Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KULTURNA POLITIKA

Sport i politika

   

 

Slobodan Vladušić

KOLONIJA KOŠARKE

Naravno, biće onih koji će reći: da je Obradović uradio ovo ili ono osvojili bismo smo prvenstvo Evrope. A zašto bismo ga osvojili? Zato što imamo najviše NBA igrača? Na žalost, srpska košarka je trenutno u stanju kliničke smrti – igrači koji već neko vreme nisu najbolji u Evropi, još uvek su bolja stvar u njoj. Ili su to makar bili do pre neki dan. Ostalo je već odavno došlo do dna, i sada se tu marljivo ukopava.

Kakva je to zemlja košarke, ako sportska redakacija nacionalne televizije, ohrabrena godinama taloženim naslagama imbecilnosti, košarkaško prvenstvo prati bez gostiju u studiju, bez retrospektiva, bez najosnovnijih informacija, najzad, uglavnom bez stručnog komentatora na utakmicama nacionalnog tima (1 od 4). Ili možda naši komentatori samim državljanstvom zemlje košarke stiču status eksperta za košarkaška pitanja. Ako je tako onda sa iskrenom nestrpljenjem očekujem udžbenik košarke Petra Dende.

Kakva je to zemlja košarke, zavapićemo opet, koja nema svoju nacionalnu ligu? U poslednjih nekoliko godina naši su klubovi, naime, podsećali na obično ženske osobe sumnjivog zanimanja: neko ih pozove u svoj stan, ponudi im za to neke pare, oni dođu, malo se provozaju na Goodyear gumama, uzmu pare, izađu napolje i čekaju nov poziv. Nije tu nužno u pitanju nacionalni ponos, ali jesu čisti računi: regionalne lige finansijski snaže klubove – ili bi to trebale da čine – dok nacionalne lige jačaju nacionalnu košarku, ne samo kroz utakmice, već i kroz stvaranje medijske aure oko takmičenja, te preko činjenice da će najbolje domaće klubove videti i u gradovima južno od Beograda.

Neko će mi prigovoriti da nema medijske aure bez NBA aure. Možda je to tačno. Međutim, tačno je i to da sa ovakvim izvozom igrača u NBA mi nismo zemlja košarke, već kolonija košarke . Razlika se zna: države izvoze proizvode, a kolonije sirovine. Nekada te sirovine (koristim ovu reč bez pejorativnog značenja!) imaju i svoja prezimena: Miličić, Pavlović, Čabarkapa, a tu bismo mogli dodati i Krstića i Radmanovića. Sve ove košarkaše povezuje činjenica da su otišli u NBA ligu, a da u evropskim takmičenjima nisu osvojili ništa. Drugim rečima, u NBA su otišli kao potencijalni igrači. Potpomognuti nečim što njihovi vršnjaci iz drugih zemalja nisu imali, a to je nacionalni košarkaški rodoslov: od Atine do Indijanopolisa tri evropska i dva svetska zlata.

Plašim se da su prva trojica igrača upropastila svoje igračke karijere zauvek i da tu više nema šta da se kaže, a da će druga dvojica biti solidni igrači od kojih reprezantacija neće preterao profitirati. Ne zato što sumnjam u patriotska osećanja pomenutih igrača, već zato što između NBA lige i reprezentacije postoji strukturna razlika. U NBA ligi važan je profit, a u reprezentaciji rezultat.

Naime, ne verujem da naši komentatori-brojači-NBA-igrača uopšte znaju šta govore. NBA liga je zapravo manje košarkaško takmičenje, a više preduzeće. Glavni proizvod tog preduzeća je globalna zvezda : one man show ili one man team koji daje između 20-30 koševa po utakmici, bez obzira na 25% procenta šuta, i činjenicu da njegov klub ne može da se plasira u play off ili iz njega odmah ispada. A kada se u ova neherojska vremena uz pomoć najozbiljnijeg sportskog marketinga na svetu takav igrač promoviše u heroja, onda se zarađuje od svega što ima bilo kakve veze sa tim herojem. Oni koji ne mogu, i pored najbolje volje, da ubace toliko koševa, bave se pomoćnim disciplinama: skaču, asistiraju, kradu lopte, rade bilo šta.... Sve se ionako računa u njihov CV, pa se na osnovu tih rezultata pomeraju iz jednog u drugi klub uz redovne povišice. Ili lete napolje. Oni možda nisu heroji, ali nešto zvezdane prašine padne i na njih, ako ništa drugo ono zbog džinovskih ugovora. Niko u NBA ligi, ne živi, međutim, pod presijom kolektivnog razultata : svi uglavnom igraju samo za sebe. I uglavnom je svima to dovoljno.

Nije otuda slučajno što u poslednje vreme NBA titulu osvajaju ili timovi bez tipične zvezde ( Detroit Pistons ), ili timovi čiji su bitni igrači stranci koji nisu prošli kroz psihološko-ideološki dril NBA lige ( San Antonio Spurs ). Drugim rečima to su pravi takmičarski timovi. Pa ipak, ako u Srbiji danas pitate nakog klinca, potencijalnog playmakera, ko mu je uzor, retko ko će pomenuti Tonija Parkera pre Alena Ajversona, iako Ajverson u svom seniorskom životu, a može biti i juniorskom, ništa nije osvojio. A podrazumeva se da nijedan od klinaca sigurno neće pomenuti Sašu Đorđevića. Drugim rečima: to je NBA.

Bližimo se tako kraju priče o koloniji košarke: nadvlačenja oko toga da li će neki NBA igrač igrati ili ne, nije pitanje njegovog umora, već činjenice da filozofija ove lige potpuno negira potrebu za bilo kakvim takmičenjem u kome će rezultat biti presudan. Medijska strategija NBA je jednostavna: svako ko igra u NBA je zvezda po sebi, i za sebe a već sam dolazak u NBA ligu je pre kraj jedne karijere, a nikako početak. Upravo stoga je izlet u takmičarske vode skupo koštao američke NBA igrače kako u Indijanopolisu, tako i na prošloj Olimpijadi u Atini. Uočavate neku sličnost sa našom košarkom? Naravno, ali Amerika će i dalje biti košarkaška metropola zbog najjače nacionalne lige i velike baze potencijalnih igrača. Najzad, za prosečnog Amerikanca NBA liga je važnija od nekog svetskog prvenstva ili Olimpijade. Teško da im na tome treba zavideti. Pa ipak i mi smo na dobrom putu da postanemo takvi, i na tom putu ćemo biti sve dok neki klinac na pitanje o uzoru, ne odgovori imenom takmičenja koje želi da osvoji.

Sve do tog trenutka mi ćemo, međutim, biti samo kolonija košarke, i što više budemo ličili na metropolu bićemo smešniji i budalastiji onima koji će u međuvremenu osvajati zlatne medalje. Ma ko to bude činio, jer to sigurno nećemo biti mi.

  Astalavista Evropo .

  

 
     
     
 
Copyright by NSPM