove konsolidacije i normalizacije, tj. da liči na ono što jedna ovakva manifestacija treba da predstavlja – na jedan solidan i raznovrstan muzički festival, koji je, odbacivši sve “mitske predstave” o samom sebi i svojoj društveno-političkoj ulozi u procesu modernizacije, pokušao da zadovolji najšire muzičke ukuse brojne publike u regionu, pa i šire. Očigledno da su i sami organizatori shvatili da nije ni u njihovom interesu da nastavljaju sa praksom instrumentalizacije ovog najvećeg domaćeg muzičkog festivala u dnevnopolitčke svrhe i tako potencijalno ugroze sopstvenu reputaciju i prihode, pa su se shodno tome postavili i spustili loptu, na radost i olakšanje većine prisutnih.

Propusta i problema, naravno, nije manjkalo, ali su oni bili pretežno organizaciono-tehničke prirode, što je ne samo razumljivo, nego i, uzimajući u obzir veličinu festivala, oprostivo. Obezbeđenje se nije baš proslavilo profesionalnošću i znanjem stranih jezika (ali nije bilo ni neprijatno i arogantno); monopolisti distribucije hrane i pića na Tvrđavi jesu šišali cenama publiku, ali je nisu pretvorili u pijacu (to zadovoljstvo im je preuzelo petrovaradinsko podgrađe i njegovi preduzetnici); razglas na brojnim binama nije uvek bio na visini zadatka, ali je na glavnim nastupima bio sasvim zadovoljavajući ….. Jedina prava opasnost, ona od urušavanja podzemnih katakombi ispod Tvrđave usled neodržavanja i nerenoviranja, a pod stalnim udarom što decibela, što bata više desetina hiljada posetilaca po večeri, i ove godine je izbegnuta. Mada su zaposleni na Tvrđavi (a posebno u njenom muzeju) i ove godine upozoravali i organizatore i grad Novi Sad da su podzemne vode potopile neke od tunela i da se pojedini tuneli postepeno urušavaju, što može dovesti do propadanja pojednih delova Tvrđave i pogibije posetilaca, niko nije preduzeo ništa po pitanju bezbednosti publike. Kao što je običaj na ovim prostorima, tek kada neko pogine, ljudi počinju da pokazuju interesovanje za probleme bezbednosti i ulaganja u njih….

Exitovski   aktivizam “političke koretnosti “koji se podrazumeva kao nezaobilazni dekor ovakvih masovnih okupljanja ne bili im pribavio oreol “pozitivnog i naprednog”, bio je umereniji i suvisliji nego prethodnih godina. Koncipiran da svojim temama privuče lično zainteresovane učesnike (ukidanje viznog režima, reforma školstva i mladi, upotreba besplatnog softvera) u svojoj realizaciji je više ličio na odrađivanje obaveznog domaćeg zadatka, a njegovi izvođači na revnosne pionire i pionirke. Učinak je bio sramotan: malo   koga su uspeli da privuku na svoje tribine pored toliko muzike, projekcija filmova, štandova sa kultnim stripovima …. Šteta, jer su se ove teme mogle obraditi na interesantiji i kvalitetniji način. Oli Ren je došao, izrekao par fraza i prošao, a Tadić se, štreberski, još malo prošetao Tvrđavom ne bili upisao sebi još koji poenčić. Sasvim predvidivo i beznačajno.

Ostalo je na svu sreću, bila (manje ili više dobra) muzika….

Prvi dan

Iako je, barem po broju zvučnih imena, prvi dan najviše obećavao, sve je počelo veoma traljavo. Skandinavske pop vedete Cardigansi su, pametno odabrani za otvaranje festivala na glavnoj bini, slabašno, nemotivisano, i uz mnoštvo tehničkih smetnji, uprkos brojnim fanovima   željnim da ih vide u što boljem svetlu, uglavnom pružili partiji ispod svih očekivanja. Statična i ispočetka nesigurna Nina Persson je tek pri You're the Storm ovladala situacijom koja, mada se tokom daljeg toka nastupa   popravljala, ni ispucavanjem glavnih   favorita (Erase-Rewind, My Favorite Game, Lovefool) nije uspela da promeni ukupni utisak bledunjavog, poluprofesionalnog benda nakljukanog sedativima, koji možda ume da napravi tuce radijskih hitova, ali ne i da razgali masu.

