Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KULTURNA POLITIKA

Sport i politika

   

 

Zoran Stanojević

Ziceri i poneka trojka

Ne sećam se većeg narodnog gneva spram košarkaške reprezentacije zemlje čiji je glavni grad Beograd od ovog koji se na nju sručio poslednjih dana. Kao što se ne sećam da je ta zemlja ikada imala tim koji ju je bolje reprezentovao. Jer, baš kao i u košarkaškoj ekipi koja je ispala u osmini finala Evropskog prvenstva na kojem je bila domaćin, tako i u svakom kućnom savetu, preduzeću, kolektivu bilo koje vrste u Srbiji stvari ne idu najbolje zato što barem dva ključna čoveka međusobno ne govore, nekolicina gleda samo ličnu kratkoročnu korist, većina ima nerealne prohteve, a svi su arogantni preko svake mere.

Na sve to možemo dodati i preteranu kritiku svega i svakoga kad god se kolektiv suoči sa nekim očiglednim (i obavezno neočekivanim) neuspehom. Traže se neposredni krivci, oni na koje se može upreti prstom, ali bez prave želje da se iz neuspeha izvuče bilo kakva pouka. Ona bi, naime, zahtevala i određeno preispitivanje svih, od aktera do publike. A to nije prijatno.

Recimo, u slučaju pomenute košarke, pre početka prvenstva spominjalo se da će publika biti „šesti igrač“ reprezentacije SCG, što je uobičajeno kada ste domaćin takmičenja. Nisam prisustvovao utakmicama, pratio sam ih na televiziji, ali nisam stekao utisak da je „šesti“ igrač u trenucima kada su ona petorica na terenu padala, davao svoj puni doprinos. Bodrio, dizao moral, pozivao da izdrže, da daju sve od sebe. Naprotiv, arogantno je svojim „saigračima“ okrenuo leđa, baš kao i oni jedni drugima ispostaviće se, odbijajući da odigra svoju ulogu onako „kako je dogovoreno“. Možda rezultat ne bi bio drugačiji, možda je ekipa Francuske u tom trenutku jednostavno bila bolji tim, ali svi bi se osećali bolje da su dali sve od sebe onda kada je trebalo. Bilo je i takvih poraza u istoriji domaćeg sporta, ali nisu toliko boleli.

Bojim se da za tako nešto jednostavno nije bilo motiva. Za publiku je prvi deo šampionata bio zagrevanje, obavezni program, nešto poput visina koje samouvereni skakači u vis propuštaju čekajući da se letvica podigne „na njihov nivo“ (u ovom slučaju zlato i ništa manje od toga). Zbog toga i nije stvorena atmosfera, ni na tribinama, ni van njih, da je najvažnija utakmica na turniru ona prva sa Španijom i da taj poraz bitno umanjuje šanse za bilo kakvu medalju.

Problem motivacije bio je kudikamo veći za igrače. Za razliku od većine drugih sportova, u košarci je jedino merilo uspeh u najjačoj ligi na svetu, NBA, koja sebe i naziva prvenstvom sveta. Ne bez razloga. I pored podizanja kvaliteta košarke koja se igra u drugim zemljama, ne verujem da bi se iko usudio da kaže da se tamo, u NBA, ne igra najbolja košarka na svetu, barem u takmičarskom smislu (ako ijedan drugi smisao u sportu sa loptom postoji, uključujući tu i ritmičku gimnastiku).

Približavanje FIBA i NBA, a bilo je neminovno, učinilo je da evropsko i svetsko prvenstvo, pa čak i olimpijske igre, za košarkaše izgube na značaju. Ko ne bi menjao neku od tih Fibinih medalja za šampionski prsten NBA, naročito za onaj kojem je i lično doprineo? Da nije tako, SAD bi i dalje na ta takmičenja slale superiorne timove, kao što će to činiti ako se kojim slučajem u budućnosti FIBA turniri nametnu kao vrhunac ovog sporta. Uostalom, fudbal je za to dobar primer, a hokej još i bolji.