U isto vreme sa Cardigansima, domaći Vroom održali su daleko motivisaniji, i energetski i emotivno, koncert na Fusion Stage-u. Posle njih je, nakon duže pauze, nastupila samo sa akustičnom gitarom i pratećim basistom, Suzana Vega. Mada njen akustični presek kroz sopstvenu karijeru nije za svačiji ukus, naročito ne za one koje ne žele suptilne emocije već dinamičnu zabavu, iskusna Njujorčanka je pokazala kako raskošan glas i jedna gitara, praćene pravim emocijama, mogu da pruže mnogo toga. In Liverpool i Queen and Soldier su, uz početnu Marlene on the Wall, bile i emotivno najsnažniji momenti koje nam je isporučila, dok je publika sve do samog kraja očekivala (i na kraju dobila) Luca -u  Tom's Diner.

Vrhunac prve večeri, dao nam je, što je bilo i sasvim očekivano, Franz Ferdinand, bend za koga je opšte poznato da je u naponu svojih snaga. Zapravo, ono što su F. Ferdinand prikazali na glavnoj bini, premašilo je sva nadanja, uključujući i očekivanja onih koji znaju silinu njihovog živog nastupa. Kozersko umeće benda, uvek na granici dobrog ukusa, zajedno sa virtuoznim nastupom koga je poneo dobar prijem publike, na momente se pretvorio u obostranu ekstazu. Novotalasna motoričnost i melodičnost hitova sa oba objavljena albuma, uprkos tome što se na momente pretvarala   čas u samozadovoljstvo, a čas pretila da usled ponesenosti svirača pretvori u haos improvizacije, imala je u Darts of Pleasure, This Fire, Walk Away (koju je pevač/gitarista Alex Capranos posvetio Gavrilu Principu), Evil and a Heaten i Jaqueline svoje zvezdane trenutke.

 
Veče su završili veterani Cult, koji su, ojačani dodatnim Marshallovim pojačalima, pružili standardan, mada predvidiv nastup. Od početne Li'l Devil do završne She Sells Sanctuary, publici koja je i došla da uživa u njihovim najpoznatijim pesmama, pruženo je upravo to što su hteli. Profesionalizam, svi predvidivi trikovi iz rukava rock buntovništva (rušenje stalaka i monitora, razbijanje i bacanje daira u publiku), sve to vrlo proračunato i vrlo efektno, bilo je ono čime su Cult pridobili publiku. Mada su nastup odradili sa tek nešto više od pola snage (a i umanjene glasovne mogućnosti Ian Astbury-ja su bile više nego očigledne),   iskustvo i dobar prijem publike je učinilo da sve deluje i spontanije i iskrenije nego što je zapravo i bilo. A bilo je vrlo dobro.

Drugi dan

Sledeće veče, umesto otkazane Kelis, koncerte na glavnoj bini otvorio je Dizzee Rascal, što se pokazalo kao dobar, mada iznuđen potez organizatora. Većina publike, koja je tek pristizala na Exit, nije ni znala za njegov nastup, pa mu se tek kasnije spontano priključila. I pored toga, Rascalova isporuka britanskog garažnog hip hopa našla   je na dobar odziv publike. Naročito su dobro prošla parodiranja rokerskih paradigmi u vidu zezancije na matrice sa kojih su puštani hitovi Deep Purple-a, Queen-a, Nirvana-e….

U međuvremenu se oko glavne bine skupljali fanovi najvećeg kulta u savremenoj pop muzici, kojima je ovo bila   jedinstvena prilika da vide, makar i zašlog u sredovečne godine, svog heroja. Naravno, radilo se o Stevenu Patricku Morrissey, mančesterskoj poeti i frontmanu legendarnih Smitshs-a, čiji je katalog pesama “većih od života” samo iz post-smiths perioda dovoljan za tri celovečernja koncerta. Međutim, nakon silovitog početka nastupa Morrissey-a (odevenog   u frak, sve sa leptir mapšom) i companije sa klasicima How Soon Is Now   i First of The Gang, već   posle nekoliko narednih pesama   postaje jasno da, uprkos željama većine publike, nećemo prisustvovati kolažu   “best of…” Morrisseya i Smithsa, već promociji novog, veoma dobrog albuma “Ringleader of the Tormentors” izdatog u aprilu ove godine. I tu nastaju prvi problemi, jer, sem prvih deset redova najokorelijih fanova, većina publike nije spremna za njoj nepoznate pesme. Ovakva reakcija publike spušta emotivni nivo nastupa njegovog virtuoznog banda (fantastičan gitarski tandem Borrer/Tobias) koji i dalje pruža solidnu partiju, naročito u epskoj Life is Pigsty i Ganglord, da bi se tenzija ponovo podigla na svima dobro znane, solidno prearanžiranje   Smiths standarde Girlfriend in Coma i Panic, kao i obradu N.Y. Dollsa Human Being. Predvidivi bis Irish Blood, English Heart   koji   vraća atmosferu na nivo početka nastupa je sve što će publika ove večeri još dobiti. Sve u svemu, vrlo dobar nastup legendarnog Mozza-e, mada, ipak, ispod (najviših) očekivanja.   Za brojne poklonike, ovo je i pored svega bilo veče koje će pamtiti čitav život.


Nakon mančesterskog pop klasika, na opustelu glavnu binu izašla je Princes Suprestar čiji su nastup ispratili retki znatiželjnici. Nastupi na drugim binama, poput onih Eyesburna sa njihovim poigravanjem dinamikom i ritmovima, ili hrvatskih Let 3 sa šok taktikom i bizarnošću, nakon Morrisseya su delovali krajnje prozaično, što ne znači da su njihovi nastupi bili slabi. Jednostavno, posle Morrisseya, čak i kada on nije u najboljem izdanju, samo najveći ne deluju banalno.

Treći dan

Billy   Idol, čiji je nastup obeležio treće, najposećenije veče, sušta je suprotnost Morrissey. Dok Morrissey proživljava svoje pesme, Billy zabavlja publiku, dok prvi na ovacije uzvraća ironijom a pruža od sebe onoliko koliko mu publika emotivno uzvrati, Billy koristi svu raspoloživu   energiju da animira publiku. Dok Morrissey promoviše nove, pa i nepoznate pesme, Billy igra samo na proverene hitove. Domaća publika, kako je treće večeri postalo jasno, više “pada” na Billy-jev pristup, tj. više voli vrhunski, mada predvidivi show po svim kanonima mainstrem rocka od artističkog pristupa muzici.

Billy   Idol je, i pored svojih godina,   vrsni zabavljač i tipični reprezent američkog (iako je on sam Britanac na dugogodišnjem radu u SAD) stadionskog rocka sa svim svojim klišeima i banalnostima, ali koji radi svoj posao više nego dobro. Publici željnoj poznatog repertoara Idol i njegov partner Stevens (koji je demonstrirao vrhunsko umeće kako jedna gitara može besprekorno da   ispuni široki zvučni prostor) dali su zabavu za pamćenje – osim dosadne obrade In the Sumertime, nedovoljno inspirativno izvedene Sweet Sixteen, te preduge Mone na kraju koncerta, izređale su se veoma dobre verzije velikih hitova Flash for Fantasy, White Wedding, Rebell Yell, sa par najboljih novih pesama (Devils Playground, Scream) pametno uklopljenih u ostatak repertoara …. Kako je već na polovini koncerta bilo jasno da Billy fizički (a ni glasovno)   ne može da izdrži samozadati žestoki tempo, dobro osmišljen šou je od druge polovine nastupa težište preneo na Stevensa i ostale muzičare, taman toliko da Idol predahne i nastavi sa isporukom vrhunske zabave do samog finala nastupa.   Publika za sve to, kao ni za preduge i pretenciozne Stevensove solaže (posebno u obradi Ready, Steady, Go Idolovog prvog banda Generation X) nije puno marila. Zadovoljstvo je bilo obostrano.

Pre Idolovog vrhunskog koncerta, veče na glavnoj bini su otvorili Death Star sa svojom verzijom gothic/industrial metala pod uticajem Type o Negative i Nine Inch Nails, da bi posle njih, na opšte oduševljenje ženske tinejdžerske metal publike, nastupili finski HIM. Euforija ženskih adolescentnih fantazija za pevačem Ville Vallom nije jenjavala tokom 90-to minutnog koncerta ove solidno uvežbane grupe. Ostatku publike, koja pored “morbidnog” seksi imidža i šećernih pesmica provučenih kroz filtere heavy metal kanona, od muzike   traži nešto više, nastup HIM-a, čiji je repertoar zapravo vrlo jednoličan (gotovo sve pesme su im komponovane po istom šablonu), bio je dosadan, a u sviračkom smislu   i krajnje bezvredan.

Četvrti dan

Završno veče festivala, barem što se tiče zvučnih imena, trebalo je da bude nešto slabije od prethodnih. Pokazalo se da je, uprkos tome što je polovina posetilaca na video beam-ovima širom Tvrđave pratila prenos finala Svetskog prvenstva u fudbalu (a što je uslovilo da se propusti uvodni nastup Chicks on Speed), i ono imalo svojih veoma dobrih momenata.