Za košarkaše SCG na EP u Beogradu nije bilo dovoljno ni patriotskih motiva ali to je na neki način dobra vest. Za razliku od njihovih prethodnika, koji su takođe igrali u NBA, ovi momci nisu osećali potrebu da svoju satanizovanu zemlju prikažu u boljem svetlu, da budu „osvetnici“, „pravednici“ ili šta već. SCG se na taj način više ne pominje, njeni građani po svetu više ne crvene gledajući vesti. Igranje pred „svojom“ publikom (pred kojom dobar deo igrača tog tima nikada nije ni igrao), očito nije moglo da nadomesti manjak „sportskog patriotizma“. A ni publika se, rekosmo, nije pretrgla da tu „hemiju“ stvori.

Da ne ostane sve na košarci, koji dan kasnije potrudio se i fudbalski tim Partizana izgubivši na svom terenu sa neverovatnih pet prema dva od tima za koji do skora niko u Srbiji nije ni čuo i kojeg je samo dve nedelje ranije pobedio u gostima. I tu je p(r)oradila arogancija igrača i trenera i publike. Umesto da se takmiče, svi su došli unapred da slave, kao da sport (a i sam život) nije prepun primera neverovatnih obrta, naročito onda kada je ulog veliki. Ni traga oprezu, nikog da opomene, nigde treme koja se pretvara u zdravu ambiciju na terenu.

Publika, koja sada drvljem i kamenjem zasipa voljeni klub, nije došla na stadion strepeći da li je ova utakmica možda poslednja evropska u sezoni, mada je takva mogućnost postojala i pored više nego povoljnog rezultata u prvoj utakmici. Ne znači da se iz takve atmosfere obavezno rađaju neuspesi, ali je u svakom slučaju za tako nešto stvoreno plodno tle. Kada stvari krenu naopako od tog tla se za domaće igrače očas napravi živo blato u koje ih još brže i dublje gura nervoza sa tribina. Koja se onda pretvara u okretanje leđa svom timu, zviždanje i tako dalje, što malo koji normalan tim može da podigne pre nego što se nokdaun pretovori u nokaut.

Da je sve ovo samo stvar nekog loptanja i navijačkog zanosa, ni po jada (ili barem „po jada“ jer postoji izvestan ekonomski gubitak i u pomenutim sportskim porazima). Međutim, iz odnosa prema sportu, naročito u neprijatnim trenucima, čita se odnos društva prema svakom problemu. U Srbiji, na toj skali postoje samo dve vrednosti: „lako ćemo“ i „nema šanse“. Euforija i apatija. Sve što se nađe između ovih krajnosti praktično ne postoji, ne pamti se i ne ceni. Mali uspesi se omalovažavaju, nijedne čizme nisu dobre ako ne prave korak od sedam milja. Makar u njima ne znali da hodamo, a još bi i da trčimo.

To, naravno, ne opravdava one koji su izabrani da reprezentuju zemlju, bilo da se radi o igračima nacionalnog tima ili o vladi na bilo kom nivou. Oni nisu tu odslikaju prosek (kao što se to kod košarkaša ovoga puta potrefilo ), već da budu mnogo bolji od onih koje predstavljaju, ali bez precenjivanja sopstvenih mogućnosti. Zaostatak u kojem se zemlja nalazi, na sportskom terenu ili uopšte, ne mora se (često i ne može) brzo nadoknaditi upornim silovanjem šuta za tri poena, pogotovu ako još ima vremena da se razlika smanji tovarenjem zicera. A kad se stigne do poslednjeg šuta i Bog hoće da pomogne onome ko je tu pomoć zaslužio. Pitajte Dijamantidisa ili, što da ne, Šćepanovića.

Autor je novinar Svetskog servisa BBC-ja

  

 
     
     
 
Copyright by NSPM