Sve tri grupe, već pomentuti Chicks on Speed, P. Shop Boys i mlade snage koje se odazivaju na ime Scissor Sisters, zapravo predstavljaju komplementarne izvođače artističkog usmerenja sa posebnim naglaskom na “alternativna seksualna opredeljenja” (u slengu Scissor Sister i označava tople sestre, a P. S. Boys, hmm, već znate koga), što je pokazala i delom struktura publike (neverovatan odnos od skoro 3:1 u korist (ako se takvim može nazvati) “muškog” dela posetilaca). Većina “straight” publike odnosila se prema ovoj činjenici sa tolerancijom, obraćajući više pažnju na nastupe grupa i samu muziku koja je i zasluživala punu pažnju.

Zvezde večeri bili su klasici elektro-popa Pet Shop Boys. Bez obzira da li ste poštovaoci ili ne njihove muzike, do tančina perfektno izvedena audio-vizelna   predstava (u pravom smislu te reči) sa vrhunskim baletanima koji su presvlačili svoje kostime i višedelnim platnom na kojem su se smenjivale video projekcije, uvek u funkciji pesme i ostale koreografije, bila je veoma zanimljiva. P. S. Boys   dvojac Chris Lowe i Niel Tennant opredelili su se da ovaj spektakl predstavlja balans izvođenja pesama sa novog albuma (koncert započinju sa Psychological ) i izbora iz ne malog broja svojih najvećih hitova ( West End Boys , Suburbia, Rent, Always On My Mind… ). Finale i bis su rezervisani za It's a Sin i, sasvim predvidivo, Go West . Pored svega, najbolji momenat koncerta bio je onaj u njegovom drugom delu, kada su neočekivano izveli Dreaming of the Queen , sa odličnim usemplovanim gudačkim aranžmanima, koja je, budući da je posvećena pokojnoj pricezi Diani, propraćena emitovanjem sekvenci sa njene sahrane na četvorodelnom platnu.  

  Ukupni utisak

Kada se četvorodnevna fešta završila, a utisci složili, ukupna ocena šestog Exita je sasvim povoljna. Koncepcija organizatora ovogodišnje Exit ponude je bila da, što se tiče glavnih bina (Main Stage i Dance Arena), pruži uravnotežen odnos gitarske i elektronske muzike, a što je balans koji krasi retke letnje muzičke festivale koji se pre opredeljuju za dominaciju jedne od ove dve opcije.

Izbor headlinera u delu “gitarske ponude”, tj. najvećih nosećih imena, bio je pokušaj   spoja mladih snaga u naponu i stare garde, tj. povratnika koji su obeležili neka prošla vremena, a koji su se sada   vratili sa novim albumima uz pomoć kojih pokušavaju da opravdaju svoju (ne)poljuljnu reputaciju… Imena Cardigansa, F. Ferdinada, Culta, B. Idola, Morrisseya ili P. Shop Boysa, još tokom proleća obećavala su da će festival biti najači do sada, i ta su se očekivanja uglavnom i ispunila.

Domaća publika, koja je prethodnih decenija (osim na kraju osamdesetih godina) bila uskraćena za brojne nastupe svetski relevantnih grupa, u zadnje je vreme dobila priliku da se redovno uverava u to šta su i kakvi su svetski izvođački standardi. Ovogodišnji Exit je, sa glavnim delom svoje ponude, na jednom mestu ponovo pokazao mnogo toga. Šta je profesionalizam, šta vrhunska zabava, šta je konceptualni nastup, šta kada inspiracija ponese izvođače preko sopstvenih snaga, a šta je to kada velikani, mada ne u najboljem   izdanju, pruže sasvim solidnu partiju, odnosno šta su standardi ispod kojih se ne ide…. Sve je ovo dobro jer publika može na licu mesta da razluči šta je šta, da više ne podleže mistifikacijama o nedostižnosti “muzičkih veličina”, već da realno doživi i njihove uzlete i padove, kao i da joj niko više ne potura drugorazredne i bajate grupe ili njihove domaće surogate kao vrhunska “umetnička” dostignuća. Istovremeno, profesionalizam i perfekcionizam u nastupima prikazan od strane najzvučnijih imena (sa izuzetkom Cardigansa) na ovogodišnjem Exitu, dobar je reper koji nam u svom naličju pokazuje pravo, bolje rečeno katastrofalno stanje, ovdašnje muzičke scene (i to ne samo srpske, već regionalne, tj. ex-Yu) u kome caruju lenjost, neinventivnost, nesposobnost i tezgaroški duh koji pokušava da, doveka statirajući, simulira svoju bitnost na lovorikama stare slave, ako je toga uopšte ikada i bilo. Uostalom, uporedite nastup ovdašnje “najprofesionalnije” grupe sa neskrivenim “umetničkim” pretenzijama (Van Gogh) sa bilo kojim od “stare garde” koja nas je na ovom Exitu pohodila - i biće vam sve jasno.

 

 

 
 
Copyright by NSPM